GLAVA LETI I ZA 5.000 EVRA

Uprkos drugačijem uverenju, likvidacije u Srbiji i Crnoj Gori u najvećem broju slučajeva obavljaju članovi zaraćenih kriminalnih grupa

Kinematografija je o plaćenim ubicama proizvela više saga nego što su pouzdano zabeležila iole ozbiljna istraživanja. Od kako su se u ovu intrigantnu temu uključili i nedovoljno pouzdani mediji, praćeni neoglašavanjem onih koji su obavezni da o toj temi znaju sve pojedinosti, javnost je mogla da zaključi kako su ubice za novac surovi profesionalci koje je veoma teško uposliti, još teže platiti. Nažalost, i jedno i drugo je pogrešno.

Početkom juna objavljena je nedovoljno pouzdana vest da je u Crnoj Gori uhapšen kriminalac voljan da policiji predoči sva lična saznanja o tome kako se i za koji novac angažuju plaćene ubice. Prema sopstvenom priznanju, on je je jedan od njih, član grupe koja za novac likvidira metu bez obzira na to o kome je reč. U najvećem broju se radi o obračunima među samim kriminalcima, ali prema onome kako je pisano, ubicama nije strano da se kao žrtva odredi bilo ko, navodno čak i visoko rangirani policajci. O cenovniku za njihove usluge ni slova, sem obećanja da će se i to jednom obelodaniti. Jedino izgledno obećanje koje bi moglo da se ispuni jeste da se potvrdi kako najteži zločini, odnosno njihovi počinioci i naredbodavci obuhvataju učesnike iz više zemalja s prostora bivše Jugoslavije.

POBRKANE METE

Prva velika kriminalna ubistva u Srbiji, preciznije u Beogradu, dogodila su se krajem osamdesetih godina, od likvidacije Ranka Rubežića do smaknuća Andrije Lakonića u čuvenoj aferi „Nana“. Za oba se ispostavilo da se radilo o sukobu među samim kriminalcima. Nikakav novac kao motiv nije postojao. Početkom devedesetih, uporedo sa širenjem ratnih sukoba u nekadašnjoj SFRJ, gradovi u Srbiji, opet sa akcentom na Beograd, postali su poprište svakodnevnih likvidacija u kojima se, ponovo, kao motiv pojavljivalo isključivo neprijateljstvo među njima samima. Razlozi za krvava obračunavanja bili su sukobi oko podele gradskih teritorija, reketiranja, ilegalne trgovine narkoticima, oko kockarnica i klubova, otimačina automobila i devojaka... sve do običnih kafanskih ogovaranja.

O plaćenim ubistvima počelo je da se piše u poslednjih desetak godina, sa insistiranjem na ogromnim novčanim iznosima ubicama

Sa smirivanjem ratnih tenzija privremeno su se primirili i obračuni. Do pojavljivanja takozvanog zemunskog klana koji je uoči i posle promena 5. oktobra 2000. godine gotovo bezbrižno ubijao sve za koje su pomislili da im predstavljaju bilo kakvu prepreku ili smetnju. Ubistva su obavljali sami, bez ikakve novčane nadoknade, ne računajući „privilegije od posla“ koje im žrtve neće ometati.

O plaćenim ubistvima počelo je da se piše i govori tek u poslednjih desetak godina, s naglaskom na ogromne novčane iznose koji se za najveće nedelo isplaćuju likvidatorima. Pominjane su sume od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada evra. Naručenih ubistava jeste bilo, ali se ispostavilo da visina zločinačke tarife ni približno nije odgovarala pominjanim iznosima. O umeću i zaradi ubica najbolje su ilustrovali slučajevi u kojima su počinioci zločina omašili, likvidirali nevine ljude koji su se u pogrešni vreme našli na pogrešnom mestu, tek slično obučeni kao i prava meta. U Beogradu su zabeležena bar dva takva ubistva, bilo ih je i u Srbiji i u regionu.

Veoma važna okolnost pri angažovanju plaćenih ubica, nije to prevelika nauka, jeste činjenica da se u čitav proces uključuju treće osobe, čime se uvećava potencijalni rizik da zločin bude otkriven. Rešena ubistva u kojima se tako nešto događalo odnose se u velikom broju na osvete povodom preljube, nasledstva, manjih poslovnih ugovora, izneverenih obećanja... Ispostavilo se da postoji spremnost umišljenih ili preko noći stasalih ubica da takve zločine počine i za sumu od svega 5.000 evra. Isplaćenih ili samo obećanih u više rata po okončanju posla.

OBARANJE CENE

U kojoj meri su prisutne zablude o nezamislivim iznosima novca kada su likvidacije u pitanju, verovatno najbolje svedoče primeri iz bliske prošlosti. Svedok saradnik u procesu protiv ubica premijera Zorana Đinđića priznao je da su za informacije o vremenu kretanja kolone u kojoj se premijer nalazi pripadniku BIA obećali 50.000 evra. To je bila cena za državnika najvišeg ranga. Naravno, nisu bili u prilici da mu je isplate.

Drugi slučaj, sudski nepotkrepljen, odnosi se na ubistvo Ivana Stambolića. Tokom istrage zločina jedan od dvojice neposredno angažovanih ispričao je kako im je Milorad Ulemek Legija za to platio po 20.000 tadašnjih nemačkih maraka. Pošto su im novčanice koje su dobili bile u sitnim apoenima, od 50 i 100 maraka, uplašili su se da to znači kako im je ostalo sitno od života, odnosno da će kasnije i sami biti likvidirani.

Ukoliko bi o voj temi moglo da se diskutuje s dozom cinizma, moglo bi se reći da su kriminalci oborili cenu, gotovo organizovali „rasprodaju“ kada su tuđi životi u pitanju. Broj nedužnih koji su stradali od njihove ruke, a nije ih mali broj ni u Srbiji ni u Crnoj Gori, o tome dovoljno govori - bar desetak državljana ove dve zemlje ubijeni su iz neznanja i bezobzirnosti zlikovaca.

O umeću, inteligenciji i pronicljivosti onih koji ne prezaju od otimačine i ubistva kao načina da zarade novac verovatno je najbolje svedočio Radoslav Lukić Lule, početkom 90-ih godina načelnik centra Državne bezbednosti Beograda. Priči koju je naveo u knjizi „Oni su jači od nas“ nije potreban ni uvod, ni dodatak na kraju:

„Inspektor beogradske policije obezbedio je za akciju Državne bezbednosti u inostranstvu dvojicu kriminalaca. Pozvali su ih u DB i objasnili im da bi iz sefa kuće, koji se nalazi u određenoj sobi iza slike na zidu, trebalo uzeti poverljiva dokumenta i doneti ih ovde. U sefu su se još nalazili novac i nakit, ali to DB nije zanimalo, pa je taj plen trebalo da bude nadoknada njima dvojici za urađeni posao. Rekli su im da bračni par, vlasnici kuće, određenog dana neće biti u kući, da neće biti ni čuvara, već samo dva psa u dvorištu koje će morati da ubiju. Više puta su im naglasili da svedoka ne sme da bude. Kriminalci su dogovorenog dana upali u dvorište, ubili pse, ali su u kući naišli na čuvara i bez razmišljanja ga likvidirali. Međutim, i pored preciznog plana kuće koji su dobili u Beogradu i kompletne premetačine koju su izvršili, sef nisu uspeli da pronađu. Po povratku su ih u DB-u optužili da su upropastili dugo planiranu akciju, ali je njihov katastrofalni neuspeh prošao bez težih sankcija pošto su pokazali dobru volju da pomognu državi. Ubicama čuvara ni na kraj pameti nije bilo da se DB poigrao s njima, niti su bili u mogućnosti da saznaju šta se zaista desilo. Dobijeni zadatak su, zapravo, u potpunosti obavili, iako toga nisu bili svesni.

Nikakav bračni par nije bio vlasnik kuće, niti je u njoj postojao sef, kamoli važna dokumenta. Navodni čuvar kojeg su likvidirali bio je pravi vlasnik kuće, emigrant koji je organizovao neprijateljske akcije prema Jugoslaviji i jedina meta čitavog plana. Akcija DB-a je izvedena a da niko nije mogao da nasluti kako ovdašnja tajna policija stoji iza ubistva, jer su sve činjenice s mesta zločina ukazivale na klasično razbojništvo. Čak i da su kriminalci nešto zabrljali, da ih je policija otkrila tokom razbojništva ili nakon njega, ko bi im poverovao da su u pljačku krenuli u dogovoru sa jugoslovenskom DB? A pritom su imali dosijee pune razbojništava!“