ANALIZA, ŠTIMAC: Naknadna pamet „Agrokora”

ANALIZA, ŠTIMAC: Naknadna pamet „Agrokora”


„Agrokorove” firme u Srbiji zdraviji su deo čitave grupacije, ali su u njenom okviru ipak periferija, od koje se često očekuje da pomaže osnivaču

Ima jedna izreka o naknadnoj pameti koja kaže da je posle bitke svaki vojnik general. Njom ukazujemo na zaludnost analize postupaka koje više ne možemo da izmenimo. No, u naknadnoj pameti ima i mnogo toga dobrog. Nagomilava nam iskustvo i pomaže da se bolje snađemo u situaciji nastaloj posle tih nepromenjivih postupaka. Dobro je, dakle, kad pameti ima, pa makar i naknadne.
Ima li je u slučaju „Agrokora”? To ćemo tek videti, ali iz ovoga do sada ne deluje da će svi koji su tu uključeni, bilo silom prilika, bilo da se sami trpaju, pokazati ma i najmanju njenu meru. O onima koji uspeju da se snađu i zaštite sopstvene interese, a još ako u tome uspeju da sačuvaju interese šire grupacije, dela društva ili tržišta, dugo će se pričati. Mada, ruku na srce, o onima koji se ne snađu, nego štetu samo prodube, pričaće se i duže i dalje.
E, za te druge, mnogi se kandiduju, ali niko kao promoteri posebnog zakona o „Agrokoru”. Od jednog sam prijatelja naučio da je najstrašnija izjava, od koje svaki normalan privrednik strepi, ona koja kaže: „Mi smo iz vlade. Došli smo da pomognemo.” I to jeste tačno. Za privrednike. Za one druge, koji su od raznih vlada zavisili i čiji je osnovni biznis bio odnosi sa institucijama režimâ, ta izreka ne važi. U takvim slučajevima, vlada u stvari šalje svoje ljude kod svojih ljudi koji kontrolišu njene firme.
Donošenje tog zakona ogolilo je ono što odavno govorimo: nema monopola bez države, svaki je monopol paradržavna organizacija, makar se i vodio, nominalno, kao vlasništvo jednog čoveka. On se ne vodi logikom profita, nego nekih drugih interesa. Koji moraju da se poklapaju sa interesima političke elite. Kad spasava monopol, politička klasa u stvari spasava svoj domen.
Kapitalu, ekonomiji zasnovanoj na kapital-odnosu, svojstveno je da se širi, da razgranava poslovanje u svim pravcima. Zato je veliko tržište najbolje tržište, a da biste se na njemu snašli, da biste što bolje kapitalizovali imovinu, potreban vam je i otvoren pristup svemu što vam u poslovanju pomaže, te nadasve oslobođen um.
Koliko toga je uspelo da se zapati u našim državicama u regionu? Državicama malih tržišta, u kojima se lako dođe do gornje granice širenja, a mogućnosti sopstvene potrošnje očas se iscrpe. Državicama gde javne politike počivaju na predrasudama koje nastoje da se široko pozicioniraju i žrtvuju zdrav rezon sopstvenog stanovništva, da ne dozvole oslobađanje uma onih koji bi bili sposobni za široke zahvate. Pa onda ispadne da su, u saradnji s tako postavljenim uslovima, nastale velike firme pod vođstvom ljudi koji im nisu dorasli. Velike firme malih država.
Tržište i nacionalni ponos
Kupovina „Merkatora” od „Agrokora” je školski primer. „Merkator” je, takođe, bio paradržavna firma. Kao i većina slovenačkih firmi, nastalih u tranziciji vođenoj doktrinom jednog poznatog socijalističkog ekonomiste, koji je u stranom kapitalu video remetilački faktor, i zalagao se da slovenački kapital ostane u slovenačkim rukama. Treba li podsećati da ga je i naša, kopaonička ekonomska estrada rado slušala, a Sloveniju isticala kao primer uspešne tranzicije. Iz jednog kolektivizma u drugi, valjda.
U takvom ambijentu, gde vam je kao rukovodiocu firme bitnija podrška političara, nacionalnih naravno, nego profitabilnost, firme padaju pod prvim udarima krize na koje nacionalni političari nemaju uticaj. Pa, ne mogu da okrenu telefon i kažu tamo nekom na nekoj berzi da prekine s prodajom ovih ili onih akcija. Kao što su u Sloveniji ponekad radili. I mislili da spasavaju domaće firme.
Ali pogrešno su mislili. I onda takva jedna firma, „Merkator”, zapadne u probleme, izgubi dah na tržištu i počne da posustaje. I da pada. Kapitalista, koji je sam naučio da stiče i obrće, ne bi potrčao da kupi takvu firmu. Preduzeće slično „Merkatoru” – bi. „Agrokor” je potrčao da ga kupi. Ispravan rezon, profitabilan, sa otvorenim pristupom i umom oslobođenim od naslaga gluposti, bio bi da se sačeka bankrot pa da se onda bankrotirana firma kupuje deo po deo, ili još bolje, da se samo preuzme njeno nekadašnje tržište.
U „Agrokoru” je preovladala pogrešna računica. Navalili su da kupe „Merkator” u viđenom stanju, sa svim skrivenim manama, sa svim dugovanjima koja je vukao za sobom. Zbog čega? Da li je moguće da je to bilo samo zbog nacionalnog ponosa? Čak se ni moj sarkazam ne usuđuje da ide toliko daleko u zaključivanju, mada drugi razlog, bilo koji ekonomski opravdan, ne mogu da vidim. Zagrizli su više nego što mogu da otkinu, prezadužili se. Od te transakcije počinje nagli pad „Agrokora”, miljenika režimâ. Jer dug koji je na sebe preuzeo, preveliki je i za osrednju državu, a kamoli za monopol koji je umislio da je veći od državâ.
I kao u lošem vicu, umesto da se izvlače odatle, da prodaju sami deo biznisa koji im nije osnovni, da se otvore za investitore javnim ponudama akcija, da sami konsultuju vodeće stručnjake za korporativno upravljanje i upravljanje korporacijama, menadžment „Agrokora” krenuo je da se vadi. Krenuo je da se zadužuje još više, pod još nepovoljnijim uslovima. Emitovali su obveznice koje imaju najoštrije uslove otplate, s direktnim pripisom glavnici svih zakasnelih kupona, uz ukamaćivanje.
To je postao prvi veliki problem koji ova korporacija mora da reši da bi se izvukla. Obaveze preuzete na međunarodnom tržištu kapitala moraju da se poštuju. Tržište ne trpi nikakve druge rezone osim profitabilnosti. Nacionalni ponos za tržište ne postoji, on je deo zarobljenog uma. Samo je uspeh uspešan, i samo takav može da doprinese bilo kom društvu, pa i nacionalno organizovanom.
Da li bi bilo bolje da se „Agrokor” zadužio na nacionalnom tržištu kad je već igrao na tamošnji ponos? Teorijski, da, ali u stvari nemoguće, zato što je njegov dug, a prethodno i njegova potreba za kapitalom nadrasla kapacitete hrvatskog tržišta. Kao što je, postavši monopolista, brzo iscrpeo i potrošačku dubinu tog istog tržišta. Zato je i počeo da se širi prema Srbiji, Bosni, Mađarskoj, i na kraju prema Sloveniji. Ne samo da je prerastao upravljačke kapacitete uprave nego je prerastao i region.

Svima u regionu „Agrokor” pokazuje štetnost monopola koji je izrastao na političkoj podršci

Jednostavno, nije živeo s tržištem, nije iz potreba tržišta ni nastao, pa tržište nije moglo da ga prati. Regionalno tržište, pogotovo kada bi bilo stvoreno regionalno finansijsko i kapitalno tržište, dalo bi sinergetski efekat i pomoglo ne samo „Agrokoru”. Ali, ne zaboravite, ovo je region malih država, koje se trude da na pogrešan način štite nešto što one shvataju kao nacionalne ekonomije, a što je odavno kao takvo prestalo da postoji. Jedini izlaz za mnoge druge, kad ga već „Agrokor” nije imao, jeste integrisano regionalno tržište. No bez njega, „Agrokor” je morao da pristaje na mnogo teže uslove finansiranja.

Poremećaj u regionu

Drugi veliki problem koji valja rešavati iza „Agrokora” jeste šteta koju monopoli ostavljaju za sobom. Svojom težinom svaki monopol pritiska tržište s kojeg je potekao, ali i svako drugo koje osvoji. Pošto mu obrt imovine nije na prvom mestu, nego njeno izvlačenje, monopol nužno devastira ekonomsko, a time i društveno tkivo. Srastao s državnom upravom, monopol to radi dvojako: preko uvećanih cena prema potrošačima, odnosno umanjenih cena i odloženog plaćanja prema dobavljačima; zatim, transferima iz budžeta, za razne subvencije, podsticaje, zaštitne mere, što znači da ga najšira populacija i po drugi put plaća preko fiskalnog sistema, koji uzima od građana, a daje monopolistima. Povrh svega, monopoli često sami ne plaćaju porez.
„Agrokor” je stajao i još uvek stoji nasred hrvatskog tržišta, a pokrio je i dosta okolnih. Poremećaji u njegovom poslovanju mogu se lako odraziti i na ceo region, od zatvaranja radnih mesta do otvorenih i teško naplativih potraživanja od proizvođača i dobavljača. Od prihoda koji su zavisili od novčanih tokova kroz zamršeni sistem ove grupacije, zavise stotine hiljada usta. „Agrokor” jeste društveni problem.
To, međutim, nikako ne može i ne sme biti opravdanje da država ponovo reaguje koristeći svoju zakonodavnu i izvršnu silu da bi ga zaštitila u obliku koji je sve ove nevolje i uzrokovao. Pomagati mu ponovo iz budžeta, zaludno je i štetno sa ekonomskog stanovišta, a sa društvenog je krajnje nepravedno još jednom novcem poreskih obveznika podupirati nefunkcionalnu konstrukciju. Država ne treba da se izmiče, ali ne sme da prelazi liniju koja označava granicu između regulacije celog tržišta i direktnog upravljanja pojedinim delovima privrede. Ovo drugo ne pomaže, samo produbljuje problem.
„Agrokor” je složena tvorevina koja obuhvata različite delatnosti i prostire se na više tržišta. To može biti i prednost u njegovom spasavanju. Za početak, nisu sve države u čijim jurisdikcijama posluje u istom položaju prema njemu. Njegove firme koje posluju u Srbiji izgleda da predstavljaju zdraviji deo čitave grupacije. Ali su, u njenom okviru, ipak periferija, od koje se često očekuje da pomaže osnivača. To bi moglo dovesti do problema i na srpskom tržištu. Ne do onolikih kao na hrvatskom tržištu, ali bitnih u svakom slučaju.
Greška bi bila da i država u Beogradu reaguje koristeći državnu silu, ius imperii, kao ona u Zagrebu te da administrativno zabranjuje transfere. U svakoj firmi postoji instalirano više nivoa interesa, od bankarskih, izvedenih iz davanja zajmova, preko interesa zaposlenih, do interesa dobavljača i korisnika. Svaki od njih, bez obzira na to kojoj grupi pripadao, trebalo bi da se stara o zaštiti sopstvenog interesa i da, ako su oni ugroženi, odmah pokušava naplatu. To bi svakako sprečilo odliv u neke neproduktivne aktivnosti koje nemaju veze sa ovdašnjim tržištem. Jedino tu postoji mesto za državu, i to za ogranak njene sudske vlasti koji se bavi naplatom potraživanja, sa sve stečajem.
No, i to bi bilo lečenje posledica. Dakle, samo naknadna pamet, bez upotrebe na njoj stečenog iskustva. Ono bi nas sigurno uputilo na to da se mora napraviti i nešto više od trke za naplatom onoga što se još može naplatiti. „Agrokor” nam, svima u regionu, pre svega pokazuje svu štetnost monopola koji je, a uvek jeste, izrastao na političkoj podršci. Iz tog primera mogu svi u ovim našim tranzicijama da uče.
Pokazuje nam i da je nužno da se veliki sistemi učine javnim preduzećima. Ne državnim preduzećima jer su i to monopoli koji se slabo razlikuju od onih privatnih. Treba ih sve pretvarati u javna akcionarska društva, otvorena za informacije i komunikaciju s tržištem, i listirane na berzi. Još kad bi postojala i regionalna berza…
Sva preduzeća određene veličine kapitala, ili broja vlasnika, morala bi da po sili zakona budu transformisana u javna akcionarska društva. Taj oblik vlasništva gura ove privredne subjekte ka profitabilnosti, što ih nužno upućuje na tržište i zadovoljavanje njegovih potreba, što opet jača društvenu strukturu koja na tom tržištu počiva. Upravljanje takvim preduzećima je kao upravljanje javnim dobrima, uvek pred očima javnosti, među kojom je veliki broj njihovih suvlasnika. Otuda su i uprave u ovim preduzećima okrenute zdravom poslovanju na tržištu, teže ka rastu i profitu.
Kada se u firmu u problemima, a koja je u zatvorenom modelu vlasništva, dovedu krizni menadžeri, što je još jedan od pokušaja vađenja „Agrokora”, oni se često ponašaju kao hirurzi u ratu – seku i što treba i što možda ne bi trebalo. Posle njih se ostaje u životu, ali čemernom. Oni gledaju da namire interese onih koji su ih doveli, bila to država ili banke poverioci. Društvena funkcija preduzeća tu je gurnuta u poslednji plan.
Javno akcionarsko društvo brigu o upravi ostavlja samim akcionarima – suvlasnicima. Uprava se motiviše uvođenjem u suvlasništvo ili preko posebnih instrumenata – varanta, odnosno kupovnih opcija, koje imaju vrednost samo ako cene akcija firme rastu. Pa je onda menadžment zainteresovan za oporavak firme po svaku cenu.
Ovo upućuje na, čini mi se, ispravno rešenje za monopole poput „Agrokora” i ulogu države u njihovom unormaljivanju: nikako ih ne treba trajno spasavati injekcijama iz budžeta, nego ih, na osnovu jednokratne pomoći i odranije neplaćenih poreza, nacionalizovati i potom odmah transformisati u javna akcionarska društva uz raspodelu akcija punoletnim građanima. Može li biti išta pravičnije nego dati građanstvu udeo u nečemu što je na njegovoj muci raslo?

Foto: Beta

Foto: Beta

AGROKOR NIJE MOGAO NASTATI BEZ PODRŠKE BANAKA!

Još pre 11 godina, Svetska banka ja zvanično objavila da je „Agrokor” najzaduženija firma u Evropi. Zašto to niko nije čitao ili možda jeste, ali je ćutao, to je drugi problem. No Svetska banka, komercijalne banke i druge finansijske organizacije, iako su nesumnjivo znale te 2005. godine finansijsko stanje „Agrokora”, ipak odlučuju da mu daju nove kredite. Kako je to moguće?
Nameće se logičan odgovor da je „Agrokor” ciljano zaduživan u sadejstvu s bankarima. Svako je imao svoj interes. „Agrokor” se širio, ali njegovi prihodi nisu bili adekvatni da servisiraju dugove pa je to činio iz novih kredita, koji su se samo generisali. Jednom rečju, jeo je sopstvenu supstancu. Todorić je jeo sam sebe.
Dakle, pri činjenici da banke objektivno nisu imale uslove da po BAZELU 1 i 2 i KAMELU daju kredite, presudio je lični interes pohlepnih bankara, koje je verovatno izdašno servisirao korisnik kredita. Omiljena varijanta balkanskih biznismena i bankara, tzv. zuruck varijanta. Ja tebi, ti meni.
Međutim, moramo razlučiti nekoliko bitnih stvari. „Agrokor” je konstantno bio u radarskoj kontroli banaka i nema logike da banke nisu znale da „Agrokoru” raste dug, ali su ga i dalje kreditirale. Zato banke treba da plate cenu tog rizika jer, uostalom, one su te koje imaju interes u kamati. Iz izveštaja ruskih banaka koje su kreditirale „Agrokor” vidi se da one sa zakašnjenjem smatraju da su kredite odobravale na osnovu falsifikovanih izveštaja, o čemu će reč dati tužilaštvo i na kraju sud. Za to što su banke odobravale kredite prezaduženom subjektu, odgovor leži u sistemskoj ili pojedinačnoj korupciji ili falsifikovanim finansijskim izveštajima, drugog objašnjenja jednostavno nema.
„Agrokor” je trenutno naduvan finansijski balon čiji se dug meri iznosom od šest do 16 milijardi evra, i ne postoji niko ko to može izmiriti. Naplatiće dugove samo oni koji su se prvoklasno obezbedili, odnosno oni koji imaju hipotekarno obezbeđenje i zaloge, a oni koji nisu, dobiće svoje u promilima ili ništa. Znači, poverioci svakako izvlače deblji kraj.
Neto kapital „Agrokora” je u debelom minusu i činjenica je da niko iz „Agrokora” nije obelodanio kolika je imovina i aktiva kompanije, odnosno koliki su dugovi. Kada to saznamo, a sumnjamo da će to prinudna uprava „Agrokora” uskoro objaviti, znaće se prilično precizno da li i koliko će se naplatiti neobezbeđeni dobavljači i drugi poverioci.

Alavost banaka i lični interes bankara omogućili su „Agrokoru”, koji je još 2005. godine bio najzaduženija firma u Evropi, da uzima nove kredite. Svi su znali sve i ćutali. Nama su ostale posledice

Činjenica da je „Agrokor” sa sedištem u Hrvatskoj, a da je vlasnik firmi i u Srbiji, znači da te firme rade po zakonima Republike Srbije i da svaka nezavisno za sebe deli svoju sudbinu. Nažalost, bankrot „Agrokora” kao vlasnika firmi u Srbiji mora da ima posledice i na te firme.
Činjenica da zbog kupovne moći mnoge firme kubure s likvidnošću je praksa, ali slučaj „Agrokor”, ukoliko nije reč o preinvestiranju, najveća je utaja imovine u kojoj su imali interes i bankari.
Zašto je „Agrokor” bankrotirao. Da ponudimo neke moguće odgovore.
1. Preinvestiranje koje nije dalo efekte (trenutno – pasivan mrtav kapital)
2. Veće ulazne od izlaznih cena (primer: „Idea” i „Roda” su najjeftinije s ciljem da se privuku kupci, a godinama rade s gubitkom i u toj brzini zarađuje dobavljač. Dobavljač je „Agrokorova” firma iz Hrvatske, a toj firmi je dobavljač firma s nekih ostrva čiji se ne zna vlasnik).
3. Neadekvatni troškovi u odnosu na promet u pogledu plaćanja raznih vrsta marketinga, poslovno-tehničkih saradnji itd.
4. Firmom je upravljao tzv. gazda, a ne profesionalni menadžment, i to je uzrok što svi ti tajkuni nisu u stanju da organizuju i upravljaju firmama koje kupe jer za to nisu obrazovani, a sujeta im ne dozvoljava da angažuju nekoga pametnijeg od gazde.
Sledeće pitanje, da citiramo poznatog ekonomistu N. Čanka, jeste: gde su nestali novci? I na ovo pitanje nameću se dva odgovora.
1. Onaj ko je donosio odluke u „Agrokoru”, najbolje zna gde je novac.
2. Tokove novca je vrlo lako utvrditi, ali je pitanje da li će za to biti političke volje u Hrvatskoj, pod čijom su kontrolom tužilaštvo i sud.
Šta će biti s bankama, državom Srbijom, radnicima i drugim poveriocima? Ovo su mogući scenariji:
– Banke su obezbeđene hipotekama i menicama, i dalji rad firmi kojima su dale kredite zavisi od samih firmi, odnosno od toga da li sami dužnici imaju mogućnost blagovremenog izmirenja obaveza ili ne.
– Svaki privredni subjekt „Agrokora” u Srbiji je nezavisan jedan od drugoga, osim ako nemaju jemstva ili pak međusobna dugovanja ili potraživanja, pa je poželjno da nadležni organi utvrde bonitete tih subjekata iz kojih će se videti njihova sudbina (celokupna dokumentacija tih subjekata nalazi se u bankama jer svi imaju kredite, a NBS ima pravo da kontroliše banke pa time i te subjekte te da sačini poseban i konsolidovan izveštaj ovim firmama, i shodno tome nadležni organi preduzimaju mere).
– U celom svetu svakodnevno se otvaraju i zatvaraju firme, a uloga države treba da bude efikasno sprovođenje zakonskih postupaka putem zakupa ili prodaje imovine pa da tako novi vlasnik s boljom politikom obavlja delatnost.
– U skladu sa zakonskim propisima, državni organi treba da utvrde i obelodane trenutno stanje firmi čiji je vlasnik „Agrokor”.
– Shodno utvrđenom stanju, državni organi, ukoliko uvide da ima nezakonitog poslovanja, preduzimaju radnje, svako iz svoje nadležnosti (falsifikovana dokumentacija za kredite, fiktivni računi i dr.).
– Cilj mera je da se onemogući neosnovan odliv novca iz „Agrokorovih” firmi iz Srbije koje dobro rade („Dijamant”, „Frikom” i dr.) i onih koje ne rade pozitivno.
– Državni organi u Srbiji, shodno utvrđenom stanju, treba da naprave plan mera koje imaju za cilj da svi zaposleni radnici ostanu na poslu.
– Postoji niz efikasnih zakonskih mera kako da nijedan radnik ne ostane bez posla jer njemu nije važno ko mu je poslodavac, već da je dobro i na vreme plaćen.
– Nadležni državni organi u Srbiji po zakonu ne treba – jer im po zakonu to i nije posao – da tretiraju ugovorene bankarske poslove i obligacione poslove koje imaju banke u Srbiji i dobavljači „Agrokorovih” firmi, osim ako nije reč o nezakonitim poslovima (simulirani, fiktivni ili drugi pravni poslovi čiji je cilj umanjenje imovine firme) te celokupni rizik naplate treba da bude na teret banke i dobavljača jer svako je dužan da obrati pažnju na bonitet kupca, odnosno korisnika kredita, prema javno dostupnim podacima.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar