AGONIJA SUĐENJA ZA LEKARSKE GREŠKE

AGONIJA SUĐENJA ZA LEKARSKE GREŠKE


 Pokretanje sudskih postupaka u ovakvim slučajevima u srpskom sistemu je jednostavno, ali je utvrđivanje odgovornosti za nečiju smrt nemoguća misija

Da li će biti pokrenut postupak povodom smrti dvanaestogodišnjeg Andrije Stanišića iz Niša, koji je preminuo 12. februara na Univerzitetskoj dečjoj klinici, gde je dovezen iz privatne bolnice „Atlas”, beogradsko Više tužilaštvo odlučiće nakon što mu budu dostavljeni obdukcioni nalaz pokojnog dečaka i izveštaji nadležnih institucija. Analiza naložene obdukcije zatim će biti prosleđena Prvom osnovnom tužilaštvu, koje čeka i rezultate inspekcijskog nalaza Ministarstva zdravlja.

Kada je informacija o Andrijinoj smrti izašla u javnost i pošto je počelo da se nagađa o eventualnoj odgovornosti lekara, iz privatne bolnice „Atlas” je na adrese medija stiglo saopštenje u kojem se tvrdi da je hirurški zahvat urađen po svim savremenim tehničkim zahtevima, uz korišćenje, između ostalog, intraoperativnog monitoringa, koji se tokom operacija na kičmi rutinski koristi jedino u toj bolnici.

– Operacija je protekla bez ikakvih problema, iako je trajala 12 sati. Postignuti su svi planirani korektivni zahvati. Pogoršanje koje je nastupilo posledica je isključivo veoma oštećenog opšteg stanja, iscrpljene funkcije srca, pluća i bubrega i smanjene opšte otpornosti deteta. Medicinske komplikacije, uključujući i letalne, nažalost, neizbežan su deo u lečenju drastičnih urođenih deformiteta kičme – saopšteno je iz klinike „Atlas” nakon smrti dečaka.
Izveštavajući o tragičnom događaju, mediji su stupili u kontakt s majkom preminulog dečaka Mirjanom, koja, za razliku od mnogih roditelja koje je zadesila tako strašna tragedija, posle hirurške intervencije nije krivila lekare. Naprotiv. Kazala je da je zdravstveno stanje njenog sina, koji je imao svega 25 kilograma, bilo takvo da njegov organizam jednostavno nije izdržao.

– Moj Andrija je operisan 8. januara. Doktor je uspeo da mu ispravi kičmu, deformitet je nestao. Činilo se da je njegovim mukama došao kraj. Slikala sam ga i pokazala mu fotografiju, a on je oduševljeno rekao: „Mama, da li je moguće da sam ovo ja?”. Onda se sve zakomplikovalo, telo nije prihvatilo promenu, počeli su da otkazuju organi, jedan po jedan – ispričala je neutešna majka.

U Prvom osnovnom tužilaštvu za „Ekspres” kažu da im do danas nisu dostavljene sve tražene informacije u ovom slučaju koje bi bile relevantne za donošenje odluke o daljem postupanju.

– U većini ovakvih i sličnih situacija, u kojima treba da se utvrdi postoji li krivica lekara za nečiju smrt, postoji veliki pritisak zainteresovanih strana. Tu su, s jedne strane, roditelji ili rodbina nastradalih, a s druge zdravstvene institucije, lekarska udruženja, pa i sami medicinski radnici. Bez obzira na to s koje strane dolazi pritisak, uvek se maksimalno trudimo da se ne obaziremo na njega, jer je to jedini način da se postupak vodi profesionalno – kaže sagovornik „Ekspresa” iz Prvog osnovnog tužilaštva.

Nasuprot Mirjani Stanišić, mnogo je više onih koji sumnjaju da su lekarska greška ili nesavestan rad medicinskih radnika bili kobni za njihove najbliže. I kada dočekaju da tužilaštvo podigne optužnicu, a sud pokrene postupak, oštećeni na njegov ishod čekaju godinama, ponekad i duže od decenije. Sagovornici „Ekspresa” koji su bili uključeni u takve postupke zato kažu da je pokretanje sudskih postupaka zbog lekarskih grešaka u srpskom sistemu relativno jednostavno. Međutim, ističu, dovođenje postupka do kraja i utvrđivanje odgovornosti za nečiju smrt gotovo je nemoguća misija. Osnovni preduslovi da se dođe do pravde na sudu u slučajevima lekarskih grešaka su veoma loši. Jer, kako kažu naši sagovornici, objektivna poteškoća je nepostojanje specijalizovanih sudova ili sudskih veća koja bi obrađivala te predmete, a sudska praksa nije razvijena niti ustaljena po određenim pitanjima. Kad se ima u vidu sve navedeno, jasno je zašto se protiv nesavesnih lekara retko podnose prijave, zašto je malo ko uopšte spreman da ulazi u borbu sa blagim zakonom, esnafskom solidarnošću i pravničkom neupućenošću. Unapred svesni da će proces ili izgubiti ili ga voditi možda i deceniju, oštećeni čitavu stvar najčešće završavaju u tišini. Pritom se ne bi moglo reći da pravu istinu niko ne zna – znaju je i pravnici, koji su svesni manjkavosti sudskih procesa protiv lekara, znaju je i savesni lekari, koji žmure na greške svojih kolega…

Beogradski advokat Krsto Bobot, koji je zastupao oštećene u sudskim postupcima pokrenutim protiv lekara zbog smrtnog ishoda, kaže za „Ekspres” da je više faktora zbog kojih postupci protiv lekara dugo traju. Prva greška je, kaže, to što se u startu uradi samo klinička, a ne kompletna sudsko-medicinska obdukcija.

– Sudsko-medicinska obdukcija neophodna je kako bi se temeljno videlo šta je prouzrokovalo pogoršanje zdravstvenog stanja kod pacijenta i izazvalo smrt, zatim da bi se uzeli isečci tkiva, uradile toksikološke analize…. Često se upravo to ne uradi kako treba. U slučaju u kojem zastupam oštećene, nažalost, takva obdukcija nije urađena na Vojno-medicinskoj akademiji. Klinička obdukcija se zadovoljava utvrđivanjem neposrednog uzroka smrti, ali ne ulazi dublje u problem šta je izazvalo taj neposredni uzrok. Da bi lekar bio osuđen, sud mora da ima stručno znanje koje, nažalost, nema i zbog toga mora da angažuje sudske veštake. A sudski veštaci su skloni solidarisanju s kolegama. Jednostavno, oni neće da budu decidirani kada nisu sigurni u nešto, a vrlo često nisu sigurni. Oni uvek ostavljaju više mogućnosti kako je moglo da dođe do smrtnog ishoda ili do neke druge greške. Zato se često relativizuje postupak lekara. Da bi lekar bio osuđen, mora da postoji uzročno-posledična veza između njegove radnje i smrtne posledice. Ta veza mora da bude na terenu neposredne uzročnosti, što znači da je on primenio očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja. Na kraju, krivično delo lekarske greške je tako opisano da ga je vrlo teško dokazati – objašnjava Bobot.

Naš sagovornik kaže da nije u pitanju „loš zakon”, već da je „život mnogo komplikovaniji nego što zakon to može da predvidi”. Dodaje i da je lekarski poziv sam po sebi pun neizvesnosti i neodređenosti. Lekari često, navodi Bobot, nisu sigurni u rezultate svojih dijagnoza, terapija…

– Ukoliko bi se šire propisalo ovo krivično delo, onda bi lekari odgovarali i za najsitniju grešku. A svi grešimo. Ovde je potrebno dokazati da je korišćenje nekih sredstava ili postupaka direktno dovelo do pogoršanja zdravlja ili smrtne posledice. Greši i tužilac jer često kreće s maksimalnim zahtevom u optuženju, a mogao bi, recimo, da se fokusira samo na pogoršanje zdravlja umesto na smrtnu posledicu. Možda bi u takvim slučajevima imali više osuđujućih presuda, doduše sa blažim kaznama, ali bi te osude bile pravnosnažne. U praksi se često dešava da tužilaštvo insistira na smrtnoj posledici, a na kraju se ispostavi da je bilo propusta lekara koji su mogli da dovedu do pogoršanja zdravlja, ali da oni nisu uzrokovali smrt. Kada sud to utvrdi, za prvi deo već nastupi apsolutna zastarelost. Za bolje procesuiranje takvih slučajeva neophodno je veće znanje sudstva u toj oblasti. Takođe, potrebna je bolja koordinacija s timom sudsko-medicinskih veštaka – kaže advokat Bobot.

Postupak se, zaključuje on, svodi na entuzijazam pojedinca.

– Ako imamo tužioca koji voli svoj posao, koji je predan, koji će animirati policiju i veštake, ako imamo sudiju koga ne mrzi da pročita dostavljena dokumenta, a potom ih i savlada i ne plaši se da presudi u takvoj stvari, onda ćemo dobiti pravnosnažnu presudu. Nažalost, u praksi stvari često ne funkcionišu tako – kaže Bobot.

Snežana Panić, majka Jelice Panić (25), koja preminula 18. juna 2010. godine posle rutinske ginekološke operacije urađene u privatnoj Opštoj bolnici „Beoklinika”, kaže za „Ekspres” da je odlučila da više neće ići na suđenje trojici lekara koji su, kako se navodi u optužnici beogradskog

Drugog osnovnog tužilaštva, nesavesno lečili njenu ćerku. Za pet godina, koliko je prošlo od početka suđenja protiv interniste Dragana Stanojevića, anesteziologa Bratislava Stamenkovića i ginekologa Miodraga Stanića, sudija u postupku promenjen je pet puta. Zbog toga je, umesto da bude okončano, suđenje optuženim doktorima počinjalo iz početka.

Dodatnu zebnju i strah od ishoda postupka koji se vodi povodom smrti njene ćerke Jelice kod Snežane Panić izazvala je i pravosnažna oslobađajuća presuda koju je Apelacioni sud izrekao lekarima u slučaju „Decedra”. Naročito to što je sud utvrdio da su lekari nesavesno postupali, ali da je krivično gonjenje zastarelo.

– Ne idem više na suđenja da ne bih prošla kao Dijana Radović, majka Jelice Radović, koja je preminula 2010. godine, četiri dana posle operacije čukljeva. Dijana ne može psihički da se oporavi od smrti ćerke, a potom i od mučnog sudskog postupka koji je trajao čitavu deceniju. Otići ću kada budu izlagane završne reči. Svi sve znaju, šta ima više da se priča. Znate zašto se postupak ovoliko odugovlači i zašto je veštačenje koje je prezentovano na suđenju sporno? Otvoreno da kažem, mislim da je jedan od okrivljenih nekoga potplatio. Sad čekamo da se uradi novo veštačenje. Ovaj put radiće ga stalni sudski veštaci iz Niša. Oni koji su pratili suđenje znaju šta je navedeno u veštačenju koje je rađeno u Novom Sadu i kako je izgledala njegova tzv. odbrana pred sudom. Tokom prvog pojavljivanja pred sudskim većem jedan od članova komisija nije umeo da obrazloži zaključke koje je potpisao, a na drugom pretresu je pevao. Zato bi jedina prava stvar, po mom mišljenju, bila da se veštačenje uradi u inostranstvu – kaže za „Ekspres” Snežana Panić.

U postupku protiv okrivljenih lekara od 2013. godine, kada je postupak pokrenut, promenilo se pet sudija.

– Gledam snimak sa suđenja lekarima za smrt malog Radenka Nikodinovića iz Kozjaka kraj Loznice. Kao da gledam sebe. U junu će biti devet godina kako mi je dete stradalo. Postupak je pokrenut na mišiće. Da nismo mlađa ćerka Milica i ja jurile papire, da nismo išle u tužilaštvo, pitanje je da li bi postupak uopšte bio pokrenut. Posle ovoliko godina, ne nadam se ničemu. Ako se i potkrade neka prvostepena osuđujuća presuda, onda pada na Apelacionom sudu – kaže majka nastradale Jelice Panić.

– Moja Jelica je lekarsku grešku platila glavom. Postala je sinonim za anesteziju. Nažalost, pogrešnu – kaže Snežana.
Milan Dinić, direktor Lekarske komore Srbije, kaže za „Ekspres” da se presuda koju sud donosi u postupcima koji se vode zbog sumnje u krivično delo nesavesno pružanje lekarske pomoći najviše oslanja na sudsko-medicinsko veštačenje.

– Imajući u vidu specifičnost krivičnog dela čije je glavno obeležje to da ga može izvršiti lekar prilikom obavljanja svoje profesionalne dužnosti, a s obzirom na to da sudija ne poseduje stručna znanja iz medicinskih oblasti, presuda koju sud donosi se najviše oslanja na sudsko-medicinsko veštačenje. Njime bi trebalo da se dobije odgovor na pitanje da li je postupanje lekara bilo takvo da je očigledno odstupalo od pravila struke i nauke, kao i da se otkloni eventualni doprinos subjektivnih ili objektivnih okolnosti u konkretnom slučaju. Najvažnije je da li postoji uzročna veza između izvršene ili propuštene radnje i posledica – navodi Dinić.

 

Lekarska greška

U pravnoj doktrini lekarska greška se definiše kao postupanje lekara protivno pravilima vlastite struke „contra legem artis”. S druge strane, Krivičnim zakonikom Republike Srbije nije propisano krivično delo „lekarska greška” pod tim zakonskim nazivom. Međutim, postupanje lekara koje ima karakter lekarske greške može da dovede do kvalifikacije dela nesavesno pružanje lekarske pomoći ukoliko su ispunjeni određeni uslovi. Ovo delo može da postoji isključivo ukoliko je došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja pacijenta. Radnja krivičnog dela je postavljena alternativno, što znači da se može izvršiti na različite načine, i to kada: lekar koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo lečenja ili očigledno nepodoban način lečenja, lekar koji ne primeni odgovarajuće higijenske mere, lekar koji je očigledno nesavesno postupao… Pored neizostavnog uslova da je nastupila posledica u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja nekog lica, da bi se ustanovilo ovo krivično delo, potrebno je dokazati da je lekar postupao tako da je njegovo ispoljeno neznanje bilo očigledno, i to u odnosu na predviđeni nivo znanja za konkretnu lekarsku delatnost.
Sudski postupci

– Osmogodišnji Radenko Nikodinović je 2. oktobra 2016. pri padu slomio ruku, zbog čega ga je lečio doktor Dobrivoje Bojanić iz Opšte bolnice u Loznici. Tri dana posle pada i stavljenog gipsa, dečakovo zdravstveno stanje se pogoršalo pa je on zadržan u lozničkoj bolnici, a zatim je iste večeri prebačen u Institut za zaštitu majke i deteta u Beogradu. Nažalost, zbog infekcije koja je u velikoj meri zahvatila ruku, mali Radenko je preminuo u bolnici sedam dana posle pada. Postupak povodom Radenkove smrti vodi se pred Osnovnim sudom u Šapcu protiv doktora Dobrivoja Bojanića, Blagoja Grujića i Žarka Đuraškovića, lekara iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić”.
– Jelica Radović umrla je 9. septembra 2006. godine u Urgentnom centru. Operisana je četiri dana ranije na klinici „Decedra”. Njeni roditelji su odmah primetili da joj je nakon operacije loše, ukazivali su lekarima na simptome, ali niko od njih nije pokušao da utvrdi uzroke pogoršanja zdravstvenog stanja i da ih leči. Jelica je 8. septembra prebačena na Ginekološko-akušersku kliniku, a onda i u Urgentni centar, gde su lekari utvrdili sepsu. Dva puta, 2012. i 2015. godine, troje lekara je prvostepeno osuđeno na 15 meseci zatvora. Ovu presudu, međutim, 2016. godine ukinuo je Apelacioni sud.
– Smrt Ljiljane Arambašić, devojke koja je 2002. godine preminula nakon nesavesnog lečenja upale slepog creva, delimično je dobila pravni epilog nakon 15 godina suđenja. Lekarke Vera Milenković i Gordana Miletić osuđene su na po dve godine zatvora i dve godine zabrane rada zbog nesavesnog lečenja Arambašićeve, a troje njihovih kolega: Miloš Radović, Srboljub Milićević i Aleksandar Jovanović s Kliničkog centra su oslobođeni optužbi. Ipak, ova presuda i dalje nije pravosnažna. Reč je o drugoj prvostepenoj presudi, nakon koje se očekuje da Apelacioni sud da konačnu presudu.
– Trogodišnja Anja Grahovac preminula je nakon rutinske operacije katarakte na klinici „Perfekta” kada je, kako se veruje, greškom lekara ostala bez kiseonika i upala u komu. Zahvat je obavljen 21. maja 2007. godine, nakon čega se Anja nije budila iz anestezije. U komatoznom stanju bila je sve do 4. juna, kad je preminula. Posle 10 godina vođenja postupka, Viši sud u Beogradu osudio je samo
anesteziologa Stanoja Glišića (72), i to na tri godine zatvora, dok su ostali oslobođeni. Istom presudom, zbog nedostatka dokaza, optužbe za teško delo protiv zdravlja ljudi oslobođeni su oftalmolog Božidar Ilić, vlasnik ordinacije „Ilić”, koja je od klinike „Perfekta” iznajmila salu za operaciju, zatim suvlasnik klinike „Perfekta” Dejan Milutinović (43) i Milan Vasiljević, koji je bio optužen za pomaganje u izvršenju krivičnog dela.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar