ENIGME IZ PROŠLOSTI: Veze Saše Jankovića i Arkanovih ubica

Đorđe Grubačić, osoba koja je pronašla beživotno telo Predraga Gojkovića u stanu Saše Jankovića, osuđen na pet i po godina zbog pomaganja počiniocima likvidacije Željka Ražnatovića Arkana

Đorđe Grubačić, prijatelj pokojnog Predraga Gojkovića i Saše Jankovića, pravosnažno je osuđen na pet godina i pet meseci zatvora zbog pomaganja izvršiocima ubistva Željka Ražnatovića Arkana, Draganu Nikoliću, zvanom Gagi, i Milanu Đuričiću, zvanom Miki. U noći nakon izvršenog zločina u „Interkontinentalu", Grubačić i još jedna osoba su sačekali Nikolića i Đuričića na obali Drine. Saradnik je prebacio ovu dvojicu preko Drine gde ih je ponovo sačekao Grubačić i automobilom odvezao u Banjaluku. U to vreme Đorđe Grubačić je bio inspektor u SUP-u Loznica.
U vreme kada je stradao Predrag Gojković, Grubačić je bio student, da bi se ubrzo nakon diplomiranja zaposlio u policiji u svom rodnom gradu. Kakva je bila uloga u pomaganju bekstva Arkanovih ubica može se naslutiti i iz izjave koju je na ove okolnosti dao i sada pokojni šef lozničke policije Vojislav Jekić. On kaže da ga je u noći kada je ubijen Arkan kontaktirao Milan Đuričić Miki i da mu je tražio pomoć.
„Moj inspektor je već bio uključen u rad (verovatno misli na Grubačića), rekao sam Mikiju da mi se javi sutra jer će i oni (on i Dragan Nikolić Gagi) morati da daju izjavu", izjavio je Jekić.
Da li je Jekić na bilo koji način uticao na Grubačića da pomogne Nikoliću i Đuričiću nije poznato. O tome Jekić nije govorio jer je to u slučaju ubistva Ražnatovića potpuno irelevantno. Grubačić je tu bio samo sporedan igrač, ali da se naslutiti da se sporedan igrač u takvim predstavama ne postaje slučajno. Jekić u svojoj izjavio na više mesta kaže da je više puta prijateljski činio usluge Gagiju i Mikiju, implicirajući da su oni kod njega imali povlašćen status iako su bili s druge strane zakona.

Dragana Nikolića Gagija i Milana Đuričića Mikija prebacio nakon ubistva preko Drine, a zatim svojim automobilom u Banjaluku

U operativnom radu policajac na vezi drži kriminalce tako što im povremeno čini usluge, iz čega se da zaključiti da je upravo to bio odnos između njih. Jekić u pomenutoj izjavi naglašava da je zajedno sa Nikolićem i Đuričićem u Loznicu došao i Andrija Drašković, koga je opet doveo u vezu sa načelnikom Resora državne bezbednosti Radetom Markovićem. Time je Jekić naglasio da je u ubistvo Arkana bio umešan i Rade Marković, tada šef DB-a, i verovatno neki delovi službe. Iz Jekićeve izjave kada on govori o svojim kontaktima sa generalom Draganom Ilićem, načelnikom uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije vidi se da se radi o vrlo prisnom odnosu. Na jednom mestu Jekić kaže da je otišao kod Ilića, u njegovu porodičnu kuću, u 22 sata. Na drugom mestu, opet kaže da je sa Ilićem sarađivao u mnogim slučajevima. Poznati su mu detalji razgovora ljudi iz vrha MUP-a i Državne bezbednosti, detalji tajnih kontakata i operacija. Iz svega toga se da zaključiti da je Jekić često učestvovao u specijalnim zadacima i da je naređenja dobijao nekad i sa najviših mesta mimo uobičajenog lanca komandovanja. Bio je cenjen i poštovan kao čovek koji je znao da završi povereni posao. Neuobičajeni zadaci mu nisu bili problem.
Jekić je takođe mogao biti i značajan svedok u slučaju smrti Predraga Gojkovića. U svojoj izjavi roditelji Gojkovića su tvrdili da imaju saznanja da je otac Saše Jankovića nakon ubistva u lozničkom SUP-u pribavio oružni list za pištolj iz kog je ispaljen hitac koji je usmrtio Gojkovića. Navodno je Branko Janković nakon što je saznao za događaj prvo otišao u SUP po oružni list a zatim za Beograd. Ovaj podatak nije do kraja rasvetljen, mada je i Saša Janković u svom iskazu rekao da je kupio pištolj, ali da za njega nema oružni list. Oružni list mu je izvađen i nalazio se u SUP-u Loznica. Inspektor nije pitao kada i kako je Janković kupio pištolj, a što se tiče oružnog lista, podjednako su verovatne obe mogućnosti. Ukoliko je dozvola pribavljena ad hoc u datom momentu, poznajući način rada i okolnosti u Lozničkom SUP-u, to nije bilo moguće bez Vojislava Jekića. Kao što smo već naveli, ukoliko je ovde bilo nekih neobičnih elemenata u slučaju izdavanja oružnog lista, Jekić bi sigurno bio taj koji je to mogao da sprovede.

Gojković na dan ubistva podigao dve hiljade maraka iz Dafiment banke. Novac nije nađen prilikom uviđaja

U slučaju smrti Predraga Gojkovića, Grubačić je u svojoj izjavi policajcima naveo da su se on, Gojković i Saša Mišić telefonom dogovorili da zajedno Mišićevim kolima putuju za Loznicu. Nakon obavljenog razgovora sa Mišićem, Gojković je otišao u dnevnu sobu a Grubačić u kupatilo. Đorđe je u kupatilu mazao kosu želatinom i čuo je repetiranje pištolja a odmah zatim i pucanj. Istrčao je iz kupatila u dnevnu sobu i video da Predrag leži mrtav na podu. Pokušao je telefonom da obavesti policiju i Hitnu pomoć, ali je telefon bio zauzet. Istrčao je, i u stanu broj 1 zamolio nekog komšiju da upotrebi telefon i obavesti policiju i Hitnu pomoć o događaju, što je i uradio.
Službenici kriminalističke policije uzeli su parafinsku rukavicu i od Đorđa Grubačića, ali na njoj nije bilo tragova baruta, što verovatnoću da je on bio potencijalni izvršilac svodi na minimum. Međutim, u njegovoj izjavi postoji jedna kontradiktornost. Teško je objasniti kako to Grubačić u stanju šoka, jer na podu u dnevnoj sobi zatiče mrtvog druga, odlazi iz stana br. 11 na četvrtom spratu u stan broj 1, koji se nalazi, logično, na prvom spratu. Neuobičajeno je da osoba u stanju šoka koja traži pomoć ne lupa na prva vrata, već se spušta četiri sprata niže. Takvo ponašanje pre upućuje na racionalno rasuđivanje nego na impulsivnost.
Još jedan momenat je ostao neobjašnjen, a u njemu se možda krije i potencijalni motiv, ukoliko se dokaže da se radilo o ubistvu. Majka pokojnog Gojkovića je izjavila da se čula sa Predragom tog dana i da je bio dobro raspoložen. Pričao je o svemu i svačemu, o rođacima, prijateljima, kolačima, čak je i roditeljima rekao da je bio presrećan jer je iz Dafiment banke toga jutra podigao 2.000 nemačkih maraka. Bio je presrećan jer je dva meseca ranije uložio hiljadu maraka i za kratko vreme udvostručio novac. U aprilu 1993. godine 2.000 maraka bio je ogroman novac. U vreme hiperinflacije kada je plata bila 5 maraka, za manje para gubila se glava.