PACOVSKI KANALI OD VATIKANA DO ARGENTINE: Evita Peron spasla Antu Pavelića

PACOVSKI KANALI OD VATIKANA DO ARGENTINE: Evita Peron spasla Antu Pavelića


Glumica, promiskuitetna supruga argentinskog predsednika Huana Perona u Rimu dala je nekoliko stotina argentinskih pasoša za najuglednije ustaške zločince koji su u Argentini dobili državljanstvo

Moj najveći strah je da ću biti zaboravljena, izjavila je svojevremeno Eva Peron, glumica i druga po redu supruga argentinskog predsednika Huana Perona. I zaista, verovatno je svakome ko stremi besmrtnosti u stvari najbitnije kako će ga videti i gde smestiti istorija. Kako ćemo pamtiti Evu Peron zavisi od toga po kojim činjenicama se sudi o njenom životnom delu.
Smatrana je ikonom, Holivud je ovekovečio njen život, sa Madonom u glavnoj ulozi. Po njenim životnim motivima Endru Lojd Veber i Tim Rajs su napravali čuveni brodvejski mjuzikl, za narod Argentine bila je svetica. Žena koja je potekla iz siromašne radničke duboko religiozne porodice postala je borac za socijalnu pravdu i jednakost. Borila se za prava radnika i siromašnih, bila je njihov idol i svetinja. Drugi kažu da je bila prostitutka na početku svoje karijere, s velikom ambicijom da postane glumica. Do uloga je stizala navodno preko kreveta. Tako je, seleći se od kreveta do kreveta preferirajući uglavnom one oficirske, došla početkom četrdesetih godina i do Huana Perona, darovitog oficira koji je u to vreme javno podržavao i izražavao simpatije prema fašističkom Musolinijevom režimu u Italiji i prema Hitlerovoj nacističkoj Nemačkoj. Peron je nakon vojnog puča 1943. godine, kada je na vlast u Argentini došla vojna hunta, obavljao dužnost ministra za rad. Već 1944. godine na jednoj humanitarnoj priredbi koju je organizovao, upoznaje Evu Duarte (Evitino devojačko prezime), tamošnju filmsku zvezdu, i odmah se između njih rađa ljubav.
Okićena zlatom „štitila” sirotinju
Posle veze koja je bila predmet velike medijske pažnje u Argentini, i nakon Peronovog kratkog boravka u zatvoru, par se venčava 1945. a već 1946. godine Huan Peron postaje predsednik Argentine. Njegova supruga Eva, od milošte Evita, igra veliku ulogu u njegovoj kampanji animirajući široke slojeve deprimiranih građana, siromašnih, obespravljenih, postavljajući se kao njihova zaštitnica i glasnogovornik. Koliko je to bila gluma i populizam a koliko je bilo iskreno, to je samo ona znala. Uglavnom, činjenica je da je ona svojim nastupima u velikoj meri doprinela pobedi svog supruga. Njegovi protivnici su o njoj govorili kao o „Los grande puta” (u prevodu „velikoj kurvi”), ženi koja, manipulišući seksualnim nagonom, ostvaruje svoje ciljeve. Naglašavali su njenu dvoličnost. Žena koja je bila obučena po poslednjoj modi i koja je uživala u luksuzu i skupocenom nakitu, koji nikada nije krila čak ni u javnim nastupima, prema njihovom gledištu, nije imala moralno pravo da govori o pravima potlačenih i ugnjetenih masa.
Ipak, narod joj je nekako verovao i svoju popularnost je uspela da prelije izvan granica Argentine, pa i Južne Amerike, i da postane nešto što bismo danas krstili kao fenomen „vorld vajd selebritija”. U svetu je sigurno bila popularnija od svog supruga, koji naročito tih posleratnih godina zbog profašističkih izlaganja, ali i prijateljstva sa generalom Fransiskom Frankom, nije baš bio najomiljenija politička figura na koju su sile pobednice gledale blagonaklono. Ali nova podela karata i početak Hladnog rata će i tu situaciju promeniti.
Početkom 1947. godine Evita Peron započinje svoju posetu ratnim strahotama opustošenoj Evropi. Ovu posetu Evita je nazvala „Dugina turneja”. U tom momentu ova poseta je bila prvorazredna senzacija. Označena je kao najpoznatija svetska javna ličnost, humanitarac i borac za ljudska prava, za prava ugnjetenih – maltene svetica lično. Izaslanik iz Novog sveta koji otvara svoja vrata i pruža ruku spasa milionima raseljenih i prognanih žrtava ratom devastiranog Starog kontinenta. Međutim, njena poseta imala je i jednu sasvim drugu pozadinu, koju je u svom svedočenju pred američkim pravosudnim organima dao bivši američki obaveštajac Vilijem Gouven. Iako su i ranije postojale sumnje u vezu Huana Perona i nacističkih begunaca koje su uglavnom bile potkrepljene dokazima da je jedan broj nacističkih lidera koji su uspeli da se dokopaju Španije odatle uz veliku pomoć Frankove vlade put nastavio dalje prema Argentini. Čak se i baratalo informacijama da je Peronovu predsednički kampanju 1946. godine finansirala upravo ta nacistička emigracija novcem koji su opljačkali u Evropi. Nikada ove priče nisu do kraja potvrđene, i u njima nije bilo podataka koji bi govorili o sistemskoj i organizovanoj saradnji sa nacistima. Pre se moglo govoriti o nizu više izolovanih incidenata koji sami po sebi mogu biti i rezultat koruptivnih delatnosti a ne nužno zvanična politika argentinskih vlasti i njenog predsednika Huana Perona.

Eva PeronBila je u strahu kako će je istorija pamtiti, nije morala da brine, upamćena je po zločinu

„Dugina turneja”
Svoju „Duginu turneju” Evita je započela prirodno, u Španiji posetom Franku. U Šaniji se zadržala bezmalo mesec dana, odnosno skoro čitav jun 1947. godine. Poseta je bila atrakcija i imala je izvesnu ulogu u stabilizaciji Frankove vladavine. Nakon toga je posetila Italiju. U okviru te posete posebno je bila planirana i poseta Vatikanu i audijencija kod pape Pija XII. Susret je bio upriličen početkom jula u papinoj rezidenciji, Kastelu Gandolfo. Prijem je trajao neuobičajeno dugo, a njemu je prisustvovao i monsinjor Montini, koji će kasnije postati papa Pavle II.
– Ovaj događaj ispratila je tada italijanska štampa i dala Eviti veliki prostor i publicitet. Takav tretman kod pape nije imao niko. Nakon audijencije dva ili tri dana potom, Eva Peron je organizovala prijem u rimskom golf klubu. Za to smo doznali od naših kontakata u italijanskom ministarstvu spoljnih poslova i s obzirom na listu zvanica do koje smo došli, smatrali smo da je apsolutno bilo neophodno da u svakom smislu pokrijemo taj prijem. Imali smo unutra svoje ljude i saradnike, čak sam i ja bio na prijemu iako nisam bio formalno i pozvan, nabavili smo pozivnicu i ja sam se u civilu pojavio u golf klubu. Eva Peron je kasnila, bezmalo čitava dva sata i mogu da kažem da je njena pojava ostavljala veliki utisak. Bila je vanredno lepa žena, besprekorno obučena i sa nakitom koji je bio više nego raskošan. Svi su bili oduševljeni njenom lepotom, čak su i neki crkveni veledostojnici neprimereno, čak vulgarno komentarisali njenu pojavu. Uspeo sam da se rukujem sa njom. Domaćin na tom prijemu, i maltene njen mentor u Rimu, bio je monsinjor Montini. On ju je sprovodio kroz prijem i predstavljao je ljudima za koje je smatrao da je potrebno da se sa njim upozna. U jednom trenutku pojavili su se i novinari, i tada je Eva Peron pred okupljenim italijanskim, ali i svetskim novinarima, održala improvizovanu konferenciju za štampu – priča Gouven.
Ona je tada saopštila da je Argentina spremna da liberalizuje svoje imigracione zakone kako bi omogućila milionima izbeglih i raseljenih lica iz ratom poharane Evrope da novi dom i život pronađu u Južnoj Americi.
Sigurna kuća za fašiste
– Rekla je da je Argentina spremna da pruži ruku milionima unesrećenih Litvanaca, Čeha, Poljaka, Hrvata, Mađara… Obećala je da će argentinska vlada omogućiti lak postupak za dobijanje viza za ulazak u zemlju i da će napraviti programe materijalne pomoći doseljenicima. Sve, naravno, uz pomoć i podršku crkve, u koju je polagala velike nade. Ta njena izjava, u to vreme, bila je potpuno avangardna. Iskreno, i mi saveznici smo na to gledali blagonaklono s obzirom na to da smo imali ogroman problem sa smeštajem i hranom za tako veliki broj izbeglih ljudi. Štaviše, egzodus se ni te 1947. godine nije završio jer je ogromna masa ljudi i dalje hrlila ka zapadnoj Evropi u pokušaju da pobegne iz zemalja koje su ostale sa one strane gvozdene zavese. Za nas je problem izbeglica bio nerešiv u tom momentu, i naše vlade kod kuće su imale veliki problem da objasne biračima u SAD zašto troše milione dolara da bi prehranile izbeglice u Evropi sada kada je rat gotov. Evita je tačno znala šta treba da kaže, da pobere simpatije javnog mnjenja. Još kada je u ceo poduhvat uključila Katoličku crkvu i kada je pred novinarima najavila da će to sve početi baš ovde u Vatikanu kroz seriju razgovora sa predstavnicima izbegličkih naroda u Svetoj stolici, činilo se da je napravila pravu stvar.
U narednih nekoliko dana Eva Peron se srela sa predstavnicima Katoličke crkve iz Mađarske, Poljske, Češke, Litvanije i Hrvatske pri Svetoj stolici. Vođeni su razgovori na temu pomoći izbeglicama i olakšavanju postupka dobijanja viza za iseljenje u Argentinu, baš kao što je i najavila na pomenutom prijemu koji smo spomenuli. Međutim, mi smo, što i nismo krili, imali veliki interes da saznamo šta je sve dogovoreno na tim sastancima. Posebno su nas interesovali njeni kontakti sa hrvatskim izaslanikom u Vatikanu fra Krunoslavom Draganovićem, s obzirom na to da je na ovom sastanku insistirao lično monsinjor Montini i britanski ambasador pri Svetoj stolici D’Arsi Ozborn. Sastanak je održan u manastiru Svetog Jeronima, sedištu hrvatske misije u Vatikanu. Mi smo na sve načine pokušavali da dokumentujemo ovaj sastanak s obzirom na to da smo se već bavili slučajem Ante Pavelića i slučajem ustaškog blaga i znali smo za kontakte Krunoslava Draganovića sa nacistima i ustašama koji su pokušavali da izbegnu pravdu. Na kraju smo uspeli i da čak ubacimo jednog našeg čoveka unutra, koji je uspeo da se infiltrira na sam sastanak. Bio je to Ferenc Vajta, mađarski novinar koji je ranije već sarađivao sa Pavelićem i ustaškim pokretom, za koga su oni verovali da je pouzdan čovek. Nisu znali da je on već neko vreme radio za nas i da smo ga mi držali na vezu pod pretnjom da ćemo ga izručiti Mađarskoj, gde je već bio osuđen na smrt u odsustvu. Kada nam je saopštio šta je čuo mi smo bili potpuno iznenađeni, međutim, kada smo uporedili njegov iskaz sa iskazima drugih svedoka i još neka posredna saznanja, utvrdili smo da je poseta Evite Peron, pored humanitarnog, imala i neki sasvim drugi karakter -kaže bivši američki obaveštajac.
Prema njegovim rečima, sam razgovor je bio više nego prijateljski i očigledno je da je preporuka kojom je monsinjor Montini opisao Krunoslava Draganovića bila više nego dovoljna. Evita Peron je bila jako otvorena i predusretljiva u razgovoru sa hrvatskim sveštenikom.
Azil za Pavelića
– Razgovor se prvo vodio o izbeglicama iz Hrvatske koje su u velikom broju sa vojskom NDH i ustašama spas od Titove vojske potražile u zonama koje su okupirali Englezi i Amerikanci. Sa skoro podjednakim žarom i neprijateljstvom su govorili o komunizmu i opasnosti koju on predstavlja. Pričali su o problemima koje imaju ti ljudi i Eva je obećala da će učiniti sve da ti ljudi uz njihovo posredovanje što pre dođu do Argentine. Rekla mu je da je već dosta kapitala i novca transferisano ka Argentini i da tamo postoji jaka zajednica iseljenika koji su došli u zadnje dve godine i koja je spremna da pomogne novim doseljenicima. Onda je razgovor dobio sasvim nov zaokret. Draganović je rekao Evi Peron doslovno, i to citiramo: „Pored ovih ljudi koji mogu da apliciraju za vize za ulazak u Argentinu, pored njih postoje i ljudi koji nisu u takvom položaju. Oni su u ovim sukobima bili u raznim ulogama. Da li bi se njima na neki način moglo pomoći da oni dođu do Argentine i tamo započnu nov život iz početka?” Nije pomenuo nijedno ime, ali su ton razgovora, gestikulacija sagovornika i kontekst bili jasni. Odgovor koji je Eva Peron dala je bio za nas neverovatan: „Nema nikakvih problema. Idite sutra u argentinsko izaslanstvo u Vatikanu. Ja ću uputiti ambasadora šta treba da radi. On će vas odvesti u ambasadu u Rimu. Tamo će vam dati nekoliko stotina pasoša bez popunjenih podataka. Vi ćete te pasoše po slobodnom nahođenju i volji izdavati onim ljudima za koje vi smatrate da je to potrebno. U našoj ambasadi će na te pasoše koje ste vi izdali odmah davati vizu za useljenje u Argentinu.” Peronova i Draganović su se razumeli odmah. Još je bilo reči i o slobodnom kretanju kapitala na relaciji Vatikanska banka Argentina, i Peronova je tada Draganoviću stavila na raspolaganje Banco Alemana Internacional u Buenos Ajresu kojom je rukovodio Ludvig Freude, otac ličnog sekretara njenog muža i čoveka od njenog najvećeg poverenja, Rodolfa Freudea. Sastanak je na obostrano zadovoljstvo završen. Mi smo već sledećih dana dobijali izveštaje i iz drugih izvora koji su potvrdili naša saznanja. S obzirom na to da smo znali za Draganovićeve aktivnosti odranije, jasno nam je bilo da je sa ovom pomoći Evite Peron zaokružen proces stvaranja mreže koja bi pomagala beg nacista iz Evrope u sigurnu kuću u Argentinu. Tako su nastali Pacovski kanali, kojim su pobegli mnogi nacistički zločinci od Klausa Brbija, Jozefa Mengelea, Ajhmana, Kerta Tanka itd. – svedočio je američki obaveštajac Gouven.

Argentina Evita Anniversary“Idite sutra u argentinsko izaslanstvo u Vatikanu. Ja ću uputiti ambasadora šta treba da radi. On će vas odvesti u ambasadu u Rimu. Tamo će vam dati nekoliko stotina pasoša bez popunjenih podataka”

Ovim kanalom, preko Španije, utočište u Argentini je našao i Ante Pavelić. Živeo je u Buenos Ajresu, i Jugoslavija je više puta tražila njegovo izručenje, ali je odgovor Argentine uvek bio istovetan. Ante Pavelić se ne nalazi u Argentini. Sve dok ga tamo nije pronašao Blagoje Jovović, bivši četnički oficir, koji je nakon neuspelih pregovora sa saveznicima u Italiji 1944. godine radio za britansku obaveštajnu službu. Desetog aprila 1957. godine ranio je Pavelića ispalivši mu dva hica u leđa. Nakon toga je Pavelić evakuisan u Španiju, ali se od rana nikada nije oporavio. Umro je od posledica ranjavanja 28. decembra 1958. godine.
Računi u Švajcarskoj
Međutim, uloga Eve Peron se nije završila samo na ovom sastanku sa Draganovićem. Nakon toga zabeleženi su i njeni kontakti sa ljudima koji su bili u okruženju nemačkog komandosa čuvenog pukovnika Ota fon Skorcenija. Sa njima se srela nakon što je završila posetu Rimu i uputila se u Švajcarsku. Pored njih srela se i sa trojicom bankara, među kojima je bio i Johan Verhil, privatni bankar koji je vodio veliki deo finansija koje su pristizale iz Vatikanske banke. Nakon njene posete, u Švajcarskoj je formiran biro argentinske emigracije sa adresom u Marktgase broj 49 u Bernu. Na čelu ovog biroa postavljen je argentinski državljanin Karlos Fuldner, koji je 1933. godine otišao u Nemačku da se bori na njihovoj strani. Prema izveštajima američkih i drugih obaveštajnih službi, već u toj fazi posete postalo je jasno da poseta Evite Peron nema samo humanitarni već i ozbiljan obaveštajni i lukrativni karakter. Već se tada operisalo podacima da su postojale određene novčane nadoknade i da su na ime supruge argentinskog predsednika otvoreni određeni računi u švajcarskim bankama i da su na njih položena velika novčana sredstva kao kontrausluga za logistiku koja im je omogućena sa otvaranjem Argentine za prihvat nacističkih ratnih zločinaca. Prema saznanjima kancelarije američke obaveštajne službe u Rimu, samo u toku 1947. i 1948. godine veliki novčani iznosi su transferisani iz Vatikanske banke na račune u Švajcarskoj koji su bili pod kontrolom Eve Peron.
Da u ovoj priči ima istine govori i podatak da je nakon njene smrti 1952. godine njen brat Huan Duarte otputovao u Švajcarsku, gde je pokušao da kao njen naslednik preuzme kontrolu nad tim sredstvima. Poznato je da je tim povodom imao kontakte sa bankarima iz Union banke, koja je u međuvremenu preuzela Verhil banku. Kakav je ishod tih razgovora nije poznato s obzirom na to da je Duarte ubrzo otputovao u Argentinu, gde je ubrzo pronađen mrtav u svom stanu. Istraga nikada nije vođena, ili je vođena na takav način da nije dala rezultat. Sve u svemu, tada se spekulisalo podacima da je sam Peron možda učestvovao u tom ubistvu jer nije želeo da novac koji je bio na tim računima deli sa bilo kim.
Takva se strategija pokazala kao tačna pošto je Huan Peron 1955. godine bio primoran da napusti Argentinu. Utočište je našao naravno kod svog prijatelja generala Franka. Način života i bogatstvo kojim je bio okružen u vreme svog izgnanstva, kao i česti boravci u Švajcarskoj, upućivali su na to da je Peron koristio ova novčana sredstva.
Evita Peron umrla je 1952. godine od posledica kancera kičmene moždine. Poslednje dane života provela je uz svog muža u političkoj kampanji. Imala je manje od četrdeset kilograma i njeno telo je moglo da stoji u uspravnom položaju samo ako bi ga pridržavala metalna konstrukcija dizajnirana i napravljena specijalno za nju. Oslonjena na ova pomagala i na ruku svog supruga Huana Perona, mahala je okupljenoj masi vozeći se u otvorenom automobilu. Kad je umrla imala je 34 godine.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar