SMRTONOSNI KIŠOBRAN

Ključni razlog zašto je Markov morao biti ubijen je taj što je otkriveno da su mu neki iz uskog kruga ljudi oko bugarskog predsednika dostavljali informacije

Prohladno septembarsko veče 1978. u Londonu trebalo je da bude sasvim uobičajeno za Georgija Markova, pisca, novinara i emigranta koji je na londonskom mostu Vaterlo čekao autobus. Dok je strpljivo čekao na autobuskoj stanici, prišao mu je nepoznati muškarac i vrhom svog kišobrana dodirnuo mu bedro. Markov je osetio oštar bol, a samo četiri dana od fatalnog uboda on je umro. Obdukcija je otkrila minijaturnu kuglicu, što je bio znak da je bugarski emigrant ubijen.

Likvidacija političkog disidenta Georgija Markova bila je uvod u seriju misterioznih ubistava po Evropi, gde su dve istočnoevropske države, Sovjetski Savez i Bugarska, koristile neobična oružja za eliminaciju odbeglih obaveštajaca i političkih protivnika.

Kako je sve počelo

Ova priča počela je zapravo s misterioznim tabakerama i pištoljima u Frankfurtu 18. februara 1954. godine, kada je Georgije Sergejevič Okolovič, lider NTS - antisovjetske emigrantske organizacije, otključao vrata svog stana. Ostao je u šoku kada je ugledao krupnu figuru nepoznatog Rusa koji se predstavio kao Nikolaj Čočolov. Čočolov mu se predstavio kao agent KGB koji mu je pokazao pismeni nalog izdat od KGB s jasnim instrukcijama da Okolovič mora biti likvidiran.

Georgije Okolovič koji je bio vođa antisovjetske organizacije, u prošlosti izbegao čak dve otmice, ostao je u šoku očekujući smrtonosan hitac. Međutim, Čočolov mu je rekao da telefonom pozove zapadnonemačku policiju, kojoj je kasnije, kao i obaveštajcima BND, ispričao sve o planovima likvidacije političkih protivnika Moskve koji su se krili u Nemačkoj.

Naime, sa Čočolovim kao proverenim kadrom KGB pošla je grupa pomagača, međutim, niko nije ni slutio da je on odlučio da prebegne na Zapad, a da bi to uradio, potrebno je bilo rešiti se pomagača. Odao je nemačkim i američkim obaveštajcima imena sovjetskih agenata, kao i stanove u kojima su se oni krili. Pomagači su ekspresno pohapšeni, a Čočolov je agentima BND i CIA na obodu jedne šume pored Minhena otkrio skriveni automobil, u kojem su se nalazile neobične spravice od tabakere do nalivpera, a koji su bili zapravo smrtonosna oružja. Amerikancima je, osim tabakere i nalivpera, za oko zapao i električni pištolj, koji je bešumno ispaljivao zrna presvučena premazom kalijum-cijanida.

Kada je KGB saznao sve, pokušao je Čočolova da diskredituje pričom da su on i Okolovič zapravo bivši nacisti. Kako je diskreditacija bila neuspešna, naređena je njegova likvidacija. Za vreme jednog sastanka u Frankfurtu 1957. Čočolov se iznenada srušio na pod s mučninom i stravičnim bolovima u stomaku. Smešten je u bolnicu, a samo nekoliko dana posle toga na telu su mu se pojavile tamnobraon mrlje i otekline. Ubrzo je izgubio kosu, a po telu su se pojavile krvave rane. Nemački lekari su sumnjali da je najverovatnije otrovan talijumom - otrovnim metalom. Lekari su pokušali svim dostupnim metodama da spasu Čočolova, ali se njegova koštana srž razgrađivala, a krv pretvarala u plazmu.

Izgledalo je da Čočolovu nema spasa, međutim, njegovi zaštitnici su ga prebacili u američku vojnu bolnicu i ekipa od šest vrhunskih vojnih hirurga preuzela je ceo slučaj. Oni su nekoliko dana iz sata u sat pokušavali da Čočolova spasu i beležili svaku promenu. Dodavanjem injekcije kortizona, vitamina i steroida te eksperimentalnih lekova, posle tri nedelje lečenja Čočolov je bio spasen. Tad su na scenu stupili toksikolozi, koji su otkrili pravu istinu. Čočolov jeste bio otrovan talijumom, ali taj metal je bio izložen jakoj radijaciji, što je imalo za posledicu njegovu dezintegraciju i širenje po čitavom organizmu. Čočolov je pukom srećom preživeo.

Likvidacija Georgija Markova

Drugi slučaj misteriozne likvidacije koji je potresao Zapadnu Evropu i posebno odjeknuo u medijima bio je slučaj bugarskog disidenta Georgija Markova.

Markov je bio pisac i dramaturg koji je svoju domovinu napustio juna 1969, kada je njegov scenski komad našao na neodobravanje bugarskih vlasti. Markov je otišao u London i zaposlio se kao spiker BBC i povremeni saradnik Radija „Slobodna Evropa", koji je svoj program emitovao iz Britanije i Zapadne Nemačke. Markov nije imao dlake na jeziku, oštro je kritikovao tadašnjeg bugarskog predsednika Todora Živkova i komunističku vlast. Kako je u istrazi izjavila njegova žena, prosto ih nije podnosio. Bugarske vlasti su pomno pratile šta Markov radi i kako se oglašava preko radija, pa i oni nisu imali blagonaklon stav, te je animozitet bio obostran.

Dve verzije

Povod za likvidaciju Markova, prema prvoj verziji, usledio je kada je, navodno, Markov britanskoj obaveštajnoj službi Mi5 identifikovao sovjetskog diplomatu Arkadija Vasiljeviča Guka kao rezidenta sovjetske obaveštajne službe u Velikoj Britaniji, sa adresom stanovanja Holand Park 42 u zapadnom delu Londona. Međutim, druga verzija govori da je poslednji nastup Markova na radiju, kada je otvoreno napao Todora Živkova, bila inicijalna kapisla da se naredi njegova likvidacija.

Navodno je sam Živkov naredio bugarskim obaveštajcima da hitno izvrše likvidaciju. Uz pomoć saradnika, likvidator je stigao u London. Prvo su agenti saradnici vešto pratili Markova i stekli uvid u njegove navike. Za dan kada je Markov trebalo da bude ubijen određen je 7. septembar 1978. godine. Dok je Markov čekao gradski autobus da ga odveze kući, osećao se veoma umorno posle napornog dana. Na stanici se nalazio veliki broj ljudi, od kojih su neki nosili kišobrane. Iznenada je osetio oštar ubod u butinu. Okrenuo se i spazio čoveka koji je podigao kišobran sa zemlje pošto mu je ispao iz ruke. Taj muškarac je nešto nerazgovetno promrmljao i uskočio u taksi, a zatim nestao. Markov je bez većih problema stigao kući i završio večeru u porodičnom krugu. Međutim, komplikacije su nastupile tek kada je zaspao čvrstim snom. U gluvo doba noći mu je pozlilo. Supruga mu je u dva sata izmerila temperaturu 40. Tada je kolima Hitne pomoći prebačen u bolnicu, gde je lekarima, kada su ga ispitivali, rekao za onaj oštar ubod u butini koji je osetio.

Lekari su bili zavarani misterioznom groznicom i mučninom, međutim, ipak su odlučili da upravo zbog te priče pregledaju celo telo. Tom prilikom lupom su otkrili sićušnu metalnu kuglicu prečnika 1,7 milimetara u butini. Analizom je utvrđeno da je kuglica napravljena od legure platine i iridijuma, kao i da je imala dve majstorski izbušene rupice promera 0,35 mm. U tim šupljinama pronađeni su tragovi ricina, nusproizvoda iz procesa ekstrakcije ulja iz ricinusove biljke, koji je bio dvostruko otrovniji od otrova kobre. U vreme kada je na Markova izvršen napad, protivotrov nije postojao. Markov je bio u agoniji četiri dana pre nego je preminuo.

Istraga o ubistvu Bugarskog disidenta odmah je pokrenuta. Agenti Skotland jarda krenuli su u opsežnu akciju potrage, ali bezuspešno. Čak nisu ni taksistu koji je odvezao likvidatora pronašli. Zanimljivo je da nije bilo ni svedoka, a oni prisutni na stanici ništa nisu zapazili ili označili kao interesantno.

Daljom istragom utvrđeno je  da su komponente za kuglicu rađene u Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Da žrtva u poslednjim trenucima života nije rekla ni reč o tome da je otrovana i na koga sumnja. Skotland jard je na osnovu te izjave, a pošto nije imao drugih dokaza, ostao ubeđen da je to delo bugarskih operativaca koji su u specijalno pripremljenom kišobranu imali ugrađen pištolj koji ispaljuje smrtonosne kuglice.

Detaljniji podaci o smrti Markova u javnost su dospeli tek kada je o tome progovorio Oleg Kalugin, bivši general KGB. On je posle sloma komunizma 1991. objavio da su Bugari, tačnije Živkov lično, molili Sovjete da im pomognu u likvidaciji Markova i da je na tom sastanku bio i šef KGB Jurij Adropov, kao i potonji šef Vladimir Krjučkov. Oni su tada raspravljali o metodi likvidacije opasnog disidenta. Kalugin je za glavnog odgovornog za ubistvo Markova proglasio upravo Živkova. O tome je pisao i prebegli Oleg Gordijevski u svojoj knjizi „KGB - pogled iznutra", gde navodi da su sovjetski agenti tajni kišobran kupili u Vašingtonu, preradili ga u Moskvi i predali Bugarima, a da su ovi njime ubili Markova.

Naime, Gordijevski dodaje da je pre ubistva smrtonosnim kišobranom na Markova izvršen atentat čak dva puta, i to prvi put tako što je brava njegovog automobila premazana specijalnim otrovom koji bi kod njega izazvao infarkt. Takođe, hteli su da na njega, dok je bio na plaži, izliju otrov dok se sunčao, pa su čak bili spremni i da mu pripreme smrtonosni napitak. Ipak su se na kraju odlučili za kišobran kao najbolji način likvidacije, što se pokazalo uspešnim.

Gordijevski je dodao da ključni razlog za to što je Markov morao biti ubijen nije u tome što je preko radija kritikovao Todora Živkova, već što je otkriveno da su mu neki iz uskog kruga ljudi oko bugarskog predsednika dostavljali preko kurira informacije o dešavanjima i spletkama u vrhu vlasti. Mada bi logičnije bilo da su stradali dostavljači.

Slučaj se stišao tek u julu 1991, kada je tadašnji bugarski predsednik Željo Želev u London doneo venac na grob Georgija Markova i poklonio mu se, a zatim dodao da Bugarska jeste bila upletena u njegovo ubistvo, ali da Markova doživljava kao borca za demokratsku Bugarsku. Ovom događaju prisustvovali su i Georgijeva udovica i njihov sin Saša (14).

Ovaj slučaj je i danas velika misterija. Iako je Bugarska priznala učešće u likvidaciji, sva dokumenta i dosijei u vezi sa Georgijem Markovim su u postkomunističkom previranju uništena. Jedan od bivših rukovodilaca je zbog toga osuđen na zatvorsku kaznu, dok su druga dvojica smrtno nastradala pod krajnje sumnjivim okolnostima. Uskoro je, igrom slučaja, isplivala neka zaboravljena dokumentacija gde se spominje izvesni Frančesko Gulino (1946), danski državljanin italijanskog porekla, trgovac antikvitetima, koga je bugarska služba vodila pod pseudonimom Pikadili, a koji je u vreme ubistva Markova bio u Londonu. Gulina su britanski i danski istražitelji saslušali 1993. u Kopenhagenu i on nije sporio da je radio za bugarsku obaveštajnu službu, ali je negirao da ima veze s likvidacijom Markova i smrtonosnim kišobranom. Posle saslušanja preselio se u Češku, pa u Mađarsku, a poslednji put viđen je u Austriji.

Interesantno je da je za Veliku Britaniju slučaj Markov i dalje otvoren, dok je za Bugarsku likvidacija disidenta zastarela.

Kostov i Gadafi

Međutim, sa smrću Markova likvidacijama nije bio kraj. Naime, posle samo dve nedelje od smrti Markova na meti se našao i bugarski emigrant Kostov, bivši radio-spiker koji je pobegao u Pariz. Na njega je, dok se vozio u pariskom metrou, nepoznati muškarac, takođe iz smrtonosnog kišobrana, ispalio otrovnu kuglicu u gužvi. Napad je izvršen vešto s leđa, ali je Kostov imao neverovatnu sreću jer u kuglici nije bilo dovoljno otrova i on je uspeo da uz pomoć lekara u pariskoj bolnici preživi atentat.

Posle ovog slučaja serija likvidacija odbeglih špijuna i disidenata je prekinuta na kraći period, do 1984. godine, kada je smrtonosni kišobran poslednji put upotrebljen u Evropi.

Dana 17. aprila 1984. godine, ispred libijske ambasade u Londonu održavali su se mirni protesti protivnika pukovnika Muamera el Gadafija. Dok su protivnici uzvikivali parole, grupa policajaca je obezbeđivala samu ambasadu. Među njima je bila policajka Ivon Flečer (25). Ona je iznenada pala i ostala mrtva. Nakon toga, demonstracije su razbijene. Istraga je obdukcijom pokazala da je mlada policajka ubijena minijaturnim metkom s leđa, a kako su kasnije obaveštajci utvrdili, na nju je neko pucao s prozora libijske ambasade kako bi za to bili najverovatnije bili okrivljeni demonstranti. Ova priča nikada nije do kraja razjašnjena. U likvidaciji su, prema britanskim navodima, učestvovali i pripadnici IRA. Zbog tog slučaja odnosi s Libijom su pali na veoma nizak nivo, a London je optužio Tripoli za terorizam.

Misteriozna čitulja

U londonskom „Tajmsu" nekoliko dana po smrti Markova pojavila se neobična čitulja na pretposlednjoj strani novina, gde je bila vest o smrti trojice sinova porodice Von Hesen, a tragedija se navodno dogodila 8. septembra, kada su Timoti, Mark i Džejms poginuli u automobilskoj nesreći. Takođe, navedeno je da će se sahrana obaviti u Nemačkoj.

Obavest o tragičnoj smrti tri mlada plemića odmah je zapala za oko tabloidnim novinarima željnim senzacije. Krenuli su u opštu potragu za tom porodicom i za policijskim izveštajem o nesreći. Međutim, iako su utvrdili da porodica Von Hesen zaista postoji, ona nema tri sina, već samo usvojenog sina i ćerku koji žive u Rimu i koji su sasvim dobro. U oglasnom odeljenju nisu ništa znali o neobičnom oglasu sve dok neki izvori iz Mi5 nisu novinarima ispričali pozadinu celog oglasa. Naime, obaveštajci su saznali da su tu informaciju lansirali kadrovi bugarske obaveštajne službe kako bi svojim agentima u Velikoj Britaniji (ali i na drugim lokacijama u Evropi) naredili da se primire ili se smesta evakuišu da ne bi bili otkriveni posle likvidacije Markova.