MODILJANI IZ REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE

Kada se ujutru 20. jula 2011. godine na šumskoj stazi kod fruškogorskog sela Krušedol bivši predsednik Republike Srpske Krajine našao oboren pod telima zadihanih radnika BIA, okončano je tek jedno poglavlje zamršene povesti o ljubavi, umiranju i izdaji, o vrtlogu u čijem su središtu bile, a i sada su - umetničke slike!

Svedoci kažu da je Goran Hadžić, kada je uhapšen, imao lažna dokumenta i da je tokom sedmogodišnjeg skrivanja temeljno promenio svoj izgled. Javnosti je bio poznati kao visok i vrlo lep muškarac s kratkom, urednom bradom i gustim potkresanim brkovima, a fotografisao se u maskirnoj uniformi i u civilu. Ali odela -pa ni ona skupa -nisu se primala na njega. Ili mu je kravata bila uža nego što treba, ili se sako presijavao za nijansu više... Tek uvek je ličio na zvanicu u svatovima.

Potpisnik ovog teksta upoznao ga je nekoliko meseci pred početak rata u Hrvatskoj. Goran Hadžić, magacioner u zadruzi, tada je već bio jedan od vođa Srba u Slavoniji, funkcioner Srpske demokratske stranke Jovana Raškovića. Došao sam do njegove kuće u Pačetinu i sa otvorene kapije, preko lepo uređenog travnjaka, kao što je red, dozivao: „Domaćine!" Pojavio se iz zadnjeg dvorišta u gumenim čizmama noseći vile, jer je u taj čas čistio štalu...

A dok je bežao od Haškog tribunala, ušli su mu trag jer je pokušao da proda umetničku sliku, rad čuvenog Modiljanija, vrednu desetine miliona evra!„
Tajnom optužnicom Haškog tribunala na dušu Gorana Hadžića stavljeni su masakri u Ovčari, Lovasu, Erdutu, Dalju, pa proterivanja nesrpskog stanovništva, zatim slanje civila u logore na teritoriji Srbije...

Goran Hadžić postao je predsednik Republike Srpske Krajine u februaru 1992. i na toj funkciji ostao je nešto duže od godinu dana. Sredinom 1993, Slobodan Milošević žrtvovao ga je da bi pridobio Milana Martića.

Sva ta imena, i ljudi i država, današnjem čitaocu ne znače gotovo ništa. Sve je to magla i prašina, privid. Ali u ono vreme bile su to najskuplje srpske reči, plaćene životima. Milošević i DB su Hadžića po drugi put izvukli iz fioke posle „Oluje". Postao je predsednik Samostalne oblasti istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, a dve godine kasnije, opet, politički nije bio ništa.
Bez stvarnih dometa u politici, ratovanju i diplomatiji, Goran Hadžić -ma šta o njegovoj pameti mislio Žak Klajn -nije bio glup.

On sam je u intervjuu „Dugi" 1992. kazao: „Svi su se za mene prevarili. Mislili su -ja polupismen, nisam fakultet završio, znači: glup! A ja sam kockar i čim vidim čoveka, znam šta misli..."
Goran Hadžić, kad je igrao za sebe, nije bio kockar koji gubi. Zabeleženo je da je, napuštajući predsedničku rezidenciju 1997. godine, iz dvorca u Erdutu sa sobom u Novi Sad poneo i stilski nameštaj koji je Muzej Slavonije uoči rata u tom zdanju izložio.

Četvrt veka deli nas od događaja kojima se sada bavimo, pa su neka podsećanja nužna. Recimo, da je -između ostalog -to bilo vreme pljačke gotovo nepojmljivih razmera.
„Mladoj Hadžićevoj državi nije bilo lako: sve pokretno od vrednosti u Vukovaru i okolini bilo je opljačkano i odneto u Srbiju, od bele i crne tehnike do klozetskih šolja i ragastova. Ostale su samo dve stvari, i to zato što se nisu mogle smestiti u gepek ili na kamion: nafta i hrast. Naftnih izvora je bilo u Đeletovcima, opština Nijemci, tik uz granicu, a dragocenog slavonskog hrasta u obližnjim Ilincima", zapisao je jedan hroničar.

Zbog međunarodnih sankcija uvedenih Miloševiću, legalni uvoz goriva bio je praktično zaustavljen pa je nafta iz Đeletovaca zadovoljavala gotovo četvrtinu ukupnih potreba Srbije. To su bile pare! Kubik hrastovine na svetskom tržištu plaćao se sto maraka, naravno onome ko je mogao da je poseče i preveze kamionima preko granice. A celokupan promet naftom i hrastovinom, kasnije i cigaretama i kradenim automobilima, kontrolisala je Služba državne bezbednosti, s Jovicom Stanišićem na čelu.

Hijerarhija u deobi plena izgledala je ovako: prvo se namirivala DB, za „državne" potrebe; onome što je ostajalo prilazio je potom Arkan, pa odmah za njim Hadžić; od njihovog kusura bogatili su se lokalni biznismeni.
E sad, šta je ko radio sa zaradom, zna se manje-više ili se bar naslućuje. Goran Hadžić, po svemu sudeći, ulagao je u kupovinu umetničkih dela!
Kako? Gde? Preko koga?

Direktnih saznanja nemamo jer će dokumenta BIA o potrazi za Hadžićem još decenijama ostati poverljivi.
Posredna saznanja čine zaključci iz retkih i šturih saopštenja, kao što je ovo: „Po naredbi tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, pripadnici Službe za otkrivanje ratnih zločina MUP-a Srbije u decembru 2010. godine su pretresli kuću Zorana Mandića, zvanog Mandarina, bliskog prijatelja haškog optuženika Gorana Hadžića, u Novom Sadu. Prilikom pretresa tog stana pronađeno je oko pedeset slika velike vrednosti, među kojima i fotografija ulja na platnu poznatog italijanskog slikara Amadea Modiljanija, koja po procenama vredi više miliona evra. Sumnjalo se da je slika Hadžićevo vlasništvo i da je bila namenjena prodaji kako bi se nabavio novac za Hadžićevo skrivanje."

Ili iskazi „izvora bliskih istrazi" koje je prenosila štampa posle hapšenja kod Krušedola:
„Prema saznanjima koja imamo, oni su tu sliku kupili u Francuskoj. Ne znamo koliko su je platili. Njena vrednost je procenjena na između 10 i 15 miliona evra. Pouzdano znamo da je prodaja umetničkih dela bila njegov glavni izvor finansiranja.
Sam Mandić tvrdio je da je Modiljani njegovo vlasništvo. Kupio ga je u Parizu za male pare 1991. godine, a Hadžića je upoznao, kaže, 1993. u jednoj piceriji u Novom Sadu. I nisu se videli od 2004. godine, tačnije od kada je Hadžić počeo da se skriva, dva dana posle objavljivanja optužnice.

Neposredno posle hapšenja, Hadžić je isporučen Haškom tribunalu, gde mu je počelo suđenje, da bi tokom 2014. godine bilo ustanovljeno da ima maligni tumor na mozgu i da je bolest u poodmakloj fazi. Zbog toga je pušten na privremenu slobodu, a u junu 2016. postupak protiv njega je i formalno bio prekinut. Mesec dana kasnije, 12. jula 2016, umro je.
Ili dokaza za suprotno nije bilo, ili nikome nije bilo važno, tek Zoran Mandić, osim zamornog davanja iskaza i neprijatnog pretresa kuće, drugih problema, koliko znamo, nije imao. Modiljanijev „Portret čoveka", čija se vrednost u procenama kretala od 11 do 70 miliona evra, ostao je kod njega, ali je Ministarstvo kulture odbilo da mu da saglasnost da ga iznese iz zemlje jer je reč o kulturnom dobru.

Jedna izjava specijalnog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, data zagrebačkom novinaru Fragu Hedlu 2016, baca novo svetlo na ulogu te slike u pronalaženju Hadžića i njegovom hapšenju.

„Mogli smo da ga uhapsimo i znatno ranije. Znali smo gde se krije i mi smo ga iz manastira namamili da dođe na mesto gde smo ga kasnije uhapsili, u blizini Krušedola, nadomak Novog Sada. A nismo hteli da ga hapsimo ranije da se ne bi govorilo kako opet varamo Hag i isporučujemo im manje ribe umesto one glavne, najkrupnije koju su tražili, Ratka Mladića", rekao je Vukčević.
Modiljani je bio dimna zavesa, „Kolektanea", ta neobična sveska, bila je trag.