NAJVEĆI NACIONALNI RAZBOJNICI: Dugi nikada nije bio konfekcija

Srpski Lun, kralj ponoći, bio je momak čiji zvanični nadimak Lajavi ne bi služio na čast nijednom ozbiljnom mangupu koji drži do profesionalne hladnokrvnosti. Ali Branislav Lainović, uprkos umešanosti u sva važnija srpska politička i ratna zbivanja, uvek je bio unikat, a ne nekakva konfekcija u podzemlju. Lainovićeve neodmerene političke izjave da treba postaviti mitraljeska gnezda na Drini, Savi i Dunavu i za vojsku sposobne begunce i dezertere iz Bosne kažnjavati smrću, iako se kao komandant Srpske garde borio u Gospiću, Bosanskom Brodu, Kupresu, Goraždu i Čajniču, učinile su ga surovim posleratnim osvetnikom s najpoganijim jezikom u čitavoj Srbiji

Branislav Lainović Dugi, koji je posle pogibije Đorđa Božovića Giške postao komandant Srpske garde, bio se uplašio da ih neko kao opozicionare ne pošalje u čekaonicu za ratne zločince pa se priklonio regularnoj jugoslovenskoj vojsci. Tek tada su on i Dolores, kao domaći Boni i Klajd, mogli spokojno da krenu u otmicu porodice kontroverznog bankara gazda Jezde Vasiljevića.
Mada na prvi pogled nije izgledao kao okoreli razbojnik, Dugi je često reagovao tipično šibadžijski, nervozno se smejao, nigde se nije zadržavao duže od pet minuta i bosom nogom je davao gas u svom crnom „mercedesu".
Njegova leksika, iz koje su šikljale psovke i vulgarnosti i koja je ostavljala flekav trag po novosadskom asfaltu, govorila je da je u pitanju bio „vrući srpski đavo", od koga bi čak i Čarls Bukovski, da je duže živeo, i te kako imao šta da čuje.
„Čovek kome niko ništa nije mogao" se odvažnim ženama obraćao u muškom rodu.
- Vidi, Džoni, ja sam prvi u Evropi patentirao nošenje dva pištolja. To je bila fora. Kad izbije neka svađa, ja jedan trijumfalno bacim, tip krene na mene, ja izvučem drugi, lupim ga po glavi i razbijem ga ko konja. Meni jedan drug zakaže sastanak s tadašnjim šefom DB-a Jovicom Stanišićem. Po svom starom dobrom običaju, ponesem dva pištolja. Čim sam ušao u njegovu kancelariju, a imao je kabinet da se smrzneš, shvatim da se poznajemo maltene dvadeset godina. Taj se muvao oko Ljube Zemunca još u Frankfurtu. Sećam se da sam stalno pitao Ljubu zašto nas svuda prati. Ljuba se na njega nije mnogo obazirao. A i zašto bi kad je bio najveći mangup koji je ikada zatalasao Evropu. Jedino pored Ljube nikada nije bilo cinkaroša jer bi im još u startu polomio kičmu. Kad sam shvatio ko je ispred mene, sav sam se naježio. Ali jebi ga. Izvadim „beretu" s kojom je Giška poginuo (našao sam taj njegov pištolj kasnije u Beogradu, prepoznao ga i kupio), i stavim je na sto. Nije mi promaklo da je jedna fioka otvorena. Pitam: „Jel' se mi odnekud poznajemo?" A on će lukavo: „Dobro se poznajemo, samo si me ti možda zaboravio." Sad meni pejdžer zacvrkuće. Zatražim dozvolu da se poslužim telefonom i iskoristim priliku da pogledam u onu fioku. Vidim „siksauer" nategnut.
„Jesi li ovo za mene spremio?"
„Koje?"
„Pištolj."
„Ne" - kaže on - „tako mi stalno stoji."
„Pa, što je nategnut? Čija li je majka za ovim zakukala? Da nije moja?"
„To je moj službeni pištolj" - preseče me on i nastavimo da razgovaramo.

Dolores sam upoznao u kockarnici u Roterdamu. Vidim, pase me odmah. Atraktivna ženska, jeste malo jača, ali razbojnik. Izvadim je iz bara

Ali ja se slučajno okrenem i on primeti da nosim još jedan pištolj. Da si samo videla te face!
Mnogi su se u ovom ratu dobro nafatirali. Ja sam ostao u minusu. Kad je rat počeo, radio sam s petsto hiljada maraka, ali se sve to istopilo. Imao sam kuću, „mercedes 500" kabrio, prvi u Jugi, diskoteku za otkidanje, ma imao sam šta sam hteo. Nas niko nije vrbovao, ali Srpska garda je bila svima interesantna. Svi su zinuli na koju ćemo stranu da pređemo da bi mogli da nas iskoriste u nekim njihovim divljim varijantama. Možda sam ja tu bio malo subjektivan, ali tvrdim da je Srpska garda bila najelitnija jedinica u Jugoslaviji. Ali trebalo je odbraniti te momke da ne budemo baš mi ti ratni zločinci na kojima bi se sve što postoji slomilo. Morao sam da se ogradim od svega da bi ti momci posle rata mogli mirno da žive i da se vrate u Srbiju jednog dana. I sad gledaj, već smo imali mnogo ranjenika i sirotinje koje smo izdržavali. Sa DB-om nisam hteo da pravim kombinaciju jer su oni nešto najpoganije. O njima sam čitavog života slušao sve najgore. Tako smo rešili da se privalimo vojsci. Da dobijemo opremu, a ne da idemo u borbu kao Indijanci, da ranjeni borci budu zbrinuti i da familije poginulih dobiju penzije. Hteli smo prosto da se legalizujemo, a jedini način je bio da budemo pod komandom jugoslovenske vojske. To se radilo preko te čuvene Druge uprave, za koju ja onda nisam ni znao da postoji.
Nisam ja tražio njih, Džoni. Oni su našli mene. Šta sam drugo mogao? Vidim steže nas DB, steže nas vojska, i računam da je ona manje zlo. Nisam znao da je to kontraobaveštajni štab. E, onda su napravljene „Crvene beretke", a mene su razvalili u svim novinama. Vuk Drašković me je tada nazvao debejcem, ali mu nisam ostao dužan.
Nemoj, Džoni, pogrešno da me razumeš. Meni je Vuk bio idol. Ja sam zbog njegovog „Noža" prebio tolike muslimane i Hrvate na letovanju u Cavtatu. Čitam tu knjigu, padne mi mrak na oči, ustanem, odaberem najkrupnijeg na plaži i zveknem ga po zubima. Ali ja, Džoni, nisam mogao da razumem da neko plače u muriji. Takvi treba da pišu ljubavne pesme, a ne da budu vođe. Poštujem samo prave muškarce. Isto ko što volim i žene - gerilce. To je zakon u našem svetu.
Tačno je da sam ja onaj famozni spisak ljudi koje treba prebiti i pajserisati, a koji je pronađen kod Belog u džepu kad je ubijen, odneo Brani Crnčeviću. Odakle mi? Maznuo sam ga na prevaru. Nije to igra, ta lista je mnoge života koštala.
Koliko nas je KOS držao na vezi? Jesi li ti normalna?! Kakva veza! Mi smo ratovali! Obećali su da ćemo dobiti novo oružje, hranu i uniforme, koje, doduše, niko od nas nije hteo da uzme jer smo mi imali našu kokardu. To je bilo sve. Više ih nismo viđali. Naše je bilo da jedemo govna po frontu. Ne znam jesu li oni od nas bili šokirani, ali mi smo im bili potrebni da držimo one položaje koje oni nisu smeli da drže. Ja to Giški nisam mogao da objasnim. Giška je bio Srbin, idealista. Uvek je išao prvi da svima da primer. Ljudi su se pored njega manje plašili. Ja sam lud i hrabar, ali sam, Džoni, i mnogo namazan.

Dok sam bio na frontu, Dolores je počela da švrlja pa da razbija. Govorio sam joj da ode iz Novog Sada i počne nov život. Nije vredelo. Ko o čemu, ona o ljubavi. A kreše se uveliko. I ja to provalim. Povređena mi sujeta, uhvatim je i fizički i moralno unakazim. Po čitav dan sam je vozao po Novom Sadu u gepeku na temperaturi od četrdeset stepeni

Ne mogu da kažem ni da su bili naročito snishodljivi. General Stojanović je bio baš narodni čovek. Dočekao nas je stvarno ljudski. Čak kad sam ja počeo malo više da podjebavam i divljam, on je to lafovski izgutao. Ostale zbilja nisam upoznao. Sreo sam jednom generala Simu Tumanovića. Nije imao od čega da živi. Neki prijatelji su mu davali trista maraka mesečno. A bio je general! Aca Vasiljević je stanovao u trideset kvadrata dok nije dobio onu „cvećaru". Jesi li ti svesna ko je bio Aca Vasiljević? Načelnik kontraobaveštajne službe. Aca je bio bog, bre! Jedan debeovac mi je rekao da je on bio najveći kapacitet u Evropi za svoj posao. Čist genije! Da su oni slušali Acu Vasiljevića, Hrvati se ne bi naoružali. Sve su znali, a ništa nisu radili. Kao, hteli su svetu da pokažu da su Hrvati militantni. Koga za to još boli uvo?!
Trebalo je da u dva po ponoći počne akcija hapšenja komandanata u Hrvatskoj: Špegelja, Boljkovca i Manolića. U petnaest do dva dolazi Kadijević kod Sime Tumanova, Acinog zamenika (Aca je kao operativac trebalo da izvede akciju), i kaže:
„Reci Aci da povuče akciju."
„Kako?!"
„Naređeno! Predsedništvo naredilo da se povuče akcija!"
A Tuđman je već bio spreman na sve, samo da se ne pohapse njegovi ljudi. Tako je počeo rat. Aca je, kao što znaš, svoje odbrojao. Čudo da ga nisu ubili.
Krvavo ćemo mi Srbi platiti naše srbovanje. Umalo i ja da zaglavim. Pucali su na mene. Ubeđen sam da mi je KOS to namestio. Na taj atentat me je upozorio jedan prijatelj. On je Palestinac, ali se znamo iz Žabarije. Ja sam dobar sa svim Palestincima. I do Arafata sam mogao da dođem da sam hteo. Mislim da su to časni ljudi. Uostalom, i ja sam nekad bio nacionalista i šovinista, a sad sam samo vojvođanski nacionalista. Tada je došao kod mene, nedelja je bila, da me moli da krenem za njim za Irak, Maroko, Iran, Saudijsku Arabiju, Kuvajt, tamo gde oni imaju svoje arapske veze da spasem glavu. Nigde mi se nije išlo. Palestinac Adam nije prestajao da ponavlja kako će me sto posto ubiti. Tu noć sam proveo s društvom u jednom kazinu u Kikindi. Iako sam do tada bio vrlo obazriv - kad izlazim iz lokala, uvek sam držao repetiran pištolj znajući da neko sranje može da se desi - onako ne razmišljajući i u brzini uskočim u kola, i taman da krenem, vidim puca šoferšajbna. Nisam čuo ni pucanj, ništa. Ja otvaram vrata uvek levom rukom, ali ovaj put ih otvorim desnom. Uhvatim pištolj i, kad sam hteo da ga dignem levom rukom, ona pade. Dok sam se sagnuo, ovi što su me zveknuli već su prošli semafor. Svi istrče i ja kažem:
„Otkinuli su mi ruku!"
U bolnici su mi rekli da sam kao kamila. Nisam prestajao da pričam. Ali nijednog trenutka nisam osećao strah. Operisali su me i stavili šipku. Posle šest dana od sobe sam napravio javnu kuću.
Dok nisam otišao preko, ja sam, Džoni, normalno živeo. Rođen sam u patrijarhalnoj familiji. Pred kevom i ćaletom nisam opsovao u životu. Ćale bi i sad mogao da me išamara. Kad bi krenuo na mene, izmakao bih se da promaši pa bih posle zbriso. Sa jedanaest godina sam počeo da se kurčim. Ali nikad nisam bio osuđivan ni kažnjavan. Nisam bio ni loš đak, osim što sam ponavljao drugi razred srednje škole zbog nekih smradova. Nekako to završim i odem u vojsku. Kad sam se vratio, vidim da nisam za ovde i odem preko.
Trebalo je da igram basket pošto sam, kažu, bio talenat. Prošao sam probu, ali je ispalo neko sranje, propala mi je karijera, pa sam morao da počnem da šljakam. Kakve pljačke, bre? Ja sam bio intelektualac. Pljačkaju oni koji nemaju neku drugu šemu u životu. Kad sam upoznao Ljubu Zemunca, bio sam najsrećniji čovek na svetu. Kao da sam boga uhvatio za bradu. Došao je kod mene u kafanu. Ja u Frankfurtu nisam jebavao nikoga. Bio sam u punoj formi, a para koliko sam hteo. I ja vidim: sa ovim čovekom nešto ne štima. Jer Ljuba je bio nenormalno jaka ličnost. Gde god se pojavi, osetiš neki naboj. Tako se mi sprijateljimo i počnemo zajedno da treniramo. Družili smo se jedno dva meseca svaki dan sve dok nisam počeo da mu punim glavu kako ga ostali ne zarezuju ni za suvu šljivu, a on je bio strašno sujetan. Zbog toga nismo govorili šest meseci. Neki Ljubini ljubomorni indijanci su zakuvali frku između nas. I Ljuba dođe kod mene u kafanu i tu počnu provokacije. A meni puna ona stvar! Vidim da će biti frke. S druge strane, svima njima je imponovalo da budu pored Ljube. I ribama. Ma, koja silovanja, Džoni? Njega su napadale i čuvene beogradske glumice. Kažem ti ja da je bio čudo od čoveka. Najbolji od svih nas. Ali tada sam mu rekao da sam lepo živeo bez njega i da je najbolje da se pravimo da se ne poznajemo. Fajront! Nismo se videli nekoliko meseci. U međuvremenu, moja žena ostane trudna. Kad mi se rodio sin, Ljuba ga je krstio. Srboljub se zove. I za Gišku bih poginuo. On jeste bio jak, ali je Ljuba bio jači. Jači i od Tajsona. Ljubu nikad niko nije mogao da istuče. Ljuba je bio pitbul-terijer. To više majka ne rađa kao što je bio gospodin Magaš.

Za razliku od drskog i bezobraznog života, njegova smrt nije bila spektakularna. Čuveni Dugi je ostao da leži, skvrčen, ne kao pas rata, već kao ker lutalica pored nekog kioska s pljeskavicama

Moj problem je, Džoni, što sam uvek bio paćenik za ribe, i tu nema boga. Meni su u Italiji Hrvati toliko puta uvalili trebu. Ali to nije ništa prema havariji koju sam imao s Dolores. Šta je ona radila u životu? Kako, šta? Kurva je bila. Ali, ortak, što bi rekao pokojni Ljuba: „To je naš svet, konobarice, kurve, a ne inženjerke i doktorke."
Dolores sam upoznao u kockarnici u Roterdamu. Vidim, pase me odmah. Atraktivna ženska, jeste malo jača, ali razbojnik. Izvadim je iz bara. I kad je izbila frka zbog mene, i nju isteraju iz Holandije iako je imala sređen boravak jer su znali da ću dolaziti. U Roterdamu sam tada bio državni neprijatelj broj jedan. Tukao sam cinkaroše. U inostranstvu sam ukupno dobio samo godinu dana. Svako veče sam gubio po tri, četiri, pet soma. Oni uopšte nisu znali šta radim. Kockam se po čitavu noć, ustanem ujutro i na posao. Zalomi se i neka provala, ali Dolores me je uvek pratila u svemu. Ja u pljačku, ona sa mnom. Imala je papka, nekog Dionizisa iz Antverpena, brodovlasnika. Ona nije morala da radi taj posao, ali je htela. Ja sam uzimao para koliko god sam hteo. Vozio sam „porše" turbo, imao „roleks", nosio prstenje, lance, narukvice....
Vratio sam se u Novi Sad sa trideset hiljada guldena. I to sam potrošio za deset dana. Mene uhvatila kriza, ženu nisam hteo da ostavim, nemamo dece, ali nije fora da je šutnem zbog druge. A Dolores, dok sam bio na frontu, počela da švrlja pa da razbija. Govorio sam joj da ode iz Novog Sada i počne novi život. Nije vredelo. Ko o čemu, ona o ljubavi. A kreše se uveliko. I ja to provalim. Povređena mi sujeta, uhvatim je i fizički i moralno unakazim. To je bilo iživljavanje. Po čitav dan sam je vozio po Novom Sadu u gepeku, na temperaturi od četrdeset stepeni.
Ma, kakva Mata Hari, Džoni. Dolores je bila kriminalac pravi.
Kako se Dolores Škarica našla u otmici Gazda Jezdine familije? Priča je do jaja. Pre nego što je pobegao iz Juge, Jezdimir Vasiljević je u kožnoj torbi doneo tri miliona i osamsto hiljada dolara kod nas, u prostorije Srpske garde. Mi otvorimo. Vidimo pare i zatvorimo. Ja bacim tu tašnu u ormar. Jezda je već bio uveliko pobegao kad smo mu te pare vratili.
Te večeri treba da krenem s Jezdinom familijom kod mene u Pezaro. Ja, međutim, ne odem na put. Budem kod nekog ortaka dva dana, dođem u Beograd, zapalim za Makedoniju i odatle pređem na divljaka u Bugarsku. Iz Bugarske odem u Italiju i tada se prvi put vidim s Jezdinom ženom Karmelom. Jad i beda od žene. Ali ja joj lepo kažem ko sam i šta sam, ako joj treba neka pomoć, neka mi se javi. I Jezda je pozvao Karmelu i pitao je za moje zdravlje. Ona mu se namerno hvalila da sam kulturan i zgodan dečko. U stvari, bila je besna jer joj je ostavio malo para. Jezda je onda imao pet miliona maraka na Karmelinoj knjižici i onih tri miliona i osamsto hiljada što smo mu mi vratili. Htela je u Evropu da pokupi pare, međutim, Jezda je imao dogovor s direktorima banaka da samo može da podigne pare kad on javi da se prebace. I Karmela zbriše. Deset puta dnevno me je zvao da je nađem. Provalim je kod nekog masera. I lepo joj kažem da ne pravi gužvu i gluposti, pomoći ću joj ako treba. Ali ona stalno pali vatru. I Jezda ne izdrži nego me pita jesam li bio s njom. U međuvremenu, Branko i Miki (Ružić) navalili da dignu Karmelu i decu, Stefana i Mariju Vasiljević, i Karmelinu majku Slavku i da naplate pare od Jezde. Odvraćao sam ih.
„Nemoj da drkate, ja s Karmelom imam dil, uzeću Jezdi lovu kad mi bude trebala".
S Karmelom nije trebalo razgovarati. Nju su interesovale samo pare. Baš je nju bilo briga za Jezdu, masnog i prljavog. Na kraju sam im rekao:
„Radite šta hoćete, ali mene ne mešajte."
Istog dana sam odleteo za Atinu. Kad oko jedan-dva sata zvoni telefon. I sad gledaj kako se sve nakarikalo: moj telefon je bio na ime tipa koji je radio moj disko. I stan je bio na njegovo ime, i auto. Ali frajer je napravio proneveru od četiri i po milijarde lira. Murija mi je zbog toga prisluškivala telefon i provalila Dolores, Mikija i Žarka kad su zvali Jezdu da mu prete. Moj broj računa iz švajcarske firme stajao je na krevetu i ovi daju broj tog računa da se pare prebace. Ja u krevetu, pospan, ne znam ni šta pričam. Pitam ih gde su, a oni kažu da su kod mene u stanu. Utom kod njih upada murija. Ja u Atini nastavim da spavam, i više nisam bio u toku šta se događa. Dolores je bila popila gomilu tableta da izvrši samoubistvo. Jedva su je spasli. Zovnem ih oko dva sata, javi mi se pub. Kažem:
„Mogu li da razgovaram s Dolores?"
On kaže:
„Ona je izašla."
Pitam s kim razgovaram, a on će:
„Ovde njen prijatelj Dugi."
Sve mi je bilo jasno. Moj pravi pasoš je ostao u stanu. Od tada imam samo divlja dokumenta. Kad su našli moj pasoš, Jezda je izjavio:
„Dugi je organizovao otmicu i terorističke akcije po Italiji da bi finansirao Srpsku gardu i paravojne formacije."
Tada je počela strašna hajka na mene. Svaki dan je na televiziji i u novinama izlazilo da je beogradsko podzemlje, s Dolores na čelu, podmetnulo bombu u Rimu, što je bilo godinu i po dana ranije. Samo da se pravi što veća afera, što je Jezda stalno potpaljivao.
Ja, Džoni, nisam s tim imao ništa. Dao sam advokatu četrdeset cigli. Hteli su da puste Dolores, ali da se ja pojavim. Nije mi padalo na pamet. Nisam ih ostavio. Oni svakog meseca, svi troje, dobijaju po petsto hiljada lira za trošak. Daću advokatu koliko treba ako mogu da izađu na pare. Meni para nije žao.
Ja Jezdu nikada u životu nisam video. Jedino što sam ga nervirao pričama da sam bio s Karmelom. I tako nije mogao zbog Dugog da spava. Nije on jedini, Džoni. Uvek se nađe neko ko zbog mene po dve godine iz kuće nije smeo da izađe.
To je bio Lajavi.
Za razliku od drskog i bezobraznog života, njegova smrt nije bila nimalo spektakularna. Čuveni Dugi je ostao da leži, skvrčen, ne kao pas rata, već kao ker lutalica pored nekog kioska s pljeskavicama, negde na Konjarniku, dok su drugi likvidirani na mnogo luksuznijim i reprezentativnijim mestima i pred odgovarajućom publikom, zbog čega bi sigurno popizdeo.