CVETALE TIKVE NA CRVENOM KRSTU!

U danima kad se priprema obeležavanje 90 godina od kada su bokseri Radničkog, 26. januara 1928. godine, odigrali prvi ekipni meč, kraju se privodi i monografija „Istorija Bokserskog kluba Radnički iz Beograda". Tu obimnu građu, nakon višegodišnjeg istraživanja i pisanja, potpisuje Nikola Apostolović, inače i sam uspešan bokser „romantičara" s Crvenog krsta, pa je više nego dobar sagovornik na temu događaja vezanih za taj klub, od kojih su neki javnosti poznati, a neki ne. Iz kluba su u neke druge vode, podzemne, otišli Ljuba Zemunac, Giška, Andrija Lakonić, Vaso Pavićević...

-  Ljubomir Magaš, poznatiji kao Ljuba Zemunac, boksovao je kod nas u Radničkom u srednjoj kategoriji u sezoni 1971/72. Imao je šest zvaničnih borbi, a pobedio je samo u jednoj! Toliko o tome. Đorđe Božović Giška je, ipak, bio nadaren za borbe u teškoj kategoriji, ali nije uspeo da se izbori za mesto u prvom timu. Trenirao sam s njim i pamtim ga kao pristojnog tipa sportskog ponašanja. Andriju Lakonića su doveli iz Nikšića kao veliki talenat. Upisali su ga na DIF. Solidno je učio, ali je imao i neki temperament koji ga je odvlačio od velike karijere. Tadašnji trener Predrag Krstić je bio jako strog i nije trpeo ni najmanje mangupiranje, a Lakonić je došao u sukob s njim i tada je prestao da trenira. Dalje znate iz štampe - razložno nam priča Apostolović i poentira zaključkom da sami treba da donesemo sud o tome koliko su junaci crnih hronika iz štampe dali doprinos uspesima Radničkog.

Tema manje poznata, koja bi inače najviše intrigirala javnost, jeste da je jedan poznati pisac, politički proganjan do Golog otoka, pod pritiscima Titove tajne policije morao da vešto „boksuje" između fikcije i stvarnosti za svoja dela.
Elem, biser naše književnosti i jedan od najpopularnijih romana „Kad su cvetale tikve" akademika Dragoslava Mihailovića nije samo fikcija poznatog književnika, već istinita priča iz istorije Bokserskog kluba Radnički s beogradskog Crvenog krsta. Svi junaci i negativci tog kultnog romana, od Ljube Šampiona do moćnika i predsednika kluba Perišića, imali su i svoje realne živote jer se nije ni moglo očekivati da često progonjeni autor Mihailović, od Golog otoka do kasnijih čestih pritisaka neistomišljenika, otvoreno to i potvrdi.

- Možda je najveća tajna velikog uspeha svevremenog hit romana „Kad su cvetale tikve" baš u toj mističnoj mešavini dokumentarnog i fiktivnog. To se kod nas u Radničkom prenosilo iz generacije u generaciju, kao klupska urbana legenda. Glavni junak romana Ljuba Sretenović Šampion, u detinjstvu Ljuba Vrapče, ima i previše dodirnih tačaka sa životom i karijerom našeg tada poznatog boksera Slobodana Ilića Krone, koji je inače bio dvostruki šampion Srbije. Kao što će u romanu Mihailovićev Ljuba Šampion emigrirati u Švedsku, tako će i Krona posle jedne turneje u Nemačkoj otići za novim životom, ali u Kanadu - navodi Apostolović.

I ostali likovi iz „Kad su cvetale tikve" mogu se, prema toj priči, pronaći u realnim pripadnicima Radničkog, pa i jedan od negativaca, politički moćnik iz uprave, predsednik kluba, i to skoro precrtano.

- Lik Perišića lako se povezuje sa stvarnim Vasilijem Kovačevićem Čiletom, koji je bio predsednik našeg sportskog društva od 1948. do 1955. godine, baš u vreme dešavanja romana. Čile je bio narodni heroj, udbaš, savetnik jugoslovenske ambasade u Kanadi, načelnik u Sekretarijatu za inostrane poslove i još mnoga toga kao moćni čovek tadašnje vladajuće nomenklature. Dalje, u romanu se navodi bokserski Turnir republika, pa prvenstvo JNA, što se u detalj poklapa s novinskim izveštajima o stvarnim karijerama naših takmičara. Takođe, možemo se pitati da li slučajno baš Duško Bogdanović, bokserska legenda Radničkog, priprema glumce za scene boksa u pozorišnoj predstavi „Kad su cvetale tikve", koja će ubrzo biti zabranjena - pita se i objašnjava dalje autor monografije u pripremi i bivši bokser Radničkog, ali i pisac popularne knjige „Teškaš".

Iako je i sam Dragoslav Mihailović u nekim ranijim intervjuima rekao da se „ne seća tačno da je ikada boravio na Dušanovcu", gde se najvećim delom odvija radnja njegovog romana, ostaje pitanje zašto nije svoju priču okrenuo na uvek popularne Zvezdu i Partizan.

- Dragoslav Mihailović je veliki autor i zato što ume da suvereno vlada tim magičnim koktelom dokumentarnog i fiktivnog, koji opčinjava čitaoca. Zato nije slučajno što akteri priče nisu članovi vojnički disciplinovanog Partizana ili tada tek formiranih boksera Crvene zvezde. Baš je Radnički bio prava pozornica gde će se suprotstaviti dve levice! Ona radnička, plemenita i spremna da se žrtvuje za pravdu, jednakost i poštenje, i ona druga, partijska levica, koja je izvojevala vlast i čuva silom stečene privilegije. Ljuba Šampion je svoju pravdu našao u ledenoj Švedskoj, a možemo samo da nagađamo da li je Perišić umro verujući u svoje ili u Ljubine ideale - navodi Nikola Apostolović, koji par godina istraživački provodi u depoima Narodne biblioteke Srbije listajući novinske dokumentacije i časopise iz arhive. Dobar deo tog vremena provodi i u direktnim razgovorima s bivšim bokserima Radničkog.

- Moje prvo pitanje njima je uvek i neizostavno, zašto si izabrao boks. Naravno, uglavnom odgovaraju baš onako kako bih i ja, da je boks bio jedan od načina da kao mlad čovek, bez afirmisanog imena i podrške, svojom hrabrošću i upornošću postaneš neko u sredini gde živiš! To je to, jer ti si kao bokser i predstavnik svoje sredine, ali i naroda u tom ringu. To je i odgovor na pitanje zašto se boks i dalje zove plemenita veština. Baš kao i u vreme kad je to ime dobio, kao prvi dvoboj u dotadašnjoj istoriji čovečanstva koji veliča pobedu bez smrtnog ishoda! Poraženi preživljava, ali je poštovan jer se časno borio. Pobedniku pripada slava, što je isto plemenito. E sad, nekome je to grubo za 21. vek, ali svakako nije bilo kad je boks dobio taj naziv, negde još u 18. veku - priča nam Apostolović.

Nikola je nesumnjivo sjajan sagovornik, ali i odličan narator, pisac, hroničar vremena. Moram zato da ga povremeno prekidam, vraćam na priču o „romantičarima" s Crvenog krsta" i pitam zašto ih baš tako zovu skoro od nastanka.
- Kao da ništa ne govori o nekome kao nadimak. Držim se toga da se ime daje po običaju, modi ili pravilima, a da se nadimak zaslužuje. To ti je karakter, opis i duša. Radnički je stvoren posle Prvog svetskog rata u društvu gde je kapitalista jačao na račun običnog čoveka, radnika i seljaka. Svaki sudar ta dva sveta uglavnom je pucao po leđima i čelu radnika. Ali u nadmudrivanju i nadigravanju ponekad je i onaj siromašniji znao da bar za momenat nadvlada, trijumfuje i dušu nahrani. Da lepota bude iznad rezultata, da poštuješ i protivnika i sebe, i tako je narod zavoleo „romantičare" s Crvenog krsta - nadahnuto će Nikola Apostolović, dugogodišnji bokser „romantičara", koji kroz svoj primer nastavlja priču:

- Boks je dugo bio po popularnosti iza fudbala, a košarka nas je prestigla na sportskim stranicama štampe kad smo postali prvaci sveta u Ljubljani. Hiljade ljudi su dolazile na boks mečeve. Poznati glumci Pera Kralj i Gaga Nikolić, koji je bio jedno vreme i član uprave, bili su nam redovni. Treba znati to vreme. Crveni krst je tada bio na samoj granici predgrađa, narod je mnogo voleo kad pobeđujemo „one svilene mamine sinove" iz centra grada! Ja ne mislim da je teorija zavere da su nam moćnici profi boksa namerno stavili one kacige na glave, da ubiju amaterski boks. Nisu imali popularne boksere kao što su bili Stivenson, Lemešev ili naši Parlov i Beneš. Ja nikada nisam voleo da gledam taj profi boks, to mučenje u deset rundi i više - priča dalje Apostolović, ali zna da slede moja pitanja i o senkama nad amaterskim boksom, pa i nad njegovim Radničkim, o nekakvim „vitezovima sa afalta" u njihovim dresovima, ali i o klubu kao regrutnom centru tajne policije...

Opširniji tekst možete pročitati u štampanom izdanju Ekspresa, koji je od petka u prodaji na kioscima