NAJBOLJA KRIMI PRIČA U SRBIJI: Kako je Čačak postao srpski Čikago

NAJBOLJA KRIMI PRIČA U SRBIJI: Kako je Čačak postao srpski Čikago


Scenario: Mladić iz ugledne porodice intelektualaca. Vaterpolista, talenat za reprezentaciju, ali gubi osećaj za igru… Na bazenu upoznaje mafijaškog bosa. Sam se ponudi da radi za njega. Od oca uzima stari automobil, novac za gorivo i počinje da radi. Obezbeđenje gazde. Mesec dana kasnije, gazda mu predlaže odmor na Tajlandu. Odužiće mu se radom za taj trošak. A onda mu predlaže da mu, po povratku reši jedan problem. Jednu osobu. Radikalnom metodom…Mladić ne spava celu noć. Razmišlja. Sutradan pristaje. Po povratku, postavlja eksploziv ispod automobila mete. U momentu kada je meta krenula ka vozilu, a on čekao da aktivira eksploziv, na ulicu su istrčala deca iz škole…U sekundi je zgrabio kesu sa eksplozivom i pobegao…Zatim je usledila druga meta. Noć, hici iz žbunja u “mercedes”. Ubija dvojicu pogrešnih mladića… Treća meta… Kafić u Tržnom centru. I ponovo promašaj. Umesto mete, ubija noćnog čuvara…Tri nedužne žrtve ubijene…Nije dobio ni pare…Odustaje od posla, ali ne i gazda. Traži da nađe drugog ubicu. Ima još meta. Rat je u podzemlju. Mladić zove kuma, pekara, debeljka i on pristaje…Ubija dvojicu. Ne greši…Mladić odlazi kod gazde, koji je već odbegao u beli svet…Izbija svađa. On vadi pištolj i prislanja gazdi na grudi. “Škljoc”. Ništa. U narednih par sekundi obojica potežu oružje. Pucnjava. Obojica su pogođeni, ali živi… Gazda iz bolnice beži dalje. U svet. Mladića isporučuju u svoju zemlju…Osuđuju ga na smrt. I njega i kuma.

Svi elementi za dobar holivudski blockbuster. U stvarnosti opis prvog plaćenog ubistva u Srbiji. Za koje, plaćeni ubica nije dobio ni dinar. A ubio je troje pogrešnih ljudi.
Ime: Darko Nikolić.
Rođen u Beogradu 1967. godine.
U požarevačkoj Zabeli služi kaznu od 40 godina zatvora.
Sa njim u zatvoru je i kum, Dejan Životić, dvostruki ubica.

Čikaška era u Čačku
A sve je naravno pečelo devedesetih godina, i to ne u Beogradu, već u Čačku, gde se u to vreme vodio bespoštedni rad između vodećih ljudi tamošnjeg podzemlja: Gorana Bojovića (58) sa jedne strane i Tomislava Mihailovića zvanog Toma Gibanica i Dragana Drobnjaka Dropsa (61), sa druge strane.
Bojović je Srbin za najdužim stažom na poternici Interpola. I niko sada ne zna gde je. Drobnjak je trenutno na izdržavanju zatvorske kazne zbog ubistva. Tomislav Mihailović je u tom ratu ubijen. Sva trojica u ono vreme su u Čačku bili poznati po iznudama, reketiranju, zelenašenju, pucnjavama… Radili su zajedno. Onda su postali zakleti neprijatelji. Zbog njihovog poslovanja, a zatim i sukoba, Čačak je devedesetih godina nazivan srpskim Čikagom.
A onda je prst sudbine, u njihovu priču uveo Beograđanina, Darka Nikolića, mladića, koji do tada nikad nije ni kročio u Čačak, i za koga tada niko nikada ne bi mogao ni da pomisli da će postati plaćeni ubica u mafijaškom ratu. Prvi plaćeni ubica u Srbiji.
Nikolić je po deportaciji u Srbiju, u beogradskoj policiji saslušavan 36 sati. Dvadesetjednu godinu kasnije, “Ekspres” ekskluzivno objavljuje njegovu izjavu, koja je šokirala sve tadašnje inspektore policije.
– Moji roditelji i sestra su fakultetski obrazovani. Intelektualci, pošteni ljudi, pristojna porodica. Ja sam bio vaterpolista. Trenirao sam u jednom klubu. Važio sam za najveći talenat, nadu… Spremao sam se za reprezentaciju. Ali u to vreme, klub su vodili neprofesionalci, ljudi koji su za novac forsirali tatine sinove… Ja sam više sedeo na klupi nego što sam bio u bazenu. I to mi se smučilo. Odlučio sam da se prijavim u Vojsku, i otišao sam. Pred kraj roka, situacija u klubu se premenila. Došli su profesionalci. Tražili su da se vratim odmah u klub. Sredili su mi skraćenje roka, i ja sam se vratio u Beograd. Ponovo treninzi, dva puta dnevno po tri sata. Osećao sam da imam snagu, ali sam izgubio osećaj za igru, za šut, za tim… Kako je vreme prolazilo, shvatao sam da više nisam dobar za klub. I povukao sam se… Onda sam otvorio Agenciju za držanje časova đacima i studentima. Imao sam na spisku 300 profesora. Išlo je dobro. Oženio sam se, a onda je usledila ekonomska kriza, inflacija, sve je propalo…U to vreme, sredinom 1994. godine odlazio sam na bazen u hotel “Hajat”, preko druga koji je tamo radio, u nekom “levom” terminu kada nikog nije bilo…Tu sam i upoznao Bojovića. On je jedini dolazio u to vreme. Video sam da po nogama ima ožiljke od rana od metaka… Dva puta smo posle bazena popili sok. Reč po reč.. Rekao mi je da živi od kamate na pozajmljeni novac, da se bavi zelenašenjem, reketiranjem i da mesečno zarađuje 50.000 maraka. Za mene je to bila ogromna lova. Ja nisam radio. Trebao mi je posao, i sam sam se ponudio Bojoviću za rad. Rekao sam da bih radio za njega kao obezbeđenje, ako hoće. I on je pristao. Tražio je samo da ga vozim svojim vozilom, jer je iz bezbednosnih razloga strahovao da se vozi svojim automobilom. Rekao mi je da neki hoće da ga likvidiraju, pričao je Nikolić na početku saslušanja u beogradskoj policiji.

Prva meta – Sandulović
Onda je, kako je pričao, od oca pozajmio “jugo 45” i novac za gorivo i počeo da radi.
– Preselio sam se u drugi stan. Bojović mi je dao pancir prsluk i revolver koji sam stalno nosio sa sobom. U to vreme, Bojović je imao kuću na Banovom brdu. I ja, posle par dana rada, primetim dvojicu sumnjivih kako se motaju okolo. Kažem gazdi. Par dana kasnije, on mi kaže da su to Sekulini momci, Sekule sa Železnika i da je on to “ispeglao”. Ok, nisam pitao ništa dalje. Ja sam sve to vreme radio, a on se pravio lud za platu. Onda mi je jednog dana dao taman onoliko koliko sam do tada potrošio za gorivo. Plata ništa. A onda mi je početkom 1995. godine predložio da sa njim krenem na Tajland, na odmor. Rekao je: “Isplatićeš to radom”. I ja sam pristao. Nikad nisam bio na Tajlandu. Ljudi u Srbiji su radili za par maraka, a mi tamo, raj na zemlji. Sa nama su išli i Bojovićev prijatelj Dragan Drobnjak iz Čačka, njihove žene, deca.. Na Tajlandu sam ostao mesec dana. Pred kraj odmora, Bojović mi kaže: “Znaš u Beogradu imam problem sa Nikolom Sandulovićem. Trebalo bi to da rešimo, ali radikalno. Razumeš? Ako hoćeš, razmisli”… Znao sam na šta misli. Razmišljao sam celu noć. Sutradan sam rekao da pristajem. Vratio sam se za Beograd. Bojović je ostao na Tajlandu, i posle par dana me pozove telefonom i pošalje kod nekog da uzmem eksploziv, u kesi. Gore bio magnet od zvučnika. I ja ga preko noći postavim ispod Sandulovićevog automobila, na ulici. I čekam. Ujutru, Sandulović izlazi iz kuće i kreće napolje. U istom trenutku, iz škole pored istrčavaju đaci. Školski odmor. Uplašim se da ne nastrada neko dete, zatrčim se, zgrabim kesu sa eksplozivom i pobegnem. Ispričam gazdi sve. Nije se ljutio. Posle par dana me je ponovo pozvao i rekao da je dobro što sam tako uradio jer je on “izgladio” svađu sa Sandulovićem. Tada mi je rekao i da su neki njegovi neprijatelji počeli da se raspituju za mene, da mi rade o glavi i da budem oprezan, pričao je Nikolić inspektorima beogradske policije.
Bojović je u to vreme važio za žestokog momka, ne samo u Čačku, već i u Srbiji. Bio je blizak sa žestokim momcima stare garde Jusom Bulić i Đurom Radonjićem Grofom. Njegov blizak saradnik bio je Mikica Velimirović, Čačanin, koji je opet bio dobar sa čuvenim Bojanom Petrovićem iz beogradskog podzemlja.

Vladi Grubaču razneo pola lica
-Dva meseca kasnije ponovo sam otišao na Tajlan kod Bojovića. Odneo sam mu 120.000 maraka, koje mu je poslao brat Zoran. Bio sam na Tajlandu dve nedelje. Tada mi je Bojović pomenuo sve svoje neprijatelje. Prvo tog Tomislava Mihailovića, zvanog Toma Gibanica, koji se u Čačku isto bavio zelenašenjem. Njih dvojica su se navodno sukobili zbog nekih 15.000 maraka zajedničke kamate. Zatim i Čačanina Mikicu Velimirovića, koji im je bio zajednički prijatelj, ali je prešao na Tominu stranu. Rekao mi je i da u Beogradu ima problem sa Vladom Grubačem i sa nekim Rikijem, koji je ranije i pucao u njega u noge. Ono što je mene iznenadilo je da je Bojović sada svojim neprijateljem smatrao i Dragana Drobnjaka. Rekao mi je i da je on promenio stranu, da je stao uz Tomu Gibanicu, kao i da je Mikica Velimirović sada “organizator cele operacije” protiv njega. Bio je jasan:”Jedini izlaz je likvidacija Mikice Velimirovića”, pričao je Nikolić.
Onda je sa Tajlanda stiglo prvo naređenje za ubistvo.
Meta: Vladimir Grubač iz Beograda
Datum: 17. jul 1995.
Oružje: Pištolj TT, kalibra 7,62
Saučesnik: Vladimir Ninić
– Bojović mi je obećao novac za ovo ubistvo. Taj Grubač mu je bio veliki neprijatelj. Sačekali smo ga u Ulici Velizara Kosanovića, u kojoj je živeo. Primetio sam ga u jednom momentu. Bilo je dva sata posle ponoći. Išao je ka zgradi u kojoj je imao stan. Ja sam potrčao prema njemu i zapucao. Ispalio sam pet metaka. Razneo sam mu pola lica. Pogodio sam ga i u ruku i u kičmu, ali je preživeo, pričao je Nikolić.
Sa Nikolićem je kritične noći bio i Vladimir Ninić, njegov prijatelj iz detinjstva. Već mu je pričao da radi za Bojovića, da se plaši za svoj život zbog gazdinih neprijatelja. Od Ninića je tražio da kobne noći bude sa njim, naoružan u slučaju da nešto krene naopako. Nije tražio od njega da puca. Kada je Nikolić zapucao u Grubača, Ninić je potrčao u suprotnom smeru. Sreli su se pet minuta kasnije i zajedno pobegli.
Nikolić na suđenju koje je kasnije usledilo nije priznao pokušaj ubistva Grubača. Tvrdio je međutim da ga je Bojović zvao posle tog ubistva.
– Stalno mi je ponavljao da sam u opasnosti jer Grubač misli da sam ja pucao u njega. Zbog toga sam od nekog Vlade iz Zemuna uzeo oružje, dva “kalašnjikova” i dva pištolja, sve sa municijom. Držao sam ih u koferu, u svom stanu”, pričao je Nikolić inspektorima.

Rafal u “mercedes”
– U leto 1995. godine Bojović mi je obećao 30.000 maraka ukoliko ubijem Mikicu Velimirovića. Stalno me je zvao telefonom. Govorio mi je da je pitanje ko će pre biti ubijen: Velimirović ili ja. Tražio je da što pre to završim. Desetak puta sam išao u Čačak da “izvidim” situaciju. Iznajmljivao sam vozila u Rent-a-kar agenciji “Herc” u hotelu “Jugoslavija”.
Bio je 22. avgust 1995. godine. Mikica je vozio je luksuzni “mercedes”. Bojović mi je govorio da ga vozi samo on, da ga nikome ne daje.
Znao sam i da izlazi u čuvenu diskoteku “Lovac”. Ja sam u Čačak došao iznajmljenim “jugom”. Pešice sam došao do parkinga diskoteke. Nosio sam torbu u kojoj je bio “kalašnjikov”. Video sam da je tu parkiran Mikicin “mercedes”. Sakrio sam su u žbunu 20 metara dalje i čekao. Čekao sam tri sata. Onda sam čuo paljenje alarma, video sam da se pale svetla na “mercedesu”. Video sam da dvojica muškaraca idu ka vozilu. Bio sam siguran da je jedan od njih Velimirović. Otkočio sam “kalašnjikov” čiji je okvir bio pun municije. Onda sam potrčao, vozilo je krenulo u rikverc. Dotrčao sam do vozila, do vozačevih vrata. Bio sam na dva metra od njih kada sam počeo da pucam.. Ispalio sam ceo šaržer…Onda sam počeo da bežim gradskim bedemom do mesta gde sam parkirao automobil. Usput sam bacio “kalašnjikov”.. Bojović mi je ranije rekao da obavezno bacim oružje, da bi i policija pronašla nešto. Posle sam bacio i rukavice, koje sam nosio da na oružju ne bi ostali moji otisci i tragovi. Odmah sam se vratio u Beograd, pričao je Nikolić.
Ono što Nikolić nije znao je da je tri dana ranije, Velimirović zamenio “mercedes” za džip. U “mercedes” su kobne noći ušli novi vlasnici,
Milijan Anđelić i Milivoje Vujović.
-Sutradan me je zvao Bojović. Rekao mi je da Velimirović nije likvidiran. Sutradan sam u novinama pročitao da su u Čačku ubijena dvojica mladića. Ne Mikica. Bio sam očajan, pričao je Nikolić.

Umesto Tome Gibanice ubio noćnog čuvara
U to vreme, Bojović se sa Tajlanda preselio u Kejptaun u Južnoafričkoj Republici.
-Posle greške u Čačku, zvao me je da dođem kod njega. Bio sam u Kejtaunu dve nedelje. Rekao mi je da je Mikica Velimirović sada “nemoguća” meta jer je znao da je one kobne noći trebalo da bude ubijen, da je sada posebno oprezan i da nigde ne izlazi. Tražio je da ubijem Tomu Gibanicu. Ponudio mi je 40.000 maraka za ubistvo. Rekao mi je i da Toma hoće da ubije nas dvojicu, i da moram da budem brži od njega.
– U oktobru 1995. godine sam počeo da prikupljam informacije o Tomi Gibanici. Znao sam ga iz viđenja, dok sam dolazio u Čačak zbog izviđanja za likvidaciju Mikice Velimirovića. Odlazio sam u Čačak jedno 15 puta. Nekoliko puta je sa mnom bio i moj prijatelj Vladimir Ninić, ali on nije znao zbog čega idem u Čačak. Tamo sam tražio najpogodnije mesto za Tomino ubistvo. I onda sam izabrao kafić “Montana”. Toma je tamo često odlazio sa svojim “BMW”. Bojović je i ovog puta “sredio” oružje. Rekao mi je da će mi neki Neša iz Ovčar Banje poslati “kalašnjikov”. I jeste. Poslao mi je oružje čačanskim autobusom u Beograd. Bilo je u sportskoj torbi. Odneo sam ga u stan. A onda sam 27. novembra 1995. godine krenuo u Čačak. Da obavim zadatak. Oko ponoći sam došao do kafića “Montana”. Sakrio sam se kod jedne zgrade, 60 metara dalje i posmatrao. Onda se pojavio Toma. Ušao je u kafić, pričao je Nikolić.
Kasnijom rekonstrukcijom, koju je obavila čačanska policija utvrđeno je da je Toma seo za sto sa dvojicom prijatelja. Igrali su karte. Igru je posmatrao noćni čuvar, Jovan Aleksić.
-Toma je seo za sto pored izloga. Ja sam potrčao i sa razdaljine od dva metra ispalio ceo rafal. Onda sam aktivirao bombu i bacio je u kafić. To je Bojović tražio od mene. Rekao je da napad mora da bude što krvaviji, da svi shvate da sa njim nema šala, pričao je Nikolić.
Bombu je, po dogovoru sa Bojovićem, dobio od Čačanina Jeremije Pajovića.
– I ovog puta sam posle pucnjave, bacio “kalašnjikov”. Negde u blizini parka. Onda sam se vratio u Beograd, iznajmljenim vozilom. Sutradan me je zvao Bojović. On mi je rekao da Toma Gibanica nije ubijen, da je ranjen, kao i da je ubijen noćni čuvar Jovan Aleksić. Sutradan sam to pročitao i u novinama. Drugo pucanje, druga greška. Troje nedužnih ljudi sam ubio, pričao je Nikolić inspektorima.
Od Bojovića za sve to vreme nije dobio ni dinara.
– Poslao mi je samo 5.000 maraka posle ubistva Anđelića i Vujovića. Rekao je: “Pogrešio si. Ubio si pogrešne ljude. Ne mogu da plaćam tvoje greške”. Tih 5.000 maraka su samo pokrili troškove, za iznajmljivanje vozila, gorivo, stan, izviđanje…
Ali pozivi iz Kejptauna su se nastavili.
-Toma Gibanica je u toj pucnjavi u kafiću “Montana” teško ranjen, i prebačen je u Beograd. Bojović je u razgovorima sa mnom prvo tražio da idem na VMA, i posmatram ko dolazi kod Tome u posetu. Onda je tražio da ubijem Tomu u bolničkom krevetu. Rekao je da će mi obezbediti kalašnjikov sa prigušivačem i da mogu slobodno da pucam u Tomu jer je bolnica puna vojnika, ranjenika sa ratišta, nikome ne bih bio sumnjiv. Išao sam na VMA sa Ninićem, da gledamo ko dolazi kod Tome. Onda je Bojović tražio da postavimo eksploziv kod VMA i pobijemo te ljude koji dolaze kod Tome…Nisam mogao… Onda se Toma opravio, vratio u Čačak. Jednom prilikom sam bio tamo. Toma me je primetio. Jurio me je da me ubije, ali sam uspeo da pobegnem, pričao je Nikolić.
Onda se pritajio u Beogradu. Ali Bojović nije prestajao da ga zove. Tražio je od njega da završi posao.
– Rekao sam mu da ne mogu više nikog da ubijem, da sam ubio troje nedužnih ljudi, da je Toma jurio da me ubije, da sam bez para…Onda mi je rekao da dođem kod njega, ali da moram da nađem nekoga ko će da nastavi posao. Već sam imao u planu mog kuma Dejana Životića, sa kojim se znam još iz vremena kada sam trenirao vaterpolo. On je tada radio kao pekar. Već je znao mnogo o svemu šta sam uradio, pričao sam mu za pucnjavu u Mikičin “mercedes”, za pucnjavu u “Montani”, krio sam se jednom u njegovom stanu dve nedelje… Pre nego što sam krenuo za Kejptaun, kod Životića sam ostavio pancir, futrolu za pištolj i eksplozivnu napravu koja je imala kilogram plastičnog eksploziva. Pokazao sam mu i kako se daljinski aktivira, pričao je Nikolić.

Naređenja iz Kejptauna
U maju 1996. godine Nikolić je otputovao kod Bojovića u Kejptaun.
– Bojović je tamo živeo kao kralj. Vila, posluga, obezbeđenje, najnoviji “lambordžini”. Ma, pun kao “brod”. Sa jednim Italijanom je držao diskoteku, u kojoj je preko vikenda dolazilo 1.500 ljudi. I onda sam primetio da vara Žabara, potkradao ga je na ulaznicama, koje su prodavali njegovi ljudi…I onda je “pukla tikva” između njih. Bojović je od mene i ostalih, koji su radili u njegovom obezbeđenju tražio da Žabaru zapalimo vilu. I mi zapalimo. Naravno, Italijan nije bio lud, brzo je sabrao “dva i dva” i shvatio ko stoji iza toga. Tražio je da izdele posao. Isplatio je Bojoviću pare za diskoteku i nastavio da radi sam. Bojović je onda otvorio drugu diskoteku, ali mu posao nije išao. Bila je prazna, a kod Žabara puno, pričao je Nikolić.
Za to vreme u Srbiju su stizala nova naređenja. Za ubistva. Sada je od Nikolićevog kuma, Dejana Životića traženo da ubije Tomu Gibanicu.
-Bojović je zvao Životića telefonom. Tražio je od njega da nastavi moj posao. Rekao mu je da je eksploziv koji je ostao kod njega pripremljen da se lako podmetne i aktivira. Mikica Velimirović mu više nije bio meta. Pomirili su se. Ali je tražio od mog kuma da ubije Tomu Gibanicu. Pričao mu je da ja i moja porodica imamo problem zbog Tomine osvete, koja će sigurno uslediti. Na kraju mu je ponudio 30.000 maraka. Za Tomino ubistvo. I moj kum je pristao, pričao je Nikolić.
Sve se dešavalo brzo. Životić je 17. maja 1996. godine stigao u Čačak. Toma je u to vreme renovirao kuću. Svuda su bili majstori, građevinski materijal. Postavio je eksploziv u gomilu peska, a onda kada je Toma naišao vozilom, aktivirao eksploziju sa bezbedne udaljenosti. Međutim, u eksploziji je Toma prošao bez povreda, Oštećeni su samo vozilo i kuća.
Na kasnijem suđenju, Životić je upravo ovu okolnost koristio u svoju odbranu.
Tvrdio je da nije imao nameru da ubije Tomu, ali da se bojao Bojovića i da je odlučio da lažira napad. Eksplozivnu napravu zato je postavio u pesak sa suvozačeve strane, a eksploziv je aktivirao kada je Toma već prošao pored eksploziva, dva, tri metra.
Bojović, međutim nije odustajao od Tominog ubistva. Životiću je sa novim planom, ponudio kao nagradu 50.000 maraka.
Životić je ponovo išao u Čačak, dva, tri puta, da proveri da li je Toma i dalje u gradu.
A onda je došao 5. juna i seo u blizini Tomine kuće, na klupu, ispred neke kasapnice. Čitao je novine, rešavao ukrštene reči. Osmatrao.
Sa sobom je imao pištolj CZ 99, za koji je imao oružani list na svoje ime. Do tada, Životić je važio za uzornog građanina, sa čistim dosijeom. Nije imao ni saobraćajni prekršaj.
Na kasnijem suđenju, utvrđeno je su Životića, kao sumnjivu osobu primetili majstori koji su radili na Tominoj kući, kao i njegova majka. Po Tominom dolasku, upozorili su ga na “sumnjivca”. Majka je čak od Tome tražila da ne izlazi na ulicu. Ali Životić je u tom trenutku krenuo ka njima, prošao je pored Tome, pogledao ga. Toma je tada primetio da “sumnjivi” muškarac u ruci, preko koje je imao prebačen gornji deo trenerku drži “utoku”.
Životić je nastavio da hoda prema pruzi, zatim pored pruge ka svom vozilu. Za to vreme, Toma je od majstora uzeo “jugo” i krenuo ka njemu.
Susreo ga je na pruzi. Zaustavio je “juga”, izašao napolje i krenuo ka njemu. I Toma je bio naoružan. Povikao je:”Stoj, pucaću”…A onda su odjeknuli hici. Pucali su i jedan i drugi. Toma je pao u žbun, a Životić je pucao. Ispalio je ceo okvir, zatim je stavio novi i nastavio da puca.
Onda je pobegao. Nije znao da li je ubio Tomu. Za njim su ostale novine. “Telegraf” sa ispunjenom ukrštenicom, koje su kasnije bile dokaz na sudu.
Bojović je sutradan zvao Životića, rekao mu je da će ga pozvati izvesni “Žika”. Od “Žike” je dobio 10.000 maraka, a dao mu je svoj pištolj, kako bi ga prepravio, da se ne bi provalilo da je iz njega pucano. Na sledećem sastanku, od “Žike” je dobio još 10.000 maraka, pištolj “škorpion” da mu se nađe, kao i svoj pištolj, za koji mu je rekao da je prepravljen… Ali nije.. Na suđenju je taj pištolj bio jedan od krunskih dokaza.

Ubistvo Branka Drobnjaka
Posle ubistva Tome Gibanice, Bojović je od Životića tražio još ubistava. Ređao je imena: Dejan Ristanović Riki, koji je ranije pucao u njega, Sekula iz Železnika, Nikola Sandulović, Vlada Grubač.
Onda su se u novembru 1996 godine sukobili Bojovićeva braća, sa jedne i Dragan Drobnjak sa druge strane.
Drobjak je čak pokušao da otme Bojovićevog brata, Zorana.
To je bila kap koja je prelila čašu.
Bojović je stalno zvao Životića, tražio je od njega da izvši osvetu u njegovo ime. Surovu osvetu. Obećavao je finansijsku nagradu.
A onda je naredio ubistvo brata Dragana Drobnjaka, Branka.
U novembru 1996. godine Životić je ponovo došao u Čačak. Autobusom. Na stanicu su ga sačekali Čačani, Slava Marković i Ivica Minić.
Odvezli su ga u jednu kuću, u koju je kasnije došao i Mikica Velimirović. Kovao se plan. Gde izvšiti ubistvo? Kako? Čime?
Na kraju su se dogovorili da Branko bude likvidiran ispred svoje firme, jer ispred kuće ima opasne pse čuvare. Životić je tražio novo oružje, “škorpion” sa prigušivačem, kao i “motorolu” da bi pratili kretanje žrtve. Praćenje je trajalo dva meseca. A onda 23. januara – izvršenje.
U Ulici braće Glišića, gde je Branko imao firmu, došao je Životić. U momentu kada je Branko vozilom krenuo na ulicu, Životić je pritrčao i u njega ispalio 18 hitaca. Usmrtio ga je na mestu.
“Škorpion” je bacio, a sutradan je od Markovića dobio 20.000 maraka.
I za ovo delo, Životić se na sudu branio da ga je izvršio pod pritiskom Bojovića, koji je pretio da će se osvetiti i njemu i njegovoj porodici ako ne ubije Branka Drobnjaka.
-Ja to nisam hteo da uradim, zato sam stalno namerno kvario “motorolu”. Stalno sam bio na “bensedinima”, branio se Životić na suđenju.
Okršaj u Kejptaunu
Nikolić je na saslušanju u policiji tvrdio da nije znao da je njegov kum, po nalogu Bojovića, ubio Branka Drobnjaka.
-Znao sam da je Bojović to tražio od njega, da mu je pretio. Ali, Bojović i ja smo u to vreme već bili u jako lošim odnosima. Prema meni se ponašao kao prema džukeli. Sve vreme. Živeo sam tamo bez para, čekao njegovu milostinju. Na duši imam troje nedužnih ljudi, a on neće ni dinar da mi plati jer nisam izvršio zadatak…Onda sam otišao kod jednog našeg čoveka, koji je živeo u Kejptaunu, da radim. Otišao sam od Bojovića u decembru 1996. U stavri me je on izbacio na ulicu, kao kuče. Godinu dana sam radio kod tog drugog čoveka, ali nisam mogao da prestanem da mislim na Bojovića. Bio sam pun besa, željan osvete za sve. I onda sam, negde u decembru 1997. godine odlučio da ga ubijem. Imao sam pištolj. “Beretu” Pravio sam plan… Jedne noći… Čekao sam ga da izađe iz svoje diskoteke. Znao sam kako se kreće. Tu je bila staza. Pravio sam se da sam pijanac, da sam zastao tu da mokrim. A u ruci sam držao pištolj. Bojović je prošao pored mene. Nije me prepoznao. Onda sam se okrenuo i pozvao ga: “Gorane”. On se okrenuo. Uperio sam mu pištolj u grudi. Cev mu je bila prislonjena uz telo. Rekao sam mu: “J…ti mater. Upropastio si mi život”. I opalio… I onda: “Škljoc”. Metak se zaglavio. Ništa. Repetirao sam oružje. Za to vreme i on je posegnuo za svojim pištoljem. Obojica smo zapucali. Obojica smo pali.. Onda je došla policija,, Hitna pomoć…Završili smo u bolnici. Ja samo dobio po nogama, teške povrede, a on dva hica u stomak… Oporavio se brzo, pre mene. Izašao je iz bolnice i pobegao. Sve je tamo prodao i otišao ko zna gde…, pričao je Nikolić.
Za to vreme, policija u Srbiji je protiv Nikolića već prikupila dovoljno dokaza za poternicu, po kojoj je iz JAR izručen u Srbiju.
Nikolić i njegov kum Životić su 2000. godine osuđeni na smrtnu kaznu. Sa njima su na višegodišnje zatvorske kazne, kao pomagači osuđeni i Čačani, Mikica Velimirović (koji je izručen iz Italije), Slavo Marković, koji je kasnije, po Bojovićevom nalogu pokušao atentat na Dragana Drobnjaka, Voja Ivanović, Ivica Minić, Beograđani Vladimir Ninić i Jeremija Pajović, kao i Nenad Martinovski iz Ovčar Banje.
Dve godine kasnije, Vrhovni sud je smrtne kazne Nikoliću i Životiću preinačio u kazne zatvorom od 40 godina.
Obojica su iza rešetaka, dok je za Bojovićem i dalje na snazi poternica Interpola. I niko ne zna gde je.

“Dropsova” grupa terorisala Čačane

U “Beloj knjizi” o organizovanom kriminalu, koja je obelodanjena 2001. godine, MUP Srbije je “Dropsovu” grupu okarakterisao kao veoma organizovanu i nasilnu.
– Krivična delatnost grupe, čiji je vođa Dragan Drobnjak je vršenje krivičnih dela sa elementima nasilja i to – ubistva, pokušaja ubistva, nanošenja teških telesnih povreda, iznude, otmice, neovlašćeno držanje i nošenje vatrenog oružja kao i izazivanje opšte opasnosti postavljanjem eksplozivnih naprava i bombi. Poslednjih godina, Drobnjak i ostali članovi grupe dovođeni su u vezu sa izvršenjem više krivičnih dela ubistava na području Čačka i šire, te su podmetanjem eksplozivnih naprava (na benzinskoj pumpi “Leonardo”) ugrožavali lica i uništavali imovinu. Članovi Dropsove grupe vrlo su međusobno povezani i konspirativni i manje kontaktiraju sa drugim licima kako iz kriminogene tako i iz drugih sredina. Vođa grupe Drops je organizator izvršenja krivičnih dela i u gradu postoji strahopoštovanje prema celoj grupi. Vlasnik je turističke agencije “Drops turs”, “Honda Akord”, ima veći broj putničkih, teretnih i terenskih automobila. U sukobu su sa grupom Gorana Bojovića zvanog Goksi među kojima je u više navrata dolazilo do obračuna i upotrebe vatrenog oružja. Operativna saznanja ukazuju da su sukobi između ove dve grupe nastavljeni i postoje pretnje među članovima da će biti ubijeni. Članovi grupe vrlo su agresivni, često ilegalno poseduju vatreno oružje i skloni su upotrebi istoga i prema radnicima policije, piše u “Beloj knjizi”.

Serija likvidacija u Čačku-neuspešnih

Dok je Bojović iz Kejptauna naručivao ubistva Darku Nikoliću i njegovom kumu Dejanu Životiću, istovremeno je u Čačku, sprovođen još jedan plan. Po Bojovićevom nalogu, Mikica Velimirović je organizovao nova ubistva. Ubistva Bojovićevih neprijatelja.
– Slava Marković je, podstreknut od Velimirovića 17.jula 1996. pucao iz automatske puške u metu: Dragomira Zorića iz Čačka, i to u blizini njegove kuće. U Zorića je ispalio osam hitaca, ali ga nije ubio. Na sreću, Zorić je u pucnjavi zadobio lake povrede, a Marković je od Velimirovića posle pucnjave, dobio 500 maraka.
-Slava Marković je u oktobru 1996. godine dobio novi zadatak od Mikice Velimirovića, da ubije Dragana Drobnjaka, koga je naoružan “heklerom” sačekao u blizini poštanske zgrade u Ljubiču i u njegovo vozilo ispalio više hitaca. Na Drobnjakovu sreću, jedan metak je pogodio automobil, dok je Drobnjak prošao bez povreda.
-U novembru 1996. godine, Slava Marković je, po nalogu Mikice Velimirovića postavio 50 grama plastičnog eksploziva pod automobil “opel senator” vlasništvo DP Čačak promet, kojim je tog dana upravljao Branko Terzić. Marković je potom aktivirao eksploziv, a u eksploziji je uništen automobil. Za ovo delo je od Velimirovića dobio 300 maraka.
-Podsterknuti od Mikice Velimirovića, a po zahtevu i za račun Gorana Bojovića, Slavko Marković i Čačanin Voja Ivanović su 14. marta 1997. presreli novu metu – Miodraga Đokovića iz Čačka. Ovog puta, u metu je pucao Ivanović. Ispalio je pet hitaca, ali je Đoković preživeo. Ranjen je u bradu, a Ivanović je kao nagradu dobio 2.500 maraka.

Planirali ubistvo advokata Borovića

Od Dejana Životića, Goran Bojović je tražio da ubije i beogradskog advokata Borivoja Borojević, koji je bio zastupnik Dragana Drobnjaka. Nekoliko dana kasnije, Bojović je odustao od plana jer je shvatio da je previše opasno ubiti advokata.
Antrfile 4
Pare od ubistva potrošio za svadbeno putovanje
Prilikom odmeravanja kazne, sudija Okružnog suda u Čačku Mihailo Čvrkić je za sve optužena odmeravao i olakšavajuće i otežavajuće okolnosti.
Osuđenima Darku Nikoliću i Dejanu Životiću su olakšavajuće okolnosti bile to su prethodno bili neosuđivani, kao i što su obojica u tom momentu bili u braku. Životiću je olakšavajuća okolnost bilo i priznanje ubistva Branka Drobnjaka, kao i priznanje da je postavio eksploziv pored kuće Tome Gibanice. Otežavajuća okolnost za obojicu bio je zaključak suda da su sve zločine počinili iz koristoljublja, odnosno motivisani pribavljanjem materijalne koristi za sebe.
Životić je, kako je utvrđeno presudom, novac dobijen za ubistvo Tome Gibanice potrošio na svadbeno putovanje.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar