Sestre, ljubavnice, ubice

Sestre, ljubavnice, ubice


Na podu dnevne sobe u lokvi krvi ležale su gospođa Lanselin i njena ćerka. Pored njih je bio krvav čekić. Ubijene žene nisu bile najstrašnije što je policija videla. Ono što ih je sve užasnulo bila su njihova lica iskopanih očiju. Pored njih je bio krvav čekić. Ali ni to nije bio kraj užasima

 

Zločin je odavno pečatiran kao rešen i sklonjen u arhivu. Počinioci su odmah uhapšeni, ali je i dalje ostala misterija šta je zaista bio motiv zločina u maloj Ulici vresa u francuskom gradiću Le Mansu 2. februara 1933. godine. Priča o dvostrukom ubistvu je do te mere uzburkala tadašnju javnost da je inspirisala francuskog pisca Žana Genea da napiše dramu „Služavke”, koja je dugo bila na repertoaru londonskog pozorišta. Međutim, svi medijski natpisi, analize i umetnička viđenja nisu dali konkretniji odgovor. Valjda je zbog toga dvostruko ubistvo koje se vodi kao rešeno i dalje misterija.

U kući Renea Lanselina je to bilo još jedno uobičajeno veče. Od ostalih se razlikovalo samo po tome što je porodica odlučila da večera van kuće, pa su se gospođa Lanselin i njena ćerka spremale za izlazak. Gospodin Lanselin je čekao više od dva sata na dogovorenom mestu pre nego što se zabrinuo i odlučio da prošeta do svoje kuće i proveri zašto su se njegova supruga i ćerka zadržale. Kada se približio kući, video je da su svi prozori u meraku, ali ga to nije nateralo da ubrza korake. Nije se u prvom trenutku uplašio ni kad je video da su ulazna vrata zaključana, ali je počela da ga podilazi jeza kada se niko nije oglasio nakon njegovog dozivanja. To mu je već bio signal da treba da pozove policiju.

Odmah su priznale zločin

Nakon što su uspeli da razvale bravu, u prvom trenutku niko nije video šta se dogodilo u kući. Dnevna soba, kao i cela kuća, bila je u potpunom mraku, samo je s tavana dopiralo prigušeno svetlo. Lampe kojima su policajci obasjali prostoriju otkrile su stravičan prizor. Na podu dnevne sobe u lokvi krvi ležale su gospođa Lanselin i njena ćerka. Pored njih je bio krvavi čekić. Ubijene žene nisu bile najstrašnije što je policija videla. Ono što ih je sve užasnulo bila su njihova lica iskopanih očiju. Izbezumljeni Rene Lanselin jedva je uspeo da prozbori: „A gde su služavke?”. Jedina posluga u njegovoj kući bile su sestre Kristin i Lea Papin.
Policija je pretražila ostale sobe, a onda se popela u tavanske prostorije. I tamo su naišli na zaključana vrata, a kad su ih razvalili, ugledali su neverovatan prizor. Sestre su ležale nepovređene u krevetu bez trunke uzbuđenja ili straha. Ispitivanje nije dugo trajalo. Sestre su priznale zločin. Ali zašto, pitali su u neverici izbezumljeni gospodin Lanselin i zbunjeni policajci. Objašnjenje koje su dobili bilo je do te mere neverovatno da su svi posumnjali u njihov zdrav razum. Štaviše, bili su svi odmah spremni da ih obe proglase ludima.

Kristin i Lea Papin, bez i trunke kajanja, objasnile su da se sve dogodilo zbog prekidača. Naime, pre nego što su majka i ćerka krenule iz kuće, pregoreo je osigurač u koji je bila uključena pegla. Ta nezgoda se dogodila dva puta u kratkom roku, a nakon prvog kvara gospođa Lanselin je služavke optužila da su nemarne i troškove popravke im je odbila od plate. Te noći se prekidač ponovo pokvario i opet je bila uključena pegla. Kristin je objasnila da nisu mogle da dopuste da se popravka opet naplati od njihovih skromnih zarada. „Radije ću ja odrati kožu gazdama nego da je oni oderu meni”, izgovorila je bez ikakve nervoze. Njena mlađa sestra Lea, koja je tada imala 21 godinu, dodala je: „Od sada sam gluva i glupa”.

Neverovatno saznanje

Izjava o odbijanju od zarada zbog kvara ubrzo je pokrenula novi odjek javnog mnjenja. Motiv je bio jasan: revolucionaran čin dve ugnjetavane žene koje su se pobunile protiv svojih bogatih ugnjetavača. Fotografija njih dve sa istim frizurama, glava uz glavu, počela je da kruži od ruke do ruke i mnogi su bili spremni da pokažu razumevanje za užasan zločin koji su počinile. Čak se i Simon de Bovari nekoliko puta javno sažalila nad njihovom sudbinom, ali je onda novi detalj isplivao i one su definitivno svrstane među monstrume. Otkriveno je da su dve sestre godinama bile ljubavnice. To je bilo neoprostivo. Suđenje nije dugo trajalo, a pet godina nakon hapšenja Kristinina smrtna kazna preinačena je u doživotnu robiju. Umrla je u azilu u Reneu. Lea je bila osuđena na četrdeset godina robije. Odslužila je osam godina prisilnog rada i više niko nikada za nju nije čuo.

Međutim, i nakon izvođenja svih dokaza ostalo je nejasno koja sestra je zapravo inicirala ubistvo, kako je došlo do toga da ni majka ni ćerka nisu pokušale da se odbrane i zašto su im Kristin i Lea iskopale oči. Bez odgovora je ostalo i pitanje zašto nisu pokušale da pobegnu. Zločin u malom gradu ušao je u policijske anale, a sestre su postale najozloglašenije žene 20. veka. Ne zna se da li su se nakon suđenja ikada više videle, kao ni da li su ikada proglašene mentalno bolesnim osobama. Njihove sudbine, u kojima se možda krio motiv zločina, nikada do kraja nisu istražene. Za tadašnju javnost ostale su otelotvorenje zla. Bile su sestre, zločinci, ali i ljubavnice, što je bila kap koja je prelila čašu. Tadašnja javnost nikada nije saznala ni da li su imale porodicu, ali za ondašnje prilike njihov čin je bio više od zločina. Mnogi su ga nazvali đavoljim semenom, a sve što su policije širom sveta videle u decenijama nakon tog 2. februara 1933. godine bila je samo još jedna potvrda da pre nego što ljudi okrvave ruke prvo zločin počine u glavi. Namera je početak krvavog pira, seme je posejano.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar