AKCIJA “SABLJA”: Obračun s mafijom zaustavili političari

AKCIJA “SABLJA”: Obračun s mafijom zaustavili političari


Preko medija su ulagani veliki napori da se policijska akcija prikaže uspešnijom nego što je bila, mada je šminkanje bilo potpuno nepotrebno
Najmasovnija policijska akcija u Srbiji, sprovedena posle ubistva premijera Zorana Đinđića, dala je realnu sliku politikom rastrzanih institucija u zemlji. Čak ni u trenucima kada se Srbija suočavala s najvećim opasnostima nije bilo moguće postići konsenzus o tome šta je najbolje po državu. Iz toga se izrodio politički obračun koji nikad nije okončan, što je i glavni razlog zašto ne postoji saglasnost oko toga šta je u „Sablji” bilo dobro, a šta loše.
Zbog neistinite tvrdnje da je tokom „Sablje” policija uhapsila 12.000 građana, u sumnju su dovođeni svi njeni efekti. Iako su inicijatori takvih „informacija” i pojedinih hapšenja bili političari, negativan učinak vezan je isključivo za policiju. Pored policije, najveću štetu su trpeli zaista nedužno privedeni građani, satanizovani u medijima ili kompromitovani na drugi način.
Neposredno po ubistvu premijera Đinđića vladala je potpuna konfuzija i tako je započet i uviđaj na mestu zločina. Pre nego što je i počeo, mesto su pregazili oni koji su uneli pa potom izneli premijera iz ulaza zgrade Vlade, kao i oni koji su posle tuda prošli iz samo njima znanih razloga. Sve slabosti tako izvršenog uviđaja kasnije će dati prednost odbrani optuženih i političkim protivnicima premijera Đinđića.
U kratkom roku identifikovani su svi neposredni učesnici atentata, a veći broj njih je i uhapšen. Pronađeni su najvažniji materijalni dokazi i započela je serija rasvetljavanja ubistava i niza najtežih krivičnih dela koji verovatno ne bi bili rasvetljeni da nije bilo akcije. Policijski uspeh „Sablje” temelji se na dve važne stvari. Prva je potpuna politička podrška policiji i sudstvu, a druga, možda i važnija, što je „Sablja” sprovođena u uslovima vanrednog stanja, koje je dalo potpuno odrešene ruke policiji, posebno u pogledu mogućnosti ograničenja slobode osumnjičenih.
Rukovođenje akcijom
Odmah nakon uvođenja vanrednog stanja, kod ministra policije Dušana Mihajlovića formiran je štab akcije. U štabu su, pored ministra, bili njegov zamenik Nenad Milić, načelnik Resora javne bezbednosti Sreten Lukić, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala Bora Banjac, komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri, načelnik SUP-a Beograd Milan Obradović i pomoćnik načelnika UKP Mile Novaković. U rad štaba povremeno se uključivao direktor BIA Miša Milićević.
Osim malog broja pripadnika MUP-a koji su se naprasno „razboleli” tokom vanrednog stanja, a koji će kasnije, po dolaska novog rukovodstva policije, znatno napredovati, svi drugi policajci su prihvatili „Sablju” kao vrhunski profesionalni izazov.
Van štaba je postojala određena politička koordinacija akcije, koja se oslanjala na Nenada Milića i Zorana Janjuševića. Njih dvojica su najviše kontaktirala s potpredsednikom Vlade Čedomirom Jovanovićem i šefom vladinog Biroa za informacije Vladimirom – Bebom Popovićem, koji je davao najveću podršku akciji, ali i idejama o konkretnim potezima. Upravo je Popović manevrom s poternicom za članovima zemunskog klana opredelio sudbinu i pravac „Sablje”. Za raspisivanje poternice 12. marta 2003. uveče zapravo nisu postojali valjani dokazi, pa je njeno objavljivanje bio svojevrstan hazarderski potez. Kako god, zahvaljujući tome akcija je krenula u pravom smeru, a razlog zašto je Popović posle „Sablje” osporavan leži u potezima koje je kasnije vukao, ali i u njegovom umeću stvaranja neprijatelja.
Sastavljanje poternice
Raspisivanje poternice za policiju je bilo potpuno neočekivano. Do trenutka objavljivanja fotografija kriminalaca koji su učestvovali u ubistvu premijera Đinđića, operativna saznanja policije nikada nisu javno saopštavana. Tako smela odluka pokazala se uspešnom i efikasnom, a policajci su kasnije tvrdili da je to bio najvažniji momenat s početka istrage.
Objašnjavajući kako je Popović postao presudan činilac u odlučivanju o postupcima Vlade Srbije, nekadašnji visoki funkcioner BIA kaže:
– Kada sam upoznao političare koji su tada sedeli u Vladi Srbije, shvatio sam da je Popović od svih njih bio i odlučniji i sposobniji. Sviđalo se to nekome ili ne. On je nesporno voleo Đinđića i u narednom periodu je bio komandant svih događaja.
Visok stepen medijske eksponiranosti akcije učinio je da se svakodnevno očekuju nova hapšenja i senzacija, iako ni započeti poslovi nisu valjano okončani. Najveća opasnost za lokalne šefove policije bilo je podleganje toj vrsti psihoze, ali se u velikom broju slučajeva upravo to dogodilo.
Đorđe Ostojić, koga je „Sablja” zatekla na mestu načelnika SUP-a u Novom Sadu, a tokom akcije je imenovan za republičkog tužioca, kaže:
– Nisam dozvolio da se hapse ljudi bez dokaza. U prva dva dana, dok sam još bio načelnik, uhapsili smo osmoro ljudi. Čak me je zvao Sreten Lukić da me kritikuje: „Kako to Kruševac 218, a ti osam?”. Pa ja sam radio i pre „Sablje”, neću valjda sada da privodim komšiju koji me je mrko gledao. Kada je jedan od načelnika iz unutrašnjosti na kolegijumu saopštio koliko su stotina ljudi pohapsili, pitao sam ga za koja dela. To su bile krađe, falsifikati… Pitam ga: „Zašto ih, ako si već znao za te stvari, nisi hapsio ranije?”. Nisam dobio odgovor.
Politički pritisak na akciju bio je marketinški obojen, pa „Sablja” na kraju nije afirmisana kao uspeh policije, već politike koja takav zahvat podržava.

 

Politički obračun
Na kartu sukoba tada dve vodeće političke partije, DS i DSS, igrali su svi, od političkih protivnika, preko zajedničkih neprijatelja mimo sveta politike, do kriminalaca. Okolnosti koje su razjašnjene povodom bacanja bombe na prostorije DSS-a, što su učinili Dušan Krsmanović i Milan Jurišić, najbolje ilustruju koliko su koristi od sukoba na relaciji DS-DSS očekivali obični kriminalci.
Hapšenje Ace Tomića i Radeta Bulatovića u „Sablji” bio je samo nastavak političkog sukoba započetog još od nerealizovanog upada Vojne bezbednosti u Biro za informisanje republičke vlade u junu 2001. zbog navodnih kablova u šahtu preko kojih se prisluškuje Vojislav Koštunica. Taj nerealizovan zahvat Vojne bezbednosti trajno će ostati kamen spoticanja u odnosima dva najvažnija lidera u DOS-u. Jedan od zagovornika tog zahvata, general Tomić, tokom „Sablje” će zajedno s Bulatovićem postati žrtva koncepta koji je sam promovisao juna meseca 2001. godine – korišćenje institucija radi političkog obračuna.
Do hapšenja Tomića i Bulatovića je došlo zbog iskaza zaštićenog svedoka Zorana Vukojevića, iako po zakonu to nije dovoljno za hapšenje. Vukojević je tvrdio kako mu je Dušan Spasojević pričao da se viđao s generalom Tomićem u stanu u Molerovoj. To su bili „dokazi” na osnovu kojih su uhapšeni Tomić i Bulatović. Nedostatak dokaza bio je jedini razlog što je tužilac odustao od njihovog gonjenja.

 

Hapšenje advokata
Ogromna greška tokom „Sablje” bilo je i hapšenje advokata Nikole Đugumovića, Slobodana Milivojevića i Miodraga Gligorijevića. Oni su uhapšeni 3. aprila pod sumnjom da pripadaju grupi Dušana Spasojevića i da su, pored redovne advokatske delatnosti, „kompromitovali rad policije i pravosudnih organa preko sredstava javnog informisanja”. Na teret im je stavljeno to što su davali intervjue u kojima su iznosili tvrdnje da policija tendenciozno postupa protiv Spasojevićeve grupe i da ne postoje dokazi za sve ono za šta ih policija tereti.
S takvim opisom trojica advokata su obuhvaćena krivičnom prijavom podnetom povodom atentata na premijera. Da paradoks bude veći, na teret im je stavljeno ono što su radili kao advokati, a u čemu nema ničeg u suprotnosti sa zakonom. Bila je to još jedna greška koja je kompromitovala akciju, jer je njihovo hapšenje bila politička, a ne policijska odluka. Na takav postupak reagovalo je Veće advokatskih komora i pravnih društava Evropske unije.
Još jedno hapšenje koje je nanelo veliku štetu bilo je pompezno hapšenje sudije Živote Đoinčevića pod sumnjom primanja mita, gde nije dokazno ni primanje ni davanje novca. Prilikom pretresa u njegovom stanu je pronađena puška, uredno zadužena tokom službovanja na Kosovu i Metohiji, kao i 70.000 evra od prodate nekretnine dobijene u nasleđe, a mediji su objavili priču o „sudiji koji radi za mafiju”.
U krivičnom postupku koji je okončan posle vanrednog stanja, sudija je oslobođen svih sumnji za primanje mita, koje nikada nisu ni bile ozbiljno postavljene.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar