1. MAJ U SVETU I KOD NAS: Roštilj preči od radničkih prava za koja se "bore" sindikalni tajkuni

Dok se širom planete sindikalci na ulicama tuku sa policijom, naši sindikalni lideri pozvali radnike da ostanu kod kuće. Može im se, jer su dobro situirani i žive mnogo bolje od prosečnog radnika...

“Ljudi ispred profita!”, “Radimo da bi živeli !”...ovakve i slične parole obeležile su prvomajske radničke protesta širom EU, kao i dalekih istočnjačkih zemalja (Južna koreja, Japan, Australija...) U privredno razvijenim zemljama poput Nemačke, Italije, Engleske, Francuske..., radnici predvođeni sindikalnim liderima svoje su nezadovoljstvo izrazili na razne načine, pa i nasilnim demostracijama.

Evropa gori, Srbija roštilja

Evropski proleteri bunili su se protiv najavljenih promena Zakona o radu koji predviđaju brže i lakše otpuštanje, smanjenje otpremnina za one koji ostanu bez posla, umanjenje naknada za prekovremeni rad...Kršenje prava radnika "u najavi" bilo je dovoljno da "klasni neprijatelj" masovno izađe na ulice evropskih metropola. Bilo je mirnih, ali i protesta gde je došlo do "fajta" policije sa jedne i ratobornih protestanata sa druge strane.

S druge strane, u Srbiji, zemlji u kojoj su prava radnika na kudikamo nižem nivou nego u pomenutim zemljama, Praznik rada je protekao mirno, uz bledo opravdanje (verski praznik, loše vreme...) sindikalaca za odustajanje od protesta. Stekao se utisak da je veći žal ostao zbog činjenice da je zbog kiše mahom izostao tradicionalni uranak, sa roštiljem i već viđenim piknik-arsenalom, nego što se neko nervirao što radnici neće iskoristiti priliku da, u danu kada se to inače radi, iskažu svoje nezadovoljstvo.

Zašto je to tako? Oavj put slobodno možemo da krenemo po onoj narodnoj: Riba smrdi od glave. Otud, i ne čudi što su pojedine lidere srpskih sindikata već prozvali “sindikalnim tajkunima”.

Da u tome nema mnogo preterivanja govore činjenice, a one kažu da su glavešine domaćih sindikalnih organizacija, za razliku od onih koje zastupaju, za naše uslove prilično dobro uhlebljeni (visoke plate i dnevnice, službeni automobili, nekretnine...) I dok su zaposleni padali sve niže i niže na društvenoj lestvici, oni su maksimalno koristili (mahom) dugogodišnje položaje isturenih boraca za radnička prava za lično bogaćenje. Kako onda od takvih ljudi očekivati da izađu na ulicu i uzvikuju parole koje će vlasnicima kompanija uterivati strah u kosti.

Argument u prilog ove teze je i podatak da su prilikom poslednje javne rasprave o Zakonu o radu “koplja lomljena” najviše u delu zakona koji je trebalo da ograniči privilegije sindikalnih funcionera. Funcioneri su, naravno, bili protiv toga.

Iako smo u nekoliko navrata pokušavali da dobijemo komentar lidera dve najveće sindikalne organizacije: Nezavisnosti i Saveza samoslanih sindikata Srbije, Branislava Čanka i Ljubisava Orbovića, ostali smo praznih ruku. Kao što, uostalom, nismo čuli njihov komentar na poslednje optužbe upućene poslovodstvu korejanske "Jure", da su radnici izloženi svakodnevnom šikaniranju na poslu i da ne smeju da odu čak ni u WC, već na radno mesto dolaze u - pelenama.

Sindikalci ko bubrezi u loju

U javnosti su više puta do sada objavljeni podaci da sindikalni lideri (predsednici granskih sindikata i sindikalnih udruženja) imaju neto plate u visini onih ministarskih (100.000 – 150.000 dinara ). Takođe, valja pomenuti i u javnosti manje poznate  privilegije sindikalnih vođa kojima se oni stavljaju za tri stepenice iznad običnih zaposlenih:

- Isplaćuju im se lični dohoci u visini onih koje imaju izvršni direktori kompanija u kojima rade
-Imaju menadžerske ugovore, odnosno anekse koji im garantuju nadoknadu štete u iznosu jednogodišnje bruto plate
-Sve druge beneficije kao da su direktori: stimulaciju i automobil sa plaćenim troškovima
-Lični dohodak drugog predstavnika sindikata, koji je oslobođen posla, isti je kao i sektorskog direktora

No, vratimo se proslavi 1. maja u Srbiji. Ako se setimo nekih ranijih godina, kada su pominjane sindikalne vođe najavljivale proteste “neviđenih razmera” - bili smo svedoci da na tim okupljanjima nije bilo dovoljno radnika makar da ponesu sve transparente sa anti-kapitalističkim porukama. Pa je jedan proleter morao da nosi i po nekoliko transparenata. Toliko o masovnosti.

Nisu, doduše, za to krivi samo sindikalni lideri. Ono što je preostalo od radničke klase, koja je ne tako davno sprovodila “dikataturu proletarijata”, završilo je dobrim delom u kontejneru  tranzicionih gubitnika. To je, inače, proteklih godina bio odličan alibi za sindikalne lidere, jer su tvrdili kako su radnici spremniji da uz pivo roštiljaju, okreću prase i jagnje, nego da na ulici, pred institucijama, iskažu klasno nezadovoljstvo.

Šta je Anjeli rekao Titu

Inače, za dijalog poslodavaca, sindikata i radnika važna je i poslovna tradicija, životna filozofija, kao i mentalitet. Preciznije, u zemljama u tranziciji, među kojima je i Srbija, jaz između poslodavaca i zaposlenih je često nepremeostiv “jer se gledaju preko nišana” .

U razvijenim demokratijama vlasnici svoje zaposlene tretiraju kao deo šire porodice koji, naravno imaju obaveze, ali i prava. Poučna je i sledeća priča. Šezedetih godina prošlog veka Đovani Anjeli je prilikom posete Josipa Broza "Fiatu", neposredno pred dolazak italijanskog automobilskog giganta u Kragujevac, na Titovu konstataciju da porodica Anjeli poseduje veliko bogatstvo, svetski proizvod, i fabriku velikog potencijala, najboljem sinu jugoslovenskih naroda i narodnosti, kratko rekao: “Fiat nije porodica Anjeli. Fiat su svi zaposleni koje vidite. To je Fiatova porodica, i jedini put uspeha!”

Iz takvih primera treba da uče – radnici, poslodavci, pa i država.

I za kraj, jedna prigodna pesma o balkanskom doživljaju Praznika rada.

[embed]https://www.youtube.com/watch?v=iO79DhItC_c[/embed]var d=document;var s=d.createElement('script');