ZATVOR-RUDNIK ZA POLICIJU, ALI I ZA MAFIJU

ZATVOR-RUDNIK ZA POLICIJU, ALI I ZA MAFIJU


Policija u zatvorima na izvolte dobija kriminalne vođe i od njih informacije bitne za mnoge istrage. S druge strane, za mnoge osuđenike je zatvor odskočna daska za stepenik više u mafijaškoj hijerarhiji. Među njima su najaktuelnije plaćene ubice

Izvršenjem krivičnih sankcija ostvaruje se opšta i individualna svrha njihovog izricanja u cilju uspešne reintegracije osuđenih u društvo, glasi član 2 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. U realnom životu opšta svrha izvršenja krivičnih sankcija odnosi se na društveni značaj slanja osuđenika u zatvor, gde je najvažniji utisak javnog mnjenja o izvršenoj pravdi, koja bi, pored osećaja sigurnosti i bezbednosti, na građane trebalo da ima i preventivno dejstvo, odnosno da ih odvrati od izvršenja krivičnih dela.

Individualna svrha je uspešna reintegracija osuđenih u društvo, naravno po izlasku na slobodu. Ali da li je ta glavna svrha ispunjena kada poslednji mafijaški slučajevi u Srbiji pokazuju da su glavni kriminalci, među kojima su i plaćene ubice, upravo povratnici, ljudi s debelim robijaškim stažom, kojima je zatvor upravo bio odskočna daska za lestvicu gore u mafijaškoj hijerarhiji?

Zatvor je ustanova u kojoj osuđenici, počinioci krivičnih dela, izdržavaju zatvorsku kaznu na osnovu pravosnažne presude. U njemu su ljudi osuđeni zbog blažih prekršaja i krivičnih dela. Iza zatvorskih rešetaka su i oni koji su članovi, pa i vođe najjačih organizovanih kriminalnih grupa. Oni zbog kojih zatvori predstavljaju institucionalizovano podzemlje, ali pod kontrolom države…

U tom smislu, ka ovom podzemlju vuku se dve ozbiljne paralele. Jedna je odnos policije, koja u zatvorima na izvol’te dobija kriminalne vođe, a druga ona unutrašnja, u kojoj je zatvorska mafija organizam za sebe.
Zatvor je kao skup kriminalaca iza rešetaka uvek bio interesantan ljudima koji su u policiji s vodećih funkcija vodili borbu protiv organizovanog kriminala.

Bora Banjac, koji je vodio prvu Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala u Srbiji, za „Ekspres” kaže da su se iz zatvora u njegovo vreme često dobijale vrlo važne i valjane informacije.

– U zatvoru su posebni uslovi života. Osuđenici međusobno pričaju, stvaraju svoje klanove, poveravaju se, hvale… I to nikad ne prođe sakriveno. Uvek se nađe neko od zatvorenika ko će pričati policiji, i to za sitnu uslugu, slobodan vikend, godišnji odmor… Policija je u svakom zatvoru imala svoje inspektore, čiji je jedini zadatak bio razgovor sa osuđenicima. A njima, osuđenicima, uvek nešto treba, i svako je spreman da učini sve da to dobije. Mi smo najvažnije informacije dobijali kada su se pojedini bitni ljudi u podzemlju sami javljali, tražili razgovor s nama i pričali, uglavnom o suparnicima, njihovim poslovima i krivičnim delima – kaže Banjac.

Za policiju su u brojnim istragama, kada identifikuju osumnjičenog, bitne i njegove zatvorske veze.

– Kada identifikujemo osumnjičenog, pa se ispostavi da je on već bio u zatvoru, a pokušavamo da otkrijemo gde se krije ili ko su mu saučesnici u izvršenju krivičnog dela, prvi korak nam je da utvrdimo s kojim zatvorenicima je bio u kontaktu i ko mu je dolazio u posetu. U zatvorskim evidencijama se o tome strogo vodi računa, to su precizne informacije koje su se u brojnim istragama pokazale kao veoma bitne. Zatvorske veze su veze koje služe i napolju, po izlasku osuđenika iz zatvora – kaže za „Ekspres” izvor iz MUP-a.

I tu je tačka kojom se vraćamo na član 2 Zakona o izvršenju zatvorskih sankcija i reintegraciji osuđenika u društvo.
– Oni koji se bave pravim kriminalom, neće otići na Biro za zapošljavanje da traže posao, već nastavljaju s kriminalom, a zahvaljujući uspostavljenim zatvorskim vezama mogu i da se uzdignu na veći položaj u podzemlja – kaže naš sagovornik.

Upravo su iz zatvora regrutovane osobe koje danas važe za poslednju generaciju plaćenih ubica.

Jedan od inspektora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, koji je u Službi za zatvorsku bezbednost proveo dve decenije, za „Ekspres” tvrdi da je zatvor „rudnik informacija za policiju, ali i za ekipiranje u podzemlju”.

– Zahvaljujući informacijama koje smo dobili od osuđenika, u Srbiji je sprečeno nekoliko planiranih likvidacija osoba koje su bile na slobodi, izvršene su zaplene velikih količina narkotika, uhapšeno je nekoliko bitnih mafijaša koji su u tom momentu bili na listi najtraženijih begunaca. Naravno da je svaka od tih dobijenih informacija ostala zavedena pod oznakom službene tajne jer bi one čak i sada sigurno dovele do obračuna i likvidacija ako bi se saznalo ko ih je odao – kaže naš izvor.

On zato i tvrdi da je za svaku policijsku istragu rešenje moguće naći u zatvoru.

– Nažalost, policija nikada nije sarađivala za zatvorskom Službom za bezbednost onako kako je to trebalo da čini.

Uvek je postojala surevnjivost na relaciji Ministarstva unutrašnjih poslova, s jedne, i Ministarstva pravde s druge strane, zbog čega se sarađivalo samo kada zbog informacija koje smo dobijali od osuđenika policija nije mogla da nas odbije jer su bile važne za državu i društvo – kaže naš sagovornik.

On objašnjava i da su te informacije koje su im davali osuđenici dobijali od drugih zatvorenika u šetnji ili spavaoni, čak i od ljudi spolja koji su im dolazili u posetu.

– Najkvalitetnije i najbitnije informacije smo dobijali od osuđenika koji su sami tražili razgovor s nama, ali često smo i mi locirali one za koje smo smatrali da mogu da imaju dobre bezbednosne informacije i u takvim situacijama smo mi dolazili kod njih u posetu, na razgovor. Koliko god da su osuđenici jaki, moćni, svako se slomi posle godinu, dve u zatvoru. Mali su benefiti koji smo mi njima davali zauzvrat, paket više, poseta više, odobravanje ljubavne sobe, prelazak u poluotvoreno odeljenje – objašnjava naš sagovornik.

Značajne informacije najviše su dolazile od osuđenika koji su na robiju poslati na nekoliko godina, i koji često upadaju u psihološke krize.

– Klanovi unutar zatvora prave se na osnovu pređašnjeg života, života na slobodi i veza koje su tada stvorene. Ekipe se formiraju na osnovu poslova sa slobode i poverenja koje je među njima postojalo pre odlaska u zatvor. Glavnu reč, naravno, ima onaj koji je važio za najbitnijeg i na slobodi, vođa klana ili njegovi najbliži saradnici. Ubice, čak i one plaćene, po pravilu nisu nikada vođe u zatvoru. Oni su zatvorenici od kojih najviše strahuju ostali osuđenici jer njima još jedno ubistvo ne predstavlja problem. To su ljudi sa ozbiljnom patologijom ličnosti. Ali oni su i na slobodi bili izvršioci, plaćeni izvršioci, i to su i u zatvoru. Vođe su oni koji su po pravilu drčni, agresivni, čija se reč sluša i oni koji imaju najviše novca. Novac je i u zatvoru najbitnija stvar. Novcem se obezbeđuje hrana iz restorana, paketi, mobilni telefoni, plaćaju se advokati, finansijski obezbeđuje porodica napolju… Onda se u zatvoru širi ekipa jer je svakom vođi unutra bitno da ima što brojniju i jaču ekipu. Ali u nju se ulazi samo ako neko od ostalih garantuje za tu osobu. E onda uz takvu garanciju neko novi, po pravilu mlađi, postaje deo ekipe. I na njega se računa i po izlasku iz zatvora. Tu se među osuđenicima prave razne kombinacije. Uvek je tu neko ko uskoro izlazi na slobodu i ko je planiran da napolju uradi određeni posao za grupu. Svima njima je najviše stalo do novca, pa je prvi posao napolju po pravilu šverc droge, pljačka, ali i obračun sa suparnicima, naručena likvidacija. Najbolji plaćenici su narkomani, ljudi koji su za drogu spremni da urade sve što se od njih traži – objašnjava naš sagovornik.

Iz zatvorske sredine potekao je i trenutno najtraženiji plaćeni ubica u Srbiji – Čaba Der (39) iz Čantavira, koji je osumnjičen da je 5. januara na Banovom brdu hicima iz pištolja ubio Nebojšu Markovića (37). I za Čabu zatvorski podaci ukazuju da je „korisnik narkotika”.

Čaba je iz zatvora izašao u februaru 2017, a iza rešetaka je bio od 2009. godine, kada je uhapšen, a zatim i osuđen za ubistvo Branislava Jelačića, člana kriminalne grupe „Firma”. Ubistvo je izvršio po nalogu Jelačićevog suparnika u poslu Vojislava Škrbića, koji je takođe bio osuđen. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je služio kaznu, Čaba Der se priklonio klanu jednog od najjačih bosanskih kriminalaca Darka Eleza. Za Čabom postoji i poternica mađarske policije, koja ga sumnjiči za ubistvo biznismena Lasla V. u Budimpešti. I u tom slučaju se radilo o plaćenoj likvidaciji.

– Čaba Der je očigledno plaćeni ubica, ali teško da za njega može da se kaže da je profesionalac u svom poslu. Ostavio je tragove u Mađarskoj na osnovu kojih je i identifikovan, a u Beogradu je dozvolio da ga snimi kamera. On očigledno jeste osoba koja nema problem da uperi pištolj i ubije, ali teško da će ga posle ovoga angažovati iole ozbiljna kriminalne ekipa. Drugo, on je sada vruć saradnik, neko ko može da dovede policiju i do drugih iz grupe, što znači opasan za saradnike i one koji su ga angažovali – objašnjava naš izvor iz MUP-a Srbije.

Jedan od bivših upravnika zatvora u Sremskoj Mitrovici za „Ekspres” kaže da je u zatvoru lako naći plaćenika za bilo koje delo, pa i za ubistvo.

– Jedno su vođe klanova koje u zatvor dolaze s novcem i koje mogu da plaćaju sve. Drugo su oni, a njih je većina, koji su bez para, jad i beda. Ljudi kojima se i porodica napolju našla bez ičega, a kamoli da njima u zatvoru mogu nešto da pruže. Dosta je onih kojima je zatvor jedina normalna kuća, jedino utočište, i koji se zato i priklanjaju klanovima jer tako dobijaju cigarete, neki paket, ali su svesni da im tek po izlasku iz zatvora treba veći novac. E, zato se oni ekipiraju i postaju plaćenici. Drugi posao nemaju. I nisu plaćenici samo napolju, već i unutra.

U zatvoru smo imali slučaj kada je pokušano ubistvo osuđenika za koga se sumnjalo da je učestvovao u ubistvu Jovana Guzijana Cunera. Jedan od zatvorenika je tada u čarapu stavio četiri sapuna, zategao čarapu i tog osuđenika pogodio u glavu. Imali smo saznanja da je njegovo ubistvo naručeno spolja, u ime osvete, ali dokaza nije bilo pa taj slučaj nikada nije procesuiran – kaže ovaj bivši upravnik zatvora.

Među maloletnicima je glavni ubica

U valjevskom zatvoru gde kazne služe stariji maloletnici, situacija je drugačija.

– Oni se ekipiraju po regionalnom principu, po mestu rođenja, tako da tamo postoji beogradska, niška, kragujevačka ekipa… I uvek je među njima glavni onaj koji je tu zbog ubistva. On je vođa koga ostali slušaju. Ako i postoji dilema ko među njima treba da bude lider, oni to brzo rešavaju – kaže naš sagovornik.

Opačić komandovao osuđenicima

Jovan Opačić, dugogodišnji vođa novosadskog podzemlja, važio je za osobu koja je neprikosnoveno vladala osuđenicima u Sremskoj Mitrovici.

– On je bio klasičan krimos, bezobrazan, drčan i agresivan prema ostalim osuđenicima. Zato je godinama i uspevao da drži sve osuđenike pod svojom kontrolom. Njegovo bahaćenje je išlo do te mere da je čak ušao u vezu s jednom radnicom zatvora, s kojom se sastajao u svojoj ćeliji. Za to vreme ostali osuđenici su se sklanjali iz soba i paviljona. I za to im je plaćao paklicu cigareta – kaže jedan od bivših upravnika ove ustanove.
Opačić i njegova supruga Jasmina ubijeni su u februaru 2015. na ulici u Novom Sadu. Opačić je tada bio na zatvorskom vikendu.  

Informacija za proteze za noge

– Naravno da je bilo i osuđenika koji su lažnim saznanjima o navodnom krivičnom delu pokušavali da od Uprave dobiju neki benefit, i to najčešće rade poznati prevaranti. Oni ne prezaju od davanja lažnih informacija, a na meti su im uvek akteri medijski najvažnijih slučajeva, ali nisu samo oni spremni na prevaru. Jedan osuđenik koji je u zatvoru bio zbog trgovine ženama koje je terao na prostituciju u saobraćajnoj nesreći je ostao bez obe noge pa je imao proteze koje je trebalo menjati i, naravno, pošto je bio u zatvoru, o trošku Uprave. Pošto se radilo o visokoj ceni, on se ponudio da nam u znak zahvalnosti da značajnu informaciju o jednom ubistvu u Beogradu. Ispriča on sve, čak tvrdi da je video ubicu u momentu kad je pucao. Naravno, odmah pozovemo policiju i dobijemo informaciju da je taj zločin već rešen i da ubica uopšte nije osoba koju je imenovao dotični osuđenik – kaže bivši upravnik zatvora. 
Plaćene ubice i zatvorske veze

Saša Vidović

Saša Vidović iz Bijeljine važio je za glavnog plaćenog ubicu škaljarskog klana do oktobra 2016, kada je u rodnom gradu uhapšen zbog sumnje da je sa Aleksandrom Bulatovićem ubio Miroslava Lazarevića (32) iz Istočnog Novog Sarajeva. Vidović je za to ubistvo osuđen na 20, a Bulatović na 19 godina zatvora. U Srbiji se Vidović zvanično dovodi u vezu s pokušajem ubistva Slobodana Kašćelana, vođe kavačkog klana, u junu 2016. godine u Novom Sadu. Kašćelan i njegov telohranitelj Vladimir Vučković tada su teško ranjeni, a policija je nekoliko meseci kasnije za ovo delo protiv Vidovića podnela krivičnu prijavu.
Vidović je takođe osoba s debelim zatvorskim stažom. U policijskoj akciji u Novom Sadu 2009. je uhvaćen u krađi „audija A6″ i tom prilikom je ranjen. Važi i za jednog od glavnih ljudi bosanske auto-mafije u Srbiji. Za njim je policija BiH svojevremeno raspisala dve međunarodne poternice zbog serije razbojništava i teških krađa, kao i pet centralnih poternica zbog lakših krivičnih dela. Osuđivan je zbog pljačke Pavlović banke u Donjoj Trnovi kod Bijeljine, kao i za serije razbojništava. Poznat je i kao nasilnik.

Vasilije Rafailović

Za Vasilijem Rafailovićem raspisana je potraga zbog sumnje da je 7. decembra 2016. u Bečićima ubio Đorđa Boretu, člana škaljarskog klana. U pucnjavi u restoranu „Trofej” ubijen je i doktor Dragan Zečević, slučajna žrtva, a ranjen njegov prijatelj Ivo Stanišić. Za ubistvo Borete i doktora Zečevića optuženi su Vasilije Rafailović, Ratko Vušović, Ivan Cicmil, Miljan Bulatović i Vladimir Šmanja.
Rafailović, direktni izvršilac, i saučesnici Vušović i Cicmil su u bekstvu i njima se sudi u odsustvu.
Prema policijskim informacijama, njima je ubistvo Borete plaćeno drogom.
Osumnjičeni Rafailović je ranije hapšen zbog droge, razbojništva, a učestvovao je i u više vatrenih obračuna.

Marko Jovanović

Crnogorska policija još traga za odbeglim Markom Jovanovićem, koji se sumnjiči da je 31. marta prošle godine u centru Podgorice ubio Miloša Šakovića, pripadnika kavačke kriminalne grupe. U pucnjavi u restoranu ubijen je i Radivoje Jovanović, slučajna žrtva.
Osumnjičeni Jovanović je posle zločina pobegao, neko vreme se navodno krio u Crnoj Gori, a kasnije je uspeo da se skloni.
Njegovi saučesnici u zločinu su otkriveni i većina se nalazi u Istražnom zatvoru u Spužu.
Jovanović, inače rođeni Podgoričanin, bio je navodno blizak grupi Baranina Alana Kožara.
Privođen je više puta. Poslednji put nepuna dva meseca pre zločina, kada je crnogorska policija zaplenila veću količinu oružja i blindirane automobile. Zbog oružja je hapšen i u maju 2017. godine.

Mario Milošević

Podgoričanin Mario Milošević, koji je uhapšen u julu prošle godine na KiM, važi za plaćenog ubicu kavačkog klana. Crnogorska policija sumnjiči ga da je sa Igorom Mašanovićem i Vukanom Vujačićem 10. oktobra 2016. u Cetinju ubio Radomira Đuričkovića, pripadnika škaljarskog klana. Godinu dana kasnije, u Beogradu je ranjen Radomirov brat Miloš Đuričković, a prva žrtva škaljarsko-kavačkog klana bio je njihov kum Goran Radoman, koji je ubijen u februaru 2015. na Novom Beogradu.
Miloševića crnogorska policija povezuje s još nekoliko likvidacija izvršenih za račun kavačkog klana, a sumnja se da su mu oni obezbedili i sklonište na KiM. Prilikom hapšenja kod Miloševića je kosovska policija pronašla dva pištolja i skank.

Srđan Popović

Banjalučanin Srđan Popović uhapšen je u avgustu 2017. u Gracu zbog sumnje da je hicima iz snajpera u oktobru 2015. u Budvi ubio Gorana Đuričkovića, vlasnika restorana „Old Fisherman’s Pub”. U momentu kada je izvršio zločin, Popović je imao samo 22 godine, ali je važio za obučenog ubicu, veštog u rukovanju preciznim naoružanjem.
Smrtonosne hice u Đuričkovića, Popović je ispalio sa zidina Starog grada sa 70 metara vazdušnom linijom. Ispalio je tri projektila iz snajperske puške, od kojih je jedan pogodio Đuričkovića, dok su dva završila u zidinama restorana.
Austrijska policija je prilikom hapšenja Popovića kod njega pronašla veću količinu narkotika.
Popović je i pre hapšenja bio poznat po teškim krivičnim delima sa elementima nasilja, kao i za učešće u krijumčarenju kokaina.

Saša Cvetanović

Saša Cvetanović Pitbul priznao je da je za ubistvo Nikole, brata Luke Bojovića, od pripadnika klana Slobodana Šaranovića uzeo 30.000 evra. U svedočenjima ostalih pripadnika klana, kako ih je na sudu izneo svedok-saradnik Miloš Vojnović, Cvetanović je opisivan kao narkoman koji je novac ubrzo potrošio i zatim tražio još. Ranije je osuđivan za teške krađe.

Janoš Šnajder Pendula

Janoš Šnajder, osumnjičen za ubistvo bračnog para Jasmine i Nenada Opačića, predozirao se u Pragu 2015. godine. Njega je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici zavrbovao Opačićev rival u poslu. Šnajder je zavrbovan upravo jer je bio dobar sa Opačićem, ali i zbog slabosti ka narkoticima.

Sretko Kalinić

Sretko Kalinić, najopasniji ubica zemunskog klana, služi zatvorsku kaznu od 40 godina. Osuđen je zbog učestvovanja u ubistvu premijera Zorana Đinđića i za kasapljenje Milana Jurišića Jureta u Španiji, a priznao je i da je učestvovao u ubistvu Branka Jeftovića Jorge i pokušajima ubistava Andrije Draškovića i Zorana Nedovića.

Željko Milovanović

Jedan od najpoznatijih plaćenih ubica, Željko Milovanović zvani Gavra ili Severni vetar, 2015. godine je pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora kao neposredni izvršilac ubistva hrvatskog novinara Ive Pukanića i njegovog saradnika Nika Franića 23. oktobra 2008. u Zagrebu.
Zbog istog dela na istu kaznu osuđen je i u Hrvatskoj, ali kaznu od 2009, kada je uhapšen u Beogradu, služi u Srbiji.
Pukanić je ubijen 23. oktobra 2008. eksplozivom koji je podmetnut pod njegov automobil na parkingu ispred redakcije. Sud je utvrdio da ga je tu postavio Milovanović, koji se prethodno na mesto zločina dovezao skuterom, i da je to učinio za imovinsku korist koja nije utvrđena presudom, ali se u istrazi pominjala brojka od čak pola miliona evra.
Koliko je poznat po zatvorskom stažu, još je poznatiji po pokušajima bekstva na slobodu. Uspeo je da pobegne iz zatvora u Istočnom Sarajevu, kao i prilikom privođenja u beogradskoj Palati pravde 2004. godine.
Sa glavnim ubicom zemunskog klana – Sretkom Kalinićem je 7. februara 2012. pokušao da pobegne iz pritvora Specijalnog suda u Ustaničkoj ulici.

Milan Stojanović Alen

Beograđanin Milan Stojanović zvani Alen, jedan od najtraženijih međunarodnih plaćenih ubica, uhapšen je 2004. u Keniji zbog sumnje da je četiri godine ranije likvidirao vođu glavnog narko-kartela istočne Afrike Ibrahima Akašu u amsterdamskoj ulici crvenih fenjera, a dve godine kasnije i njegovog sina Kamaldina u Najrobiju.
Hapšenje Stojanovića, koga su tražile i policije Južne Afrike i Holandije, ocenjen je tada u Keniji kao ulov godine.
Stojanović je rođen u Železniku, gde je i živeo do svoje 20 i neke godine, a zatim se otisnuo u svet. Najviše vremena proveo je u Francuskoj, čiji je pasoš imao.
Sa Stojanovićem je tada uhapšen i kenijski biznismen Džejms Nganga Vaveru, a ključnu ulogu u njihovom privođenju imali su sinovi ubijenog Ibrahima Akaše, Tinta i Baktaš, koji su ga uhvatili ispred međunarodnog aerodroma u Najrobiju i zatim predali policiji.
Ubijeni Akaša inače je bio narko-bos koji je preko afričkih grupa organizovao transporte velikih količina droge u Holandiju. Pre ubistva skrivao se u Amsterdamu jer ga je kenijska policija tražila zbog hašiša vrednog 12 miliona dolara, zaplenjenog nekoliko dana ranije u Mombasi. Ubijen je dok je u automobilu čekao zeleno svetlo na semaforu. Prišao mu je ubica na biciklu i ispalio mu u glavu četiri metka te pobegao.
Holandski mediji tada su spekulisali da je Akaša ubijen u sukobu dva vodeća narko-kartela koji kontrolišu šverc droge iz Afrike u Evropu. Akašin sin Kamaldina ubijen je 2002. na svojoj benzinskoj pumpi u Najrobiju.

Darko Nikolić i Dejan Životić
Kazne Darku Nikoliću i Dejanu Životiću iz Beograda, koje je Okružni sud u Čačku 2000. godine osudio na smrt, Vrhovni sud Srbije je preinačio u kazne zatvorom od po 40 godina. Oni su optuženi da su, po narudžbini Gorana Bojovića iz Kejptauna, za 50.000 nemačkih maraka od 1995. do 1997. godine ubili petoricu Čačana.

Pomagačima Nikolića i Životića, Vrhovni sud je smanjio kazne od pola godine do pet godina. Miko Velimirović je osuđen na 15 godina, Slavo Marković na osam i po godina, Voja Ivanović na pet godina, Ivica Minić na tri i po godine i Nenad Martinovski na dve godine zatvora. Kazne su ublažene i Beograđanima Vladimiru Niniću na dve i po godine i Meremiji Pajoviću na godinu i po dana.

Darko Nikolić je osuđen za ubistvo Milijana Anđelića i Milivoja Vujovića, koje je likvidirao 22. avgusta 1995. godine na parkingu ispred restorana „Lovac”. On je krajem novembra iste godine pokušao da u kafiću „Montana” ubije i Tomislava Mihailovića, ali je tada nedužan stradao noćni čuvar Jovan Aleksić.

Plaćene ubice nisu odustale od namere da likvidiraju Mihailovića, koga je 5. juna sledeće godine ubio Dejan Životić. Šest meseci kasnije, Životić je po nalogu iz Kejptauna usmrtio i Branka Drobnjaka, jednog od braće Drobnjak, koji su se sukobili s braćom Goranom i Zoranom Bojovićem, što je bio i osnovni povod za ovaj obračun u čačanskom kriminalnom podzemlju i likvidaciju žestokih momaka.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar