OD KRIVICE DO „OPROSTA"

Nekadašnje zgražavanje nad vestima o seksualnim zločinima s vremenom je preraslo u neumesnu znatiželju kojom pojedini mediji kljukaju svoje čitaoce. Slika je često ništa bolje od one koja se, ukoliko to neko želi, može videti u sumanutim rijaliti ispadima. Nažalost, ono što se dešava na ulicama, radnim mestima, stanovima ili kućama kraj nas, nije režirano. Ta realna slika je, jednostavno, onespokojavajuća.

Podjednako je teško sačiniti preciznu statistiku koja bi ilustrovala jasan broj seksualnih zločina u Srbiji. A njih je, upozoravaju oni koji se ovom temom dugo i profesionalno bave, sve više. I na neki način su zločini sve brutalniji. Posebno je tegobno kada su žrtve deca. I kada smo kao društvo u situaciji da reagujemo tek kada ona pretrpe nasilje ili izgube život. Da li je imenovanje zakona po dečjim žrtvama iskreno kajanje, ili podsetnik da se to ne sme ponoviti? I postoji li uopšte prevencija u borbi protiv seksualnog nasilja, način da se na vreme, a ne posthumno, izborimo sa obolelima, kako ih uglavnom nazivaju stručnjaci, ili pak sa veštim manipulatorima?

Nisu svi duševni bolesnici
Srbija svakako nije izuzetak, pre bi se moglo tvrditi da je među poslednjim evropskim zemljama u kojoj su ovakvi zločini uzeli maha, u tome što su najugroženiji deca i žene. Strahujemo i kada se kreću sami, i kada su mališani bez kontrole korišćenja interneta, u nedovoljno poznatom društvu ili okruženju. Čak se i poznato okruženje ponekad ispostavi najgorim.

Kada razmišljamo o osobi koja je u stanju da prisili drugog na seksualni odnos, teško je biti objektivan i ne podvesti se pod tvrdnju da je reč o psihičkom bolesniku, jer polazimo od stava da zdrava osoba nije u stanju na takav čin. Kriminolog Dobrivoje Radovanović ipak smatra da je pogrešno generalizovati i reći da je svaki silovatelj i duševno bolesno lice.

„Silovanje je sve drugo, a najmanje seksualni čin. Od ukupno sedam, osam vrsta silovanja, svega su dva tipa vezana za seks. Pre svega se radi o pokazivanju nadmoći, ili osvete prema partneru. Zbog toga je prevencija jako komplikovana jer ne znamo o kojem tipu se radi, a sprovoditi široku prevenciju za sve je kao da ništa i ne radite", kaže Radovanović za „Ekspres".

Svoja iskustva iz rada sa žrtvama navodi Vesna Stanojević, koordinatorka sigurne kuće:

„Kod nas se silovanje i dalje vrlo teško i retko prijavljuje. Većina žena koje ga dožive nije spremna da to užasno iskustvo podeli sa drugima. Situacija je takva jer nemamo sistem koji će ženi pomoći odmah i na adekvatan način. Procedura je veoma komplikovana kako bi se uopšte došlo do suđenja. Prvo se izveštaj podnosi policiji, potom tužilaštvu, pa se onda to razvlači po sudu gde se žrtva ponovo saslušava, izlaže neprijatnim pitanjima zastupnika silovatelja koji uvek optužuje žene. Tako je žena uvek kriva kada je silovanje u pitanju. Ona je ta koja je isprovocirala, koja je ušla u kola sama sa muškarcem, obukla kratku suknju... I na kraju silovatelj neretko biva osuđen na blagu kaznu ili oslobođen. Zakon, jednostavno, žene ne štiti dovoljno."

Zakon, međutim, odudara od prakse, ne štedi zločince, vrlo je precizan i, ako se poredi sa stvarnim stanjem, moglo bi se čak zaključiti -strog:
„Ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina... Ukoliko je prilikom ovog dela počinjena teška telesna povreda ili je usmerena prema maloletniku ili delo za posledicu ima trudnoću, kazna će iznositi od pet do petnaest godina zatvora."

Od pet do petnaest godina... Nažalost, uz dobrog advokata i primereno vladanje kazna će ispasti minimalna. Šta se dešava kada počinilac odsluži svoju kaznu i izađe iz zatvora? Ima li garancija da delo neće ponoviti?

„Silovanje je 100 odsto povratna radnja. Svako silovanje je problem unutrašnjih poremećaja ličnosti, zato ono prosto mtora da se ponovi. Može da odloži radnju za neki period, ali nemoguće je iskoreniti tu potrebu. Zato je najbolji vid prevencije duga zatvorska kazna. Ona daje najbolje rezultate", tvrdi Radovanović.

Strah od interneta
Daleko od toga da je jedini problem strah od silovatelja koji devojke i žene vrebaju u šumarcima, parkovima, mračnim haustorima... Ukoliko je umesno uopšte tako reći, još veći problem je kada su žrtve seksualnih zločina deca, kada se u rešavanje ovih užasnih slučajeva uključuje ne samo porodica, već čitavo društvo, kada tema zavređuje da se o njoj izjašnjavaju i zakonodavci i političari. Sve češće se od roditelja može čuti da strahuju da decu puste samu na ulicu, ili strepe od njihovog korišćenja telefona i kompjutera. S druge strane, odrastanje današnjih mališana nezamislivo je bez upotrebe savremenih vidova komunikacije i tehnologija koje nas okružuju.

Ujedno, nedovoljno je znano da se u stručnoj terminologiji termin pedofilija koristi veoma obazrivo, bez obzira na to što su žrtve seksualnih prestupnika deca.
„Stručnjaci za ovu oblast razlikuju pedofile od takozvanih seksualnih zlostavljača dece. Prema usvojenoj psihijatrijskoj definiciji, pedofil je osoba koja svoj seksualni nagon usmerava isključivo ili pretežno prema deci koja još nisu ušla u pubertet. Interesantno je da psihijatrijski stručnjaci postavljaju granicu na 13 godina, iako je zakonski pedofilija definisana 15. godinom. S druge strane, seksualni zlostavljači dece su osobe koje imaju psihopatsku strukturu ličnosti čije je seksualno interesovanje prvenstveno usmereno ka seksualno zrelim osobama drugog ili istog pola. To su osobe koje, u određenim situacijama, svoj nagon zadovoljavaju tako što zlostavljaju decu, često veoma divlje i brutalno, što nekada uključuje silovanje i ubistvo", navodi u jednom od svojih tekstova psiholog Zorana Milivojević.

Kako je nedavno izjavio specijalni tužilac za visokotehnološki kriminal Branko Stanković, skoro je uobičajeno da se pedofili preko interneta predstavljaju kao devojčice kako bi lakše stupili u kontakt sa potencijalnom žrtvom. Prema njegovim rečima, na internetu su najugroženija deca od četrnaest godina.

„Kontakt sa decom i maloletnicima izuzetno je lak kroz društvene grupe i mreže, „irc" kanale i mesindžere. Stariji muškarci im se često predstavljaju kao mlađi, pa čak i kao devojke, devojčice. Ugovaraju sastanke s njima, a sve počinje rečenicama poput: „Jao što si lepa/lep, hajde da se upoznamo". Imali smo slučajeve da su nam roditelji prijavljivali da su njihove ćerke upoznavale muškarce koji su se preko interneta predstavljali kao mlađi, a onda im nudili da ih slikaju i vode ko zna gde", izjavio je Stamenković savetujući roditelje da budu veoma oprezni, ali da ne paniče.

Devojčice kao mamac
„Deca su vrlo ranjiva. Ne treba ih ograničati, ali bi ih trebalo držati pod kontrolom. Neophodna je prava mera. Roditelji ne smeju da izigravaju policajca, ali moraju da kontrolišu kontakte koje deca ostvaruju preko interneta."

Javnost u Srbiji je u više navrata imala priliku da se detaljno upozna sa policijskim akcijama usmerenim na borbu protiv pedofilije i dečje pornografije. U nekim od njih su razbijeni ozbiljni lanci pedofila koji su imali međunarodne razmere. Između ostalog, u akciji „Armagedon" uhapšen je muškarac koji se tereti da je duže vreme pribavljao pornografski foto i video materijal nastao seksualnom eksploatacijom dece. U njegovom računaru pronađena je velika količina ovog materijala.

U svetu su brojni primeri kada „sprovođenje zakona" u svoje ruke preuzimaju pojedinci ili organizovane grupe „lovaca na pedofile". Uglavnom preko interneta mame pedofile predstavljajući se kao devojčice, a potom organizuju zasede, sačekuju i hvataju pedofile. Po pravilu se ovakva „privođenja" završavaju brutalnim prebijanjima i tek potom predajom „uhapšenika" policiji. Možda je najdrastičniji primer osvete prema pedofilima zabeležen u Londonu, gde je predstavnik ekstremne desnice prisustvovao suđenju grupi pedofila i učinio ono zbog čega je i sam završio u zatvoru -tajno fotografisao optužene i njihove fotografije objavljivao na društvenim mrežama, pozivajući na svojevrsni lov na njihove glave. Iako je počinio krivično delo, u Londonu su organizovani veliki protesti sa zahtevom da bude pušten na slobodu.

Kod nas, bar je javno tako, slični primeri nisu zabeleženi. Stručnjaci navode da je neophodno biti oprezan i obazriv, ali ne i paničiti. Međutim, na neki način su i uznemireni jer nije daleka mogućnost da se u izvesnim slučajevima „normalizuje" seksualna usmerenost ka deci.

„Postoji tendencija u stručnoj literaturi da se sklonost ka deci koja su ušla u pubertet (od 11 do 15 godina) normalizuje tako što se ona izdvaja kao posebna kategorija i ima posebno ime -hebefilija. Naglašava se da ostvarenje seksualne sklonosti ka deci ovog uzrasta jeste kršenje zakona, ali da nije poremećaj", navodi u svom tekstu Milivojevićeva