KAKO CURE TAJNI PODACI: Ko je Ilija Čvorović u odboru za kontrolu tajnih službi

KAKO CURE TAJNI PODACI: Ko je Ilija Čvorović u odboru za kontrolu tajnih službi


Gotovo nijedan od aktuelnih poslanika u Odboru za kontrolu službi bezbednosti još nema sertifikat za pristup tajnim podacima?! Ipak, zatvorenim sednicama ne prisustvuju samo lider SRS Vojislav Šešelj, poslanik SRS Milorad Mirčić i poslanica DS Maja Videnović, jer nisu pristali na proveru. Isti problem ima i ministar odbrane Aleksandar Vulin koji, kako saznajemo, još nije prošao bezbednosnu proveru i nije dobio sertifikat

U zemlji akutne paranoje, u kojoj više ni obični ljudi “ne mogu baš sve da pričaju preko telefona”, u kojoj ne možemo da se odreknemo “vojne tajne”, a oznake “strogo pov.” i “državna tajna” lupamo i na fascikle na kojima je to potpuno nepotrebno, istovremeno vlada i potpuna opuštenost kada je u pitanju zaštita tih istih tajnih podataka.
Oni ne cure na sve strane. Lipte!
Ovo zbrkano polje trebalo je da reguliše Zakon o tajnosti podataka koji je donet 2009. godine. Međutim, kao i većina stvari u ovoj državi, i ovaj zakon je izgleda ostao mrtvo slovo na papiru. Od samog početka postoje mnogobrojne kritike na račun ove regulative, koje su se godinama kasnije samo potvrdile kao utemeljene – loš, trom, nedorečen i neprimenljiv…

Smisao zakona bio je da se smanji broj propisa, da se uredi oblast tajnosti, te da se procene postojeći tajni dokumenti i da se, po rečima tadašnjeg sekretara Ministarstva pravde, “sa oko 80 odsto dokumenata skine oznaka tajnosti”. To nije u potpunosti urađeno, a kazna za neažurne zakonom nije propisana.
Kasnilo se sa donošenjem podzakonskih akata i uredbi (od uredbe koja kontroliše pristup i kriterijume za pristup i određivanje stepena tajnosti, za posebne oblike nadzora i mere zaštite, do uredbe koja reguliše pravila u IT sektoru…). Problem je i što su neke uredbe u praksi već prevaziđene i zastarele, pa, recimo, Uredba o fizičko-tehničkim merama zaštite tajnih podataka, između ostalog, propisuje i da svaki organ poverljiva akta i dokumenta mora da čuva u posebnim prostorijama sa metalnim kasama i rešetkama na vratima i prozorima… Sve to u vremenu kada je hiljade i hiljade podataka moguće izneti na samo jednom USB nosaču.

Međutim, verovatno najveći problem je to što, prema saznanjima “Ekspresa”, nadležna organizacijska celina Ministarstva pravde (grupa za nadzor nad tajnošću podataka) za sve ove godine nije započela niti izvršila nijedan nadzor nad sprovođenjem zakona. To implicira da je sam odnos rukovodilaca organa sveden na nivo dobrovoljnosti kada je u pitanju sprovođenje regulative.

Vulin (15)Vulin je na mesto ministra odbrane došao sa čela resora rada i socijalne zaštite, pa se postavlja logično pitanje – zbog čega je toliko vremena potrebno za proveru osobe koja je tu proveru već jednom prošla?

Posebno neopipljiva oblast je način stepenovanja poverljivih dokumenata, ali i određivanje ko sve treba da ima pristup tim podacima. Naime, nakon podnošenja zahteva Kancelariji Saveta za nacionalnu bezbednost za izdavanje sertifikata, osoba kojoj je sertifikat potreban mora da potpiše pristanak da prođe kroz strogu i temeljnu bezbednosnu proveru i popunjava se opšti ili posebni upitnik, u zavisnosti od toga za koji stepen poverljivosti će glasiti sertifikat (za pristup “strogo poverljivim” i “državnim tajnama” proveru radi BIA, za pristup podacima koji nose oznaku “poverljivo” i “interno” proveru radi MUP, dok proveru za pripadnike Vojske Srbije proveru vrši VBA). Bezbednosnu proveru u državi ne prolaze samo predsednik Srbije, predsednik Vlade i predsednik Skupštine, jer njima sertifikat po zakonu nije potreban. Sertifikat nije potreban ni licima koja su određena aktom državnog organa koja se određuju u Skupštini, a imenuje ih predsednik (primer sudije), iako se pristup tajnim informacijama odnosi samo za deo koji se tiče njihovih nadležnosti.
Nakon objavljene priče da je u vreme ministrovanja na čelu resora prosvete visoki funkcioner SPS Žarko Obradović u svom kabinetu uspeo da zaturi Plan odbrane Republike Srbije, a o čemu je “Ekspres” nedavno pisao, samo se ponovo otvorila Pandorina kutija – kako cure tajni podaci i ko sve može da im pristupi. Nedavno je čak postojala inicijativa da svi poslanici, bez obzira na to da li se nalaze u nekom nadležnom odboru ili ne, treba da prođu proveru, budući da se, recimo, i zloupotrebom poverljivih podataka koji se tiču ekonomskog stanja u državi može podrivati sistem odbrane i ekonomski sistem zemlje.

vikend-u-gradu-89-699-before-after

Međutim, da smo mi daleko od takve prakse ukazuje činjenica da gotovo nijedan od aktuelnih poslanika u Odboru za kontrolu službi bezbednosti (kome BIA, VOA i VBA podnose izveštaje) još nema sertifikat, iako je od konstituisanja Odbora prošlo godinu i po dana?! Tako zatvorenim sednicama Odbora ne prisustvuju oni poslanici koji su prošli bezbednosnu proveru i dobili sertifikat, već oni koji su potpisali saglasnost da službe izvrše proveru! Zato zatvorenim sednicama, kako saznajemo, ne prisustvuju samo lider SRS Vojislav Šešelj, njegov zamenik, poslanik SRS Milorad Mirčić i poslanica DS Maja Videnović, jer nisu pristali na proveru. Problema sa prolaskom bezbednosne provere svojevremeno je imao i šef demokrata Dragan Šutanovac, kada je 2015. postao član Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Posebno je zanimljivo da je Šutanovac pre toga bio ministar odbrane…

maxresdefault-1Kako cure tajni podaci i ko sve može da im pristupi?

Isti problem očigledno ima i aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin koji, kako saznajemo, još nije prošao bezbednosnu proveru i nije dobio sertifikat uprkos tome što po Zakonu o tajnosti podataka bezbednosna provera za pristup “državnim tajnama” traje do 90 dana, uz mogućnost izuzetnog produžavanja ukoliko postoje neke indicije i prepreke (do 30 dana za osnovnu bezbednosnu proveru; do 60 dana za potpunu bezbednosnu proveru; do 90 dana za posebnu bezbednosnu proveru), dok je Vulin na čelu Ministarstva odbrane daleko više od tri meseca… S druge strane, Vulin je na mesto ministra odbrane došao sa čela resora rada i socijalne zaštite, zbog čega se postavlja logično pitanje: zbog čega je toliko vremena potrebno za proveru osobe koja je tu proveru već jednom prošla? Odgovore na ova pitanja do zaključenja ovog broja nismo dobili ni od BIA, ali ni od Ministarstva odbrane i Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost. Bezbednosna provera za ministra odbrane je posebno važna budući da pristup tajnim podacima ne podrazumeva samo uvid u tajne podatke i dokumenta, već i ulazak u fabrike namenske industrije, pogone proizvodnje oružja i municije, tajna skloništa… U prilog tome stručnjaci često navode da je nekada bilo nezamislivo u javnosti reći koliko imate tenkova i aviona, posebno onih u ispravnom stanju, kao i prilikom nesreće u javnosti reći da smo “izgubili najbolju posadu”.

Količina neozbiljnosti države ne zaustavlja se ovde, budući da su u aprilu ove godine mediji objavili da u Agenciji za borbu protiv korupcije ne radi niko ko ima sertifikat za pristup podacima različitih stepena bezbednosti i da ga niko u ovoj instituciji nije imao ni u prethodnih sedam godina, a što je ubrzo potvrdila i Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost.
Predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Igor Bečić kaže da je trebalo da svaki član Odbora prihvati da mu se izvrši najstroža kontrola, jer se na većini njihovih sednica raspravlja o dokumentima sa oznakom državne tajne.
– Svako ko je potpisao saglasnost da mu se izvrši kompletna bezbednosna provera nema šta da krije. Tad vam proveravaju i biografiju, ali i privatnost i život vaše porodice i svih povezanih lica. Samim potpisivanjem saglasnosti ušli su u proces sertifikacije, tako da verujemo da će i dobiti potvrdu. Ja je imam odranije, jer sam bio i u prethodnom sazivu član Odbora. Iako po zakonu ta procedura traje tri meseca, u praksi je to šest meseci – otkriva Bečić, dodajući da oni koji odbiju da im se izvrši bezbednosna provera ostaju članovi Odbora, ali nemaju pravo da pristupaju sednicama zatvorenog tipa, a takvih je 99 odsto.
Član ovog Odbora Radoslav Milojičić Kena iz DS kaže da i dalje čeka odgovor bezbednosnih službi, ali da je podneo zahtev za dobijanje sertifikata.
– Nije normalno da visoki državni funkcioneri, posebno ministar vojske, nemaju pristup svim državnim tajnama. Da je Srbija pravna država, kao što nije, i da ceni evropske vrednosti, Vulin nikad ne bi mogao da bude na tom mestu, a kamoli da dobije taj sertifikat. Protiv njega treba da se pokrene istraga o tome kako je došao do stana od 250.000 evra dok građani gladuju. Ne znam da li je baš to razlog da ne prođe bezbednosne provere ili javna nabavka od milion evra za kamere dok je bio na čelu Kancelarije za KiM, ali svakako da tu ima mnogo kontroverzi i da to ovo pravosuđe neće ispitati – napominje Milojičić.
Njihov kolega iz redova SNS Vladimir Đukanović ističe da je ova oblast dosta dobro regulisana.
– Nadzor nije problematičan, to je sporno samo onima koji bi naše službe stavili na izvol’te. Oni navodno hoće profesionalnu kontrolu, a u stvari žele da postave svoje ljude, možda čak i strane agente, da nadziru naše službe. Posebno se to odnosi na ljude iz nevladinog sektora, koji traže nešto što ne postoji nigde u svetu – tvrdi Đukanović.

ŠABIĆ: OZBILJNI RIZICI

Jedan od najvećih kritičara Zakona o tajnosti podataka i poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić za “Ekspres” ističe da je suvišno komentarisati koliko je po bezbednost države opasno to što pojedini funkcioneri nemaju sertifikat za pristup tajnim podacima sa kojima svakodnevno barataju.
– Ne raspolažem preciznim podacima o kom broju se radi, ali svakako nije reč o “pojedinim” funkcionerima već o velikom broju njih koji pristupaju pojedinim podacima iako nemaju sertifikat, koji bi po zakonu morali imati. Sa formalno-pravne strane to Zakon o tajnosti podataka pretvara u prazan papir, izvrgava ga ruglu, što u krajnjoj konsekvenci izvrgava ruglu i državu koja je zakon donela. S materijalnog stanovišta sasvim je jasno da takva situacija podrazumeva ozbiljne, nedopustive rizike bilo po pravo građana, bilo po bezbednost države. Ovakvom situacijom ni izbliza ne možemo biti zadovoljni, naprotiv. Primera radi, pomenuću “sukob” Agencije za borbu protiv korupcije sa mnom, kao poverenikom, u situaciji kada je Agencija pokušala uskratiti javnosti podatke u vezi sa sumnjom u nezakonito sticanje imovine od strane nekih funkcionera. Agencija je te podatke tretirala kao “strogo poverljive” i pokušala uskratiti pristup čak i povereniku, koji ima najviši mogući bezbednosni sertifikat, a čija služba predstavlja državni organ sa procentualno verovatno najviše sertifikovanih saradnika. Kasnije se ispostavilo da Agencija u to vreme nije imala nijedno lice sa bilo kakvim sertifikatom i da je osam godina nezakonito postupala i da postoji sumnja da je u tom periodu u Agenciji počinjen veliki broj prekršaja, čak i krivičnih dela. Bojim se da je i u tužilaštvima situacija sa sertifikovanjem lica veoma loša – ističe Šabić i dodaje da je on oduvek govorio da je zakon komplikovan, loš i izuzetno teško primenjiv:
– Većina očekivanih efekata je izostala. Zakon je trebalo da nas oslobodi ogromnog balasta raznoraznih “tajni” koje su kreirane decenijama i u tu svrhu izričito je predvideo da starešine državnih organa u roku od dve godine moraju preispitati tajnost svih tih dokumenata. Međutim, zakonodavac nije utvrdio šta će se desiti ako starešine organa propuste da izvrše ovu obavezu, niti je predvideo da će doći do deklasifikacije, odnosno ukidanja tajnosti po sili zakona. Zato se desilo ono što se za naše uslove moralo i očekivati: deklasifikacija nije izvršena, ogromna količina dokumenata bez razloga i dalje nosi oznaku poverljivosti. Tu postoji i problem nadzora, koji je poveren Ministarstvu pravde koje nema ni kadrovske ni logističke resurse adekvatne tom teškom zadatku, pa ako se i vrši, to je pro forme. Zakonom je predviđeno da Ministarstvo pravde podnosi Skupštini godišnji izveštaj o primeni tog zakona, ali se ne mogu setiti da se i o jednom takvom izveštaju raspravljalo na Skupštini – zaključuje Šabić.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar