ČOVEK KOJEG SE I STALJIN PLAŠIO: Kako je Mustafa Golubić ostavio dubok utisak na sovjetskog direktora

Golubićev životni put, sve akcije koje je izveo, počev od ubistva Franca Ferdinanda, ostavile su dubok utisak na Staljina. Iako su im se putevi sreli tek nakon 1920. godine, sovjetski diktator je uvažavao i Mustafin opus iz perioda pre i za vreme Prvog svetskog rata. A opus je bio zaista bogat i impozantan

Josifa Visarionoviča Staljina mnogi smatraju za jednog od najokrutnijih vladara u istoriji čovečanstva. "Crveni car", koji je suvereno vladao ogromnom boljševičkom državom bezmalo tri decenije, redefinisao je mnoge postulate praktične politike. Da je Josif Visarionovič Staljin kojim slučajem, poput Nikole Makijavelija, napisao svoju verziju udžbenika praktične politike poput "Vladaoca", postalo bi to nezaobilazno štivo u političkom odgoju svakog budućeg diktatora i tiranina.
Bilans njegove vladavine meri se sa više od 40 miliona izgubljenih ljudskih života, što u Drugom svetskom ratu u borbi sa Nemcima, što u njegovim čistkama političkih neistomišljenika. Anegdota kaže da je jednom prilikom na početku rata sa Hitlerom jedan general besan izašao iz Staljinovog kabineta i da je naglas izgovorio: "To nadmeno govno". Šef kabineta je odmah prijavio slučaj hozjainu i straža je nesretnog oficira s kapije vratila u Staljinov kabinet. "Crveni car" je postavio obojicu ispred sebe i pitao je oficira na koga je mislio kada je to izgovorio.
Oficir je odgovorio da je mislio na Hitlera. A onda se Staljin okrenuo prema svom saradniku i upitao: "A na koga si ti mislio". I šta mislite šta se desilo. Naravno, neko je morao da ostane bez glave. U Staljinovom slučaju obojica. Čovek jednostavno nije želeo da rizikuje. Imaš čoveka, imaš problem. Nemaš čoveka, nemaš problem. To je bila Staljinova oprobana deviza.
Ipak, i kao takav, nesumnjivo svirep i bezosećajan, Josif Visarionovič Staljin se plašio i istovremeno uvažavao, pošto to u njegovom slučaju dođe na isto, samo jednog čoveka. Bio je to Mustafa Golubić. Njegov životni put, sve akcije koje je izveo, počev od ubistva Franca Ferdinanda, ostavile su dubok utisak na Staljina. Iako su im se putevi sreli tek nakon 1920. godine, sovjetski diktator je uvažavao i Mustafin opus iz perioda pre i za vreme Prvog svetskog rata. A opus je bio zaista bogat i impozantan.

Kolubarska bitka
Golubić je bio borac u srpskoj vojsci, u činu podoficira borio se i u Cerskoj i u Kolubarskoj bici. U novembru 1914. godine u jeku borbi, u podnožju planine Maljen, gde je srpska vojska vodila odsudnu bitku prsa u prsa sa nadmoćnim neprijateljem. U takvim događajima fortuna je često menjala stranu, pa se stoga ni nekakva jasna linija razgraničenja između dve sukobljene strane nije mogla povući.

Apis mu je dao zadatak da ubije bugarskog cara, a Rusi da ubije nemačkog Kajzera. Obe akcije su, međutim, obustavljene pre nego što se krenulo u realizaciju

U nekakvom zatišju usred novembarske noći, grupa srpskih vojnika među kojima je bio i Mustafa Golubić skupila se oko vatre. Razgovarali su i delili nešto malo hleba i bocu rakije ne bi li se ugrejali. Boca je bila kod vojnika do nekadašnjeg četnika vojvode Tankosića, kada odjednom iz tmine iskočiše četiri prilike u plavim mundirima i povikaše: "Halt! Hende hoh!". Bili su to Austrijanci, neka patrola koja je videla vatru i nabasala na grupu srpskih vojnika koji nisu bili dovoljno oprezni i nisu imali stražu. Oružje im je bilo sa strane složeno u sošku kraj vatre, bili su iznenađeni i nisu imali šanse da pruže otpor. Odjednom Mustafa uze flašu sa rakijom od čoveka koji je stajao do njega i raširenih ruku, da pokaže da nije naoružan, krete ka njima.
"Ne pucajte, braćo, i vi ste Srbi. Vidite kakvo je ovo pasje vreme. Sutra ćemo da ginemo, sad, brajko moj, uzmi malo ove rakije da ugreješ kosti. Pusti sada da prolivamo krv, ima se kad i sutra", samouvereno sa osmehom koračao je Mustafa ka iznenađenim Austrijancima, koji ga ni reč nisu razumeli, ali je jedan od njih, kad mu je Mustafa prišao, bio dovoljno neoprezan da spusti oružje i krene rukom ka flaši rakije. Delić sekunde bio je dovoljan srpskom komiti da izvuče nož ispod pojasa i zarije ga u slabine austrijskom vojniku, a zatim da se baci zajedno sa njim na preostalu trojicu.
Tako je dao dovoljno vremena svojim saborcima da se dohvate oružja i zarobe Austrijance. U gušanju je smrtno izbo još jednog Austrijanca dok je jednog lakše ranio. Četvrti je bajonetom uspeo da zakači njega po ruci i lakše ga rani, ali epilog je bio da su Austrijanci bili zarobljeni.

Atentat na bugarskog cara
U periodu posle Kolubarske bitke Apis je Mustafi dao specijalan zadatak. Ideja je bila da se oformi grupa ljudi, ne više od deset njih, koju bi predvodio Golubić i koja bi prošla obuku u odredu vojvode Voje Tankosića. Momci su bili pažljivo birani. Svi su poticali iz istočne Srbije i savršeno su vladali bugarskim jezikom. Apis je imao ideju da Mustafina grupa pređe u Bugarsku u manjim grupicama po dva-tri čoveka i da po već oprobanom receptu iz Sarajeva u Sofiji ubije bugarskog cara Ferdinanda.
Dimitrijević je smatrao da bi likvidacija bugarskog suverena, inače etničkog Nemca iz dinastije Saksen-Koburg Gota, prelomila Bugarsku da pristupi Antanti. Realizacija je nekoliko puta odgađana, mada je Golubić o Apisovim namerama izvestio i svoje pretpostavljene iz ruske Ohrane. Njima je to naravno i odgovaralo. U eventualnom atentatu na bugarskog cara videli su svoju šansu da postave vladu koja bi bila pod njihovim uticajem, dok bi prljav posao nesvesno završili Srbi. Postojali su, doduše, podaci da je Apis o svojim planovima izveštavao Francuze, ali niko, pa ni on nije imao pojma da je Golubić dvostruki agent. Ipak, plan nikada nije realizovan i Bugarska je napala Srbiju krajem 1915. godine.
Mustafa je ubrzo povučen sa fronta i poslat u novu misiju. Unapređen je u čin četničkog poručnika i zajedno sa još dvojicom srpskih oficira, po ideji Ante Trumbića, poslat je u Rusiju sa namerom da tamo prikupe dobrovoljce koji bi se borili na strani Srba. Iako je njihova misija uglavnom bila bezuspešna (uspeli su da skupe jedva 321 dobrovoljca), za Golubića je bila više nego plodotvorna.
Pod krinkom zvanične vojne delegacije, pukovnik Viktor Aleksejevič Artamonov, ruski vojni ataše u Srbiji, udesio je da Mustafu Golubića prime u ruskom generalštabu. U delegaciji sa ruske strane pojavio se i čovek iz njihove tajne službe koji mu se predstavio kao generalštabni pukovnik Šefel. U kratkom razgovoru obavestio je Golubića da se na njega računa, da očekuju da i dalje nastavi sa dobrim radom i najavio mu mogućnost novih zadataka na tlu Zapadne Evrope. Rekao mu je da će mu ubuduće menjati kontakte, ali da svako ko bude kontaktirao sa njim mora da mu se obrati lozinkom, odnosno pitanjem: "Da ne znate slučajno koje je po redu slovo omega u grčkoj azbuci?". Odgovor treba da bude: "Nismo učili grčki u školi". Tako je Mustafa zvanično postao agent "Omega" ruske obaveštajne službe.

Atentat na Kajzera
Nakon posete Rusiji, Golubić se pridružuje srpskoj vojsci na Krfu, ali ubrzo odlazi put Pariza gde se kratko zadržava, a zatim odlazi u Ženevu. Tamo održava vezu sa ruskim agentima, sa kojima se sastaje svake nedelje u parku u blizini jezera. Njegova veza traži od njega da pristupi pripremama za atentat na nemačkog cara Vilhelma. A onda do Golubića dolazi vest da su u grčkoj pohapšeni njegovi saborci iz "Crne ruke" na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Mustafa je odbio da se pojavi pred sudom, a kralju Aleksandru Karađorđeviću nikada nije oprostio to što je pogubio njegovog prijatelja. Vrebao je samo priliku da se osveti.

Za Kardelja i Tita govorio je da su obični denuncijanti, a otvoreno je iznosio sumnje da Tito, zapravo, radi za britansku tajnu službu

U tom periodu, u leto 1917. godine, odjednom zamire njegova komunikacija sa Rusima. Jednostavno redovni kontakti se više nisu dešavali. Mustafa je bio zabrinut, ali je bio strpljiv. Svakoga dana je odlazio na dogovoreno mesto. Sve dok jednom prilikom krajem godine do njegove klupe u parku nije seo čovek i pitao koje je po redu slovo omega. Mustafa je bio srećan, ali je ubrzo uvideo da Rus ne deli njegov entuzijazam. Predstavio mu se kao Nikolaj Ignjatev, seo je pored njega i oslovio ga po imenu koje je nosio u Ženevi, Gojko Miletić. Dao mu je novac, a kada ga je Mustafa pitao za dokumenta, rekao mu je da će ih zajedno sa zadacima dobiti u Moskvi gde će ga uskoro pozvati. Ustao je hitro i otišao kada je Mustafa primetio čoveka koji je ustao odmah za njim i koji ga je očigledno pratio.
Mustafa nije gubio vreme, pustio ih je da malo odmaknu, a zatim se podigao sa klupe i otišao u drugom pravcu. Čovek koji je pratio Ignjateva bio je nemački agent. Golubić je otišao u suprotnom pravcu ne bi li mu zavarao trag, ali ih je brzo ponovo našao. Ovaj put bio je efikasan i opravdao je očekivanja svojih šefova u Moskvi. U pogodnom momentu zgrabio je nemačkog agenta koji je pratio Rusa, odvukao ga u nekakvo dvorište i tamo mu je hitrim pokretima ruke slomio vrat i zatim se nonšalantno, kao da se ništa nije desilo, vratio na ulicu. Posle sedam dana, u parku kod spomenika Karlu Braunšvajgu, ponovo se sreo sa Ignjatevom koji ga je uputio u Moskvu.

Otmica Kutepova i Milera
Iako je došlo do promene režima u Rusiji, to za Mustafu nije mnogo značilo. I dalje je radio za rusku tajnu službu koja se sada zvala OGPU. Ljudi su manje-više bili isti. U kabinetu Vjačeslava Rudolfoviča Menžinskog sedeli su Staljin i general Artuzov. Tema je bio vođa bele emigracije, general Kutepov. Pošto im je zadavao mnogo problema, odlučili su se da ga likvidiraju. Prvobitno, zadatak su poverili bivšem carskom pukovniku Popovu koji je preko poznanstva sa Italijanom Di Robertom trebalo da se približi Kutepovu. Italijan je, međutim, shvatio o čemu je reč i na vreme upozorio Kutepova šta mu se sprema, pa se on distancirao od Popova.
Onda je rukovodstvo OGPU odlučilo da pošalje mobilnu ekipu "Omega" koju je predvodio Mustafa Golubić. Šestorica agenta i Golubić preobučeni u francuske policijske uniforme i sa dva automobila na spektakularan način nasred ulice u Parizu otimaju Kutepova i odvoze ga u nepoznatom pravcu. Prolaznici su mislili da je reč o hapšenju nekog kriminalca i dok se pariska policija osvestila, Kutepov je već bio na ruskom brodu na putu kroz Dardanele ka Odesi. Staljin je bio oduševljen Mustafinim umećem, iako ga je poznavao odranije i imao o njemu prilično visoko mišljenje. Nakon ove operacije Staljin je u njega stekao enormno poverenje koje je vremenom sve više raslo.
Sličnu akciju sproveo je i prilikom likvidacije Kutepovljevog naslednika, generala Milera. U njegovu likvidaciju bila je uključena kompletna rezidentura ruske službe na zapadu Evrope i mobilna grupa "Omega" Mustafe Golubića, kome je pripala uloga da na terenu sprovede operaciju kojom je rukovodio lično Ježov, svemoćni šef Staljinove tajne službe pre Berije.

Kralju Aleksandru Karađorđeviću nikada nije oprostio to što je pogubio njegovog prijatelja Apisa. Vrebao je priliku da se osveti

Mustafa se pod maskom bogatog trgovca iz Maroka prvo uvukao u krug ljudi u kojem se kretao general Miler, a onda se isto tako vrlo uspešno uvukao i u krevet generalove supruge, čuvene operske pevačice. General je, pogađate, otet iz stana u kom je živeo u Parizu, obezbeđenje mu je likvidirano i nestao je u nepoznatom pravcu. Kasnije te večeri u luku Gavr na severozapadu Francuske ušao je kamion sa diplomatskim tablicama. Policija ga je zaustavila na ulazu u luku. Unutra su bile tri osobe - jedna je bila jako pijana i u nesvesnom stanju. Policajci su mislili da je to od alkohola, pa ih prizor pijanog Rusa nije naročito iznenadio. Međutim, bio je to general Miler, koga je Golubić drogirao, a zatim polio flašom votke da zaudara na alkohol. Inteligentno je predvideo da onda niko neće kontrolisati vozilo. Miler je transportovan u Moskvu gde je dve godine proveo u tamnici u Lubjanki da bi bio streljan 1939. godine.

Doakaću Valteru
Dok je boravio u Moskvi, Mustafa Golubić je odsedao u hotelu "Luks" gde su živeli i drugi rukovodioci Kominterne iz manje-više celog sveta. Iako je viđao svoje zemljake, nije sa njima provodio mnogo vremena. Gledao ih je nekako sa podozrenjem. Izuzeci su bili Rodoljub Čolaković i general OGPU Ivan Kralj. Jednom prilikom, svedoči Čolaković, za stolom pored njih nalazili su se jugoslovenski komunisti, a među njima i Josip Broz Tito i Edvard Kardelj. Mustafa nije želeo ni da ih pozdravi, samo je Čolakoviću rekao da su to najobičniji intriganti i da se on pita sve bi on njih po kratkom postupku. Drugom prilikom, negde potkraj 1934. godine dok su se šetali Parizom, Golubić je pitao Čolakovića gde su nestali svi njihovi drugovi i saborci.
"Gde je Sima Marković? Gde je Gorkić? Gde je Vojo Vujović? Gde je Radomir Vujović? Gde je general Kralj? Gde su nestali svi saradnic Kominterne iz Jugoslavije?"
"Zar ti, Mustafa, sumnjaš u naše rukovodstvo?", pitao ga je navodno Čolaković.
"Imam pravo da pitam. Ja nisam funkcioner partije, ja sam bio i ostao vojnik. Ti se boriš. Praviš KPJ ovde u Parizu, a svi ostali su mrtvi. I ko će sebi da pripiše zasluge. Pa naravno, Valter i Kardelj. Dva denuncijanta i spletkaroša. Naročito Valter. Sve druge optužuje da su trockisti, a ja već duže vreme sumnjam da je on engleski agent i da je poslat u Moskvu da nam razori partijsku organizaciju. Ne znaš ti šta se dešava na terenu. Englezi ne daju Balkan ni po koju cenu. Ali, nema veze, doakaću ja i tom Valteru. Ne brini ti."
Čolaković ga je opomenuo da ne sme da radi stvari na svoju ruku, na šta mu je Golubović i tada, ali i još jednom u hotelu "Luks" u Moskvi ponovio da ako bi se samo on pitao, Valter bi bio odavno mrtav. Kada su im se putevi ponovo ukrstili početkom rata 1941. u Beogradu, Mustafa je bio rešen da sprovede svoj naum koji je u međuvremenu postao i Staljinov zadatak.

(nastaviće se)