USTAŠKA HIPO BANKA: Gde je završilo krvavo blago Srba ubijenih u genocidu u NDH

Prema izveštajima američke obaveštajne agencije, u toku 1947. godine, blago koje su ustaše nakon genocida opljačkale od Srba i Jevreja u NDH su katolički fratri položili u Kartner Landes und hipoteken bank iz Klagenfurta. Ova banka, koja je postojala od 1897. godine, bila je finansijska institucija s kojom su dugo vremena sarađivali. Zašto je ova banka zanimljiva za nas? Iz ove banke će 1992. godine nastati Hipo Alpe-Adrija banka u Austriji, koja će se potom proširiti i na tržište Balkana. Naravno, prvu podružnicu otvoriće u Hrvatskoj 1994. godine

Bežeći iz Zagreba, krajem aprila 1945. godine, Ante Pavelić je sa sobom poneo ogromnu količinu zlata. Izveštaji tajnih službi Engleske i Amerike iz tog vremena govore da se radilo o bar dvadeset kamiona krcatih zlatom, umetničkim slikama i drugim predmetima od velike vrednosti - ustaški poglavar nije imao nameru da bilo šta ostavi partizanima, koji su nezadrživo napredovali ka dojučerašnjoj prestonici Nezavisne Države Hrvatske.
U pratnji svojih pedesetak najodanijih saradnika i telohranitelja, ustaški poglavnik zaputio se u Grac, gde je računao da će se najlakše sresti s pripadnicima savezničkih snaga, koji su u to vreme nadirali ka Nemačkoj, gazeći pritom preko Austrije. Konkretno, nadao se da će se pre on dočepati Britanaca nego što bi se Titovi partizani dočepali njega i tovara koji je sa sobom nosio. Blago koje je Pavelić sklanjao iz Zagreba je u stvari ono blago, zlato, umetničke slike, drago kamenje i ostale dragocenosti koje su ustaše u prethodne četiri godine oteli od Srba, Jevreja i Roma. Ustaško blago, kako se ono danas u istorijskoj literaturi naziva, nije ništa drugo do plen iz genocida počinjenog najpre nad Srbima u NDH.
Pavelićev beg iz Zagreba bio je pripreman mnogo pre sloma NDH u maju 1945. Dokumentacija kojom se koristio bila je izdata u konzulatu NDH u Gracu decembra 1944. (verovatno je bila antidatirana), a glasila je na Antona Serdara. Za razliku od poznatih snimaka, na kojima se kamuflirao brkovima i bradom, ovde se pojavljuje samo s brkovima i alpskim šeširom. Inače, mnogi ustaški oficiri imali su spremna dokumenta s kojima su planirali da se prebace do okupacionih zona koje su pripadale pre svega Britancima i Amerikancima, računajući da će tamo lakše spasti živu glavu i da će se brže dokopati slobode. Većina je nakon kapitulacije Italije, u septembru 1943. godine, tražila način da se dokopa Švajcarske i u te svrhe je već tada započela pripreme. U tu svrhu su im najviše poslužile hrvatske podružnice Crvenog krsta, kao i one koje su se nalazile na tlu Trećeg rajha, odnosno Austrije.

Jedan deo zlatnih poluga, kao i vrednosti iz jevrejskih kuća, odmah je raspodeljen ljudima iz Pavelićevog okruženja da bi se na taj način finansirao njihov beg i opstanak na teritoriji koju su već kontrolisali saveznici

Između ostalog, za tu namenu su polovinom 1944. godine u Švajcarsku uputili konvoj vozom koji je prevozio 500 miliona švajcarskih franaka u zlatu. Krajnje odredište je bila privatna banka u Bernu. Ali ovaj transport je izazvao veliki skandal u to vreme pošto ga Hrvatska strana, protivno propisima, nije najavila državi Švajcarskoj, iako je to bila sasvim uobičajena praksa kada se radi o tako velikim transportima novca i zlata. Prema rečima švajcarskih zvaničnika iz tog vremena, s kojima su američki agenti održavali kontakt, ustaše su se ponašale kao da su donosile plen iz pljačke, što je to uistinu i bilo. Nakon bezbroj peripetija i dva dana koje je voz s blagom proveo na granici Švajcarske, tamošnje su vlasti ipak prihvatile da ovaj konvoj uđe u zemlju i da banke prihvate polog. Kako je vreme pokazalo, ubrzo je taj akt Švajcaraca imao svoje utemeljenje u vlastitom interesu. Nakon nekoliko meseci, Švajcarci su zaplenili položeno zlato na ime dugova koje je Nezavisna Država Hrvatska imala prema tamošnjim kreditorima.
Kada je, 5. maja, Pavelić doneo naredbu o evakuaciji poglavnika, odnosno svoje malenkosti i vlade Nezavisne Države Hrvatske, taj plan je uključivao i izvlačenje hrvatskih državnih rezervi zlata, srebra i drugih dragocenosti. Samo dvadeset i četiri sata ranije, po nalogu Pavelića, njegova vlada šalje „memorandum" savezničkom komandantu u Italiju, konkretno feldmaršalu Aleksandru, u kojem NDH preporučuje silama pobednicama u pokušaju da još jednom promene stranu.
„Vlada hrvatske države, piše u memorandumu, želi i moli britanskog feldmaršala da što prije uputi vojnu misiju u Hrvatsku kako bi se u potpunosti upoznali s pravim stanjem stvari u toj zemlji. Ujedno molimo da pošaljete vaše oružane snage na teritorij naše države da biste olakšali ovo teško stanje u kojem se našla hrvatska država i njen hrvatski narod. Napominjemo, hrvatski narod u hrvatskoj državi vam se ovim stavlja pod moćnu zaštitu i moćnu kontrolu." Pošto su vrlo brzo, nakon samo par sati, dobili signale da od promene strane neće biti ništa, Pavelić se odlučuje na beg.

Raspadom Jugoslavije početkom devedesetih godina, ova banka, na čije je čelo došao Volfgang Kulterer, postala je ključna finansijska ustanova preko koje su poslovale hrvatske firme i pojedinci koji su se bavili trgovinom oružjem i njihovom nabavkom za potrebe oružanih snaga Hrvatske

Na dan 6. maja 1945, ministar Mirko Puk sa imenovanim članovima Povjerenstva (odnosno vlade) - doglavnik Jure Pavičić, ustaški pukovnik Vilko Pečnikar (dugogodišnji preratni emigrant), stožernik dr Ivan Musa, ustaški potpukovnik Slavko Starc, te ustaški bojnik (major) Ciril Kralj - preuzeli su sve vrednosti položene u banci.
Jedan deo zlata, ministar Puk zakopao je na Kaptolu, u nadbiskupskom dvoru, a drugi deo je otpremljen u povlačenje iz NDH. Ispod zidina zagrebačkog Kaptola ostalo je nekih četrdesetak sanduka sa zlatom. Kada su partizani ušli u Zagreb nakon nekoliko meseci, došli su do informacije da je jedan deo zlata zakopan ispod sedišta poglavarstva, dok je jedan manji deo sklonjen u crkveni objekat. Iako su nekoliko puta pokušavali da dođu do tih dragocenosti, tek su krajem 1946. godine našli pravo mesto na kojem je zlato bilo zakopano.
Jedan deo zlatnih poluga, kao i vrednosti iz jevrejskih kuća, odmah je raspodeljen ljudima iz Pavelićevog okruženja da bi se na taj način finansirao njihov beg i opstanak na teritoriji koju su već kontrolisali saveznici. Prema unapred pripremljenom spisku, čije je sastavljanje, kažu svedoci, nadgledao lično Pvaelić, svakome od visokih dužnosnika sledovala je određena, uglavnom pozamašna količina zlata. Ove dragocenosti podeljene su u toku 6. maja 1945. godine.
Hrvatska državna banka zaposednuta je kao u gangsterskim filmovima. Sve su ulaze držale do zuba naoružane ustaše. Na kamionima u dvorištu postavljeni su mitraljezi spremni za pucanje. Na desetine ustaša ušlo je u zgradu.

Robert Klejton Mud, vojni agent Pentagona: „Pavelićevi saborci, komandant Ratnog vazduhoplovstva NDH Vladimir Kren i zamenik ministra inostranih poslova Vjekoslav Vrnčić, kriju se u crkvi San Đirolamo dei Kroati, koja se nalazi pod upravom Vatikana. Pavelić i njegovi ljudi će u najskorije vreme biti odvezeni u Južnu Ameriku."

Zadatak ove posebne jedinice PUB-a (Pripremne Ustaške bojne), koja je verovatno bila u sastavu PTS-a iliti Poglavnikovog tjelesnog sdruga, kojom je zapovedao potpukovnik Ljubo Eljuga iz Ustaške obrane, bio je da prema uputstvima sa spiska za svakog od pobrojanih ponaosob dostavi odgovarajuću količinu zlata. Ministar Puk lično je nadgledao punjenje vreća i sanduka zlatom i vrednostima opljačkanim od Srba, Jevreja i Roma pobijenih u genocidu. Sve je označeno imenima onih kojima će se proslediti zlato.
Ipak, u koloni automobila i nekoliko desetina kamiona krcatih dragocenostima koji su praćeni sa 1.500 pripadnika njegove lične garde, Pavelić je veći deo zlata poneo sa sobom. Namera mu je bila da se dokopa američke okupacione zone u Austriji. Prvih nekoliko dana, Pavelić se povlačio zajedno s nemačkim trupama u pratnji nemačkog generala Jopa, ali je nakon nemačke kapitulacije, kada su se njihove snage predale partizanskim jedinicama, put nastavio sam. Ideja mu je bila da se dokopa Graca. Međutim, kada su do njih došle glasine da su Rusi ušli u Grac, Pavelić i njegova pratnja odlučuju da se upute ka Jedenburgu, jer su tamo ušli Amerikanci i ka njemu Nemci masovno hrle kako bi se predali oružanim snagama SAD-a. Tada Pavelić donosi odluku da, verovatno radi lakšeg probijanja prema saveznicima, skoro polovinu dragocenosti ostavi u Volfsburgu, u katoličkom manastiru gde se u tom trenutku nalazio. Tako je sadržaj iz skoro četrdeset kamiona u kojima su se nalazili zlato, dragocenosti i umetnička dela oteta od Srba, Jevreja i Roma stradalih u genocidu pohranjen u manastirske riznice. Vrednost ovih dragocenosti u to vreme je bila procenjena na 60 miliona tadašnjih dolara, što bi danas iznosilo više od 800 miliona američkih novčanica. Katolička crkva i ljudi iz manastira su preuzeli brigu o ovom blagu uz uslov da ono bude upotrebljeno po nalogu Pavelića i njegovih opunomoćenika.
Šta se s poglavnikom Nezavisne Države Hrvatske dešavalo potom, manje-više je poznato. Ali je sudbina zlata koje je ostalo u manastiru Volfsburg daleko zanimljivija. Prema izveštajima Američke obaveštajne agencije, u toku 1947. godine su to blago fratri položili u Kartner Landes und hipoteken bank iz Klagenfurta. Ova banka, koja je postojala od 1897. godine, bila je finansijska institucija s kojom su već dugo vremena sarađivali. Zašto je ova banka zanimljiva za nas? Iz ove banke će 1992. godine nastati Hipo Alpe-Adrija banka u Austriji, koja će se potom proširiti i na tržište Balkana. Naravno, prvu podružnicu otvoriće u Hrvatskoj 1994. godine. U momentu kada je položeno zlato koje su ustaše opljačkale u genocidu, ta suma je bila izvanredno velika i pretpostavka je američkih obaveštajaca da je taj kapital bio znatan udeo u ukupnom kapitalu banke. U svetlu novih okolnosti i globalne podele sveta na dva bloka, kao i hladnoratovske strategije zapadnih sila da se podstiču antikomunistički pokreti i organizacije emigracije iz zemalja koje su odatle, s druge strane Gvozdene zaveze, njihova je pretpostavka bila da će ova banka biti snažna finansijska potpora hrvatskoj emigraciji. Takođe, već u tom periodu, krajem četrdesetih godina, američke agencije utvrdile su i kontakte ovih finansijskih institucija s vatikanskim Institutom za religijske poslove ili Vatikanskom bankom.
U periodu Hladnog rata, sve do osamdesetih godina prošlog veka, ova banka je uglavnom služila kao banka posrednik u poslovima preduzeća iz socijalističkih republika Slovenije i Hrvatske sa zapadnoevropskim firmama. Tako se ova banka spominje u poslovima koje je hrvatska naftna kompanija INA imala sa zapadnim firmama prilikom nabavke nafte i naftnih derivata na zapadnom tržištu za potrebe Jugoslovenske narodne armije. Naime, INA je bila ekskluzivni dobavljač nafte za JNA, a pošto na domaćem tržištu nije bilo dovoljno sirove nafte, ona je nabavljana na svetskom tržištu. Najčešće je to obavljano preko podružnice u INA u Milanu kojom je rukovodio Vanja Špiljak, sin komunističkog funkcionera Mike Špiljka. Provizija u ovim poslovima ostajala je na računima banke u Klagenfurtu. Takođe, pomenuta banka je kreditirala i poslovne poduhvate pripadnika hrvatske ustaške emigracije u Austriji i Nemačkoj u periodu Hladnog rata.

Hrvatske firme i pojedinci su mogli da otvore račun u Hipo banci u Klagenfurtu gde su mogli da deponuju velike količine gotovog novca. Niko ih tom prilikom ne bi pitao za poreklo novca, niti za njegovu namenu. Da li je on dolazio iz legalnih ili ilegalnih poslova, uopšte nije bilo bitno. Na taj način je praktično prljav novac, ili novac bez porekla, stavljen u legalne tokove

Raspadom Jugoslavije početkom devedesetih godina, ova banka, na čije je čelo došao Volfgang Kulterer, postala je ključna banka preko koje su poslovale hrvatske firme i pojedinci koji su se bavili trgovinom oružjem i njihovom nabavkom za potrebe Oružanih snaga Hrvatske. Recept je bio vrlo jednostavan: hrvatske firme i pojedinci su mogli da otvore račun u Hipo banci u Klagenfurtu gde su mogli da deponuju velike količine gotovog novca. Niko ih tom prilikom ne bi pitao za poreklo novca, niti za njegovu namenu. Da li je on dolazio iz legalnih ili ilegalnih poslova, uopšte nije bilo bitno. Na taj način je praktično prljav novac, ili novac bez porekla, stavljen u legalne tokove, i mogao je biti upotrebljen za nabavku naoružanja i vojne opreme. Banka je tada bukvalno funkcionisala kao of-šor zona za privilegovane ljude. Za taj period vezuje se nekoliko afera u koje je bila upletena i Hipo banka. Nakon završetka ratnih sukoba, banka je proširila svoje poslovanje i na druge republike bivše SFRJ. Prvo na Hrvatsku, zatim na Bosnu i Hercegovinu, pa onda, nakon petooktobarskih promena, negde 2002. godine, i Srbiju. Osnovna delatnost joj je bila ulaganje u sektor nekretnina na prostoru bivše Jugoslavije.
U periodu od 2002. godine do 2009, Hipo banka je bila u neviđenoj ekspanziji, naročito na području Balkana i Ukrajine. Zahvaljujući političkim vezama Kulterera sa austrijskim političarem desne provinijencije Jergom Hajderom i garanciji na 18 milijardi evra koje je banci na raspolaganje stavila pokrajina Koruška, ovaj meteorski uspon je bio omogućen. Ipak, nakon nekoliko skandala i hapšenja rukovodstva, zatim nacionalizacije koju je izvela austrijska država da bi je spasla od sigurnog bankrota, banka je 2014. godine prodata američkom investicionom fondu „Advent internacional".

ENIGMA PAVELIĆ
O tome kako je Ante Pavelić godinama nakon završetka rata izbegavao hapšenje i ko mu je sve u tome pomagao, postoje gomile teorija, od kojih se neke s pravom mogu svrstati i u teorije zavere. Poznato je iz dokumenata koji su dostupni javnosti, a koje je imala Američka obaveštajna služba, da je on jedno vreme proveo u Vatikanu pod zaštitom Svete stolice, ali i najmanje još jedne strane sile. Kao dokaz za ovu tvrdnju, bivši američki obaveštajac Vilijam Gouven je u svom svedočenju pred američkim sudskim organima 2006. godine prezentovao dokumentaciju gde se vidi da su vojnici i oficiri britanske vojske dopratili Antu Pavelića i konvoj sa zlatom do manastira Svetog Jeronima u Rimu, gde ga je dočekao hrvatski izaslanik Svetoj stolici fra Krunoslav Draganović.
Prema američkim podacima, u leto 1947. godine, američka i engleska služba imale su dogovor postignut na inicijativu Amerikanaca - da se Pavelić uhapsi. Međutim, to se nije desilo. Očigledno je bio izdat nalog: „Ne dirajte ga."
U dešifrovanoj depeši pukovnika Blunda iz Mediteranske uprave koja je upućena generalu brigade Karlu Friču, postoji zapis: „Sreo sam se s gospodinom Bendalom iz britanske ambasade i sa ambasadorom SAD. Saopštio sam im da se Ante Pavelić krije u Vatikanu." Pritom Blund čak tvrdi da su Britanci uveravali američke kolege da će sami izvršiti operaciju Pavelićevog hapšenja, verovatno s namerom da se Amerikanci uvere da je stvar vezana za Pavelića pod kontrolom i da nema potrebe za njihovim dodatnim mešanjem. Specijalni agent Robert Klejton Mud iz vojne kontraobaveštajne službe Pentagona je u svom raportu od 12. februara 1947. godine izveštavao: „Pavelićevi saborci - komandant Ratnog vazduhoplovstva NDH Vladimir Kren i zamenik ministra inostranih poslova Vjekoslav Vrnčić, kriju se u crkvi San Đirolamo dei Kroati, koja se nalazi pod upravom Vatikana. Prema informacijama iz pouzdanih izvora, Pavelić i njegovi ljudi će u najskorije vreme biti odvezeni u Južnu Ameriku."
Tako da nije čudo što se već 1948. godine Ante Pavelić našao u Buenos Ajresu, gde mu je utočište pružio diktator Huan Peron. To za njega nije bilo ništa novo - Peron je do tada pružio utočište mnogim nacističkim zločincima: Adolfu Ajhmanu, Jozefu Mengeleu, Klausu Barbjeu i Branku Benzonu. Najkrvaviji i najtraženiji zločinci Trećeg rajha su mirno živeli u Argentini.
U knjizi „Lov na zlo. Istorija traganja i sudske potrage za odbeglim nacističkim zločincima", dopisnik „Tajmsa" Gaj Volters sumnja u to da je Ante Pavelić mogao mirno da živi tri godine u Rimu zbog humanitarnih razloga. „Pretpostavljam da su britanske specijalne službe sačuvale Pavelića radi budućeg rata protiv socijalističke Jugoslavije i maršala Tita", piše Volters. I dolazi do zaključka: „Obaveštajne službe i špijunaža se nikada nisu pridržavali moralnih principa. Moral je uvek nepoželjan za specijalne službe. Po završetku Drugog svetskog rata, Zapad je počeo da se boji SSSR-a i Staljina. CIA i MI6 su bile spremne da sarađuju sa svim nacističkim zločincima kako bi na sve načine ratovale protiv komunističkog pokreta.

PISMO ZA AMERIKANCE
Nakon putešestvija po Austriji u pokušajima da se domogne sigurnog tla i izbegne hapšenje i izručenje novom Titovom režimu, Pavelić je često menjao prebivalište. Na kraju se nakon dogovora sa određenim strukturama u britanskoj obaveštajnoj službi skrasio, bar za neko vreme, u gradiću Lejngratu, u jednom dvorcu. Međutim, tamo je u dogovoru s Britancima nastojao da se preporuči Amerikancima za saradnju u predstojećoj borbi protiv boljševizma. Ova karta je bila poslednja na koju je Pavelić želelo da zaigra pre nego što bi se otisnuo na put u Južnu Ameriku, gde bi definitivno bio van domašaja saveznika, kojima je lako mogao postati moneta za potkusurivanje s Titovim režimom.
U tu svrhu, Pavelić je spremio jedan dokument, memorandum za američke vlasti, u kojem je objasnio svoje postupke. Dokument koji je objavljen pre nekoliko godina pokazuje da se Pavelić u vreme skrivanja u Austriji ozbiljno pripremao za razgovor sa američkim obaveštajcima.
Memorandum je Pavelić diktirao na brzinu. Na prvoj stranici dokumenta stoji rukom dopisano: „Samo kao vodič pred američkim okupacionim trupama." Pretpostavlja se da je to rukopis nekog posrednika ili njegove kćeri Višnje Pavelić.
U svom izveštaju Amerikancima, Pavelić doslovce počinje od „stoljeća sedmog". Ustaški pokret predstavlja kao legitimnu reakciju na srpske zločine u Kraljevini Jugoslaviji, ustaše kao nacionalne revolucionare koji nemaju nikakve veze s nacizmom i fašizmom.
Titove partizane saveznicima predstavlja kao zajedničke neprijatelje u antikomunističkoj koaliciji. Pavelić se žali Amerikancima i Britancima na italijansku i nemačku politiku, koje su uočile razvoj NDH.
Nemci su, prema Pavelićevim rečima, želeli opstanak Kraljevine Jugoslavije, a Rimske ugovore, kojima je Italiji pripala gotovo cela Dalmacija, potpisao je pod pritiskom Nemaca i Italijana.
U konceptu Pavelićevog izveštaja Amerikancima nema nijedne reči o rasnim zakonima koji su bili temelj pogroma Jevreja, Srba i Roma u NDH. Nema ni reči o Jasenovcu i drugim zločinima.
U memorandumu Pavelić zaključuje: „Uspostava NDH nije djelo Njemačke, niti nacionalsocijalizma, nego je djelo hrvatskog naroda... ustaški pokret nije kreatura, ni djelo fašizma... ustaška vojska nema ništa zajedničkog sa SS organizacijom, nego je hrvatska narodna vojska za obranu hrvatskog naroda"...
Amerikancima predlaže sledeće: „U interesu zapadne civilizacije, u interesu mira, napretka i slobode u ovom djelu Europe, potrebno je da se opet uspostavi NDH... svako drugo rješenje je neprirodno i nepravedno... na ovo rješenje spremna je danas sigurno i Srbija, nakon toliko gorkih iskustava, sigurno da samostalna Srbija i samostalna Hrvatska mogu sretno jedna kraj druge živjeti, dok spajanje obiju u Jugoslaviju znači za jednu i drugu smrt i nesreću."