VELIKI SERIJAL EKSPRESA: Kako je plen iz genocida nad Srbima u NDH završio u Vatikanu

VELIKI SERIJAL EKSPRESA: Kako je plen iz genocida nad Srbima u NDH završio u Vatikanu

Foto: AP


Grupa američkih građana srpskog i jevrejskog naroda vodi postupak pred američkim sudom. Radi se o procesu protiv Vatikanske banke i o jako ozbiljnoj optužbi preživelih potomaka ustaškog terora koji tvrde da je Nezavisna Država Hrvatska zlato i druge dragocenosti, novac, umetničke slike i ostalo što je oteto od Srba, Jevreja i Roma u periodu od 1941. do 1945. godine ulagala u Vatikansku banku. Srpsko blago završilo je u trezorima Vatikana, odnosno njihove banke Instituto per le opere religione. O svemu tome postoje dokazi…

Ne pada sneg da pokrije breg, nego da zverka svaka pokaže svoj trag! Pre nekoliko nedelja, hrvatsku i srpsku javnost potresla je vest da je Okružni sud u Čikagu preko Stejt departmenta, a ovaj opet putem hrvatskog Ministarstva vanjskih poslova, tražio od države Hrvatske da se izjasni o eventualnoj krivnji, zvanoj krivica, u slučaju Lalić i ostali protiv Republike Hrvatske, u kojoj su, jelte, Lalić i drugi potomci preživelih „ostataka poklanog naroda” tužili današnju Hrvatsku kao pravnog sledbenika Nezavisne Države Hrvatske za genocid. Hrvatska država se, prema pisanju tamošnjih medija, a i po priznanju ministra vanjskih poslova Igora Štira, ne oseća krivom po ovom pitanju. Kako je izjavio medijima, današnja Republika Hrvatska nije pravna sledbenica NDH, već je ona zapravo pravni sledbenik avnojevske Hrvatske. Iako je u vreme Drugog zasedanja Avnoja, Hrvatska bila u Jajcu, odnosno nije postojao delić teritorije koju je kontrolisala ta komunistička i antifašistička država. Takođe nije postojalo ni pučanstvo koje je bilo za tu državu, veći deo istog je bio u toj nezavisnoj državi. O vojnoj sili da i govorimo. Njen najbolji deo je u to vreme bio negde oko Staljingrada. Ali ne na ruskoj strani.
Iako je sve ovo samo po sebi paradoks, počev od toga da se NDH ne zove Neovisna Država Hrvatska, već Nezavisna Država Hrvatska, kao da su joj, bože sačuvaj, Srbi ime nadenuli, pa preko toga da kao današnja Hrvatska nije pravni sledbenik te nacističke tvorevine, već naslednica nekakve avnojevske Hrvatske, koja je postojala samo u mašti komunističkih funkcionera, pa do toga da ovi Srbi u stvari i nisu tužili današnju Hrvatsku. Tako bar oni kažu. Ispod cele ove pizdarije, ipak, krije se jedna jako ozbiljna stvar, odnosno drugi proces koji ista ili slična grupa američkih građana srpskog i jevrejskog naroda vodi pred američkim sudom. Radi se o procesu protiv Vatikanske banke.

Organ za finansijske poslove Vatikana odbija da dozvoli reviziju poslovanja i oditing određenih računa za koje se pretpostavlja da su povezani sa ustaškim blagom

Radi se tu zapravo o jako ozbiljnoj optužbi preživelih potomaka ustaškog terora koji tvrde da je NDH zlato i druge dragocenosti, novac, umetničke slike i ostalo što je oteto od Srba, Jevreja i Roma u periodu od 1941. do 1945. godine ulagala u Vatikansku banku. O svemu tome postoje dokazi.
Krajem maja 1945. godine, Ante Pavelić odlazi iz Zagreba i sa svojom pratnjom, u kojoj su bili najbliži saradnici, lični telohranitelji i nekih dvadesetak kamiona, napušta teritoriju NDH i ide u Austriju. U kamionima koji su bili u pratnji poglavnika nalazilo se tzv. ustaško blago. Uglavnom zlato i dragocenosti, nakit, umetnička dela čiju vrednost nije moguće proceniti… Kako je Pavelić stigao do Austrije, tačnije do Graca, nije poznato, ali se dugo spekulisalo da s tim ima nešto Kosta (Stjepana) Nađ, komunista, španski borac, general armije, narodni heroj i nadasve heroj socijalističkog rada. Svejedno, Pavelić se dokopao britanske okupacione zone i tamo se zadržao neko vreme.
Da Britanci imaju neke veze s tim, pred američkim sudom 2005. godine svedočio je i Vilijam – Bil Goven, oficir američkog OSS-a, preteče CIA, koji tvrdi da su oni kao služba imali informacije i izveštaje da se Pavelić s pratnjom nalazi u Austriji, u okupacionoj zoni koju kontrolišu Britanci.
– Znali smo da su Pavelić i Artuković bili u zoni koju su kontrolisali Britanci. Njih dvojica su se, na primer, nalazila na londonskoj listi ratnih zločinaca i njihovo hvatanje je bilo naš prioritet, ali naši saveznici nisu delili ta saznanja s nama – izjavio je Goven.
Inače, njegovo svedočenje vrlo zanimljivo. Prema njemu i izveštajima OSS-a, u to vreme nije bilo nikakve sumnje u pogledu kvalifikacija Nezavisne Države Hrvatske i ustaša. Za njega i američku tajnu službu ustaše su „katolička nacionalistička organizacija” koja je sarađivala s Hitlerovom Nemačkom i Musolinijevom Italijom. A nad Srbima, Jevrejima i Romima je u NDH počinjen genocid. O ulozi Alojzija Stepinca i franjevačkog reda u nasilnom pokrštavanju Srba dovoljno govori i to što su za ovu praksu krivili zagrebačkog nadbiskupa.

ante_pavelicSvedok Vilijam – Bil Goven, oficir američke tajne službe:
Mi smo kao služba imali informacije i izveštaje da se Ante Pavelić s pratnjom nalazi u Austriji, u okupacionoj zoni koju kontrolišu Britanci. Znali smo da su Pavelić i Artuković bili u zoni koju su kontrolisali Britanci. Njih dvojica su se, na primer, nalazila na londonskoj listi ratnih zločinaca i njihovo hvatanje je bilo naš prioritet, ali naši saveznici nisu delili ta saznanja s nama
Vratimo se ustaškom blagu koje je Ante Pavelić poneo sa sobom u Austriju. Približno tačan podatak o količini zlata, dragocenosti i novca postoji u državnom arhivu Hrvatske, imaju ga i u Vatikanu, što i jeste osnovna tema ove priče, ali pouzdan podataka imao je i OSS. Deo zlata i dragocenosti u vrednosti od otprilike 40 miliona ondašnjih dolara ili današnjih približno 600 miliona dolarskih novčanica. Za ovu tranšu, koja je ostavljena na teritoriji pod britanskom okupacijom, ne postoje pouzdani podaci OSS-a jer MI6 nije bio voljan da deli informacije, ali se pretpostavlja da je to blago pohranjeno u tamošnjoj nadbiskupiji u Gracu. Drugi deo, cirka 80 miliona dolara (ili danas više od 1,2 milijarde) zlata i drugih dragocenosti i neprocenjive umetnine završilo je u trezorima Vatikana, odnosno njihove banke Instituto per le opere religione. Ova finansijska institucija osnovana je 27. juna 1942. godine i imala je, s današnje tačke gledišta, ulogu perionice. Iz te pozicije 1942. godine, u ratom zahvaćenoj Evropi, Vatikanu je bila potrebna institucija koja bi uvodila u nekakve tokove sve „priloge” koje su sticale različite nadbiskupije. Niko u to vreme nije pitao za osnov sticanja, naročito ne na šalterima Vatikana. Opljačkanog zlata je bilo svuda i nije ga bilo lako legalizovati.
Sredinom juna, radeći na slučaju Pavelića, Goven i njegove kolege dobijaju informaciju da je Pavelić viđen u Rimu, u Vatikanu, u manastiru San Đirolama u Via Tomačeli. Međutim, informacija im je bila u prvom momentu čudna. Izveštaji su govorili da je Ante Pavelić viđen u društvu fra Krunoslava Draganovića i da je imao pratnju engleskih vojnika i dva visoka oficira britanske vojske u činu pukovnika. Zajedno s Pavelićem, u Rim je stiglo deset teretnih kamiona. U tom momentu Amerikanci ne znaju da je Pavelić sa sobom poneo miraz, opljačkano blago pobijenih Srba, Jevreja i Roma. Od doušnika dobijaju informaciju da je konvoj u kojem je i Pavelić krenuo iz Austrije i da je preko severne Italije, u pratnji pedesetak engleskih vojnika i dva oficira, pukovnika Džonstona i Babića, stigao u Rim. Ove informacije ubrzo bivaju službeno potvrđene.
– Saznali smo od naše veze, fra Juretića, hrvatskog katoličkog sveštenika, da je u manastir San Đirolamo u pratnji engleskih vojnika i dva oficira došao Pavelić, koji je sa sobom doveo deset kamiona dragocenosti, zlata, dragog kamenja, umetničkih vrednosti… Sve ove dragocenosti ustaše su otele od ubijenih Srba, Jevreja i Roma. Tamo ih je sačekao fra Krunoslav Draganović. Sve te dragocenosti su predate u Instituto per le opere di religione, a u tom poslu je posredovao lično državni sekretar Vatikana u to vreme, monisnjor Montini. Ja sam razgovarao i sa fra Draganovićem, koji je isprva poricao da se tako nešto dogodilo i da je posredi zavera Titovih komunista, ali je ubrzo pred argumentima bio sateran u ćošak. Zbog ove stvari sam i ja lično imao problema jer se nakon mog raspitivanja monsinjor Montini žalio američkom ambasadoru Danu da sam narušio suverenitet Svete stolice. Ipak, istraga je nastavljena – kaže Goven.

Pavelić je viđen u Rimu, u Vatikanu, u manastiru San Đirolama u Via Tomačeli, u društvu fra Krunoslava Draganovića i u pratnji engleskih vojnika i dva visoka oficira britanske vojske u činu pukovnika. Zajedno s Pavelićem, u Rim je stiglo deset teretnih kamion sa otetim blagom iz NDH

Monsinjor Montini ili Đovani Batista Montini je nakon Drugog svetskog rata bio nadbiskup Milana, da bi zatim, 1963. godine, postao papa Pavle VI. Umro je 1978. godine i nasledio ga je Jovan Pavle Drugi.
Ova saznanja postala su javna 1998. godine, kada je javnosti predstavljen izveštaj CIA o sudbini nacističkog blaga, uključujući i ustaško. U tom izveštaju, koji su potpisali ambasadori Ejzenštajn i Slani, govori se i o sudbini zlata i drugih vrednosti koje su deponovane u Vatikansku banku. To je bio razlog da američki advokat Džonatan Levi iz advokatske kancelarije „Brimstoun” iz Vašingtona podnese tužbu protiv Vatikana u ime više od hiljadu preživelih potomaka Srba, Jevreja i Roma koji su preživeli ustaški genocid. Takođe zastupa interese institucija Jasenovac istraživački centar, Jasenovac memorijalni centar i Nezavisni savet Roma.
Slučaj je trenutno pred Vrhovnim sudom SAD, ali advokat Levi u svojoj borbi da dođe do istine nailazi na velike teškoće. Najveći problem je to što Organ za finansijske poslove Vatikana odbija da dozvoli reviziju poslovanja i oditing određenih računa za koje se pretpostavlja da su povezani sa ustaškim blagom. Kako kažu naši izvori, dragocenosti su položene u trezor banke. One su kasnije poslužile kao kolateral za novčana sredstva koja su raspoređivana na određene račune. Ovaj novac korišćen je za finansiranje ustaške emigracije u posleratnom periodu, kao i za određene poslovne aktivnosti. Pretpostavlja se da se radi o trideset računa, od kojih neka pripadaju i nekim hrvatskim diocizijama. Vatikan nije želeo da odobri reviziju 2013. godine, iako je po istom pitanju sklopio sporazum s Nemačkom i Holandijom, koje su naročito osetljive na ova pitanja.

Gospodine kardinale, na depozitu Instituta za religijske poslove u Vatikanu nalazi se ratno ustaško blago. Ovo zlato, poluge, srebro i druge vrednosti ustaški režim je krao od Srba, Roma i Jevreja i zalagao u Vatikansku banku od 1944. do 1946. Naši klijenti, oni koji su preživeli Holokaust, uključujući organizacije u Srbiji i SAD, traže povraćaj svoje imovine, stoji u pismu koje je Džonatan Levi uputio kardinalu Altilio Nikori, predsedniku Finansijskog odbora u Vatikanu. Zlato i druge vrednosti se nalaze pod nadzorom Centralne vatikanske banke.
U pismu kardinalu Altilio Nikori, advokat Levi insistira na tome da od Vatikana dobije odgovor na svoj zahtev: „Tražimo da vatikanska komisija pokrene istragu o našim dobro zasnovanim tvrdnjama o pranju novca i zadržavanju imovine žrtava Holokausta u Hrvatskoj”, rekao je Levi.
Nastaviće se…

USTAŠE HTELE DA PROMENE STRANU UZ POMOĆ VATIKANA

Tokom 1943. godine, nakon invazije na Siciliju, kada je već postalo jasno na čiju se stranu okreće ratna sreća, Krunoslav Draganović po nalogu Alojzija Stepinca stupa u kontakt sa engleskim ambasadorom pri Svetoj stolici D’Arsijem Ozbornom. Ideja im je bila da privole saveznike da se iskracaju na Balkanu, odnosno na teritoriji Istre, i da odatle izvrše prodor u srce Evrope. Naravno, svu pomoć bi im pružila Nezavisna Država Hrvatska, koja bi promenila stranu i stala uz saveznike. Ozborn je izvestio Forin ofis i, pošto je plan bio poprilično strateški smislen, pristupaju njegovoj pažljivoj organizaciji. Balkan je s vojničke tačke gledišta meki trbuh Evrope i engleski generali razrađuju detalje ove akcije. Iz Zagreba u Rim u to vreme, po zadatku, stiže ustaški pukovnik Ivan Babić, čiji je zadatak bio da bude čovek za vezu Pavelića i Engleza preko ambasadora Ozborna. Plan je pažljivo planiran, Babić je imao toliko aktivnu ulogu u tome da je uskoro bio primljen u istom činu pukovnika u englesku vojsku, tačnije u osmu englesku armiju, koja je operisala u severnoj Italiji i Austriji. Iako od invazije saveznika na Istru nije bilo ništa, Babić je, pogađate, jedan od dvojice engleskih pukovnika koji su se nalazili u pratnji konvoja koji je sproveo Pavelića do Vatikana i opljačkano srpsko blago do trezora Svete stolice.

OGROMNA KOLIČINA BLAGA

U Hrvatskom državnom arhivu postoji i više od 20.000 dosijea koje je vodilo Ministarstvo kolonizacije Nezavisne Države Hrvatske, u kojima je dokumentovano otimanje zlata i dragocenosti od Srba, Jevreja i Roma. Tako su, na primer, 11. januara 1941. godine, samo dan nakon proglašenja NDH, iz zgrade Jevrejske opštine u Zagrebu odneta tačno 1.104 kilograma zlata.
Na području Bosanske Krajine, u toku genocida počinjenog nad Srbima 1942. godine oduzeto je više od 100.000 komada krupne stoke i više od 200.000 komada dukata, kao i nekoliko tona zlatnog nakita i dugih dragocenosti. Slična je situacija bila u Posavini i Slavoniji, gde su najviše stradali bogatiji zemljoposednici i trgovci srpskog porekla.
– Srbi nisu imali mnogo izbora. U kuće bi im upadale ustaše i franjevački sveštenici. Sva materijalna dobra bi im svakako oduzeli. Stavljani su pred izbor: ili će se pokrstiti u prisustvu sveštenika franjevca i tako možda spasti glavu ili će biti izmasakrirani. To je bio genocid – kaže Goven.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar