TAJNE PAPINOG ARHIVA

TAJNE PAPINOG ARHIVA


Iako je interesovanje za spise koje je ostavio Pije XII veoma veliko, još je zanimljivije to šta je sam vrh Katoličke crkve znao o pomoći koju su neki pripadnici Crkve pružali nacistima i ratnim zločincima u njihovom bekstvu posle rata. U tim, kako ih nazivaju, pacovskim kanalima posebnu ulogu imao je i hrvatski sveštenik Krunoslav Draganović

Papa Franja je odlučio da osam godina pre roka budu otvoreni arhivi koji će rasvetliti ulogu pape Pija XII u Drugom svetskom ratu. Svet se najviše interesuje da se otkrije mera ćutanja pape povodom brutalnih zločina, od Holokausta do masovnih zločina u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ova odluka, koja će zapravo zaživeti 2020, ravno osam godina pre predviđenog roka za otvaranje arhiva, ponudiće uvid u jedan od najmračnijih perioda Evrope i ulogu Rimske kurije. Šta god da istraživači, istoričari ili novinari pronađu u arhivima, malo je verovatno da će to izmeniti predstavu ljudi o jednom od najkontroverznijih poglavara Rimokatoličke crkve u modernoj istoriji. On je brendiran ili kao blizak nacistima, ili kao njihov tihi protivnik, zavisno od toga koga pitate.

Jedna od oblasti koja bi mogla posebno da bude zanimljiva za istraživanje su čuveni pacovski kanali, sistem izvlačenja nacista i kolaboracionista iz oslobođene Evrope. Iako je interesovanje za spise koje je ostavio Pije XII veoma veliko, još je zanimljivije to šta je sam vrh Katoličke crkve znao o pomoći koju su, barem neki pripadnici Crkve, pružali nacistima i ratnim zločincima u njihovom bekstvu posle rata. U tim, kako ih nazivaju, pacovskim kanalima posebnu ulogu imao je i hrvatski sveštenik Krunoslav Draganović, koji je u zgradi hrvatskog samostana Svetog Jeronima u Rimu izdao pasoš Crvenog krsta ne samo Anti Paveliću, već i notornom nacističkom zločincu Klausu Barbiju, esesovcu poznatom kao “koljač iz Liona”. Tu crkvenu vezu u svojim memoarima pominju i drugi zvaničnici NDH koji su uspeli da pobegnu: Vjekoslav Luburić ili Eugen Dido Kvaternik. I Andrija Artuković je na suđenju u Zagrebu takođe govorio o samostanima i sveštenicima koji su njegovim ljudima pomogli da stignu “na sigurno”.

Tek će se videti koliko je papa Pije XII znao o tome da Crkva pomaže i notornim zločincima. Jer neki od njih, koji su imali i bolje veze sa Crkvom, veoma brzo su morali da odgovaraju pred sudom za svoja dela: i to ne samo ministri „bogoštovlja” u NDH Mirko Puk i Mile Budak, već, recimo, i Jozef Tiso, “predsednik i vođa” kvislinške Slovačke, koji je uspeo da stigne do prihvatnog logora američkih snaga u Bavarskoj, ali je po kratkom postupku vraćen Čehoslovačkoj. I to uprkos tome što je Tiso bio katolički sveštenik koji je čak i kao slovački diktator bio župnik župe Banovce nad Bebravi.

Rat se završio, ali se o tome kako su zaista ustaški čelnici pobegli, uglavnom u Južnu Ameriku ili Španiju, relativno malo znalo. A ponajmanje se znalo o čoveku koji je sve to organizovao. Čak su jugoslovenske posleratne vlasti više pretpostavljale kako se sve to odigralo nego što su zaista znale. Naravno, mnogo više podataka o svemu tome imali su po običaju američki i engleski obaveštajci.

Prateći i tragajući za osobama koje su se nalazile na Londonskoj listi ratnih zločinaca u leto 1945. godine, američki obaveštajci u Rimu opazili su dolazak kolone od pedesetak vozila, uglavnom teretnih, u pratnji grupe engleskih vojnika i dva visoka oficira u činu pukovnika do samostana Svetog Jeronima u Vatikanu. Kasnije se saznalo da je u toj koloni bio i Ante Pavelić. Naredne dve godine američki obaveštajci su pokušavali da uhapse poglavnika Nezavisne Države Hrvatske, sve do pred njegov odlazak u Argentinu.

Tako su saznali, između ostalog, i za ulogu Evite Peron u skrivanju nacista. Na brod “Sestrijere” ukrcao se u pratnji Krunoslava Draganovića, koji je do tada takođe bio meta američke službe. Namerno kažemo do tada, jer je u momentu kada je ispraćao poglavnika već pomalo radio i za CIA. Amerikanci su, dakle, znali manje-više sve o pacovskim kanalima i verovatno su iz više, njima znanih razloga, na celu tu operaciju klimnuli glavom. Jugoslovenska Udba je o svemu tome malo znala, ili je tek naslućivala.

To je trajalo sve do 16. septembra1967. godine, kada je dr Draganović na pomalo misteriozan način došao u SFR Jugoslaviju – zemlju u kojoj je smatran zločincem. Datum, istina, nije pouzdan, već se kao dan Draganovićevog odlaska – nestanka uzima 10. septembar.

Nestanak Draganovića uneo je pravu paniku u emigrantske krugove u kojima se sumnjalo da je profesor zapravo otet, te da je to učinila komunistička Udba. Glas o Draganovićevom nestanku munjevito se širio po Nemačkoj, Austriji, Kanadi, Argentini, Australiji. Odmah je ustaška emigracija na čelu sa popom Vilimom Ceceljom, Milom Rukavinom, Antom Vukićem, dr Brankom Jelićem i Nikolom Prpićem predložila da se kao odmazda za kidnapovanje Draganovića organizuje otmica Edvarda Kardelja, Vladimira Bakarića ili Lazara Mojsova, koji je u to vreme bio jugoslovenski ambasador u Beču. Činjenica da je Draganović došao u Jugoslaviju, na hrvatsku emigraciju je delovala kao grom iz vedra neba.

Međutim, savezni javni tužilac Jugoslavije Vladimir Žugić izjavio je na konferenciji za novinare da se Draganović sam predao, da se nalazi pod jurisdikcijom bosanskohercegovačkih vlasti u Sarajevu, gde će se protiv njega voditi istraga po članu 118 Krivičnog zakona SFRJ za širenje neprijateljske propagande. Tom prilikom je pročitana i izjava samog Draganovića. Ali hrvatskoj emigraciji to nije bilo milo, pa nisu ni poverovali da se sve tako i odigralo. Usledili su leci ustaških emigranata u kojima se komunisti optužuju za otmicu. Uznemirio se i Vatikan, koji je tražio zvanično objašnjenje.

Faksimil u kojem Draganović priznaje da se sam predao objavljen je u jesen 1967. godine u gotovo celokupnoj zapadnoj štampi. Hrvatska emigracija nije mogla da se pribere od šoka i već su se naslućivali unutrašnji sukobi. Jedni su tvrdili da je Draganović ucenjen, drugi da je rob komunističkih vlasti, treći da ga više i ne bi trebalo spominjati jer “i nije bio neki politički faktor”.

Portparol jugoslovenske vlade Avdo Humo objavio je javno pismo Draganovića na sedam rukom pisanih stranica na kojima Draganović objavljuje razloge za svoj “povratak” u zemlju. Da je nekakav dogovor između Draganovića i jugoslovenskih vlasti ipak napravljen svedoči saopštenje federalnog tužioca Vladimira Đukića da “protiv Krunoslava Draganovića nije i neće biti poveden nikakav krivični postupak”.

Kakav fantastičan obrt. Šta se zaista desilo danas skoro niko ne zna. Sigurno je samo da je operacija prebega Draganovića trajala godinama i da je za nju znao mali broj ljudi iz samog vrha službe i Josip Broz Tito. Navodno je lično Tito odobrio ovu akciju. Kakvu je kombinatoriku tačno imao na umu veliki majstor špijunskih igara, nije bilo sasvim jasno ni njegovim savremenicima, a kamoli danas. Ipak, vrlo brzo, manje od godinu od Draganovićevog prebega, Tito se susreo sa papom, koji je čak na kraju tog susreta uzviknuo “Živela Jugoslavija”. Napredak u odnosima SFRJ i Svete stolice bio je očit, a da li je samo to bio cilj pokazaće i papina arhiva.

Jedan od najuticajnijih hrvatskih emigranata u Australiji Srećko Rover bio je najagilniji u raspravi o slučaju profesora Draganovića. Optužio ga je da je podlegao pritisku komunista bez obzira na to da li se predao ili je otet, te da je pokazao kako nema “čvrstinu jednog Stepinca”. Rover, koji je živeo u australijskoj državi Vindzor, ukazao je na drugu opasnost, sada kada je Draganović komunistima u rukama.

“Pitanje od milion dolara” bilo je šta će to Draganović sve ispričati istražiteljima u Sarajevu u zamenu za svoju slobodu ili bar blažu kaznu ako bi se na nju komunisti ipak odlučili?! Centar u koji su se slivale sve informacije o Krunoslavu Draganoviću bila je Via Nafeo Panteloni u Rimu. To je bila adresa Draganovićevog bivšeg ličnog sekretara Miroslava Varoša, koji je imao zadatak da koordinira delatnosti hrvatske ustaške emigracije. Od Varoša su svi šefovi emigracije iz Minhena, Beča, Montreala i drugih centara tražili da se hitno reaguje sa “ustaškom varijantom istine o Draganoviću” pre nego što bude kasno.

Sve češće se čulo da je prećutna saglasnost za Draganovićevo vraćanje u domovinu stvar dogovora komunističkih vlasti i Vatikana, koji su ponovo počeli da uspostavljaju političke kontakte posle smrti pape Pija XII. Pojedini emigranti su tvrdili da je Draganović deset godina održavao kontakte sa jednim majorom Udbe, koji mu je i garantovao mir ako se vrati u zemlju. Nasuprot svima, Vatikan se sasvim diskretno interesovao kod jugoslovenskih vlasti za Draganovićevu sudbinu.

Kardinali Cikonjani i Bondijanino izjavili su da je Vatikan “primio veliki broj pisama hrvatske emigracije, te da pokušavaju da saznaju sve okolnosti pod kojima se Draganović vratio u SFR Jugoslaviju”. Ali kardinali su naglasili i da ne žele uplitanje koje bi zadiralo u jugoslovensko pravosuđe. Uticajni kardinali su takođe javno napomenuli i da bi “Sveta stolica bila veoma zahvalna jugoslovenskoj vladi za svaki napor u pravcu što bezbolnijeg rešenja ovog pitanja”. Apostolski nuncije u Beogradu, monsinjor Kanja je rekao da je “to veliki skandal za Rimokatoličku crkvu i da do toga ne bi došlo da je hrvatska emigracija slušala Vatikan, kao da jugoslovenske vlasti nemaju interes da osude Draganovića, te da će ga Crkva smestiti u neki samostan kada bude pušten na slobodu”.

Srpska pravoslavna crkva, ipak, nije uspela da se suzdrži od komentara, pa je tako u listu “Pravoslavlje” od 17. 12. 1967. godine uredništvo objavilo pismo dr Mihaila B. Miloševića pod naslovom “Amnestija zločina po zakonu državnom i oproštaj grehova po zakonu Božjem”.

Nastaviće se…

 

Osuda pokolja

Mostarski biskup fra Alojzije Mišić već 30. juna 1941. uputio je poslanicu u kojoj je osudio pokolje, pljačku i druga nasilja ustaša u Hercegovini. Fra Dominik Mandić 1889-1973), istaknuti istoričar, upozoravao je u julu 1941. nadbiskupa Stepinca da „učini sve da se odustane od isterivanja Srba iz hrvatskih zemalja, jer bi se to moglo strašno osvetiti hrvatskom narodu i katoličkoj crkvi u našim krajevima“. Katolička crkva je bila protiv masovnog prevođenja pravoslavaca (Srba) na katoličanstvo koje je sprovodio ustaški režim te je u više navrata 1941. i službeno protestovala.

430. odred iz Salcburga

Termin „pacovski kanali“ uvrežen je u domaćoj i svetskoj javnosti kao mehanizam spasavanja nacista i njihovih slugu iz ruku pobednika rata. Međutim, zapravo je reč o velikoj zabludi. Ceo program nisu osmislili nacisti, niti odmetnuti sveštenici, već američka vojna kontraobaveštajna služba – CIC (Counter Intelligence Corps) i to iz 430. odreda u Salcburgu. Kao zemlja podeljena na savezničke okupacione zone između Britanaca, Amerikanaca i Sovjeta, Austrija je bila najpogodniji kanal za izbavljanje američkih obaveštajaca, saradnika i simpatizera iz država koje su potpale pod sovjetsku kontrolu. Oni su izvlačeni preko Salcburga do Trsta, Rima i konačno Đenove, odakle su odlazili u Južnu Ameriku, SAD i Kanadu. Termin se odnosi konkretno samo za tu rutu, ali je kasnije postao sinonim za sva izbavljenja nacista.

Višestruki špijun

Krunoslav Draganović bio je poznat kao antikomunista i zakleti neprijatelj novog poretka u Jugoslaviji. Istragom, koja je sprovedena po njegovom povratku u zemlju, utvrđeno je da je sarađivao sa američkom, italijanskom, britanskom, nemačkom, austrijskom i holandskom obaveštajnom službom. Rođen je 30. oktobra 1903. u Brčkom.

Osnovnu školu je završio u Travniku, a na Velikoj realci u Sarajevu maturirao je 1922. godine. Završio je potom pet semestara Velike tehničke škole u Beču. Vraća se u Sarajevo, gde studira filozofiju i teologiju. Zaređen je 1. jula 1928. Posle četiri godine službe u Sarajevu upućen je na studije u Rim, na Papinski institut u sastavu Univerziteta Gregorijana, gde je kasnije i doktorirao. Posle Rima vraća se u Sarajevo, a 1940. godine seli se u Zagreb, na Teološki fakultet, gde preuzima Katedru za crkvenu istoriju. Od 1941. usko je povezan sa režimom NDH.

Mantije u službi zla

Neki sveštenici su odranije bili, a deo je tek 1941. postao aktivnim pristalicama ustaškog pokreta. Reč je, primera radi, o franjevcu Justinu Mediću iz Širokog Brijega, koji je polovinom jula 1941. zaposlen u Državnom ravnateljstvu za ponovu (dakle, onom koje se bavi iseljavanjem Srba). Zagrebački franjevac Dionizije Juričev postavljen je u Ravnateljstvo „sa zadatkom prekrštavanja pravoslavnih“. Obojica su dobila posao po izričitoj naredbi poglavnika Pavelića, a Juričev je dotad bio poglavnikov kapelan.

Miroslav Filipović-Majstorović (1915-1945) bio je sveštenik od 1939, a sledeće, 1940. godine postavljen je za kapelan u Petričevcu kraj Banjaluke. Po uspostavljanja NDH povezuje se s Viktorom Gutićem i pristupa ustaškom pokretu. Početkom 1942. bio je samozvani dušebrižnik Poglavnikove telesne bojne kada je ona masovno ubijala po srpskim selima u okolini Banjaluke. Zbog toga završava u istražnom zatvoru, odakle ga pušta Maks Luburić lično i postavlja ga za jednog od komandanata logora Jasenovac. Prema raznim izvorima, a potvrdio je to i priznanjem u zatvoru 1945. godine, Filipović se smatra direktnim saučesnikom i počiniocem masovnih zločina u Jasenovcu (dobija nadimak Fra Sotona). Franjevci nisu trpeli Sotonu. Zbog svog ponašanja Filipović u sukob s franjevačkim vlastima dolazi ubrzo po formiranju NDH, potom je suspendovan, a u julu 1942. i isključen iz franjevačkog reda. U maju 1945. povlači se u Austriju i predaje se britanskoj vojsci. Ona ga izručuje jugoslovenskim vlastima koje ga osuđuju na smrt.

Panika u CIA

Američka obaveštajna zajednica bila je u panici zbog prebega Draganovića. Pre-
ma objavljenim izveštajima iz tog vremena, oficir Centralne obaveštajne agen-
cije je napisao:

„On je za nas bio izvanredan i visokoranjiv izvor. Ima ogromno znanje o američkim obaveštajnim aktivnostima u i oko Jugoslavije.“ U neformalnim razgovorima američki obaveštajci su u žargonu govorili da je Draganovićev prebeg ravan sovjetskim prebezima na vrhuncu Hladnog rata. Kako će se kasnije ispostaviti, Amerikanci su zaista imali puno razloga da strahuju za čoveka koji je u višestrukoj igri bio i njima izuzetno koristan. Teorije o otmici Draganovića, a ne o dobrovoljnoj predaji, nikad nisu potvrđene. Takav podatak nije postojao ni u CIA, koja u svom izveštaju o događaju u Trstu beleži samo Draganovićev nestanak 10. septembra, i da je italijansko-jugoslovensku granicu prešao kod Trsta, ali ništa više od toga.

Hoću pred novinare

Dan nakon što se smestio u novom stanu, Draganović je pozvan i na prvi razgovor sa istražnim sudijom.

– Kako ide pisanje izjave, profesore? – upita sudija.

– Pa, tako. Znam šta sve treba napisati, ali znam i to da sve što napišem moram i da dokumentujem.

Naravno, koliko sam sad u mogućnosti – reče Draganović.

– Dobro, dobro, bez žurbe. Zvao sam vas da kažem kako nas je kontaktirao apostolski nuncije iz Beograda, gospodin Kanja, sa molbom da mu omogućimo razgovor sa vama.

Mi nemamo razloga da mu ne izađemo u susret, naravno ako vi to želite?

– Ja nisam raspoložen za razgovor sa monsinjorom – odgovori Draganović. Njemu se nije svidelo to što se u novinama pojavljuju svi. Svi, osim njega.

– Nameran sam, uz vaše dopuštenje, da održim jednu konferenciju za novinare. Naše i strane! Na njoj bih lično govorio o „slučaju Draganović“.

 

 

 

 

Ekskluzivno u nedeljniku Ekspres. 

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar