RAT DRUGIM OČIMA

Koliko god da čovek vidi u ratu, to su stvari koje ne može zaboraviti. Ubijene saborce ne zaboravljaš, ali oni su, kao i ja, sami uzeli oružje u ruke i samim tim već bili jednom nogom u grobu. Međutim, deca, to je jako teško. Prošle godine su bombardovali civile koji su čekali da pređu granicu u Jelenovki. Mi smo bili nekoliko kilometara dalje, u Dokucajevsku, i dobili smo naređenje da otcepimo taj deo. Možete misliti kakav je osećaj videti trudnu ženu koju je šrapnel od mine pogodio u stomak

Možda ima neke simbolike u tome što je odrastao u Putincima. Da se kao dobrovoljac otisne u Ukrajinu da Putinove neprijatelje gleda kroz nišan snajpera i da za to dobije brojna odlikovanja Novorusije. U ekskluzivnom intervjuu za „Ekspres", Dejan Berić, zvani Deki, snajperista, otkriva kako je prošao sukob s četničkim vojvodom Bratislavom Živkovićem, kakva je uloga TV voditelja Radomira Počuče u Donbasu, ko je s kim radio, ko špijunirao, koji srpski dobrovoljci su se borili na ukrajinskoj strani, kako je Igor Strelkov (Igor Vsevolodovič Girkin, ruski dobrovoljac i jedan od prvih komandanata vojske Narodne Republike Donjeck) izdao Donbas...

Kako ste došli u Novorusiju? Šta je to presudilo da krenete u jedan neizvestan sukob?
- Došao sam prvo u Sevastopolj krajem februara 2014. godine, na poziv dvojice dobrovoljaca koji su bili kod nas. Njihov jedan drug je poginuo kada su nas spasavali i nijedan normalan čovek koji ima osećaj časti ne bi mogao da odbije poziv. Mnogi kažu da su nas Rusi izdali. Međutim, ne treba mešati narod i rukovodstvo.

Da li ste se ikada u ovih pet godina, otkad ste tamo, pokajali što ste otišli?
- Četiri, ne pet godina. Ne, nisam se nikada pokajao.

Koji su za Vas bili najteži, a koji najsrećniji trenuci ako se tako može reći u Donbasu?
- Teško je reći šta su najteži trenuci. Kao vojniku, ništa mi nije posebno teško, međutim, kao čoveku mi je veoma teško kada vidim ubijene civile, a posebno decu. Devedeset odsto žrtava na teritoriji Donjecke Narodne Republike i LNR Luganske Narodne Republike su civili. Ukrajinska strana koristi vojnu doktrinu koju su je naučili NATO teroristi i koja je radila i u Hrvatskoj: ubiti što više civila i uništiti infrastrukturu, i ljudi će sami otići. Koliko god da čovek vidi u ratu, to su stvari koje ne može zaboraviti. Ubijene saborce ne zaboravljaš, ali oni su, kao i ja, sami uzeli oružje u ruke i samim tim već bili jednom nogom u grobu. Međutim, deca, to je jako teško. Prošle godine su bombardovali civile koji su čekali da pređu granicu u Jelenovki. Mi smo bili nekoliko kilometara dalje, u Dokucajevsku, i dobili smo naređenje da otcepimo taj deo. Možete misliti kakav je osećaj videti trudnu ženu koju je šrapnel od mine pogodio u stomak. Što se tiče srećnih momenata, najsrećniji sam kada vidim sina, koji je za ovo vreme dva puta bio u Rusiji na raspustu. Nema srećnijeg momenta od toga. Takođe, deca iz dečjeg doma o kojem se brinem daju mi snagu.

Kako su stradali vojni komandanti Novorusije, čuveni Motorola i Givi, koje ste poznavali? Šta je prava istina o njihovom stradanju?
- Motorola (pravo ime Arsen Pavlov, komandant bataljona „Sparta", ubijen je 2016. u liftu zgrade u kojoj je živeo u Donjecku) i Givi (Mihail Tolstij, komandir jedinice „Somali", ubijen u terorističkom napadu u Donjecku pre godinu dana) stradali su u terorističkim napadima Ukrajinaca. Mnogo je bilo atentata ovde. Pokušali su atentat na ministra finansija, predsednika Zaharčenka (Aleksandar Zaharčenko, predsednik DNR), mene i još nekoliko izvesnih komandira. Međutim, Givi i Motorola nisu imali sreće. Teško je zaustaviti sve te napade jer njih uglavnom izvršavaju civili koji su prošli obuku u Ukrajini i vratili se kao civili. Prošle godine je bilo nekoliko postavljenih bombi po gradu, na autobuskim stanicama. Srećom, prošlo je bez velikih žrtava. Uhapsili smo počinioce. To su bili maloletnici koji su ubijali svoje sugrađane za 200-300 dolara. Na „Jutjubu" se mogu naći snimci saslušavanja.

Dolazimo do pitanja o Igoru Strelkovu. Otkud kod njega, čoveka koji se 2014. smatrao liderom odbrane kompletnog Donbasa, takva promena mišljenja?
- Strelkov (Igor Vsevolodovič Girkin, ruski dobrovoljac i jedan od prvih komandanata vojske Narodne Republike Donjeck, organizator borbe 2014) je čovek u koga smo svi ovde verovali. Međutim, njegovi postupci i izdaje su nas naterali da promenimo mišljenje. Za mene je on bio veliki heroj, a postao je čovek koji nije vredan ni žaljenja. Po našoj proceni, on je sve radio da uvuče Rusiju u rat, a to bi odgovaralo samo Americi i terorističkoj organizaciji NATO. Meni je dao zadatak 2014. da ubijem tri naša oficira pošto ih je optužio za izdaju. Naravno da sam odbio naređenje. To su bili sadašnji ministar odbrane i komandir Specijalnih jedinica Službe bezbednosti. Zatim je dao naređenje da se preda Donjeck Ukrajincima i da se povučemo na granicu s Rusijom, tamo se ukopamo i pružimo otpor. Posle toga je proteran s Donbasa. Vi verovatno u Srbiji ne pratite ruske internet medije. Pogledajte njegove intervjue, gde nas naziva propalicama, alkoholičarima i narkomanima. Putina naziva najvećim izdajnikom Rusije. Na svakoj svojoj stranici na ruskoj društvenoj mreži VK Vkontakte piše o tome. Čovek je verovatno sišao s uma ili jednostavno radi ono za šta mu Zapad plaća.

Šta je pozadina građanskog rata u Ukrajini i zašto baš Donbas? Možda zbog navodnih zaliha gasa ispod uglja?
- Donbas je veoma bogat, ne samo ugljem i gasom nego i ogromnim količinama metala. Međutim, nije to razlog rata. Još davno, dok smo pravili analize šta je sledeće, posle Jugoslavije, bili smo uvereni da će to biti ili Belorusija ili Ukrajina. Ovde je rat počeo kako bi se oslabila Rusija da se ne bi mešala u dešavanja na Dalekom istoku. Ne vredi ni pokušati sravniti prirodna bogatstva Sirije i Donbasa. Svetska politička scena je kao jedna velika šahovska tabla, na kojoj veliki igrači povlače poteze. Njihov potez je bio pametan, Belorusija je bila ekonomski slaba i manje zavisna od Rusije, tako da su sve karte bacili na Ukrajinu. Međutim, Rusija nije ono što je bila pre dvadeset godina. Igrali su mudro i pobedili u toj partiji, ali ima još mnogo da se igra.

Otkud to da baš postanete snajperista?
- Kod nas u armiji sam bio vozač BVP-a (borbeno vozilo pešadije) u Vršcu, ali ubrzo sam prebačen na Bagremar, ekonomiju između Bačke Palanke i Karađorđeva. Bio sam pod komandom pukovnika Krsmanovića iz 72. brigade. Nikada nisam video kasarnu u Pančevu u kojoj je trebalo da budemo. Ceo vojni rok sam proveo na terenu, a poslednja tri meseca u Zrenjaninu. Slao je nas nekoliko na obuku, tako da sam i vozač transportera i snajperista. Ovde u početku nije bilo BVP-a tako da sam se prihvatio snajperske puške, što se pokazalo kao pravilan izbor.

Opišite nam par akcija u kojima se imali duel sa ukrajinskim snajperistima?
- Njihovi snajperisti su uglavnom ubijali civile. Nisu to bili pravi snajperisti, nego prosto ubice. I često su zvali na duele, koji su se fatalno završavali po njih. Kasnije su se tu pojavili i profesionalci koji su bili dobri, ali nedovoljno. Videćete ako se Oljin film bude prikazivao u Srbiji.

Da li ste ikada u akcijama osetili strah ili nervozu?
- Ko kaže da se ne plaši, verujte da laže. Međutim, strah i panika su dve različite stvari. Izvesna doza straha je veoma dobra jer utiče na opreznost i tera na razmišljanje. Nervozu nisam imao nikada. Nervozu imaju ljudi koji nisu sigurni u sebe i u ono što rade. Kod mene to nije slučaj.

Zahvalite li se nekad Bogu što ste preživeli pakao?
- Da, redovno idem u crkvu. Za sebe se ne molim, molim se za zdravlje mojih saboraca. Ne znam koliko imate prilike da pratite ruske socijalne mreže, ali tamo možete videti koliko se ljudi moli za mene i ovde i u Rusiji. I verujte da se to oseća. Iskrena molitva iz čistog srca vredi mnogo.

Da li ste bili ikada u direktnom okršaju s hrvatskim dobrovoljcima u bataljonu Azov?
- Hrvatski dobrovoljci su svi bili u artiljeriji. Nemaju oni srca da uđu u realnu borbu. Jednom smo krenuli žestoko napred posle njihovog gađanja civila u rejonu Marijupolja. Toliko su brzo bežali da su ostavili za sobom oružje i gomilu municije. I s jednim tenkom su upali u neku jamu s vodom pa kad je tenk ostao zaglavljen tamo, ubacili su dve ručne granate, ali nisu napravili veliku štetu, izvukli smo tenk i sada je kod nas u bataljonu.

Spominjali ste da su i neki Srbi ratovali na ukrajinskoj strani. To Vas je, stiče se utisak, pomalo iznenadilo i šokiralo?
- Da, bio sam više nego iznenađen. Iz tri različita izvora sam čuo da se neki tip iz Hrtkovaca hvalio kako je učestvovao ovde u borbama u bataljonu Azov zajedno sa ocem. Takođe, jedan lik iz Kragujevca često je pisao na Fejsbuku da je bio u bataljonu Azov. I slike je objavljivao. Ja sam bio začuđen time, međutim, kasnije, kada sam se malo udubio u tu problematiku, sve mi je postalo jasno. Oni su obožavaoci nacista iz Drugog svetskog rata. Na primer, sestre Rac (Bjanka i Samanta, koje često ulaze u polemiku povodom rata u Donbasu i brane ukrajinsku stranu) takođe su ljubitelji nacista, na čijim je rukama krv desetina hiljada civila u Donbasu.

Kakvo je sad trenutno stanje, da li se Ukrajina zaista priprema za sveopštu ofanzivu na Novorusiju ili su to samo pretnje praznom puškom?

- Ukrajina se sprema za veliku ofanzivu. Juče sam stigao s južnog fronta, gde se povremeno vode žestoke borbe artiljerijom. Kratkotrajne ali žestoke, i ne više noću, kao ranije, nego i danju. Od pre mesec dana su ponovo počeli da tuku direktno po civilima. Tako su uvek radili pred početak velikih borbi. Artiljerijom su tukli sam centar Gorlovke i mnoge rejone Donjecka, gde su ranije retko padali projektili. Međutim, počeli su da dobijaju takve žestoke i precizne odgovore, i sada su u problemu. Ti koji su prošli borbe prošlih mesec dana, uglavnom ne žele u napad. Zato je sada u toku menjanje vojnika na prvoj liniji fronta. Dovukli su veliku količinu tehnike i uvećali brojnost ljudi. Vreme im ne ide naruku jer su polja mekana, nema velikih mrazeva. Videćemo šta će dalje biti.

Dolazimo do čuvenog vojvode Bratislava Živkovića, koji Vas je javno prozivao da Vas čeka. Je l' dočekao da upozna Dejana Berića?

- On je jedan običan cirkuski klovn koji radi za službe bezbednosti Srbije. I to toliko javno da je već i vrapcima na grani jasno. Evo, da kažemo da sam ja glup čovek koji ne ume da razmišlja. Postaviću vam par pitanja, a vi meni objasnite: kako to da svi koji su objavili makar jednu sliku na Fejsbuku da su bili u Donbasu bivaju privođeni ili osuđeni u Srbiji, a Živković ništa? Sam javno govori da je bio u Donbasu. U svojim objavama na Fejsbuku piše kako tri godine mene traži po Donbasu te da se krijem po kojekakvim stanovima pa ne može da me nađe. Znači, čovek tri godine regularno dolazi u Donbas, vraća se u Srbiju, Plotnicki (Igor Plotnicki, lider Luhanske Narodne Republike) ga nagrađuje nekom medaljom, on to objavljuje i slobodno ide iz Srbije ovamo i vraća se? Eto, vi meni glupome objasnite to. Ja mogu da izvučem samo jedan zaključak. Inače, za organizovanje dobrovoljaca iz Srbije, ako se dobro sećam, kazna je oko petnaest godina zatvora. Nešto se ne sećam da su ga osudili.

Otkud on u Donbasu svega nekoliko nedelja posle cirkusa u Rumuniji s fotografisanjem vojne baze gde su jedinice NATO-a?

- On je treći čovek ovde koga su poslale naše službe da napravi zlo među Srbima u Donbasu i da diskredituje ime Srba. Prvi je bio Počuča, koji je gromko došao u Novorusiju jer je, zamislite, pisao protiv Žena u crnom i pretio mu je zatvor. Vama i vašim čitaocima nije smešno da isto tako gromko Živković dolazi u Donbas posle progona jer je slikao NATO bazu u Rumuniji? Da se za to proteruje iz zemalja Evropske unije, proterali bi polovinu stanovništva. Zađete na internet i imate milion fotografija baza NATO-a po Evropi. Sve je to inscenirano kroz naše medije. Na primer, obratite pažnju da njega, kao i Počuču, hvale mediji koji pišu loše o srpskim dobrovoljcima u Donbasu, i sve će biti jasno. Pored njih dvojice, tu je bio još jedan bivši policajac Dragan, koji je pred Novu godinu uhapšen po istoj optužnici kao i Počuča. Iživljavao se nad mesnim stanovništvom, krao po stanovima, otimao vozila... Nekoliko meseci su pratili situaciju i uhapsili ga. Njemu preti dugogodišnja robija ili deportacija, videćemo šta će biti. Sa ove tačke gledišta, možda sam pogrešio što sam spasao Počuču, jer da su njega kaznili kako treba, drugi bi se dobro zamislili.

Je li istina da je Počuča pokušao da Vas ubije ili su tu priču tabloidi naduvali?

- Nije to tek sad počelo. Počelo je 2014, kada sam dobio prve medalje ovde. U jednom od intervjua kada je proteran Počuča me je optužio da sam zatvorio u Donjecku 240 Srba. To možete naći na internetu. Zatim je pokušao da me okrivi da trgujem drogom, zatim da radim za ukrajinsku službu bezbednosti. Zatim da sam pobegao iz Srbije zbog dugova...

Da li Vam nedostaje porodica, da li Vas sin posećuje?

- Internet je čudo, tako da se mogu čuti sa sinom i s nekoliko pravih prijatelja u Srbiji često. Naravno da mi nedostaje, Srbija takođe.

Sanja li Dejan Berić? Aludiram na rečenicu iz filma „Tri karte za Holivud": „Ja Rusiju sanjam svake noći".

- Ne sanjam često, ali mnogo čitam o našoj istoriji. Ponekad mi dođe u san i mogu namirisati naš predivan vazduh, miris polja, hrane... Da, veoma mi sve nedostaje.

Autor ste jedine knjige na srpskom jeziku o ukrajinskom ratu - „Kad mrtvi progovore". Otkud baš u ratu inspiracija za pisanje knjige?

- Knjiga nije o ukrajinskom ratu, nego o ratu 1999. godine, kada je teroristička organizacija NATO bombardovala našu zemlju. Nisam hteo da se to zaboravi. I naš narod ne sme da zaboravi. Knjiga je pokušaj da taj događaj ostane upamćen. Napisana je ranije, međutim, objavljena je tek kada sam došao ovde, i to na jedvite jade jer su svi u Srbiji kojima sam rukopis poslao rekli da ne mogu ili ne smeju da ga štampaju. Štampano je samo za prezentaciju u Donjecku i Moskvi. Ljudi koji su bili na prezentaciji u Moskvi su rekli da još nijedna knjiga u Moskvi nije imala toliki broj posetilaca na prezentaciji. Otišlo je 600 primeraka. I ljudi su čekali tri i po sata u redu za autogram. Inače, knjiga je prodata u 8.500 primeraka. Nešto u pečatnom izdanju, a jedan broj u elektronskoj varijanti. Ljudi su ovde oduševljeni knjigom, govore da su prvi put shvatili kako se oseća čovek u ratu, šta znači voleti, žrtvovati se... To nije prva moja knjiga. Napisao sam nekoliko knjiga, ali je za sada samo ta jedna objavljena.

Nedavno, baš na Badnji dan, promovisan je u Donbasu i dokumentarni film „Rat snajperista". O čemu se radi u filmu i otkud Vi kao jedan od glavnih aktera tog dokumentarca?

- Olja, Olga Šehter, američka novinarka s ruskim korenima, snimila je dokumentarni film od osamdeset minuta, i on je već primljen na filmskim festivalima u Americi, Australiji, Nemačkoj, Italiji, Kanadi i Rusiji. Film je trebalo da bude o Donbasu. Olja je provela s nama skoro godinu dana, išla na liniju fronta, snimala život u Donbasu. S vremenom je došla do onoga što joj je bilo važno. Bila je zatvorena promocija filma u Donjecku. Ja sam taj film prvi put gledao i iskreno sam se začudio da su takav film bili spremni da prikažu na zapadu. Zatim mi je bila interesantna reakcija ljudi u bioskopu. Skoro dva minuta su svi sedeli i ćutali, tu je bilo skoro celo rukovodstvo Republike, saborci i građani koji su došli do pozivnica...