SVEMIRSKI PSI TRAGAČI: Njihov posao je da onjuše, svaki predmet koji će astronauti poneti u kosmos

U agenciji NASA postoji čitav tim profesionalnih njuškala. Njihov posao je bukvalno da onjuše, odnosno pomirišu svaki predmet koji će astronauti poneti u kosmos, i na taj način utvrde njihovu toksičnost

Smrad. Svima je poznat osećaj kada neko u skučenoj prostoriji ili gradskom prevozu ružno miriše ili ima gasove. Međutim, jeste li se ikada zapitali šta u takvim situacijama rade astronauti u spejs-šatlu, koji niti mogu da izađu na sledećoj stanici niti mogu da otvore prozor i proluftiraju. Oni kada jednom polete u svemir, ne samo da raspolažu tesnim prostorom za život već sve vreme udišu isti vazduh, u kojem može biti ne samo neprijatnih već i otrovnih čestica.

Baš zato, kako prenosi portal Centra za promociju nauke, pre nego što astronauti uđu u kabinu i krene lansiranje, skoro svi predmeti koje će koristiti prolaze neophodnu proveru mirisa. Za ovaj neobični zadatak zadužen je čitav tim profesionalnih njuškala. Među njima je i proslavljeni Džordž Aldrič sa istančanim njuhom, koji je dosad testirao toksičnost više od 900 predmeta, čime je daleko nadmašio rekorde svih svojih prethodnika.

Prema pisanju britanskog „Telegrafa", Aldričovu inspekciju prolazi ne samo specijalizovana svemirska oprema već i obične stvari poput šešira, knjiga, lepka, pa čak i satova.

„Moji prijatelji i porodica misle da sam ćaknut", priznaje Aldrič, čija karijera traje već 45 godina.

I mada nikad nije studirao hemiju, Džordžov nos nepogrešivo razlikuje potencijalno otrovne mirise od onih bezopasnih.

U ove svrhe neretko se koriste i psi. Međutim, iako je poznato da oni imaju daleko bolji njuh od ljudi, kako Aldrič navodi za časopis „Svet hemije", „pas vam nikada ne može reći kako nešto tačno miriše". S druge strane, takozvani elektronski nosevi, pravljeni upravo za ovu namenu, vrlo lako prepoznaju prisutnost određenih hemikalija, „pa ipak, vi ne znate kakav osećaj u grlu ili u nozdrvama njihovo udisanje može ostaviti za sobom", navodi Aldrič. Tako su Rusi, na primer, sedamdesetih godina bili primorani da obustave kosmičku misiju i prizemlje astronaute usled neprijatnog mirisa u kabini.

Da bi sprečila ovakve propuste, NASA za potrebe testiranja angažuje isključivo ljude, a sama procedura ima nekoliko etapa.

Kako bi dobili gas za udisanje, najpre se predmet koji bi trebalo da bude lansiran stavlja u staklenu sušilicu, zagreva na 49 stepeni Celzijusa tokom 72 časa i potom hladi.

Zatim se vrši detaljan lekarski pregled nosa i grla petoro ljudi izabranih za ovaj test kako bi se utvrdilo da udisanje neće izazvati nikakva oštećenja. Kada se ustanovi da su spremni, volonteri pojedinačno ulaze u prostoriju gde pomenuti gas udišu u tri navrata. Nakon toga, njihov zadatak je da na skali od nula (neodređeno) do četiri (veoma loše) ocene miris koji su osetili. Svaki materijal koji je u zbiru ocenjen sa preko 2,5 smatra se da nije prošao test.
Međutim, kako navodi Aldrič, „čak i tada, ukoliko je u pitanju nešto veoma važno, najverovatnije će biti lansirano u svemir, no ipak, uvek je bolje potražiti alternativu". Kada se završi testiranje, medicinska sestra nakon tri sata ponovo pregleda članove tima kako bi svi bili sigurni da nije došlo do neželjenih posledica.

Sada već pred penziju, Aldrič se priseća kako je nekada radio i po više od tri ovakva testa mesečno, dok se danas opis njegovog posla umnogome promenio. Naime, njegov tim radi isključivo na otkrivanju otrovnih komponenti u sredstvima poput pene za brijanje ili gela za tuširanje, dok je Džordžov udeo u svemu tome daleko manji nego ranije. On danas, zahvaljujući razvoju novih metoda, skoro da i ne koristi njuh. Pa ipak, svoje nozdrve i dalje smatra jednim od najpouzdanijih sredstava NASA.

„Biću u pripravnosti čak i kad odem u penziju jer, kada jednom budu gore imali problema s mirisom, očekujem da promene mišljenje", zaključuje Aldrič.