FANTOM IZNAD STAMBOLIĆEVOG LEŠA: Ko je čovek koji je pokazao mesto na kojem je zakopano telo ubijenog političara

Operativci su priveli NN muškarca koji preko glave ima zelenu „fantomku" i lisice na rukama, a koje je istražnom sudiji predstavljen kao zaštićeni svedok

Bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević uhapšen je 1. aprila 2001. godine na Dedinju, posle čega je izručen Haškom tribunalu, a u akciji hapšenja učestvovala su lica s „fantomkama". Aprila prošle godine, lica s „fantomkama" srušila su bespravne objekte u Hercegovačkoj ulici u Beogradu, a sredinom marta, posle ubistva predsednika srpske vlade Zorana Đinđića, na Frušku goru dovedeno je NN lice s „fantomkom" na glavi da pokaže mesto gde je zakopano telo nekadašnjeg predsednika Predsedništva Republike Srbije.
„Ekspres" je došao u posed službene beleške istražnog sudije Branke Bančević u kojoj navodi da joj je specijalni tužilac za organizovani kriminal Jovan Prijić predočio da NN lice neće skinuti „fantomku" s glave da se ne bi otkrio njegov identitet, da nije reč o osumnjičenom, već o svedoku saradniku, i da mu u ovoj fazi postupka advokat na uviđaju nije potreban.
Svedok saradnik u predmetu „Stambolić" postao je bivši saradnik Jedinice za specijalne operacije Nenad Šare zvani Škene, i ono što buni jeste činjenica da je NN lice na uviđaju insistiralo na tome da mu se ne skida „fantomka" jer se plaši za bezbednost porodice, supruge i dece, a činjenica je da Nenad Šare u tom trenutku nije imao decu i da su on i supruga do tada bezuspešno pokušavali da dobiju potomstvo.
Interesantno je i to da NN lice sa uviđaja nije htelo da odgovara na određena pitanja, između ostalog, na pitanje istražnog sudije da navede identitet tri osobe koje su ubile i zakopale Ivana Stambolića.

Prvi deo beleške prenosimo integralno:

Okružni sud Sremska Mitrovica
Dana 27. 3. 2003. godine
Zapisnik o pokazivanju lica mesta i uviđaju
„Službena lica Bezbednosno-informativne agencije (BIA) - resor Sremska Mitrovica obavestila su istražnog sudiju da je pronađen NN leš na Fruškoj gori u šumi pored puta koji vodi prema Zmajevcu. Istražni sudija je, zajedno sa okružnim javnim tužiocem, krenuo prema licu mesta. Pre dolaska na lice mesta, istražnog sudiju i okružnog tužioca sačekao je specijalni tužilac Jovan Prijić s Brankom Možgon iz SUP-a Beograd. Istražnom sudiji i okružnom tužiocu je od specijalnog tužioca Jovana Prijića saopšteno da se na napred navedenoj lokaciji nalazi leš, najverovatnije Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Predsedništva Republike Srbije, i da se na licu mesta nalazi lice koje će pokazati istražnom sudiji i okružnom javnom tužiocu mesto gde je ubijen i zakopan Ivan Stambolić. Od istražnog sudije je specijalnom tužiocu predočeno da bi ovo lice kod izvođenja radnje pokazivanja mesta, a koju je predložio specijalni tužilac, trebalo da ima advokata, a imajući u vidu odredbe ZKP-a, specijalni tužilac se s tim saglasio.
Istražni sudija je doneo rešenje da se izvede istražna radnja pokazivanja lica od NN lica, čije podatke ima specijalni tužilac. Ovom licu se određuje advokat po službenoj dužnosti - advokat Jovica Kovačević iz Rume, koji je obavešten i pristupio je sa istražnim sudijom i okružnim javnim tužiocem na oko 100 metara od lica mesta.
Nakon ovoga, od operativnog radnika SUP-a Beograd je istražnom sudiji predočeno da NN lice ima status zaštićenog svedoka, da će prilikom pokazivanja lica mesta na glavi imati takozvanu fantomku radi onemogućavanja identiteta ovog lica te kako se radi o zaštićenom svedoku, a ne o osumnjičenom, i da mu u ovoj fazi postupka advokat nije potreban.
Potom je advokat Jovica Kovačević obavešten da njegovo prisustvo nije potrebno, a prethodno je upozoren da sve o čemu je obavešten čuva kao DRŽAVNU TAJNU.

Istražnom sudiji predočeno je da NN lice ima status zaštićenog svedoka te da će prilikom pokazivanja mesta zločina na glavi imati takozvanu fantomku radi onemogućavanja identiteta

Sa operativnim radnikom SUP-a Beograd i kriminalističkim tehničarem, istražni sudija je odredio da se ova radnja izvede tako što će se snimati kamerom, fotografisati, a takođe će se voditi rukom pisani zapisnik sudije.
Nakon ovoga, pristupilo se istražnoj radnji pokazivanja lica mesta tako što je istražni sudija u prisustvu okružnog javnog tužioca, kriminalističkog tehničara i operativnog radnika SUP-a Beograd konstatovao sledeće:

Danas je 27. mart 2003. godine, 21 sat i 40 minuta. Nalazimo se na Fruškoj gori, u šumi pokraj puta koji vodi prema Zmajevcu. Zbog osnovane sumnje da se u ovoj šumi nalazi leš pokojnog Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Predsedništva Republike Srbije. Prisutni su istražni sudija Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, okružni javni tužilac, operativni radnici i kriminalistički tehničari SUP-a Beograd, a lice mesta obezbeđuju pripadnici SAJ-a.
Operativni radnici priveli su NN muškarca koji preko glave ima zelenu „fantomku" i lisice na rukama, a koji je istražnom sudiji predstavljen kao zaštićeni svedok. Lice je privedeno na mesto gde je delom otkopano zemljište i prostim opažanjem naziru se konture lobanje. Imenovani je od istražnog sudije upitan da li zna čiji leš je tu, na licu mesta (a čije se konture lobanje vide), na šta je on izjavio da je to leš pokojnog Ivana Stambolića. Na pitanje odakle mu je to poznato, izjavljuje da mu je to lično poznato jer je s još trojicom muškaraca 25. jula 2000. godine došao u belom kombiju marke „zastava" beogradskih registarskih oznaka, s tim što ne zna registarski broj, a da je u pratnji tog vozila bilo još jedno vozilo marke „pasat" čije registarske oznake takođe ne zna.
Izjavljuje da je Ivan Stambolić otet i dovezen u napred opisanom belom kombiju. Na pitanje sudije kako je Ivan Stambolić bio obučen, izjavljuje da je bio obučen u trenerku neke svetle boje, na primer roze, a drugih detalja odeće se ne seća. Na dalje pitanje iz kakvog oružja je ubijen Ivan Stambolić, izjavljuje da je ubijen iz pištolja jer su tri lica koja su bila s njim imala pištolj. Na pitanje tužioca ko su ta tri lica, izjavljuje da na to pitanje neće da odgovori. Na dalje pitanje tužioca da li su ta lica imala još neko oružje osim pištolja, izjavljuje da mu to nije poznato. Na dalje pitanje tužioca da li su on i ta druga lica ranije dolazila ovde, na lice mesta, izjavljuje da su dolazili pre ubistva Ivana Stambolića oko mesec i po dana. Na pitanje sudije odakle kreč koji se nalazi na otkopanom zemljištu, a koji je uočljiv prostim opažanjem, izjavljuje da ne zna odakle kreč. Na dalje pitanje sudije gde je bio kada je ubijen Ivan Stambolić, kaže da je čuvao stražu na udaljenosti od oko jednog metra od tog mesta. Na pitanje sudije na koji način je ubijen Ivan Stambolić, izjavljuje da je čuo dva pucnja i da zaključuje da je on ubijen s dva metka. Upitan da li je nakon ubistva Ivana Stambolića došao na lice mesta te da li je eventualno učestvovao u zakopavanju leša, izjavljuje da nije dolazio, da su zakopavanje izvršila ova tri lica čiji identitet neće da saopšti, a da ih je on sačekao na mestu gde je čuvao stražu. Na dalje pitanje istražnog sudije i okružnog tužioca, rekao je da više ništa neće da govori, pa upitan iz kojih razloga neće više da govori, izjavljuje da je to zato što ga snimaju kamerom, zbog čega se plaši da će taj video-snimak biti pušten na televiziji, što bi moglo da ugrozi bezbednost njegove porodice, žene i dece, jer bi trojica lica čiji identitet neće da otkrije mogla da iz osvete ubiju njegovu ženu i decu.
Nakon ovoga, operativni radnici SUP-a Beograd su odveli NN lice s lica mesta. Nakon toga je istražni sudija odlučio da se sprovede istražna radnja..."

Na dalja pitanja istražnog sudije i okružnog tužioca, NN lice s „fantomkom" kaže da više ništa neće govoriti zato što ga snimaju kamerom i plaši se da će taj video-snimak biti pušten na televiziji, što bi moglo da ugrozi bezbednost njegove porodice, žene i dece

Krv! Opet smrt! Krv na ulicama Beograda, da se nikad više ne opere

U poslednjem pismu koje je Ivan Stambolić, posle martovskih događaja 1991. godine, napisao Slobodanu Miloševiću, pozvao ga je da podnese neopozivu ostavku. Pismo je napisano u periodu mart-april 1991. godine, četiri i po godine posle Osme sednice, neposredno posle događaja 9. marta i neposredno pre nastupajućeg ratnog vihora. „Izolovao si me od svih i svega, računajući i na moje, tebi dobro poznate ljudske osobine. U tri i po godine zgusnuo si i isprobao sve najcrnje i najgore iz onog vremena na koje se, inače, na rečima, rado i silovito obrušavaš. Varao si ili uništavao ljude, organizacije, pokrete, državu... Prevareni i uništeni postaju tvoje ukleto ogledalo", poručuje Stambolić u pismu.
„Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivacki, da mi Srbi druge istorije i nemamo. Ponekad mi se čini da ti Srbiju i razumeš i voliš samo s njene tamne strane", stoji u Stabolićevom pismu Miloševiću. „U tvojim novinama, Slobodane Miloševiću", nastavlja Stambolić, „ubrzo posle Osme sednice pročitah 'da mi i seme u korenu treba satrti'! Osećaš li, bar danas, svu težinu takve 'političke kampanje', koju si birokratski otmeno nazvao 'diferencijacijom'? Tada sam te, kada su te zle reči i zli nalozi odlazili na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao. U besu, a valjda i un strahu, više ne znam šta sam ti u slušalicu izgrmeo. Znam da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je štampa slobodna. I znam da ni u dalekim naznakama nisi pomenuo mogućnost da se laži mogu demantovati, a zle reči i zli nalozi nazvati pravim imenom."
Obrazlažući zašto pismo piše baš tada, Stambolić je naveo: „Pa, šta me je onda navelo da ti se baš sada obratim? Krv! Opet smrt! Krv je pala na beogradskim ulicama, Slobodane Miloševiću, da se više nikada i ničim ne opere. Pala je 9. marta, u času kada ovo pismo započinjem... Dosta nam je tvoje antisrpske politike! Ti ne znaš, Slobodane Miloševiću, ni ko su Srbi ni šta je Srbija! Zato, Slobodane Miloševiću, otiđi. Povuci se sam, samovoljno, kao što si i sve drugo činio! Tvoja ostavka će biti prihvaćena kao čin čoveka koji je, na kraju, ipak shvatio svoju pravu šansu. Duboka zahvalnost naroda na ostavci spašće te socijalnog i moralnog linča, kakvom ste ti i tvoji paževi izložili svoje prethodnike. Drama je velika i kada je junak mali, veličinu drame ne određuje veličina junaka. Odigraj, Slobodane Miloševiću, i poslednji čin!"
Stambolić je dalje obrazlagao svoj apel: „I kad podneseš ostavku, što bi brzo morao da učiniš, ljudi će sumnjati u nju, plašiće se da se ne preobrati u neki novi pakleni nalog, naviknuti da svaka tvoja reč od danas već sutra ne znači ništa ili znači nešto drugo. Jedino neopozivom ostavkom možeš uveriti svoje sugrađane i čitav svet da nisi želeo da od Kosova stvoriš balkanski aparthejd, od Jugoslavije ruševinu, a od Srbije napuštenu mučenicu. Iskoristi priliku da vlast bar vratiš regularno. Povlačeći se bez odstupnice, odlazeći zauvek, vratićeš se, možda, onome Slobodanu Miloševiću koga se neće plašiti niko osim tebe... Ne znam šta si sve hteo osim gole vlasti, ali sam oduvek znao da to što ti hoćeš, Srbija, kad je slobodna i svoja, neće", zaključio je Stambolić u poslednjem pismu Miloševiću.

BIOGRAFIJA

Ivan Stambolić je rođen 5. novembra 1936. godine, u selu Brezova kod Ivanjice. Bio je srpski političar, visoki funkcioner Saveza komunista Srbije i predsednik Predsedništva Srbije u doba Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Stambolić je bio politički mentor Slobodana Miloševića i velikim delom zaslužan je za njegov uspon na vlast. Milošević mu je sve vreme tokom karijere bio naslednik na upražnjenim funkcijama. Nakon razlaza s Miloševićem zbog nacionalizma krajem 1980-ih, Stambolić postaje jedan od njegovih najvećih suparnika.
Upamćen je kao veliki zagovornik kompromisa i međuetničke tolerancije.
Stambolić je otet 25. avgusta 2000. godine, za vreme rekreacije na Košutnjaku. On je pod pretnjom pištoljem ubačen u kombi pod izgovorom da ide na informativni razgovor. U kombiju su mu na ruke stavljene lisice, noge su mu vezane lepljivom trakom. Belim kombijem odvezen je na Frušku goru, gde je već ranije bila iskopana rupa, nakon čega je doveden do nje i prisiljen da klekne. Ubijen je s dva metka ispaljena u potiljak. Njegovo beživotno telo pronađeno je nakon tri godine, u vreme policijske akcije „Sablja", koja je usledila posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića.

OSMA SEDNICA I KONAČAN RAZLAZ

Famozna Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je počela 23. septembra 1987. godine, bila je uvod u tragičnu sudbinu raspada Jugoslavije.
Na ovoj sednici, koja je trajala dva dana, počeo je uspon budućeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, ali i istovremeni pad njegovog mentora i velikog prijatelja i saradnika, tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Ivana Stambolića. Na sednici je članstva razrešen Dragiša Pavlović, koji se prethodno usprotivio Miloševićevoj politici.
Atmosfera u kojoj se sama sednica odvijala bila je više nego napeta jer su u to vreme sve više dolazili do izražaja tenzije i animozitet između Albanaca i Srba, ali i unutrašnji sukobi u samoj Komunističkoj partiji Srbije.
Na sednici Predsedništva KPS koja je prethodila Osmoj sednici, Ivan Stambolić se usprotivio dnevnom redu po kojem je trebalo da Dragiša Pavlović ima izlaganje predstavnicima sredstava javnog informisanja u Gradskom komitetu. Stambolić je preformulisao dnevni red, po kojem je onda prvenstveno trebalo govoriti o aktuelnoj političkoj situaciji i stanju u sredstvima javnog informisanja.
Rekao je, između ostalog, da u izlaganju Dragiše Pavlovića nije mogao da čuje stavove koji se kose sa stavovima Saveza komunista Jugoslavije. Ipak, to nije uznemirilo Miloševića, koji je slutio odakle mu preti opasnost, te je Pavlovića odmah sklonio, a Stambolića četiri meseca nakon čuvene sednice.

ĆERKA STRADALA POD SUMNJIVIM OKOLNOSTIMA

Nakon istorijske Osme sednice, s političke scene nestaje Ivan Stambolić, kao i njegovi najbliži saradnici. Jedan od njih, Ivanov specijalni savetnik Vladimir Jovičić (66), koji je pre toga bio ministar za kulturu u Vladi Srbije i predsednik Komisije za kulturu CK SKS, u svom romanu „Tamnava" pisao je o sudbini Ivana Stambolića, a posebno njegove ćerke Bojane, koja je u 24. godini života, 28. aprila 1988, poginula u saobraćajnoj nesreći na putu blizu Budve.
Stambolić je, otkrio je Jovičić, posle 12 godina od pogibije svoje kćeri pod sumnjivim okolnostima, krenuo u potragu za stvarnim uzrocima njene smrti. Počeo je da traga i zauvek nestao...

"CRVENIM BERETKAMA" MAKSIMALNE KAZNE

Za otmicu i ubistvo Ivana Stambolića, na 40 godina zatvora osuđen je bivši komandant JSO Milorad Ulemek Legija, a na istu kaznu zatvora osuđeni su pripadnici te jedinice Branko Berček, Dušan Maričić i Nenad Bujošević. Na po 15 godina zatvora osuđeni su pripadnici JSO Leonid Milivojević i Nenad Ilić, kao i Radomir Marković, bivši šef RDB. Milorad Bracanović, nekadašnji oficir za vezu u JSO i zamenik šefa BIA, osuđen je na dve godine zatvora jer je prema presudi znao, a nije prijavio ubistvo Stambolića.
Slobodan Milošević je prema optužnici bio označen kao nalogodavac Stambolićevog ubistva, ali je postupak protiv njega bio razdvojen jer mu je suđeno u Hagu.

NEDOSTAJU ŠAKE, VRATNI PRŠLJEN I PODJEZIČNA KOST

Sudija Vrhovnog suda Srbije Milena Inić-Drecun u ovom predmetu dala je ostavku na funkciju predsednika trećestepenog veća jer, kako je rekla, nije želela da se „ogreši" o zakon.
Iako se odbrana optuženih nadala da će VSS ukinuti presudu i predmet vratiti na ponovno suđenje, pre svega, jer je prilikom obdukcije ustanovljeno da Ivanu Stamboliću nedostaju obe šake, prvi vratni pršljen i podjezična kost, do toga nije došlo. Nije utvrđeno ni ko je, zašto i kada dao nalog da se opere odeća i obuća s posmrtnih ostataka koji su zatečeni s telom i da li su negde, i ako jesu - gde sačuvani delovi zemlje koja je bila na njima.