ZAŠTO TRPIMO NASILJE: Patološka vezanost žrtve za nasilnika

Da se o nasilju mnogo govori i malo zna ukazuju tipske socijalne kolokvijalne presude koje se odnose na žrtvu nasilja: kaže se da „bolje nije ni zaslužila kad trpi", odnosno „ko joj je kriv kad neće da ode". Postoje i dobronamerni, koji se trude da shvate žrtvu i pomognu joj, ali na kraju konstatuju „ne razumem zašto trpi"

Da li nas u detinjstvu nauče da je nasilje normalno? Žene koje su doživele partnersko nasilje u Srbiji po pravilu su odmalena gledale zlostavljanje između majke i oca ili su istrpele fizičko nasilje od roditelja. Prema istraživanjima, model nasilničkog ponašanja, kao i model njegovog trpljenja, uči se u porodici, u njenom okruženju, računajući i školu. Da se o nasilju mnogo govori i malo zna ukazuju tipske socijalne kolokvijalne presude koje se odnose na žrtvu nasilja: kaže se da „bolje nije ni zaslužila kad trpi", odnosno „ko joj je kriv kad neće da ode". Postoje i dobronamerni, koji se trude da shvate žrtrvu i pomognu joj, ali na kraju konstatuju „ne razumem zašto trpi".
Odgovor znaju psiholozi i drugi stručnjaci, koji sada kod nas intenzivnije nego ikada ranije proučavaju nasilje u porodici. Ono obuhvata nasilje roditelja prema deci, dece prema roditeljima i nasilje između partnera. Fokus nauke je na porodičnom i partnerskom nasilju nad ženama, jer su one najčešće žrtva u Srbiji i na globalnom nivou.
Po bitnim karakteristikama nasilje u porodici se razlikuje od nasilja van porodice. Ono uvek predstavlja zloupotrebu moći i pokušaj vršenja kontrole, najčešće nad članovima porodice koji imaju manje moći i/ili zavise od drugih. I žene i muškarci mogu biti učinioci nasilja, ali je rodna dimenzija nasilja u porodici njegova suštinska karakteristika: sve statistike ukazuju da su žene najčešće žrtve nasilja, a muškarci, posebno njihovi partneri, najbrojniji izvršioci nasilja.
Put ka razumevanju ponašanja žrtve ide preko uvida u ono što je pretrpela ili trpi. Šta se, primera radi, nalazi iza fotografije pretučene žene, objavljene u bilo kom glasilu?
Najpre, fizičko nasilje: batinanje, šamaranje, udaranje pesnicama, pljuvanje, bacanje na zid ili pod, davljenje, vezivanje, zaključavanje u zatvoreni prostor, nanošenje povrede upaljenom cigaretom, peglom ili drugim vrelim predmetima, udaranje drvenim ili metalnim šipkama, izbacivanje iz zajedničkog stana...
Nadovezuje se psihičko nasilje: pretnja ma kojim oblikom fizičkog nasilja, omalovažavanje karaktera, izgleda, inteligencije, prijatelja ili rodbine, ispitivanje i optuživanje za neverstvo, izolacija od prijatelja, rodbine, pretnja oduzimanjem dece, zabrana posedovanja ličnih i predmeta koji žrtvi znače (npr. mobilnog telefona), uništavanje nameštaja ili predmeta koji su lična svojina žrtve, uskraćivanje novca, pretnja slanjem na psihijatrijsku kliniku zbog ludila i slično.

Fizičko nasilje: batinanje, šamaranje, udaranje pesnicama, pljuvanje, bacanje na zid ili pod, davljenje, vezivanje, zaključavanje u zatvoreni prostor, nanošenje povrede upaljenom cigaretom, peglom ili drugim vrelim predmetima, udaranje drvenim ili metalnim šipkama, izbacivanje iz zajedničkog stana...

Mnogo pominjano seksualno nasilje obuhvata: silovanje u braku, prisiljavanje na učešće u seksualnim aktivnostima koje žrtva ne želi, koje su degradirajuće ili ponižavajuće, fizički nasrtaji na pojedine genitalije, seksualne delove tela, prisilno milovanje, incest, prisiljavanje na gledanje porno-filmova i čitanje porno-časopisa i slično. S pomenutim vidovima nasilja kombinovano je i ekonomsko: nasilno oduzimanje ili uskraćivanje novca, drugih vrednih stvari, kontrola zarade i primanja žrtve, uskraćivanje odlučivanja u pogledu svih kupovina, trošenje svog novca na provod od strane finansijskog nasilnika, davanje novca svojim roditeljima, rođacima ili prijateljima - dok se celo domaćinstvo izdržava od ženinog novca nedovoljnog na dnevnom nivou potreba, prisiljavanje na neplaćen rad u nasilnikovim poslovnim aktivnostima, vođenje kompletne zajedno stečene imovine na ime nasilnika (npr. kuća, stan, vikendica, automobil, umetnički predmeti), uz obrazloženje da je žrtva kriva jer je neodgovorna i bezrazložno troši novac. Da situacija za žrtvu bude još teža, nasilnici uvek primenjuju više od jednog oblika nasilja.
Takva svakodnevica žrtava nasilja opisana je u istraživanju „Afektivna vezanost kod žena koje su bile izložene fizičkom nasilju u partnerskom odnosu", kog je sprovela Slavica Adamović 2012. godine, u okviru projekta Borba protiv rodno zasnovanog nasilja Ministarstva rada i socijalne politike, koji je podržao UN Program za razvoj. Istraživanje je obuhvatilo ukupno 158 žena, od kojih je polovina (79) u tzv. kontrolnoj grupi jer nema iskustvo fizičkog nasilja u partnerskim odnosima. Istraživanje je sprovedeno uz pomoć žena koje su završile minimum osnovnu školu, a koje su pomoć zbog fizičkog nasilja zatražile u Savetovalištu za brak i porodicu Centra za socijalni rad u Novom Sadu, tamošnjoj Sigurnoj ženskoj kući ili centrima za socijalni rad u Kuli, Temerinu, Mladenovcu, Čačku, Jagodini, Rumi, Kanjiži, Sremskoj Mitrovici i Novom Beogradu.
Pokazalo se da najveći broj žena koje su doživele partnersko nasilje ima osnovnu školu, ali da ni broj fakultetski obrazovanih žrtava nije mali. Najbrojnije su u životnom dobu od 30 do 39 godina, na drugom mestu su do deset godina starije, a na trećem - do deset godina mlađe. Nizak materijalni status ima 27 odsto, a nezaposlena je svaka četvrta. Otuda, loše materijalno stanje (siromaštvo, materijalna beda) predstavlja faktor rizika za pojavu partnerskog nasilja (tim više, što u grupi žena koje nisu doživele ovo nasilje najveći broj svoje imovinsko stanje ocenjuje kao prosečno).
U braku se nasilje događa veoma često kod 65 odsto ispitanica, dok preostale kažu da se zbilo nekoliko puta. Nasilje je najprisutnije u brakovima gde su deca mlađa od pet godina (nešto manje od polovine ispitanica). Svaka peta žrtva partnerskog nasilja je u detinjstvu bila izložena fizičkom nasilju svojih roditelja. Bezmalo svaka treća žrtva partnerskog nasilja je u detinjstvu prisustvovala istom takvom ponašanju svojih roditelja, za razliku od kontrolne grupe u kojoj je tek svaka deveta žena ponela iz detinjstva sećanje na nasilje između majke i oca. Istraživanje pokazuje da partnersko nasilje mnogo češće doživljavaju žene čiji su roditelji bili u braku obeleženom nasiljem.

Pokazalo se da najveći broj žena koje su doživele partnersko nasilje ima osnovnu školu, ali da ni broj fakultetski obrazovanih žrtava nije mali

Zašto je uopšte istraživana afektivna vezanost žrtava? Vezanost između partnera razvija se na isti način kao vezanost između deteta i roditelja, pa se zbog toga može shvatiti kao proces afektivnog vezivanja. Kod roditeljske i partnerske afektivne vezanosti cilj vezivanja je fizička i psihološka bliskost. Proističe da se radi o emocionalnoj vezi koju, kroz različita ponašanja, dete nastoji da upostavi i održi sa onim ko se brine o njemu, a to su majka i otac. Reč je o urođenoj potrebi čoveka koju je nemoguće svesti na fiziološki nivo (potreba za hranom), ali se njeno neadekvatno zadovoljavanje štetno odražava na osobine ličnosti deteta, njegovo mentalno zdravlje, doživljavanje sebe i kvalitet odnosa s najbližim okruženjem. Rezultati istraživanja (Hazan & Shaver, 1987) pokazali su da je funkcionisanje partnerske afektivne vezanosti veoma slično obrascu afektivne vezanosti u detinjstvu. Emotivni i kognitivni kapital ličnosti nosi se iz porodice, za ceo život, pa i kad je oštećen. Ili, kako je govorio Duško Radović: „Dete je čovek u odelu deteta".
Objašnjavajući zašto žrtve trpe nasilje, psihologija je ustanovila četiri vrste afektivne vezanosti: sigurnu, izbegavajuću, preokupiranu i bojažljivu. Sigurna afektivna vezanost postoji kod ljudi s niskom porodičnom traumatizacijom koji imaju pozitivan stav prema sebi i drugima, nizak strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti i prosečno se oslanjaju na ljude za koje su vezani. Žene iz ove grupe imaju pozitivan stav o sebi i o drugima, u stresnim situacijama se oslanjaju na njima značajne ljude, imaju razvijenu empatiju prema drugima i dobro regulišu bes u frustrirajućim okolnostima.
U čemu se razlikuju žene koje trpe partnersko nasilje od onih koje nemaju takvo iskustvo? Istraživanje pokazuje da one prve imaju negativna iskustva iz detinjstva, aktuelno su im nefunkcionalni porodični odnosi, gaje nepoverenje u sopstvene vrednosti i sposobnosti, i negativan, distanciran i izbegavajući stav prema drugima. Zato bismo ovakvu strukturu mogli opisati kao nepoverenje u sebe i druge.
Žene koje su imale iskustvo nasilja u partnerskoj vezi imaju srazmerno veće nepoverenje i u sebe i u druge. Šta je posledica? Negativan model sebe, ponet iz detinjstva, izrazito je plodno tle za kasniju učestalost fizičkog nasilja nad odraslom ženom. Što je ukorenjenije negativno viđenje sebe, to je nasilje koje se trpi učestalije. Uz to, nerazrešena porodična traumatizacija kod žena koje su u detinjstvu ili bile svedoci nasilja između roditelja ili žrtve njihovog nasilja bitan je faktor među uzrocima zbog kog kasnije trpe nasilje u partnerskim odnosima. One više od drugih brak svojih roditelja opisuju kao nezadovoljavajući i ako tako doživljavaju bračne odnose roditelja - imaju znatno slabiju kontrolu besa.

Psihičko nasilje: pretnja ma kojim oblikom fizičkog nasilja, omalovažavanje karaktera, izgleda, inteligencije, prijatelja ili rodbine, ispitivanje i optuživanje za neverstvo, izolacija od prijatelja, rodbine, pretnja oduzimanjem dece, zabrana posedovanja ličnih i predmeta koji žrtvi znače (npr. mobilnog telefona), uništavanje nameštaja ili predmeta koji su lična svojina žrtve, uskraćivanje novca, pretnja slanjem na psihijatrijsku kliniku zbog ludila i slično

Dok je u svetu i kod nas zastupljenost sigurnog obrasca afektivne vezanosti bila značajno veća i procentualno najveća u odnosu na druge obrasce nesigurne vezanosti, ovo i neka ranija istraživanja (iz 2005. godine) pokazuju promene: kod naših žena koje trpe partnersko nasilje sada je procentualno visoka učestalost nesigurne partnerske afektivne vezanosti i procentualno veća učestalost preokupirane, u odnosu na sigurnu afektivnu vezanost. To ukazuje na povezanost nasilja s bojažljivim modelom vezivanja, iza čega stoji pamćenje nasilja između roditelja, pa je rezultanta hronično trpljenje nasilja.
Skladni porodični odnosi, poštovanje i nenasilno rešavanje nesuglasica između supružnika, nezanemarivanje i nezapostavljanje detetovih potreba od majke i oca su jedini način da se kod deteta ne razvije negativno viđenje sebe ili drugog, zdrave emocionalne reakcije u frustrirajućim situacijama. Sa druge strane, žrtva trpi nasilje zbog kumulativne izloženosti stresnim iskustvima tokom života (nasilje u roditeljskoj kući, nerazrešena porodična traumatizacija, nasilje u partnerskoj relaciji, niska porodična kohezija) usled čega stvara, pre svega, bojažljivu i izbegavajuću afektivnu vezanost. Za formiranje negativnih obrazaca viđenja sebe i sveta potreban je ozbiljan kontinuitet nehumanosti prema ljudskom biću.
A kad je o kontinuitetu reč, tu imamo začarani krug. Porast nasilja u društvu direktno je povezan s porastom nasilja u porodici, a nasilje u porodici indukuju individualni, porodični, društveni i ekonomski faktori. U tom krugu, dakle svuda oko nas, postoje žrtve koje su izložene nasilju tokom celog života, najčešće su to žene, deca i stari; nasilje je model ponašanja, a ne izlolovani incident, koji atakuje na psihološko zdravlje žrtve. Ali, nasilje još guramo pod tepih kao porodičnu tajnu o kojoj se ne govori zbog stida i radi očuvanja nekakvog ugleda u mikrosocijalnom okruženju.
Prema tome, žrtve nasilja ne odlaze od nasilnika ili se veoma teško odlučuju na takav korak samo zato što, velika većina njih, od malih nogu za bolje i ne zna. Zato i put ka slobodnom životu bez nasilja, čiji je krajnji cilj kontrola, žrtve gledaju širom otvorenih očiju punim straha, neverice i sumnje da će se na njemu ikada naći. Na tom su putu i njihova deca, pa se nasilje kao obrazac ponašanja (činjenje ili trpljenje) često prenosi s kolena na koleno. Za presecanje takvog transgeneracijskog transfera potrebni su razumevanje, podrška, poštovanje, ljubav, istrajnost i mnogo toga još, stručna pomoć i sistemska potpora društva i države. Sve, samo ne odnos sublimiran kroz „šta je tražila, to je i dobila".

OTAC OSTAJE U SENCI MAJKE

Psihološka istraživanja afektivne vezanosti žrtve porodičnog i partnerskog nasilja usmerena su na odnos koji žrtva, od rođenja, ima s majkom. Prema nekim istraživanjima, ni tokom trudnoće nije moguće izbeći nataloženo sećanje na nasilje preživljeno u detinjstvu, tako da šteta počinje da se stvara još u prenatalnom periodu. Otuda, figurira opcija da su majke dominantno odgovorne za tip emocionalne vezanosti i kognitivne domete deteta, pa i onog koji kasnije postaje žrtva nasilja.
Uticaj oca na afektivnu vezanost žrtve nasilja kod nas nije istraživan. Ako je verovati pojedinim stručnjacima, „očevi su nespremni za ovaj vid saradnje". Izostaje i analiza uticaja drugih detetu bliskih ljudi (npr. babe, dede, vaspitači u vrtiću, učitelji). Otuda, za neke nove istraživače ostaje izazov utvrđivanja uloge oca u emocionalnom i kognitivnom razvoju deteta, budućeg čoveka koji će postati ili neće postati žrtva nasilja.