BIZARNI OBIČAJI: Tibetanska Ćele-kula

Monasi manastira Dodoka u posebnom zidu čuvaju lobanje svoje preminule braće, u znak poštovanja i ljubavi prema njima. Pre nego što stigne na kamenu policu, telo pokojnika prođe kroz nebesku sahranu, što je lep naziv za ritual ostavljanja mrtvaca na litici da ga rastrgnu lešinari

Svi su čuli za nišku Ćele-kulu, koju su Turci u znak odmazde napravili od lobanja srpskih ratnika u Bici na Čegru u Prvom srpskom ustanku, a znate li kako je nastao sličan Zid lobanja na Tibetu? U prefekturi Nagu, u Tibetskoj autonomnoj oblasti (TAR), nalazi se manastir Dodoka, čiji se monasi sahranjuju vrlo neuobičajeno. Kada jedan od njih premine, telo mu se ne ukopava, već ga ostave na brdu da ga rastrgnu lešinari i pacovi, a zatim se njegova lobanja uzida u kamenu ploču. Tako je, bez ikakvih krvoprolića i ratova, nastao zid u kojem je oko 1.000 lobanja, koje su pohranjene samo iz poštovanja prema pokojnim monasima.

Posluženje za ptičurine
Kompleks manastira Dodoka nalazi se na površini od oko 4.000 kvadratnih metara i sastoji se od stambenih prostora za monahe, neke vrste površinskog groblja izrađenog od kamenih pločnika na kojima ostavljaju leševe da istrule u ritualu pod nazivom nebeska sahrana, i sve to okruženo zidom. Unutar zapadnih i južnih delova zida nalaze se šarene police, na kojima se čuvaju lobanje, ostaci stotina nebeskih sahrana. Tokom ovog obreda, leš se ostavlja u sedećem položaju da glodari i ptice mogu lakše da izjedu meko tkivo. Nakon toga monasi razbijaju sve kosti i mešaju ih s ječmenim brašnom, čajem i puterom, i služe time ostale lešinare, a lobanje odvajaju.
Ne postoje pisani tragovi koji izveštavaju o tome zašto je i kada započela izgradnja Zida lobanja, ali postoji nekoliko legendi. Jedna od njih kaže da je početkom 20. veka osmogodišnji tibetanski dečak bio svedok ubistva tri osobe. Priča ne kazuje da li su mu žrtve bile članovi porodice ili prijatelji, ali se zna da je dečak bio toliko potresen onim što je video da je otišao da živi sa Budom u manastiru Dodoka. Nakon što je porastao, taj mladić je odabran da bude majstor nebeskih sahrana. On je, navodno, osmislio to da lobanje ostavlja na police kako bi oterao ubicu koga je video kao dete. Njegovi naslednici su prihvatili tu praksu i zato održavaju Zid lobanja. Druga legenda navodi da je pre nekoliko decenija živi Buda pokrenuo Zid lobanja kao spomenik koji treba da podseti posetioce na to koliko je život kratak i inspiriše ih da rade dobra dela.

Inače, većina Tibetanaca i mnogi Mongoli pridržavaju se Vađrajana budizma, čije učenje podrazumeva seobu duše posle smrti. Zato smatraju da nema potrebe za očuvanjem tela, koje je nakon smrti samo prazan sud, odnosno gomila mesa. Ptice ga zato mogu jesti ili priroda može prouzrokovati da se raspadne. Na taj način pokojnik i njegovi preživeli pružaju hranu drugim živim bićima, a takva velikodušnost i saosećanje za druge su važne vrline u budizmu. Tokom obreda, prisutni su najbliži rođaci i prijatelji, koji su pokojnika lično poznavali, a sam čin obavlja se noću.

Komunisti ih zabranili
Nebeske sahrane, koje praktikuje i običan svet, ne samo monasi, ima i praktično objašnjenje. Na Tibetu je zemlja suviše tvrda i kamenita za iskopavanje rake, a zbog nedostatka goriva i drveta ovakvo sahranjivanje je praktičnije od tradicionalne budističke kremacije. U prošlosti, kremacija je bila ograničena na visoke lame i neke druge verske dostojanstvenike, ali s vremenom se taj običaj proširio i na obični svet. Tokom komunističke vladavine u Kini i Mongoliji, nebesko sahranjivanje je tretirano kao primitivno sujeverje. Obe države su zatvorile mnoge hramove, a Kina je u potpunosti zabranila praksu iz kulturne revolucije krajem šezdesetih do osamdesetih godina. Bez obzira na to, ova praksa se zadržala u ruralnim područjima i čak postala službeno zaštićena poslednjih godina.