Kako su otkrivene ubice Zorana Đinđića

Kako su otkrivene ubice Zorana Đinđića


Za samo nekoliko sati policija je došla do informacija pomoću kojih je operativno rasvetljeno ubistvo premijera Srbije

 

Beograd ne želi da prizna činjenicu da je ubistvo premijera Zorana Đinđića rešeno u Novom Sadu. Prvo hapšenje pripadnika zemunskog klana dogodilo se u Sremskim Karlovcima, u 16.30 sati, na dan ubistva premijera. Policijska patrola je na izlasku iz grada zaustavila Sašu Petrovića. Počeo je da beži, ali su ga uhvatili. Još u automobilu, dok su ga policajci vozili u stanicu, počeo je da priča o svojim saznanjima o zemunskom klanu i ubistvu premijera – kaže Đorđe Ostojić, tadašnji načelnik novosadske policije, koji je sedam dana nakon ubistva Zorana Đinđića imenovan za republičkog tužioca.
Petrović je odmah priznao da pripada kriminalnoj grupi i ispričao da je klan stvorio Dušan Spasojević, da je ostalim članovima naređivao izvršenje likvidacija, da su ga oni bespogovorno slušali. Uz priznanje za učešće u jednom od ubistava, ukratko je opisao i svoju ulogu u klanu:
“Bio sam narkoman i oni su mi 1996. godine dali novac da odem na lečenje u Rusiju. Spasojević s mojom sestrom ima dvoje dece. Do 2000. godine za njih sam u Beogradu radio s heroinom, ali su me zbog problema s policijom prebacili u Novi Sad. Tamo sam kontrolisao Čodu, koji je u Vojvodini prodavao heroin za Spasojevića, pazio sam da li se droga miksuje i nosio sam novac u Beograd. Tako je išlo sve dok nisam uhapšen”.
Pre nego što je iste večeri prebačen u Beograd, Petrović je novosadskoj policiji dao informacije koje su u narednim danima presudno pomogle u otkrivanju i hapšenju korumpiranih policajaca umešanih u poslove sa zemunskim klanom i drugim kriminalnim grupama.
“Još prve večeri nam je dao široku priču, ali ne i detalje ubistva premijera Zorana Đinđića, jer ga u to nisu uključili. Međutim, znao je šta se ranije radilo, ko su oni, ko je važan, ko manje važan, dao nam je dosta dobru sliku cele grupe i usmerio nas na pravac kojim bi dalje trebalo da idemo”, ispričao je Mile Novaković, bivši načelnik Uprave kriminalističke policije.

SUMNJIVA DOLMA

Saša Petrović je u klanu obavljao poslove koje je potom preuzeo Miladin Suvajdžić zvani Đura Mutavi, zbog čega je u toj ekipi postao važan čovek. Njegovo zaduženje je bilo da za “zemunce” kupuje i iznajmljuje stanove, kao i vikendice na salašima gde su držali otete, nabavljao im je automobile, telefone, kartice… Petrović je pružio kompletne podatke o otmicama koje su izvršili, jer je u nekima od njih bio određen za čuvanje otetih. Mada direktno nije bio uključen u otmicu Miroslava Miškovića, znao je iz priča pripadnika klana brojne pojedinosti i o toj otmici.
Dok je u prvim danima akcije “Sablja” policija širom Srbije privodila pripadnike raznih kriminalnih organizacija, intenzivno tražeći lokacije na kojima bi mogli da se kriju vođe i članovi zemunskog klana, u Novom Sadu je devet dana od proglašenja vanrednog stanja uhapšen još jedan pripadnik klana. Ispostavilo se – ključni svedok u rasvetljavanju gotovo svih zločina koje je počinila ova grupa. Miladin Suvajdžić, Đura Mutavi kako su ga prozvali “zemunci”, otkriven je slučajno i priveden na nimalo spektakularan način. Uprkos mišljenju policajaca iz Beograda da je Suvajdžić, kontaktirajući s policijom preko advokata zapravo “zakazao sastanak” i predao se kako bi izbegao brutalno hapšenje, Đorđe Ostojić objašnjava da je netačna priča kako je Đura to samoinicijativno učinio, “jer mu je u to vreme odgovaralo da se piše kako je uhapšen”:
“Vojska i policija su imali zajedničke punktove na ulazima i izlazima iz grada. Vojska je pregledala njihova, a policija civilna vozila. Neposredno posle ubistva premijera Đinđića, general Milosavljević i ja smo krenuli u obilazak ljudi na punktovima jer je padala kiša i bilo je veoma hladno. Na samom izlasku iz Novog Sada, pored benzinskih pumpi, setio sam se da postoji put koji prolazi pored Rafinerije, izlazi na dolmu pored Dunava i nastavlja do Kovilja. Taj put odlično poznaju šverceri cigareta, tuda često idu, a tom dolmom je dobar put. Pitam komandira policije da li prate taj put, jer njim može da se ide okolo. Čovek shvati da im je to ostalo nepokriveno i postavi patrolu na dolmu. Upravo na toj dolmi, u šumi, nekoliko dana kasnije, 22. marta, dežurni policajac je ugledao čoveka sa dva štapa za pecanje. Bio mu je sumnjiv jer je za pecaroša netipično obučen, u farmerkama i u jakni. Tražio mu je legitimaciju, a ovaj mu je pokazao ličnu kartu na ime Dušan Vojinović ili Vuković, nevažno. Policajac ga nije prepoznao s poternice, nije ni znao kako Đura izgleda, ali je ipak pozvao stanicu i rekao da je zadržao lice koje je navodno krenulo na pecanje, a da mu se tu nešto ne uklapa. Odgovorili su mu da ga dovede na proveru, da ustanove o kome se radi. Kada ga je policajac uveo u stanicu, svi su bili zapanjeni… E, tako je uhapšen Đura Mutavi. To je istina i tako se desilo. Đura je posle ispričao u policiji da tada već više nije znao šta će, da nije imao gde da pobegne, da se šunjao po malom vikend-naselju koje tu postoji, da je mislio da se tu negde smesti. Bio je malodušan, nikakve veze i kontakte više nije imao, niti je znao šta da radi. Praktično se on tom policajcu, sem pokušaja da izvrda s lažnom ličnom kartom, nije opirao. Da je hteo, možda bi uspeo da pobegne u šumu i da ga ne nađemo”, ispričao je Ostojić.

IDEALAN SVEDOK

Centrala u Beogradu iz koje je rukovođeno “Sabljom” obaveštena je odmah o hapšenju Suvajdžića, ali je policija u Novom Sadu istovremeno počela rad s Đurom kako bi se prikupile informacije o novosadskom podzemlju i policajcima umešanim u kriminal. Iz Beograda im je poručeno da “sada od toga nema ništa, to će biti urađeno kasnije… odmah ga dajte ovamo”. Nepuna dva sata kasnije Đura je bio u sedištu UBPOK-a, a informacije koje je dao omogućile su da posle dva dana usledi hapšenje Zvezdana Jovanovića, ubice premijera Đinđića.
“Ako je neko mogao da bude svedok saradnik, onda je to nesporno bio Suvajdžić. Bio je njihov logističar, u svemu im je pomagao, kupovao automobile, stanove, mobilne telefone… Sve je znao, a direktno vrlo malo učestvovao, uglavnom periferno u praćenju drugih kriminalaca”, kaže Novaković.
Suvajdžićeva pozicija u klanu bila je dobro osmišljena, kako je to bilo i sa Sašom Petrovićem dok je obavljao ista zaduženja. Obojica su živela u Novom Sadu i u Beograd su dolazili samo po zadatku. U Novom Sadu su, na primer, kupovali mobilne telefone i kartice, donosili ih u Beograd, ili su to obavljali u Beogradu pa se odmah vraćali za Novi Sad. Đura u Beogradu praktično nije bio prisutan, nije upadao u oči, nije se pojavljivao u diskotekama, u kafanama, na splavovima, a bio je važan u klanu. Povlačio se posle obavljenog posla, što je i njemu odgovaralo jer je od većine pripadnika klana bio stariji skoro 20 godina. Po svemu je odudarao od ostalih članova ekipe, što su osuđeni za ubistvo premijera Đinđića, njihovi advokati i pojedini mediji uporno pokušavali da iskoriste kako bi ga u javnosti i pred sudom predstavili kao mentalno nepodobnog. Mile Novaković ga opisuje potpuno drugačije:
“S njim su se sprdali, Mutavi su ga prozvali jer se teško izražava kada je uzbuđen, muca, blokira, pogotovo kada je u nekom strahu. A Đura je bio najmudriji među njima, daleko, daleko najmudriji…”

UCENA IBOLJKOM

Na početku ispitivanja Đura je pokušavao da izvrda. Da li je ubrzo promenio svoj pristup zbog nekoliko jačih šamara, suočavanja s realnom pozicijom u kojoj se našao, ili s pretnjom da će laganjem i takvim ponašanjem svoju majku Iboljku uvesti u veliki problem, teško je pouzdano odgonetnuti. O prvim trenucima razgovora sa ključnim svedokom i prelomnom događaju zbog kojeg je Suvajdžić odlučio da policajcima ispriča sve što zna, Novaković priča:
“Pametan je i snima nas. Počeo je da se zavitlava, da procenjuje koliko znamo i da li smo ozbiljni, pa da razmisli šta i koliko da priča. Ali delovali smo mnogo ozbiljno, bili smo potpuno izolovani u prostoru u koji sem nas četvorice niko nije ulazio, a okolo su bili naoružani policajci s maskama na licu. Kriminalci su mislili tokom ‘Sablje’ da će u policiji biti ‘kasapljeni’, ali je Đura ipak pokušao da nas folira. Počeo je neku široku priču, pa onda da izmišlja i laže. Srećom, Novosađani su nam u međuvremenu javili da su u njegovom stanu i u Krčedinu, u vikendici njegove majke, pronašli skoro 16 kilograma heroina. Šok za Đuru je bio kada smo mu pomenuli majku Iboljku i heroin. Prelomna je bila ta droga pošto nije očekivao da možemo da je nađemo negde na tavanu, upakovanu iza zida… Tada smo na njegovu zajebanciju krenuli s pričom: ‘Ti bi voleo, Đuro, da ti majka odgovara za heroin… Lako ćemo da je optužimo… Mada nije baš lepo da se objavi u novinama kako si majku poslao na robiju…’, pritisak na njega, pretnje… Tu je pukao, rekao ‘sedajte, ljudi, dogovorićemo se, polako, dajte kafu, dajte cigarete…’ I kada je počeo da priča, nije mogao niko da ga zaustavi.”
Policiju je pre svega interesovalo sve što je vezano za ubistvo premijera. Suvajdžić je prvi ukazao na Zvezdana Jovanovića i Željka Tojagu iz JSO. Kada je ubrzo uhapšen i Dušan Krsmanović, još jedan član klana, samo su potvrđeni podaci o Jovanoviću i Tojagi. Ostali “zemunci” su se primirili u iznajmljenim stanovima, takozvanim štekovima, ali su informacije o hapšenju njihovih saradnika odmah prosleđivane medijima, pa su saznavali sve što je policija htela da znaju. Zbog pritiska koji su vršili političari, gotovo nijedan operativni podatak se nije mogao sakriti. Ma kako u početku bio delotvoran, ispostaviće se da je kasnije takav način ponašanja mogao da bude poguban po istragu.

LEGITIMACIJA ZA PROLAZ

Prvih dana u bekstvu nakon ubistva premijera Suvajdžić je, prema ranijem dogovoru, bio jedina veza među pripadnicima klana. “Zemunci” su se rasporedili u četiri stana, ugasili telefone koje su koristili, niko se ni sa kim nije čuo jer su znali da će sve komunikacije biti slušane. Jedino su se preko Suvajdžića kurirski dogovarali. Đura je imao obavezu da ih obilazi, da po instrukcije ide kod Spasojevića u stan na Banovom brdu u kojem su se još nalazili Bagzi i Saša Pejaković iz JSO. Pejaković, čije učešće u zločinima u tom trenutku još nije poznato, bio im je vozač i posedovao legitimaciju JSO. Upravo iz tog razloga njegova uloga je bila veoma značajna, jer je s legitimacijom obezbeđivao prolaz automobilu koji je vozio.
Jedini siguran prolaz na kontrolnim punktovima policije je bilo upravo to – posedovanje legitimacije. Sve drugo je podrazumevalo – sačekaj da proverimo. Kako je to opisao inspektor iz perioda vanrednog stanja, “kod nas u policiji je tako u 99 odsto slučajeva. Ako neko pokaže službenu, niko ne kaže ‘kolega, svaka čast, ali da vidimo gde ćeš, s kim si i šta ćeš’. To skoro da ne postoji. Zato je i danas kriminalcima značajno da ih prati neko od aktivnih policajaca, naročito taj koji ih vozi”.
“Zemunci” su Suvajdžića nazivali kretenom, mutavkom, doživljavali ga kao potrčka, potcenjivali… Nisu ni slutili koliko zna i koliko će policiji moći da kaže. Mile Novaković veruje da je, između ostalog, iz osvete zbog dugogodišnjeg omalovažavanja s velikim uživanjem pričao sve što je znao, gotovo zabavljao inspektore činjenicom da je najmoćniji klan u istoriji Srbije pao u njegove ruke, čak i ne shvatajući kako se to dogodilo:
“Đura nije bio nivo tih protuva, umeo je da bude šmeker, ima duha, mangupske fore. Samo ga ponekad koči ta govorna mana. On je i na suđenju ponekad briljirao, bio daleko bolji od Bagzija. Tokom nedelju dana, koliko nam je pričao, skoro da se zavitlavao. Mutav? Ma, mutav… Zadao im je smrtni udarac, rasturio ih je. Svaki stan zna koji je iznajmio, 15 stanova je upamtio, zna adrese, spratove, brojeve stanova i to bez ikakve beleške. Od većine automobila koje su vozili zna registarske tablice, boju, gde su kupljeni. Sve je zapamtio. Koliko nam je samo to bilo olakšanje u poslu. Setio se i brojeva pejdžera svih njih u poslednjih pet godina, većine brojeva telefona koje su redovno koristili. Čak se i brojeva svih svojih telefonskih specijala sećao, hiljadu detalja upamtio… Kao spoljni momak Đura se nije uključivao u glavne događaje, ali ih je pratio kada su oni odlazili i sačekivao kada su se vraćali. A oni su toliko voleli da pričaju i da se hvale svojim zlodelima…”, ispričao je Novaković.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar