PSI RATA: Za čije babe zdravlje?

Srpski vojnici, što profesionalni, što priučeni, odlaze da ratuju u Ukrajinu ili Siriju, a neki od njih se nikad ne vrate, čak ni u kovčegu. Regrutuju ih i Rusi i Amerikanci da se bore za tuđe interese, i to za nekoliko hiljada evra mesečno ili, još gore - džabe, to jest za ideale

Dimitrije je bio heroj, divno i pametno dete, tako vođa i nekadašnji komandant Srpske garde pukovnik Ranko Lainović za „Ekspres" opisuje nedavno poginulog Dimitrija Karana Jojića (25), koji je nastradao u ratu u Siriji boreći se protiv džihadista.
Tamo je bio na strani ruske vojske i sirijskog lidera Bašara el Asada. Pre toga ratovao je u Ukrajini, u Donjecku. Mediji navode i da je bio član navijačke grupe „Firma" iz Novog Sada. Sahranjen je na groblju u Moskvi, baš na Vidovdan, uz sve vojne počasti. Istog dana u Novom Sadu održana je i komemoracija.
Za čije babe zdravlje je on poginuo kod drevnog grada Palmire, to niko ne zna.
Kako kaže Lainović, Dimitrija poznaje još iz stomaka jer mu majku zna iz studentskih dana.
- Majka Rajka mu je iz Foče, ali je studirala medicinu u Novom Sadu i družimo se od tada. Ona je bila vanserijski student. Po završetku studija, vratila se u Foču i tamo udala za kolegu lekara 1992. godine. Moj pokojni brat Branislav Lainović Dugi i ja smo s Gardom tad bili da oslobodimo Foču, i Rajka se tada priključila Gardi. Kao lekar specijalista, ginekolog, ona nam se pridružila i radila u sanitetu. Kad su se mnogi muškarci sakrivali po podrumima i tavanima, Rajka je trudna pomagala srpskoj vojsci, rame uz rame sa svima nama. Zatim, 1993, rađa sina Dimitrija. Dve ili tri godine kasnije rodila je i ćerkicu, a nedugo potom se razvela od muža i došla da živi u Novi Sad. Ona se borila za tu decu, da ih iškoluje, izvede na pravi put i vaspita, a učila ih je rodoljublju, srpstvu i hrabrosti. Ona je Dimitriju usadila te vrednosti da se za svoju zemlju treba boriti - započinje svoju priču Lainović.
S njim smo razgovarali dok su majka i sestra poginulog vojnika bile u avionu za Moskvu, gde su otišle kako bi prisustvovale sahrani sina, odnosno brata. Po tamošnjim propisima, ruski heroji ne smeju se sahranjivati van teritorije Rusije, a Dimitrije ili Saša, kako su ga tamo zvali, za Ruse je bio pravi heroj.
- Dimitrije je rastao normalno. Imao je nestašluke, ali sve u granicama normale. Međutim, videlo se da je bio strahovito hladan, valjda mu je nedostajala očinska figura. Kao i svi dečaci u pubertetu, voleo je da se potuče, ali uvek viteški, jedan na jedan, nikad na kvarno. Obožavao sam to dete, a i on je mene slušao. Pošto je rastao bez oca, nekoliko puta me je pitao za neki savet i bio je spreman da uvaži. U srednjoj školi počeo je da ide na utakmice FK Vojvodina i da se druži s navijačima. Završio je srednju saobraćajnu školu, mislim, ali ga to nije mnogo interesovalo. Zato se pre tri ili četiri godine prijavio za kozački kamp u Rusiji. To je nešto poput naših izviđača, ali sa elementima vojne obuke. Tamo uče momke snalaženju u prirodi, a verovatno i gađanje i vežbe izdržljivosti. Tamo se pokazao kao izuzetno dobar, ali se po završenoj obuci vratio u Novi Sad. Kada se zakuvalo u Ukrajini, kao dobrovoljac je otišao u Donbas da ratuje protiv neonacista. Spakovao se i otišao, niko ga nije regrutovao. Tamo su ga prvo poslali u neke kampove za obuku, gde se odlično snašao, pa je zato odatle poslat na prvu liniju fronta - nastavlja Lainović, koji je i sam devet puta ranjavan.

Bila mi je čast da me osude. Nigde drugde na svetu ne postoji zakon o zabrani ratovanja na teritoriji strane države, a pritom srpski vojnici, u skladu s NATO sporazumima, idu u misije u Liban ili na Kipar, što je klasično licemerje, kaže Radomir Počuča

Gasi se kandilo
- Dok se Dimitrije borio za Donbas, njegovoj majci u Novom Sadu desilo se nešto čudno. Kad se jedno veče molila za svog sina, tri puta je pokušavala da zapali kandilo ispred slavske ikone, ali se vatra iznova gasila. Znala je da je to loš znak. Tek iz trećeg ili četvrtog pokušaja paljenja i posle mnogo molitvi, plamen se održao i Rajka je osetila da joj je sin živ i zdrav. Dimitrije se dva dana kasnije javio kući i ispričao majci da su bili u borbi gde je njegova četa bukvalno bila živi štit i svi njegovi saborci su izginuli, samo je on preživeo. Jednostavno, metak ga je zaobišao. Ostao je tamo do kraja operacije. Tokom tih borbi bio je primer hrabrosti i toga kako se pronosi slava viteštva i srpskog oružja.
Prema Lainovićevim rečima, Dimitrije se posle nekog vremena oženio Marijom (20), Ruskinjom iz divne porodice čiji su roditelji intelektualci, s kojom je nedavno dobio sina.
- On je bio strahovito jak i hrabar vojnik. Ruski dobrovoljački korpus ga je pozvao da im se pridruži i da kod njih završava padobransku obuku i obuku za rukovanje eksplozivom. Kad je to završio, poslali su ga na tajnu misiju u Siriju u sklopu voda za posebne namene. To je bilo pre otprilike mesec dana. Jedan od prvih zadataka bilo je izviđanje minskog polja u blizini Palmire jer su ih mučili minobacači islamista. Kao najhrabriji, a možda i najluđi, otišao je prvi i stao na minu, koja ga je raznela. Kad se završila razmena vatre sa džihadistima, javili su njegovoj porodici. Ni majka ni žena njegova nisu znale da je on u Siriji - ističe naš sagovornik.
Na naše pitanje zašto srpski rodoljub daje život za Bašara el Asada u Siriji, Lainović odgovara da je Dimitrije dao život za slobodu, a ne za pare.
- To je kao da pitate zašto je Če Gevara, koji je simbol otpora, dao život za Boliviju. To je nebitno. Bitni su ideali. Koliko znam, borci dobijaju oko 2.000 dolara platu, a to je za Moskvu ništa, kao 500 evra u Beogradu. S druge strane, dok je kao dobrovoljac bio u Donbasu, nije imao žutu banku. Majka mu je slala pare od svoje lekarske plate. Da je naša država prepoznala potencijal tog dečka, mogao je biti ne oficir, nego oficirčina. Ovako, Rusi će mu školovati decu, porodica će dobiti naknadu i sve moguće beneficije, supruga odmah državni posao, sve kako bi bili obezbeđeni. Tako se ponaša prema familijama heroja, samo kod nas se ratni veterani šikaniraju - objašnjava Lainović.
Dobrovoljac, ne plaćenik
Dimitrije Karan Jojić (majčino prezime nedavno je dodao očevom) samo je jedan od primera srpskih dobrovoljaca koji su pre nekoliko godina otišli da se bore u Ukrajinu. I dok neki na to gledaju kao na primer viteštva i hrabrosti, država Srbija svako ratovanje na teritoriji strane zemlje, bilo plaćeno ili dobrovoljno, tretira kao krivično delo. Kažnjavaju se i oni koji regrutuju ratnike i organizuju im odlazak, i to sa dve do 12 godina zatvora, ali i pojedinci koji učestvuju u ratu, i to zatvorom od jedne do pet godina. Baš zato niko nema tačan broj momaka iz Srbije koji se trenutno bore u Ukrajini ili Siriji. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, kao ni konzularna predstavništva u zemljama gde su ratna žarišta nemaju informacije o srpskim borcima, bar ne zvanične, jer se oni nikada ne javljaju našim diplomatama. Mladići, ali i veterani iz Srbije, odlaze uglavnom krišom i najčešće privatnim kanalima ili preko agencija koje ih vrbuju.
Jedna od najpoznatijih je agencija „Vagner", koju je osnovao penzionisani ruski oficir Dmitrij Utkin (46). Utkin je, radeći za drugu kompaniju, 2013. godine organizovao plaćeničku jedinicu Slovenski korpus, koja je poslata da se bori na strani sirijskog predsednika Bašara el Asada.
Prema pisanju „Blica", borcima Slovenskog korpusa organizatori odlaska plaćaju 5.000 dolara mesečno, a u slučaju pogibije porodici se isplaćuje skoro 50.000 dolara. Svaki vojnik prethodno potpisuje ugovor s tom firmom. Javna je tajna da iza ovakvih ruskih agencija stoji država i njihove službe bezbednosti, ali te stvari u papirima, naravno, ne postoje.
„Novosti" su pisale da ljudi koje na ratište dovede „Vagner" ne postoje u ratnim dnevnicima i izvan su svakog formalnog lanca komandovanja. Koriste samo kodna imena, a naređenja za operacije dobijaju isključivo usmeno i bez ikakve formalne procedure. Zbog toga ih u Rusiji nazivaju ratnicima duhovima. Bataljon „Vagner" nije deo ruskih vojnih i policijskih snaga, a nema ga ni u registru agencija za pružanje usluga obezbeđenja.
- Ruska država definitivno plaća takve agencije. Oni imaju jaku i logističku i finansijsku podršku ruskih bezbednosnih službi, ali se to radi iz senke. Nikada Rusija neće priznati - „da, mi smo poslali te momke u tajnu misiju u Siriji" - ali će zato uraditi sve da pomogne porodicama nastradalih. Druga je priča sa Amerikancima. Oni imaju Udruženje penzionisanih vojnih i policijskih oficira i oni, u saradnji s Vašingtonom, angažuju mladiće širom sveta da se bore za SAD. To su najčešće nevladine organizacije ili agencije za obezbeđenje, a država nađe načina da im preko nekih fondova pomogne - podvlači Lainović.

Ratovi u Iraku i Avganistanu stvorili su ogromnu potražnju za dodatnom ratnom snagom, što je otvorilo prostor za procvat privatnih vojnih kompanija, kaže Predrag Petrović

Flaster na dupetu
Jedan od najpoznatijih dobrovoljaca u Ukrajini svakako je bivši novinar i voditelj TV „Pinka" Radomir Počuča, inače specijalac i bivši pripadnik Protivterorističke jedinice MUP-a Srbije, koji se sa srpskom zastavom na ramenu borio na strani Rusa. On je jedno vreme bio i narednik Srpskog husarskog puka, koji je brojao 15 Srba i 30 Rusa, a koji nosi naziv po ugledu da srpske husare, koji su tokom 18. veka branili granicu Rusije.
- Tada su u tom delu postojale dve srpske države, Slavjanoserbija i Novaja Serbija. Ti Srbi su se asimilovali, ali su ostavili pečat i dan-danas. One uniforme koje nose vojnici u Kremlju nasleđe su srpskih husara iz Novorusije, koja je pre Oktobarske revolucije bila ruska gubernija. Ja sam tamo otišao, ne samo da branim braću Ruse i njihovo pravo da budu konstitutivni narod u Ukrajini već i svoj, srpski narod. Prijavio sam se kao dobrovoljac, a ne zbog para, jer obraz ne može da se kupi. Činjenica je da smo dobijali hranu iz Rusije, stizali su konvoji humanitarne pomoći, ali ne i oružje. Oružje smo dobili tamo. Nešto smo otimali, nešto su nam predavali, a deo smo kupovali. Kao specijalac i snajperista, sa činom, bio sam narednik u toj jedinici i znam sve šta se dešavalo. Ništa nije crno ili belo. Bilo je tu i preterivanja u alkoholu, šverca i svega, ali ja sam tražio disciplinu od svih, pa i od Saše Jojića, na šatrovačkom zvanog Lesa. Nisu me mnogo voleli, ali su me poštovali. U toj bici za Donbas, u naselju Peski, umesto da mi bude flaster na dupetu jer mu je to bilo prvo vatreno krštenje, on se odvojio i neko vreme ga nije bilo. Mislio sam da je poginuo. Kad sam ga posle video živog i zdravog u bazi, došlo mi je da ga išamaram. Inače, Lesa je bio spadalo, voleo je da se zeza - prepričava Počuča dok mu u oku cakli suza. Naravno, nije zaplakao.
Počuča se ubrzo posle toga i navodne otmice u Ukrajini vratio u Srbiju, gde je s još 20 saboraca s tužilaštvom sklopio sporazum o priznanju krivice, i zbog ratovanja u Ukrajini osuđen je na jednu i po godinu zatvora, odnosno na četiri godine uslovno.
- Bila mi je čast da me osude. Nigde drugde na svetu ne postoji zakon o zabrani ratovanja na teritoriji strane države, a pritom srpski vojnici, u skladu s NATO sporazumima, idu u misije u Liban ili na Kipar. To je klasično licemerje. Ja nisam čovek rata, ja sam čovek mira, ali ako neko napadne moje, obaveza mi je da ih zaštitim. To govorim i kao Krajišnik, moji su iz Like. Ne mogu da ulazim u motive drugih, možda to neko radi zbog novca ili slave, ali meni to nije bila ideja. Želeo sam samo da svoje zaštitim i u tome sam uspeo, niko nije bio ni povređen. Čak su nas u Donbasu opljačkali, da mi prijatelji nisu kupili kartu, ne bih mogao da se vratim, toliko o plaćenicima - objašnjava Počuča.
Astronomski profiti
Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da odlazak na strana ratišta nije nikakva novina, te da to postoji oduvek.
- To se ubrzalo i pojačalo posle Hladnog rata, usled stvaranja tržišta u poslovima bezbednosti. Privatne bezbednosne kompanije preuzele su poslove i one na javnim tenderima pronalaze ljude s potrebnim kvalifikacijama s kojima sklapaju ugovore o odlasku na ratište. To je takozvani autsorsing. Ratovi u Iraku i Avganistanu stvorili su ogromnu potražnju za dodatnom ratnom snagom, što je otvorilo prostor za procvat privatnih vojnih kompanija. To je bio način da ljudi odu legalno. Međutim, u međuvremenu je nastala Islamska država i počela je njena ekspanzija. Na hiljade ljudi odlazilo je tamo da živi, a i da se bore za njih. Nisu svi ljudi išli tamo samo da odsecaju glave, već im se sviđao vrednosni sistem i pravila života u kalifatu, pa su odvodili čitave porodice. Upravo zbog tog priliva, oni su se i teritorijalno brzo širili. To je uplašilo SAD i Zapad, jer kako se deo njih vraćao u Evropu, predstavljao je potencijalnu terorističku pretnju. Nije se znalo da li će oni nastaviti s propagandom i radikalnim učenjima. Tako je došlo do inicijative na međunarodnom nivou da se zabrane odlasci i učešće u ratovima na strani terorista - objašnjava Petrović i dodaje da su 2014. godine Ujedinjene nacije usvojile rezoluciju o tome da države kriminalizuju odlaske „u cilju vršenja terorizma".
- To je usvojila i Evropska komisija. Međutim, kod nas je ta odredba proširena „na sva ratišta" i uvedena u Krivični zakon. Mi smo smatrali da takvo zakonsko rešenje nije dobro. Prvenstveno, to delo je jako teško dokazati, a odnosi se i na pripadnike vojne i paravojne formacije. Šta je s ljudima koji su otišli tako što su sklopili ugovor s nekom privatnom bezbednosnom agencijom, koja nije ni vojna ni paravojna, već privatni entitet. Tako je radila i ona kompanija u Brčkom, koja je odavde, iz Srbije i Bosne, regrutovala ljude sa iskustvom u ratnim dejstvima. Jedan broj ljudi i dalje odlazi tamo, mada je najveća ekspanzija toga bila posle raspada Jugoslavije - tvrdi Petrović i objašnjava da su brojni motivi za odlazak na strana ratišta.
- Neko ne bi išao da ratuje ni za 30.000 evra, a neko ne bi išao na kruzer za 2.000 evra, ljudi su različiti. Dobar broj ljudi koji su radili u Rusiji na građevini prešao je da ratuje u Ukrajini. Drugi su odavde išli samo da pomažu ruskoj braći i smatrali su da je to ispravno, kao Jojić. Prema mojim informacijama, u Ukrajini je ukupno ratovalo oko 70 Srba. Većina ih je otišla preko ruske agencije „Vagner". Po ruskom zakonu, naime, nemate, kao u Americi, mogućnost osnivanja privatne vojne firme. A pošto i oni imaju potrebu za angažovanjem ratnika, dovijaju se na različite načine. „Vagner" je , recimo, osnovan u Argentini. To je nastavak sovjetske centrističke politike. Poznato je da su agencije za vrbovanje uvezane s vojnom obaveštajnom službom, koja ih finansira nezvanično - zaključuje Petrović.

PROIZVOĐAČI RATOVA
Za razliku od ruskih agencija koje rade potpuno u sivoj zoni, na Zapadu je ta vrsta poslovanja potpuno legalna. Takve agencije su nekad zasebne firme, a nekad deo većih korporacija koje su prepoznale da u toj oblasti mogu da zarade. Čak i pojedinci koji imaju činove ili su visokoobučeni specijalci mogu dobiti astronomske naknade, dok je za obične poslove zarada daleko niža. U Americi autsorsing postoji od 80-ih godina, kada su želeli da srežu troškove. Oni preko privatnih kompanija završavaju sve logističke poslove, nabavku goriva, izgradnju baza, sve osim ratovanja u najužem smislu. „Bondstil" je na Kosovu izgradila privatna kompanija.

RAT KAO BIZNIS
U medijima se zaista lako mogu naći agencije tipa „Danger Zone Jobs" (poslovi u opasnim zonama prim. aut), bivši „Blekvoter", a sada „Akademi", privatna vojna agencija, koja regrutuje vojnike iz raznih zemalja. U tim poslovima vrte se ogromne svote novca, a mesečna apanaža takozvanih kontraktora ide od 6.000 do 12.000 dolara preko agencija, dok ako radite direktno za vojsku, možete inkasirati između 12.000 i 30.000 dolara mesečno. Posebna pomama za tim zanimanjima bila je tokom ratova u Iraku i Avganistanu. Tada su ljudi sa ovih prostora, koji - nažalost - imaju iskustva u ratnim okolnostima, masovno odlazili u ratna područja. Neko tamo odlazi zbog novca, neko zbog adrenalina, a neko zbog vojničkog poriva.