PODZEMNI KNEŽEVIĆ: Šta je sve Pukanić svedočio u Bariju

PODZEMNI KNEŽEVIĆ: Šta je sve Pukanić svedočio u Bariju


Sva saznanja koja je „Nacional” objavio o duvanskoj aferi zapravo potiču samo od jednog izvora, Ratka Kneževića

Afera koja je tresla ceo Balkan od 2001. godine do danas svela se na kraju na dve reči. Ratko Knežević. Izgleda da je, nakon svih svedočenja aktera, a naročito svedočenja pokojnog Ive Pukanića, jedini „relevantan” izvor za novinske tekstove u „Nacionalu” bio upravo biznis guru, preduzetnik, politički konsultant rodom iz Nikšića nastanjen u Londonu i Zagrebu. A njegova saznanja su se uglavnom temeljila na kontaktima s ljudima s one strane zakona, s one strane razuma i pretpostavkama koje se temelje na dedukciji zasnovanoj na pogrešnim pretpostavkama.
Da li je pokojni gospodin Pukanić bio toliko naivan i u toj meri verovao svakoj reči koju je izgovorio Ratko Knežević da ga je to naposletku koštalo glave? Čak i da je tako, i da je Knežević imao tu vrstu autoriteta ili nadmoći nad Pukanićem, opet je nejasno kako se jedan ozbiljan novinar odlučio da na prilično tankim osnovama lansira ovakvu aferu. Posebno imajući u vidu da je Pukaniću bila poznata predistorija odnosa Đukanovića i Kneževića. U svedočenju u Bariju, Pukanić je rekao da su njih dvojica bili kumovi, ali da je do zahlađenja odnosa došlo nakon što je Knežević optužen da je prekršio embargo na uvoz oružja u SRJ kada je po nalogu svog kuma Đukanovića nabavljao uniforme za crnogorske policajce. Zbog tih optužbi Knežević je imao neprijatnosti u SAD i Velikoj Britaniji, kao i ogromne troškove. Očekivao je pomoć od Đukanovića, pre svega novčanu, ali je ona izostala. Tu je, navodno, koren netrpeljivosti dojučerašnjih kumova. Međutim, u „Njujork tajmsu” je 1998. godine objavljen članak koji se bavio pomenutom nabavkom uniformi i optužbama za kršenje embarga UN. U njemu se tvrdi da je, pored uniformi, pošiljka sadržavala i dva borna vozila i neke telekomunikacione uređaje, opremu i municiju koja je, naravno, bila zabranjena. Da li se iz toga mogao izvući zaključak da je, rukovodeći se onom narodnom: Bog je sebi prvo bradu stvorio, Knežević radio malo za državu Crnu Goru, a malo za sebe. Moglo bi se o tome razmisliti.
U nastavku donosimo svedočenje Ive Pukanića pred javnim tužiocem Šelzijem u Bariju.

Pukanić – Zatim ovo su sve fakture, ili sve fakture s računa, to je jedan projekat za izgradnju hangara za skladištenje cigareta u Podgorici.
J.T. ŠELZI – Gde?
Pukanić – Između Podgorica aerodroma i grada Podgorica.
J.T. ŠELZI – I čiji je ovo projekat?
Pukanić – Finansira ga Srećko Kestner, koji ga je sastavio… Troškovi, napomena o trošku, fakture, svi predračuni, projekti, kopija projekta. U svakom slučaju, oni imaju i fotografije: ovaj hangar, ovaj prostor, koristi se sada za Đukanovića i od Caneta.
J.T. ŠELZI – Dakle, već je realizovano ovo veliko skladište?
Pukanić – Sve je završeno, sve radi.
J.T. ŠELZI – Od koga ste Vi dobili ove projekte, od Kestnera?
Pukanić – KESTNER.
J.T. ŠELZI – Onda, navedimo ove projekte kao prilog 6.
Pukanić – Ovaj projekat je Kestner dao mom novinaru Berislavu Jeliniću. Zatim ovo je pismo, pretnja smrću Srećku Kestneru.
J.T. ŠELZI – Da li je potpisano ovo pismo?
Pukanić – Anonimno je. Potpisano je s „poslednja poruka od Crne Gore, poslednje upozorenje”.
J.T. ŠELZI – Ko ga je dao njemu?
Pukanić – KESTNER.
J.T. ŠELZI – Kestner Vam je takođe rekao da li je imao i drugih pretnji ili da li mu se neko približio?
Pukanić – Komunicirao sam veoma malo s njim, Berislav Jelinić je bio u komunikaciji više od mene, ja sam lično komunicirao malo, malo kontakata. Poslednji put kada sam komunicirao, kada sam imao kontakt s njim, bilo je posle izjava koje je dao jednom crnogorskom listu da kaže da sve ono što je napisao „Nacional” nije istina, ne odgovara istini i nije nikada dao nijedan intervju „Nacionalu”. Veoma sam se naljutio zbog toga, napisao sam jedno pismo crnogorskim novinama.
J.T. ŠELZI – Koje su to bile crnogorske novine?
Pukanić – „Vijesti” ili nešto drugo, ne zna više. U svakom slučaju, jedan dnevni list je objavio, ali nije siguran da li su „Vijesti”. U svakom slučaju, kaže: napisao sam da on govori laži, demantovao sam ga i poslao sam kopiju intervjua. Ali nije siguran da li je ovaj dnevni list „Vijesti”, može biti da su „Vijesti” ili može biti neki srpski, u svakom slučaju su…. Zatim, te večeri mi zvoni telefon, podignem slušalicu i čujem Srećka Kestnera.
J.T. ŠELZI – Da li možete da kažete kada manje-više?
Pukanić – Bilo je veče, otišao sam po svoju kćerku, koja je otišla da pleše, bilo je hladno, ove godine, u februaru-martu….
J.T. ŠELZI – Dakle, februar-mart ove godine ili prošle godine?
Pukanić – Februar-mart ove godine, bilo je hladno. Saznao sam da je bio u zatvoru u Italiji, bio je zatvoren u Italiji posle ovog događaja zbog tog dela. Mogao bih da rekonstruišem kada bih znao kada je izašao njegov intervju u „Vijestima”. Pozvao me je, bio sam u dvorištu dok sam čekao kćerku, rekao mi je: „Puki, moramo da se vidimo hitno!” Odgovorio sam mu: „Ne stidiš se da me pozoveš?” He, u stvari on mi se obraća sa ti, a ja njemu sa Vi. U svakom slučaju: „Kako, ne stidite se posle svih onih laži izjavljenih u novinama?” Rekao je da će sve objasniti, kaže: „Nisu uvek stvari onakve kako izgledaju prvi put, desile su se mnoge stvari u međuvremenu od kada se nismo više videli.” Odgovorio sam: „Šta god da se desilo, nije dobar razlog da se govore laži. U svakom slučaju, sumnjam u Vašu inteligenciju”, uvek obraćajući mu se sa Vi. „Vi ste svesni da ste potpisali svaku reč koju ste rekli, snimili smo sve, i povrh svega znamo da ste ispričali sve hrvatskoj policiji.” Kaže, da li ste u toku posle njegovog intervjua, da li znate nešto? Pitanje je za Vas.
J.T. ŠELZI – Nisam razumeo!
Pukanić – Ah, ne, hteo je da zna od Vas, posle intervjua datog njima…
J.T. ŠELZI – Od KESTNERA?
Pukanić – Od KESTNERA, znate kako je završio, znate šta se desilo? Vi znate da li možete to da mu kažete? Vi, Vi, Javno tužilaštvo.
J.T. ŠELZI – Ah, znam da je proteran iz Švajcarske.
Pukanić – Ah, kaže, igra reči! He to, kako ga je uhapsila hrvatska policija.
J.T. ŠELZI – Hrvatska! On je u Hrvatskoj u zatvoru?
Pukanić – Posle ovog intervjua koji se odnosi na ove stvari, u maju 2001, posle intervjua datog u maju 2001. našim novinama došao je u Zagreb, isporučio je u Zagrebu, imao je adresu, tajnu adresu prebivališta jer se plašio da će ga ubiti Stanko SUBOTIĆ. Posle tog intervjua otpratio sam ga na jedno određeno mesto u Zagrebu i tamo sam ga ostavio nasred ulice zato što nije želeo da ja znam gde ima stan. Ja nisam znao da nas je pratila hrvatska tajna služba! Pratili su nas, kada je on izašao iz mojih kola, pratili su ga do adrese prebivališta, do stana, opkolili su čitavu zgradu, celu kuću i preuzeli su ga.
J.T. ŠELZI – Uhapsili?
Pukanić – Uhapsili su ga.
J.T. ŠELZI – Da li je dugo ostao u zatvoru?
Pukanić – Saslušavali su ga 24 časa.
J.T. ŠELZI – Ah, pritvorili su ga.
Pukanić – To jest uhapsili na 24 časa, kaže, posle su ga pustili. Ponudili su mu da ispriča celu priču do kraja, odbio je, govoreći da ne zna; zatim je pričao s licima koja su ga ispitivala i koja su mu rekla da je rekao mnogo laži, da je izjavio sve četiri laži, da on zna mnogo više stvari od onoga što je rekao u svakom slučaju.
J.T. ŠELZI – Da, onda, nastavljajući dalje, dokument iz fascikle broj 8.
Dajemo na znanje da se u fascikli broj 7 čuva i deponuje anonimno pismo koje je Srećko KESTNER primio i, dakle, isporučio.
Pukanić – Ovo je sertifikat gde je Srećko KESTNER 15% akcionar kompanije M.I.A. (M.I.A.).
J.T. ŠELZI – Dakle, to je sertifikat M.I.A. (M.I.A.), privrednog društva M.I.A. (M.1.A.)?
Pukanić – Da, uvoz-izvoz, eksport-import Podgorica, koji je izdao Rfektor…
J.T. ŠELZI – Da li možete, molim Vas, da ponovite o čemu se radi u dokumentu u fascikli broj 8?
Pukanić – Kaže da je ovo najlogičnije jer je povezano…
J.T. ŠELZI – Dobro, dokumenti iz fascikle pod brojem 9. Evo o čemu se radi?
Prevodilac – To je potvrda da ima 15% akcija preduzeća, privrednog društva M.I.A. (M.I.A.), u svakom slučaju da je bio jedan od organizatora šverca cigareta ka Italiji.
J.T. ŠELZI – Napisano je u ovom dokumentu?
Pukanić – He!
J.T. ŠELZI – To je ono što je rekao KESTNER? Kako Vi možete da kažete da je M.I.A. (M.I.A.) bila jedno od privrednih društava koja su organizovala šverc ka Italiji?
Pukanić – Komisija Parlamenta Crne Gore pokazala je primenu M.I.A. (M.I.A.) što se tiče šverca cigareta ka Italiji.
J.T. ŠELZI – Zatim, dokumenti iz fascikle 8?
Pukanić – Napisano je svojeručno, to je jedan deo računovodstva.
J.T. ŠELZI – Ko je napisao ručno?
Pukanić – Nikola MILOŠEVIĆ, nećak Stanka SUBOTIĆA.
J.T. ŠELZI – Radi se o koliko listova? Izbrojmo ih.
Pukanić – He, ovo je deo, ovo je ručno pisano.
J.T. ŠELZI – Dakle, radi se o pet listova, od kojih su tri ručno pisana, a dva kucana. Ko Vam ih je dao?
PREVODILAC – Doneo ih je Berislav JELINIĆ iz Švajcarske.
J.T. ŠELZI – A da li Vam je rekao Berislav JELINIĆ od koga ih je dobio ili ne?
Prevodilac – Tamo se sastao s KESTNEROM i s jednim drugim s prezimenom koje počinje sa ,,S”.
J.T. ŠELZI – Je l’ bio Crnogorac?
Pukanić  – Da.
J.T. ŠELZI – I šta je radio u Švajcarskoj?
Pukanić – Živi, živi tamo, svakako je bio umešan u čitav ovaj događaj.
J.T. ŠELZI – Da li znate kojim poslom se bavi ta osoba koja živi u Švajcarskoj i njegovo prezime počinje na „S”?
Pukanić – He, zaboravio je, ne seća se u ovom trenutku imena, svakako je bio umešan sa… Prezime počinje sa „S”, bilo je objavljeno u… ispostavilo se u članku, među svim onim imenima nisam ga još napisao.
Aktuelno stanje, obuhvaćeno 8.9.99, plaćeno….
J.T. ŠELZI – Da se slučajno crnogorsko lice zvalo Goran STANOJEVIĆ?
Pukanić – Goran STANOJEVIĆ!
J.T. ŠELZI – Potvrđujete?
Pukanić – Goran STANOJEVIĆ, da.

J.T. ŠELZI – Šta je radio u Švajcarskoj?
Pukanić – He bi bilo loše pričati s JELINIĆEM zato što je on dugo pričao s njima, barem što se tiče ove strane, mnogo više od mene. Bio je s njima u Švajcarskoj kada je obrađivao ovaj argument, ovu temu, bio je zajedno s njima.
J.T. ŠELZI – Slušajte, jedno pitanje, Vi ste bili čvrsti u priči koju ste napravili…
Pukanić – Jedan trenutak, kaže, ovde ima drugih članaka, dokumenti iz Makedonije, nikada objavljeni, ali povezani su sa ovim makedonskim dokumentima.
J.T. ŠELZI – Radi se o objavljenim dokumentima?
Pukanić – He! He! He!
Prevodilac – He članci, dokumenti, sertifikati.
J.T. ŠELZI – Dajemo na znanje da svedok daje takođe dva CD-a: jedan sadrži članke objavljene u nedeljniku „Nacional”, drugi, naprotiv, nazvan „Makedonia.dok” (,,Macedonia.doc”) sadrži makedonske dokumente.
Prevodilac – Sertifikati nikad objavljeni.
J.T. ŠELZI – Slušajte, ovi dokumenti, oni „Makedonia.dok” (,,Macedonia.doc”), od koga i odakle ste ih Vi primili?
Pukanić – Od naših izvora u Makedoniji, u svakom slučaju i zato što smo bili svesni da se jedan veliki krak koji je podnela mafija nalazi u Makedoniji, a zatim i hrvatski državljani su ipak povezani s Makedonijom u određenom smislu. Svakako Berislav JELINIĆ je više u stanju da informiše….
J.T. ŠELZI – Može da dođe?

Pukanić – Da.
J.T. ŠELZI – U Bari takođe?
Pukanić – Nemamo dovoljno novca da dođemo avionom!
J.T. ŠELZI – Jedno pitanje! Vi ste stajali čvrsto u priči kada su stigle, posle prvog članka, one poruke da izbegnete da se objavi prvi članak…
Pukanić – Pre prvog članka pokušali su da spreče objavljivanje.
J.T. ŠELZI – Pre prvog članka, posle, zatim, gospođa je telefonirala…
Pukanić – Zvala je pre prvog članka.
J.T. ŠELZI – Dobro. Posle prvog članka postojale su poruke, pretnje, nešto na Vašu adresu ili na adresu drugih?
Pukanić – Da, da, mnoge. Ranije, ponovo, od izlaska prvog članka primio je tri ponude, kaže: dva, tri prethodna meseca primio sam tri ponude da prestanem da pišem.. Ah, evo! Tri ponude koje su govorile da, ako prestanem da pišem, biću obilno nagrađen: dve od Crne Gore i jedna od srpske strane. Od srpske strane mi je direktno rečena ova poruka od osoba iz Surčina. Surčin je jedna četvrt u Beogradu poznata po „surčinskoj mafiji”, svakako je povezana sa švercom cigareta, ima veoma bliske odnose sa Zoranom ĐINĐIĆEM, srpskim premijerom, prvim srpskim ministrom.
J.T. ŠELZI – Ali neko posebno se kvalifikovao?
Pukanić – Jedan čovek se predstavio, zove se Vlado BRKIĆ, doneo mi je poruku iz Beograda govoreći da ima prijatelje, prijatelje iz Surčina, poruka je sadržala: „Ja imam prijatelje iz Surčina, traže ti da… to jest hoće da ti kažeš koliko hoćeš, koliko miliona tražiš da prestaneš da pišeš.” Mi se poznajemo i zato jer je njegova supruga išla u školu sa mnom, svakako, poznavao me je, i on mi je rekao da će im reći da u svakom slučaju nema nikakve mogućnosti, nikakve šanse da se ja savijem, da ja prihvatim; u svakom slučaju, odbio sam. Druge dve ponude, pod znacima navoda, bile su od Crne Gore: prvu poruku sam primio od jednog mog prijatelja, od Željka ŠELENDIĆA, koji mi je rekao da su mi moji prijatelji Crnogorci koji žive u Monaku ponudili pet miliona maraka (po njemu) pod uslovom da prestanem tog trenutak da pišem protiv ĐUKANOVIĆA i da bi bilo mnogo bolje da prihvatim novac nego da nastavim. Odbio sam pet miliona maraka. Sledeća ponuda je bila oko marta ove godine, moja dva prijatelja, jedan se zove Miro LAZO i drugi Mirko LjUBIČIĆ…

J.T. ŠELZI – Oni su Hrvati?
Pukanić – Da.
J.T. ŠELZI – I šta su Vam rekli?
Pukanić – Pozvali su me i želeli su da me vide hitno pošto su imali poruku za mene. Ispričali su mi da su se tek vratili iz Slovenije, tada pozvani od njihovih prijatelja koji su tesno povezani s bezbednosnim službama Republike Crne Gore: rekli su mi da kažem jedan broj sa 7 nula i da ću sve primiti u kešu kako bih odmah prestao da pišem o Milu ĐUKANOVIĆU, Stanku SUBOTIĆU i švercu cigareta, da sve zaboravim! Trebalo je sve da zaboravim. Naravno, odbio sam. U međuvremenu me je pozvala hrvatska policija, trebalo je hitno da se javim odeljenju za bezbednost, za zaštitu…. Ne znam koje je odeljenje, odeljenje za zaštitu
J.T. ŠELZI – Za bezbednost?
Pukanić – He znajući šta se dešava, nazvao sam ministra unutrašnjih poslova, koji mi je rekao: „Stvar je mnogo ozbiljna, bolje da slušaš ono što će ti reći.” Bio je jun ove godine, javio sam se u policiju i rekli su mi, preneli su mi da su primili od službe jednu vrstu upozorenja da se priprema atentat na njega. Pitao sam: „Ko ga priprema i koje službe su obavestile?” Video sam da je u rukama imao list i čitao je, tada sam uspeo da virim, da bacim pogled, i tu je pisala neka vrsta pečata „Bezbednosna služba Republike Slovenije”. Tada, dakle, Slovenci su poslali tu stvar! I kada je video da sam shvatio, pokazao mi je tri lista: u stvari, na ovim listovima bili su transkripti presretnutih telefonskih razgovora koje je obavljala Bezbednosna služba Slovenije, presretanja koja su oni radili, gde jedna kriminalna grupa Crnogoraca iz Ljubljane, neko iz ove grupe razgovarao je s nekim iz crnogorske službe, svakako nalog, nalog da me ubiju stigao je iz Crne Gore i trebalo je da se desi do 1. februara. Bio sam iznenađen i pitao sam se, pitao sam: „Šta treba da radim?” Kaže: „Ne znam šta ćete Vi raditi, ali mi moramo da Vas zaštitimo.” Meni se ta stvar nije svidela zato što su oni nameravali da mi stave specijalnu policiju, u uniformama, da eventualno, ako se neko već ubacio u Hrvatsku, vidi jasno da sam ja zaštićen, pod zaštitom, dok se ne nastavi sa istragom, ne istražuju još. Svakako sam imao imena lica iz Ljubljane koja su pripremala moje ubistvo, atentat, i sugerisali su mi, savetovali su mi da odmah objavim. Njihova imena su u novinama kako bih im stavio do znanja da su otkriveni i da se, možda, povuku unazad. Bio sam pod zaštitom policije oko mesec i po dana, 24 časa na dan. U martu me je pozvao savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Republike.
J.T. ŠELZI – Hrvatske?
Pukanić – Republike Hrvatske, šef bezbednosti predsednika Mesića. Stupio sam kod njega, ponovo me je informisao da ima mnogo konfuzije oko mene i da su primili od nemačkih kolega informacije… Primili su informacije da su Bezbednosne službe države Crne Gore naredile moje ubistvo preko lica iz Nemačke i ponovo, hitno, trebalo je da budem stavljen pod zaštitu zato što se nije znalo da li su ova lica iz Nemačke ušla u Hrvatsku ili nisu. Ponovo sam bio pod zaštitom mesec i po dana i, tada sam potpisao na moj lični zahtev i skinuli su mi zaštitu, opozvali su je. Onda je policija tražila da nosim pištolj sa sobom, oružje, da budem naoružan: odmah sam primio vatreno oružje, dozvolu za oružje, i primio sam pištolj od policije, marka „glok” (Glock). Organizovali su mi odmah i hitno jednu vrstu obuke da naučim da pucam.

J.T. ŠELZI – Da li Vam je ikada neko branio?
Pukanić – To je za njega pretnja!
J.T. ŠELZI – Ne, kažem direktne pretnje.
Pukanić – He, nekoliko puta na telefon SMS poruke, imam još poneku, kaže. Prijavio je u svakom slučaju oko 30-40 SMS poruka.
J.T. ŠELZI – Da li se neko ikada pozvao na smrt Vladimira BOKANA?
Pukanić – Pričao mi je KESTNER o njegovoj smrti… Da, dobro je što ste me podsetili! KESTNER mi je pričao posle objave prvog članka u beogradskim novinama „Nedeljni telegraf”, koji je direktno kontrolisao Stanko SUBOTIĆ, izašao je intervju sa… ne seća se, svakako lice je bilo povezano, bilo je u tesnim odnosima sa Stankom SUBOTIĆEM, ali ne seća se imena u ovom trenutku, svakako uvek je umešan, uveden u šverc cigareta. Svakako on je rekao u tom intervjuu da ih je Alka VUICA obavestiti šta PUKANIĆ priprema… U svakom slučaju, smisao je bio da on neće dobro proći, svakako će mi pokazati. Evo, smisao je bio taj, jedna polupretnja.
Maršal BUONSANTI – Baja SEKULIĆ?
Pukanić – Baja SEKULIĆ!
Maršal BUONSANTI – Ovo ste vi saznali od KESTNERA?
Pukanić – He, iz novina!
J.T. ŠELZI – Ah, shvatio sam.
Prevodilac – Zatim, pričajući takođe s KESTNEROM, KESTNER mi je rekao da je Baja SEKULIĆ čovek koji organizuje za Stanka SUBOTIĆA prljave poslove i ubistva; organizuje za Stanka SUBOTIĆA.
J.T. ŠELZI – Vi ste pričali i o ubistvu Gorana ŽUGIĆA?
Pukanić – Ah, Goran ŽUGIĆ!
J.T. ŠELZI – Šta znate o tome?
Prevodilac – Ah, Goran ŽUGIĆ je bio savetnik Mila ĐUKANOVIĆA, po onome što sam ja saznao, ili moji novinari, ono što su saznali iz naših izvora moji novinari, iz podzemlja, od tajnih glasova, on je započeo, počeo je da nervira, to jest da bude neprijatan kako za SUBOTIĆA, tako i za ĐUKANOVIĆA. Evo, to je bio razlog njegovog ubistva.
J.T. ŠELZI – Da li se radi o novinarskim izvorima?
Prevodilac – Iz podzemlja.
J.T. ŠELZI – Dakle, nema sigurnih elemenata, sigurnih svedočenja?
Pukanić – U vezi s BOKANOM, Vlado BRKIĆ, koji mi je doneo onu poruku, bio je prijatelj, kao i bliski saradnik Bokana. Vlado Brkić mi je preneo da je Bokanov klan sproveo veliku istragu oko njegovog ubistva, on je između ostalog ubijen u Atini, u Grčkoj, i ovo ubistvo je bilo poručeno direktno od Stanke Subotića i Baja Sekulić ga je izvršio materijalno.
J.T. ŠELZI -A zašto je bio ubijen BOKAN?
Pukanić – Zato što je čitav posao koji se ticao šverca cigareta prema Italiji započeo BOKAN. Stanko SUBOTIĆ mu se pridružio, pridružio mu se i posle jednog perioda kada je shvatio koliko je novca kružilo, hteo je da ga izbaci iz igre da bi se sam time bavio, jednom rečju.
J.T. ŠELZI – Da uzme njegovo mesto, da.
Pukanić – Da uzme njegovo mesto. I to se moglo izvršiti samo ubistvom BOKANA. Zapravo kada je BOKAN ubijen, Stanko SUBOTIĆ je kompletno preuzeo čitavu aktivnost, zajedno sa Srećkom KESTNEROM, naravno. Ovo mi je svakako rekao i potvrdio mi je Srećko KESTNER.
J.T. ŠELZI – KESTNER Vam je rekao ko je bio materijalni autor tog ubistva?
Pukanić – He. Svakako mi je rekao samo da je CANE poručio ubistvo, ubistvo BOKANA; nije mi to rekao u toku intervjua, već posle intervjua. Možda znam još nešto interesantno povodom Alke VUICE, ono što se desilo Alki VUICI, divi.
J.T. ŠELZI – Da, hteo sam prvo nešto da Vas pitam, Vaši članci su objavljeni i u crnogorskom nedeljniku „Dan”?
Pukanić – Pošto sam objavio prvi članak, pozvao me je glavni urednik lista „Dan”, koji me je pitao da li mogu da objave u njihovom članku naš članak. Rekao sam da nema problema, ali da ne smeju da ga interpretiraju ili da dodaju ili oduzimaju nešto, to jest treba da ga urade verno. Pitao me je koliko duguju. „Apsolutno ništa!”, samo sam mu tražio da precizira, na naznači da su uzeli članak iz „Nacionala”, iz lista „Nacional”. Svakako ja ne pratim, ali znam da su objavili dosta članaka iz lista „Nacional”.
J.T. ŠELZI – Da li se sećate kako se zove lice sa kojim ste pričali?
Prevodilac – Glavni urednik, ne sećam se imena.
J.T. ŠELZI – Da li se radilo o gospodinu JOVANOVIĆU?
Pukanić – Može biti, desilo se pre godinu dana, ne…
J.T. ŠELZI – Da li ste održali kontakte sa tim licem?
Pukanić – Ne, svakako, poneki redak put, kada se desi nešto na tu temu, pozove me jedan gospodin odatle, pretežno me pozove jedan gospodin koji se zove ČABARKAPA, to je prezime, po poreklu je Arapin, Turčin, Bosanac…
J.T. ŠELZI – Slušajte, Vi ste pričali o istrazi sprovedenoj od strane Parlamentarne komisije Crne Gore.
Pukanić – Da.
J.T. ŠELZI – Znate da li su deponovani akti o radovima?
Prevodilac – Zaključena je istraga, Vi je niste pročitali?
J.T. ŠELZI – Ne.
Moje pitanje je ovo: Da li Vi imate kopiju čitavog materijala?
Pukanić – Kaže da Vi znate, ima!
J.T. ŠELZI – Da li ste je objavili na internetu?
(Napomena stenografa: u tom trenutku gospodin PUKANIĆ piše na jednom papiru INTERNET adresu.)

J.T. ŠELZI – Evo, dajemo na znanje da daje internet adresu.
Pukanić – Posle ću Vam dostaviti izveštaj, to jest, imam trideset strana.
J.T. ŠELZI – Ali Vi imate izveštaj sa dokumentima ili samo izveštaj?
Pukanić – Na internetu je…
J.T. ŠELZI – Dajemo na znanje da je internet adresa: www.nacional.hr <http://www.nacional.hr>, ima trideset strana kompletnog izveštaja, original.
J.T. ŠELZI – A dokumenti o kojima se…?
Pukanić – Ne, svakako to poseduje Komisija, on je pričao sa onima iz Komisije i tamo je jedan veoma mudar čovek.
J.T. ŠELZI – Kako se zove?
Pukanić – Vuksan SIMONOVIĆ.
J.T. ŠELZI – Predsednik Komisije?
Pukanić – Da, tražili su da se sastanemo, hteli su da se sastanu sa mnom i pitali su, rekao sam: „Nema problema, ali u Zagrebu”.
J.T. ŠELZI – I nisu došli?
Pukanić – Da, stigli su, došli su, ima i fotografija na internetu! Došli su da me ispitaju, dobili su dozvolu, ovlašćenje od strane Ministarstva pravde Hrvatske. Rekli su mi da je najveći deo materijala, stvari koje je objavio „Nacional”, oni su imali. Dokaze. Onda, priznajem da smo dve nedelje pre završetka rada, istrage, pričali sa gospodinom SIMONOVIĆEM moleći ga da nam pošalje rezultat istrage. Poslali su nam i kada sam to pročitao bio sam prijatno iznenađen, zato što su uradili jedan odličan posao: pronašli su, dokazali su da su svi državni vrhovnici Crne Gore, zajedno sa Carinom, sa policijom na čelu sa Milom ĐUKANOVIĆEM, delovali u vršenju ove stvari šverca duvana, pre svega ka Italiji, prvenstveno prema Italiji.
J.T. ŠELZI – Pre koliko vremena je deponovan izveštaj?
Pukanić – Dve nedelje, samo danas… pre dve nedelje, oni ga imaju dve nedelje u redakciji, dakle pretpostavljam pre dve nedelje.
J.T. ŠELZI – I oni su ga objavili?
Pukanić – Samo jedan mali deo, u Crnoj Gori nije ništa objavljeno! Svakako je objavljeno i na internetu sve, tako da lica… Tek danas crnogorski parlament počinje saslušanje…
J.T. ŠELZI – Pregled rada Komisije, parlamentarne debata?
Pukanić – Da, da, debata o Komisiji.

J.T. ŠELZI – Slušajte, Vi imate zvaničnu kopiju izveštaja?
Pukanić – Ne, oni imaju zvaničnu kopiju.
J.T. ŠELZI – Da li možete da nam je pošaljete poštom.
Pukanić – Ne, on kaže onu sa interneta.
J.T. ŠELZI – Ne onu sa interneta, baš onu zvaničnu, ne znam da li je potpisana, da li je na papiru sa memorandumom…
Pukanić – Ne, danas je postao javni dokument, dakle može da se dobije kopija, od danas pa nadalje postaje javni dokument. On kaže da bi mogao da vam je nabavi i da ima verne kopije, autentične kopije, za tri-četiri dana mogao bi da pošalje kopije.
J.T. ŠELZI – Pet, čak i više, nema problema.
I Vi verujete daje moguće dobiti i kopije dokumenata Komisije?
Pukanić – Mislim da će mi ih dati, za sve ono što sam uradio mogli bi da mi ih daju! Svakako on misli da nema nikakvih problema da Vi to tražite direktno. Prošle nedelje pričao je sa predsednikom crnogorskog parlamenta Vesnom PEROVIĆ, kaže da u Crnoj Gori vlada strašan strah, čak se list „Dan” ne usuđuje da piše ništa povodom slučaja, povodom događaja.
J.T. ŠELZI – Imaju „strah” od koga?
Pukanić – Strah od Mila ĐUKANOVIĆA, od njegovih službi, od njegove
policije! Kaže da je strah tako rasprostranjen – i gospođa Sina je bila sa mnom – da ova predsednica Vesna PEROVIĆ, drhteći, pričajući na taj način, kaže: „Tužilaštvo Republike Italije otvorilo je istragu, mi ne verujemo, niko zvanično nije obavešten, niko se nije pobrinuo da nas zvanično obavesti i mi smatramo da se radi o daljoj propagandi kako bi se zbacio Milo ĐUKANOVIĆ, kako bi se skinuo Milo ĐUKANOVIĆ”.
Ja sam pogledao prvo Sinu, zatim sam pogledao nju i mislio sam da me zafrkava, nisam uspevao da shvatim da li je ona bila luda ili sam lud bio ja i rekao sam: „Gospođo, Vi kao predsednica parlamenta kako možete da postavite takvu vrstu pitanja? Mene su direktno pozvali od strane gospodina ŠELZIJA (SCELSI) koji je otvorio istragu, ne mogu da verujem da Vi možete da postavite tako glupo pitanje”.
J.T. ŠELZI – Vi verujete da gospodin SIMONOVIĆ, predsednik Komisije, može da dođe u Italiju da svedoči?
Pukanić – Lično, što se njega tiče, da; on je politički protivnik Mila ĐUKANOVIĆA, kao Vesna PEROVIĆ.

J.T. ŠELZI – Vesna PEROVIĆ je saveznica, čini mi se da sam razumeo, ĐUKANOVIĆA?
Pukanić – Da, ona je šef parlamenta, upravnik parlamenta, ali i opozicije. Sada će svakako biti glasanje i on se plaši da, ako gospodin SIMONOVIĆ dođe da svedoči na teret ĐUKANOVIĆA ili protiv ĐUKANOVIĆA, mogli bi da iskoriste i upotrebe to sa političke tačke gledišta uvek protiv njega u Crnoj Gori, zato što je masa medija na strani ĐUKANOVIĆA. Moj predlog koji ja Vama dajem…
J.T. ŠELZI – Ne, dobro, pustite me da postavim pitanja i dosta.
Rekao bih da možemo da zaključimo ovde ili ima još stvari koje ste želeli da kažete, čini mi se, o pratnji Alke? Nešto se desilo Alki?
Pukanić – On se vraća, kaže: svakako bi bio dobar jedan zvaničan poziv poslati njemu i dakle on dolazi, pojavljuje se, 90% dolazi u Bari.
Što se tiče Alke, Alka je pozvala Sinu moleći je da ne imenuje više, ili bolje, kaže da ja ne treba više da je spominjem zato što se nalazi u ekstremno teškoj situaciji, ima dete koje ima samo jednu majku, u suštini; ja sam joj izbio zaradu iz ruku, oduzeli su joj iz ruku… Svakako ovo nema mnogo važnosti, koliko njen strah za svoj život, zato što mi ne znamo koja su oni vrsta ljudi, oni su ljudi koji ubijaju, apsolutno spremni na sve! U svakom slučaju ona preporučuje meni i čitavoj redakciji, preporučuje da se držimo po strani, da se udaljimo, da se povučemo unazad od svega jer bi neko mogao da plati. I zatim je dodala: „Ako ne, biću ja ona koja će platiti”. Posle je dugo pričala sa Sinom, sa gospođom, povodom argumenta, ima jedna veoma interesantna stvar koju joj je ispričala što dokazuje njene veze, njenu vezu da Milom ĐUKANOVIĆEM. Osamnaestog februara 2000. na inauguraciji povodom postavke predsednika MESIĆA trebalo je da se pojavi Milo ĐUKANOVIĆ koji je obećao Alki (koja se u tom periodu nalazila u Crnoj Gori) da će moći da dođe sa njim, njegovim privatnim avionom u Zagreb; ne razume se da li mu je umrla mama ili mu je umro tata, da ne bi razočarao ovu gospođu dao joj je na raspolaganje predsednički avion. Svakako u Zagrebu niko nije znao o njegovom odsustvu, u Zagrebu nisu bili obavešteni da on neće doći, avion je sleteo na aerodromu u Zagrebu i tamo je bila… kako se zove ona straža? Počasna, da. Tada se umesto ĐUKANOVIĆA pojavila Alka VUICA.
J.T. ŠELZI – Dobro. Slušajte, poslednje pitanje: pre događaja sa uniformama crnogorske policije, da li Vi znate kakvi su bili odnosi između ĐUKANOVIĆA i KNEŽEVIĆA?
Pukanić – Prilično dobri, takođe zato što je ĐUKANOVIĆ bio veliki nacionalista, bio je tvrdi nacionalista, svakako, recimo, zbog njegovog predumišljaja, političkog preobražaja, odgovornost je na KNEŽEVIĆU sve u svemu. U stvari, KNEŽEVIĆ je otvorio vrata Vašingtona Crnoj Gori, učinio je da se otvore vrata Vašingtona Crnoj Gori zato što je Vašingtonu bio potreban neko ko će da se suprotstavi, ko će da ide protiv Miloševića u Jugoslaviji. Knežević je uspeo da ubedi ĐUKANOVIĆA da je pratiti u jednom određenom smislu MILOŠEVIĆA pogrešno, privatno, recimo lično bili su u dobrim odnosima.
KNEŽEVIĆ ima prelepu kuću u Podgorici, 20-30 metara daleko od njega živi ĐUKANOVIĆ, dakle blizu su. Ja sam bio u Crnoj Gori, video sam, proverio sam, bio sam kod njega ’97, ’96. bio sam u njegovoj kući.
J.T. ŠELZI – KNEŽEVIĆEVOJ?
Pukanić – Da, KNEŽEVIĆEVOJ.
J.T. ŠELZI – Dobro.
U 15.06 časova proglašavamo akt zaključenim.

NESREĆNI SREĆKO
Srećko Kestner je javnosti postao poznat nakon što je 2001. godine u ispovesti hrvatskom nedeljniku “Nacional”, koji je tada uređivao Ivo Pukanić, izneo tvrdnje kako je biznismen Stanko Subotić Cane glavni organizator ilegalne trgovine duvanskim proizvodima na Balkanu.
Kestner je za učestvovanje u tim protivzakonitim aktivnostima optužio i tadašnjeg crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, ali i premijera Srbije Zorana Đinđića, koji je kasnije ubijen. Kasnije je, međutim, rekao da je lagao sve što je izneo u “Nacionalu”.
Neki mediji, uključujući i “Nacional”, pisali su kako je Kestner osoba koja bi mogla imati važne informacije o pozadini atentata u kojem su eksplozivnom napravom u središtu Zagreba ubijeni Ivo Pukanić i Niko Franjić. Navodni motiv bilo je Pukanićevo pisanje o mafiji u Srbiji i Crnoj Gori i njenoj povezanosti s ilegalnom trgovinom cigaretama iz Crne Gore ka zapadnoevropskim tržištima. “Nacional” se kasnije izvinio za objavljivanje navoda, rekavši da se radilo o političkoj nameštaljki.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar