BOŽIDAR MANDIĆ, KNJIŽEVNIK: Monah prirode

BOŽIDAR MANDIĆ, KNJIŽEVNIK: Monah prirode

Foto: Nemanja Jovanović


Najstarija komuna u Srbiji, Porodica bistrih potoka, nadrasla je ime svog tvorca Božidara Mandića. Postala je sinonim slobode i hrabrosti, dva za Mandića najcenjenija pojma. Ovaj književnik, dramski pisac, ekolog, konceptualista postao je danas usamljenik u svom nesvakidašnjem manastiru prirode, ali ne odustaje od svoje male utopije, srećan što je mogao da živi takav život  

„Ja nemam oca od šeste, a majku od četrdesete. U ćerkama sam našao nežnost, a u sinu mudrost, s njim jako lepo razgovaram. On je nezgodan tip, malo govori, on i moj brat su najbolji prijatelji, a moj brat ga obrazuje. Sa samo par reči, ne kao ja, koji puno pričam”, emotivno počinje razgovor za „Ekspres” Božidar Mandić, tvorac i stub najveće srpske komune podno Rudnika.
Šta danas znači živeti zdrav život kad je ceo svet zapravo jedno bolesno okruženje?
– Ima jedna stara jevrejska poslovica: „Gospode Bože, spasi mene, ako ne možeš mene, spasi bar sav ostali svet.” U tom smislu, naravno, mislim da je 21. vek vek bolesti. Sijoran je govorio, naspram Staljina i Hitlera, 21. vek biće stvarno pravi zločinac, i mi prepoznajemo jednu civilizaciju u ovom vremenu i veku koja je apsolutno bolesna. Na jednom drugom planu svi govore o zdravlju, svi se edukuju kako da budu ponovo čovek, kako da prežive unutar zagađenosti, ogromne buke, prljavštine, plastičnog otpada, da sačuvaju dušu i telesno stanje. Nikada moja tendencija nije bila da odem u šumu zato da bih bio zdrav. Moram da priznam, za ovih mojih četrdeset godina nisam otišao kod lekara i voleo bih da se to i nastavi, ali sigurno da bih voleo da vek bude malo zdraviji, da se zameni teza koja je danas vrlo floskulativna – lek je gori od bolesti. Uslovno rečeno, čitav sistem koji ja živim u šumi, u miru, tišini, u izolovanosti jeste mala priča i ponuda da se može ostati, ako ništa, psihički normalan. Možda je Porodica bistrih potoka jedna od poslednjih karaula koja čuva čovečnost i etičnost kao izazov za suprotstavljanje ovoj bukvalno zagađenoj civilizaciji, pa se sad već i ne kaže divljaštvo, nego civilizaštvo. Došli smo do jednog takvog kumulativnog koncepta tehnologije, novca, hemijskih, genetičkih agresija, da je čovek izgubio ulogu. Iz takvog stava on se razboleo.
Kad sad podvučete crtu ispod ovih četrdeset godina života van sveta, koje Vam prvo iskrsava kao najlepše, a koje kao najlošije iskustvo?
– Stvorio sam jednu malu idilu i proveo radostan i srećan život. Najlepši su susreti s ljudima, moj odnos prema biljkama, nevidljivim svetovima koji te neprestano napajaju i hrane da u ovoj apsurdnoj egzistenciji pronađeš neki smisao. Ali iznad svega, to je gostoljublje kao princip za koji sam se opredelio i smatram ga duhovnim vrhom koji čovek može da osvoji. Oko četrdeset hiljada ljudi je posetilo moj mali izolovani dom u šumi. Svako je doneo neki novi lik, neku malu biblijsku misao, sentencu, tako da sam ja neka vrsta lopova – nema od koga nešto nisam ukrao. Ali, isto tako, tih četrdeset hiljada ljudi, ponekad to volim da kažem, ponelo je bar malo radosti od mene. Najteži su mi bili agresivni trenuci. Nisam imao put i odnos s lokalnom sredinom, koja uopšte nije imala razumevanje za očuvanje prirode, da sačuvamo potok, planinu. U poslednje vreme, to je donošenje civilizacijskih otrova kroz neveliki broj ljudi, ali meni je previše i ako je pet, deset takvih ekscesa. Nadalje, to su konfliktnost, bezdijalogičnost, bezrazumevajućost, život s jednom tabloidnom necivilizacijskom kulturom, rijalitijima i prezentovanje, kad dođu u moj dom, takve atmosfere i psihologije koja je nipodaštavajuća prema drugom, koja je agresivna, nekulturna. Kao čovek koji je živeo u šumi i koji ima dvadeset dve knjige, devetnaest pozorišnih predstava, dvadeset samostalnih izložbi u najvećim galerijama moderne umetnosti, ja, koji sam mnogo pisao po medijima i pravio emisije, moram da kažem da nije dozvoljeno da pojedinac intelektualac danas mora da vrati jedno radikalno mišljenje, jednu vrstu aristokratske spiritualnosti u kojoj neće dozvoliti da se širi ta vrsta kuge ili karcinoma. A reč je o verbalnoj zagađenosti, koja je često gora od ratova i od napalm bombi. Često se kaže: uvek je bilo, ali nikad nije bilo ovako da je puko atom ozonski omotač, da je napravljeno genetičko biće i klonirano i da je postojala virtuelna realnost. To su izazovi koje intelektualci još ne primećuju i oni su se svakako zamutili u svoj toj pomešanosti ovog trećeg milenijuma civilizacije. Ne snalaze se, nemaju odgovore. Upravo zato ja živim u šumi, da bih mogao bar nešto da primetim i da bar kriknem nekim novim optimističnim i nadajućim glasom da se može drugačije živeti.
Da li ste sad došli u poziciju sam protiv nikog? I kako može da se provuče ona tanka, ali prilično čvrsta nit između samoće i usamljenosti?
– Živim sam i u samotarstvu, nisam usamljen, to je velika razlika. Dobro poznajem ta iskustva i to prenosim u romanima, svojim tekstovima, opažanjima. To je jako zanimljivo i kristalizujuće iskustvo i upravo u tim samotarstvima, ponovo u svojoj dubini, pronalazim koncept ljubavi prema čoveku, prema bližnjem, prema gostu. Kad četiri dana ne vidite čoveka, pa spazite dvonožca, kako mu se obradujute, makar on bio i lopov. Ali, u svakom slučaju, čitav moj koncept je komunikacija, znači komuna. Živim odavno u raznim oblicima komune, od gradske komune u Novom Sadu, preko ove šumske komune, ne volim da kažem ruralne jer ja ne živim na selu, već u šumi i prirodi. To je velika distanca razmišljanja. Smisao života je imati dubinu unutar sebe, prodreti u neke transcendentalne tačke i komunicirati s prvim bližnjim i pokušati da se oslobodiš konflikta, napetosti ili rata. Heraklit je rekao: „Rat je otac svih stvari.” Danas vidimo raznorazne ratove, od ratova sa oružjem, kojih ima oko pedeset-šezdeset u ovom trenutku, do rata u kojem je svako protiv svakoga, kako je Šopenhauer govorio, malo posle i Njegoš. Danas vidimo rat među prijateljima, vidimo usamljenu situaciju civilizacijskog čoveka, koji je u depresiji, apatiji, koji se ne snalazi, koji traži rat ili na tom nivou arogantno pristupa komšiji.
U čemu kao „čovek iz šume” vidite najveću opasnost danas?
Uništenje planete, diferencijaciju između siromašnih i bogatih, agresiju i alijenaciju. Kvartet opasnih promišljanja. Ja sagledavam sasvim drugačiju verziju i ponudu življenja, a to je da se može imati vremena za prijatelja, da ne želim sukobe u svojoj kući, da želim da se svaki čovek oseća prijatno i ono što je možda neki mali uspeh da sam proživeo bezdogmatski. Kad smo moja žena i ja otišli 1977. da živimo u šumi, prvo što smo rekli, nikoga ništa nećemo učiti, bićemo emocionalni dom. Nisam nikakav psihijatar, niti guru, naprotiv demistifikovano sam, kulturno, intelektualno, stvaralačko biće. Tako da, eto, moj dom je otvoren i sazdan od raznih mentaliteta, psihologija, od nekih seljaka, automehaničara, do vrhunskih intelektualaca. U mom domu je bilo nekih sto sedamdeset intelektualaca iz Srbije. Mi smo jedna mala agora koja skuplja raznolikost, respekt prema dijalogu i umnožavanju, u kojem, ako bih smeo da kažem, najviše sam ja profitirao. To je veliko bogatstvo i zaista sam zato samo protiv nikoga.
Često ste govorili i pisali o stvarnosti. Šta je, po Vašem mišljenju, stvarnost – ono kako živiš ili kako moraš da živiš?
– Vidi, patrijarh je rekao najlepše misli: „Učinjen je najveći zločin, ubijena je stvarnost, a niko ne zna ko je ubica.” Upravo zato sam otišao, napustio jednu iluziju, prenapregnutu civilizaciju, prepotentnu tehnološkim razvojem, imperativom progresa i monetarne represije i hegemonije, pa otišao da živim jednostavno s biljkama, vetrom, planinama, poetikom, mravima, koji su jedan od mojih najvećih uzora. I tu sam shvatio šta je stvarnost. Stvarnost je jedna zaljubljenost između bića i života. Mene jako zanima stvarnost jer ona i govori o stvaranju, o datosti koje bismo, po mom mišljenju, sad trebalo da vratimo jer su medijske represije pojačale uticaj na savremenog čoveka, pa gledamo imperijalizaciju podsvesti. Na poslednjoj izložbi imao sam kao eksponat travu u krugu od tri metra, pod imenom „Tendencija da se povrati stvarnost”. Ta trava je stvarna, srna koja dođe u moje dvorište je stvarna, zagrljaj s čovekom može biti stvaran, ali i lažan, ali sa svim bićima van čoveka stvarnost je istinita. Ono što često vidimo – ideološki, tehnološki, teološki – jeste politizacija iluzije na koju čovek naseda. Danas su mediji jači od politike, banaka. Retko čija duša nije prefarbana upravo podsvesnom glađu za pohlepom, materijalnim bogatstvom, opet uz zaborav da postoji unutrašnji čovek. Naravno i spoljašnji, ali pre svega treba dodirnuti svoje unutrašnje biće, ne dregradirati ga, ne zapustiti ga, ne diskreditovati ga, nego ga pustiti u liberalni slobodni prohtev.

Bozidar Mandic (4)Možda je Porodica bistrih potoka jedna od poslednjih karaula koja čuva čovečnost i etičnost kao izazov za suprotstavljanje ovoj bukvalno zagađenoj civilizaciji, pa se sad već i ne kaže divljaštvo, nego civilizaštvo

Jednom prilikom ste tvrdili da ovaj vek neće biti vek znanja, nego vek čišćenja?
– Mislim da ovo treba da bude vek kristalizovanja jer je prethodni bio vek prenapregnutosti. Sad je na redu pražnjenje. Marlo je govorio, a Jonesko hiljadu puta ponovio: 21. vek ili će biti duhovan ili ga neće biti. Frojd je govorio: „Najzad moramo početi da volimo, inače ćemo se razboleti.” Mene to zanima lično, čim se prenapregnem informacijama, kreacijom, ja tražim pražnjenje, i to je moja lična revolucija. Mislim da bi 21. vek trebalo da bude vek oslobađanja od konglomerizma, nagomilanosti. Pogledajte deponije, to je samo ono što je u čovekovoj glavi, psihi, znači to je preogromnost. Karcinom, to je suvišnost tkiva. Moj stav je da bi čišćenje i ekološki, planetarno, spiritualno, kulturološki trebalo da bude put kojim ovaj vek treba da ide. Nažalost, još nije tako.
Često ta vrsta čišćenja i pražnjenja ima svoje završnice koje se zovu rat.
– Nisam mislio na tu vrstu katarze, ali je istina da su rušenje i građenje braća blizanci. Ja sam više za stvaralaštvo, kultivisanost. Apsolutno sam protiv rata i pošto nisam mogao da grešim ni istorijski ni u svojoj epohi, to je rat unutar samog sebe, savlađivanje samog sebe i ne želim rat s prvim do sebe, ne želim ga s komšijom. Često na svoju štetu prihvatim dijalog samo da ne bude rata, jer je to jedno od najtajanstvenijih pitanja. To je Aleksandar Tišma detektovao u svojim romanima: otkud agresija u čoveku, kakav je to fenomen da želiš drugome zlo? De Sad je to strašno demistifikovao kao zadovoljstvo u sadizmu, zbog toga su ga eliminisali, sedamnaest godina je bio u zatvoru. Jedno od mojih velikih personalnih otkrovenja i želja ja da ne učinim bol i agresiju drugom, već da pokušam da pružim utehu. Eto, to je moj kredo. Volim da kažem da su danas oružje i oruđe istog opasnog karaktera – oružjem uništavamo ljudsku populaciju, a oruđem planetu. Trebaju nam nova uočavanja, ne ona iz prethodnog veka, već nova percepcija da vidimo kakav je svet i šta mi kao ljudi koji ipak mislimo možemo da predložimo. Ne možemo mi promeniti, ali možemo predložiti, paradigmizovati i napisati. Lično sam ostvario tu malu utopiju i da nisam otišao da živim u šumi, promašio bih svoj život 100 odsto.
To čišćenje i promišljanje podrazumeva da čovek povede rat sa samim sobom. Koliko je realno suočavanje sa sobom kad ljudi danas nisu spremni ni kadri za to?
– To je tačno. Ali to nije pitanje koje mene zanima. Bio sam zanesenjak 1968. hipi pokreta, alternativnih buđenja krajem 60-tih i poverovao da će se svet promeniti na plemenitijem nivou. Međutim, bio sam svedok i te erozije, izdaje onih koji su dizali tu revoluciju. Onda sam rekao sebi, bilo je to 70-ih godina: „Ako neće ovaj svet da se promeni, onda ću se ja promeniti.” To je ta samospoznaja, to je čišćenje sebe, savlađivanje sebe, suočavanje sa samim sobom, i ja to nisam do sada izdao. Neću nikoga ništa da učim. Bela Haušer je govorio: „Najveća koruptivnost je edukacija.” Mi danas vidimo samo kako jedni druge uče, a niko neće samospoznaju, niko neće sam sebe da nauči. To je personalna revolucija, individualni anarhizam neagresivnog tipa. Eto, ja sam neki mali Heldering ili Žan-Žak Ruso, kome dolaze mladi ljudi i gde se rasejavaju ideje, ali nikako doktrinantno, nego spontano. U Srbiji već ima pedesetak malih komuna.
Ima ih?
– Ima. Mladi beže iz grada, žele da na nov način naprave revoluciju, da se vrate zemlji, bave organskom poljoprivredom, da imaju radost, intimu, da idu ka sreći, a ne da im sve to bude eliminisano ili zabranjeno jednom depresivnom ponudom kako se može jednolično živeti bez alternative. Više neće biti revolucija puškama i dobro bi bilo da nikad ne budu krvave revolucije, mada krvave revolucije izazivaju bogati. Život je fenomen koji još niko nije dokučio, nauka ne zna ništa, mada nauka misli da je puno toga postigla. Mi smo dužni da svoj život odživimo dostojanstveno i bez izdavanja. Tako da ja verujem u tu revoluciju radosti. Ona je danas opasna po depresivni, novi staljinizam.
Da li ste na doživotnom izletu ili su Vaši izleti povremeni odlasci u grad?
– Sad sam u jednoj rezimentnoj fazi. Nekad se malo šalim i razočaran sam kao Šekspir, a to je znak da sam živeo precizno i korektno. Teško je gledati ovaj svet. Jednom sam pitao Jovana Hristića: „Kako gledate na ovaj svet?” Kaže: „Sklonio sam se da ga ne gledam.” Teško je gledati ovo zagađenje, bezdušje, beščovečnost, ja sam ipak poeta. Mene zanima evropsko rađanje kulture s Grčkom, s procesom koji je išao dva veka. Tako da je teško gledati ovu utilitarnu civilizaciju koja je zasnovana na profitu, s druge strane na omami glamura, spektakla, gde niko ništa ne primeti. Možda bih mogao da kažem da sam i rezigniran. Ali, s druge strane, treba videti pesimistične činjenice i graditi nov optimizam. Viktor Šklovski kaže da je istorija cik-cak. Onda kad je najsigurnija, to su prvi znaci njenog pada. Pogledajte kako je u ovom trenutku tehnologija sigurna, kako su nauka i banke sigurne… Ali, isto tako, javljaju se znaci kroz klimatske promene, cunami, oluje, zemljotresi, opomene da mora da postoji neki univerzalni sklad i ja jako verujem u to. Nisam futurolog, ali sam na mikroplanu mnogo toga ostvario u zadnjih četrdeset godina i mirna mi je savest.

Nisam nikakav psihijatar, niti guru, naprotiv, demistifikovano sam, kulturno, intelektualno, stvaralačko biće

Kad radite jedan od najtežih poslova, kao što je kosidba, ili jedan od najlepših poslova, mešenje hleba, o čemu razmišljate?
– To je nešto fantastično. Ne mislim ništa, međutim, misli padaju, i upravo s motikom otkrovljujem najlepše rečenice koje možda i nisam ja napisao, možda su negde propale iz nekog beskraja, metafizike. Lepo je osećanje dok radim u bašti, plevim, grabuljam, a ono me rečenica napadne. Svaki čas trčim u kuću to da zapišem, te rečenice. Ja sam nagonski stvaralac, volim da pišem, a ne znam da pišem, bavim se likovnošću koja ne liči ni na šta, ali ipak sam, u nekom avangardnom smislu, porodio neke nove estetike. To što prezentujem u stvari je moj autoportret, personalna kultura. Ja izlažem kravlju balegu, radim s kamenom, drvetom. Moje pozorišne predstave su vikanje, trčanje, puno energije i ritma. Tekstovi su mi možda najkonzervativniji, ali sve to je potvrda da sam ličnost, da ne zavisim od trendizovanog oblika umetnosti. Danas imate Endrua Barnija ili Dejvija Hrsta koji prave izložbe od tri miliona dolara. Mene to ne impresionira uopšte, zanima me da li čovek može nešto da iznese u ovom trenutku estetski i kritički što će se suprotstaviti ovom svetu. To je za mene kravlja balega, materijal koji misli, koje zna da obnavlja, a čovečanstvo to ne zna. Tako da sam ja, uslovno rečeno, antipolitički angažovan stvaralac. Još to nije dovoljno kontekstualno prihvaćeno, mada ima lepih reakcija. Nebojša Milenković je istoričar koji me proučava. Pre četrnaest meseci sam imao veliku retrospektivu u Muzeju savremene umetnosti, pod nazivom „Natrag”, da se vratimo malo unazad i da se vratimo na trag, da civilizacija ponovo pronađe neki trag koji će biti renesansan, humanističan i estetičan. Ono što je Žan Li govorio: „Budućnost civilizacije će biti u etici.”
Šta činite kad sebe uhvatite u dosadi ili ne prepoznajete mogućnost uletanja u dosadu?
– Šopenhauer kaže: „Ili patnja ili dosada.” Nešto mora biti u životu. Nema puno dosade kad sam sam, ja pišem ili čitam po ceo dan. Mada u jednom domaćinstvu šumskog karaktera svaki čas ima nekog posla, nacepaj drva, testeriši, donesi grane iz šume, ovde je pala ograda, tamo je pao crep. Sem toga što imam puno vremena u samotarstvu, meni je često puna kuća. Tako da je jedan od najvećih poslova skuvati hranu, namestiti krevete, razgovarati. Pošto sam bio i fudbaler, i to levi half omladinskog tima Vojvodine, volim s društvom da malo zaigram. Neki voljni element u meni neprestano me nagoni i ne dozvoljava lenčarstvo i letargiju. Jako sam vredan čovek, što možda već nije primereno.
Često ljudi imaju ideal zadovoljstva koje se pretvara u dosadu.
– Pa, jeste. Pre neki dan me ćerka pitala: „Zar ne poželiš da nekad ceo dan ležiš u krevetu?” Ni slučajno, mene bi to ubilo.
Da li Vas, i u kojoj meri, plaši da je od Porodice bistrih potoka ostao samo Bistri potok?
– To je već istorija. Ima u četrdeset godina i udaraca i rušiteljstva, preloma, raznih etapa, ali sve u svemu, nisam izdao tu početnu zamisao o kojoj stalno govorim, a to je jedno malo ostrvo s drugačijim predlozima za život.
Nemate zebnju, da ne kažem strah?
– Nemam strah, ali imam zebnju da nije nemoguće da totalitarizam nove vrste dopire malo i do nas, da usisava i da ću se ja u narednom periodu mnogo više boriti nego pre. Nema više spontanosti. Grabe mašine. Čika Duško Radović je govorio: avangarda grabi napred. A tehnologija je još gora. Svaki drugi dan čistim tri kilometra puta i potoka i nađem po pedeset plastičnih otpadaka. Da nisam čistio ovih godina, to bi bilo brdo otpada, kao i svuda. Imam zebnju da će zagađeni totalitarizam zaprljati sve duše i da će samo pojedinci proturiti glavu kroz jednu crnu plahtu i reći: može drugačije!
Vidite li sebe kao monaha u manastiru prirode?
– Možda, mada sam jako i za senzualnost, volim to da naglasim. Nisam religiozan, ne idem baš često u crkvu, bio sam u manastiru, ali se ne osećam baš dobro. U prirodi se osećam veličanstveno. Možda sam ja monah prirode, ali koji razvija sve čovečne osobine. Govorim o nerazdvajanju duhovnosti i seksualnosti, to je datost od Stvoritelja, bilo ko da je on. Možemo ga nazvati kosmički bunt, možemo bog, ali jako nam je potrebno da budemo jednostavni i obični ljudi. Mislim da je to najveća bogougodnost. Treba da ovde živimo svoj čovečni život, pazeći da drugome ne zadamo bol, ali isto tako da razvijamo veliku slobodu, da ne budemo represirani dogmama, da ne budemo u kanonima i da, na neki način, dozvolimo sebi kreativne predloge, umetnička dela. Jako me zanima da budem monah običnosti.
Gde prestaje znak jednakosti između egoizma i težnje da se bude centar svog sveta?
– Ja sam za individualitet, ali za zreli individualitet. I protiv egocentrizma, koji još ne mogu lako da prepoznam kad ljudi dođu kod mene jer ja negujem četrdeset sedam godina komunitarni duh, a to znači, uvek je prvo drugi, uvek je ti ispred ja. Sada su se pojavile narcisistička sociologija i generacija (inače, važno je znati da na starogrčkom „narcis” znači „obamrlo”). Dakle, mi sad živimo sa obamrlom civilizacijom pred smrt, s mladima koji sebičnošću oduzimaju drugima energiju, nameću svoj nezreli identitet. Tako da je, za mene, jedna individua zrela ako ume to da razluči. Živim kao pojedinac, klonim se egocentrizma i egoizma, i mislim da je to jedna od najvećih bolesti 21. veka. Nemaš ništa. Desi se ovde kod nas da poneko dođe od egocentričnih, pa bude neprijatno ako iz velike šerpe za petnaest ljudi sedam porcija uzme sebi.

Bozidar Mandic (2)Mi danas živimo sa obamrlom civilizacijom, pred smrt, s mladima koji sebičnošću oduzimaju drugima energiju, nameću svoj nezreli identitet

Za Vas su pod embargom tri stvari: meso, droga i agresija. Kakav je to život bez poroka?
– Imamo mi poroke, malo popijemo alkohol. Ne volim da se droga, čak ni marihuana, uzima u mom domu jer nikada to nisam uzimao. Vegetarijanac sam četrdeset pet godina, ne bih voleo da neko kolje kod mene životinje i mislim da je to filozofski doprinos smanjenju agresije, i mogu da kažem da sam srećan i zadovoljan što sam vegetarijanac. Nikoga to ne učim, nisam dogmatski vegetarijanac. I agresija, molimo da ljudi budu pažljivi. Sem devojke koja je tukla muža, nije bilo nijedne agresije. Ja svoju decu nikada nisam udario, nikada nismo viknuli ni žena ni ja, i stvorili smo atmosferu ljubaznog odgajanja, prisne pedagogije. Ta tri elementa su meni važna kao neka vrsta zabrane jer, kako to kaže Alber Kami: „Ako je sve dozvoljeno, to ne znači da nešto nije zabranjeno.”
Konstatovali ste da Vas, u odnosu na ranije godine, posećuje manje ljudi. Kakav znak vidite u tome?
– Da. To se desilo možda pre četrnaestak meseci, pa se od otprilike hiljadu ljudi koji su me posećivali godišnje, sad sve svelo na petsto pedeset. I to je znak da su mladi ušli u zombiranu kulturu življenja. Oni su obamrli. Život se pretvorio u virtuelnu realnost. Oni su svi pred tabletima, ispred kompjutera. Nema komunikacije. Ne znaju da putuju. Ja sa šezdeset šest godina putujem auto-stopom. Dešava se da me pitaju kako da dođu dovde. Pa, kako ja putujem. Pedeset godina putujem stopom. Ta otuđenost će se ovde još pojačati. Prvi put u Brezovici prošle godine je zatravljen odbojkaški teren. Nema mladih. Nove generacije koje imaju sedamnaest, osamnaest, dvadeset godina, uglavnom su hakerski usmerene, a to znači alfa, beta, gama psihologija. Nemaju osećaj za bunt, eksces, incident, slobodu. Mislim da će doći.
Ili to ne umeju?
– Nametnuto im je, ta nova ideologija. Živi kako te mi usmeravamo. Karel Kosek je govorio: „Masu možeš za pola sata usmeriti u kom god hoćeš pravcu.” Nove generacije kao da su kastrirane u biofilskom smislu. To mi prepoznajemo kroz logopedske probleme. Oko 70 odsto mladih u osnovnoj školi ima problem s kičmom. Odvajamo čoveka od života i guramo u virtuelnu realnost i tehnološku zamućenost. Često govorim o pedagogiji, imali smo skup u Novom Sadu, „Dete i elektronski mediji”, kako decu uvoditi u prirodu, u što više divljine, što je prisutno u Evropi. U Norveškoj postoji šumska pedagogija, u Nemačkoj šumski mravi. Deca od pet godina su od sedam ujutro do četiri u šumi, ako pada kiša, moraju da pokisnu, da jedu što padne na zemlju, da se popnu na drvo. Da budem iskren, mi smo u Brezovici po mnogim stvarima preteče u Evropi. Stariji smo od nemačke Partije zelenih sedam godina. Međutim, ovde to niko ne poštuje. Neka mi bude dozvoljeno posle toliko godina da kažem da sam u Nemačkoj, ja bih bio sigurno nacionalni junak. Čovek koji se toliko bori za prirodu, za čoveka, umetnost. Ovde sam persona non grata. Još to ljudi ne razumeju. Poneko kaže, on je ludak koji brani planine. Drago mi je da smo mnoge stvari otkrili i da se ne osećam inferiorno ni mondijalistički, iako sam u duši mundijalista, montenjevac, antievropski. Mi smo iznikli sami iz sebe, iz te novosadske avangarde: Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Želimir Žilnik, Tibor Varadi, Oto Tonlit, Peđa Vranešević, Čeda Drča, Juda Tašalgo, Bogdanka Poznanović… Imao sam tada šesnaest godina i posisao sam ideju da su život i umetnost, pre svega, sloboda i hrabrost.
Kada pišete i zašto?
– Pišem obično rano ujutru. Ustajem u četiri sata i onda me reči naprosto napadaju, ali pre nego što sednem za pisaću mašinu, pošto još pišem na pisaćoj mašini jer volim da se u mojim tekstovima osete otkucaji pisaće mašine, prebrišem patos. Kad učinim taj ritual, onda nagrnu rečenice i pišem obično do šest, sedam. Po podne nikad ne mogu nijednu rečenicu da napišem. Za mene je pisanje otvorenost da propuštam rečenice koje me erotizuju, uzbuđuju, koje u meni stvaraju ekstazis. Uglavnom, svoje tekstove ne čitam. Na sreću, ipak me neko objavi.
A zašto pišete?
– Bio sam deset godina u umetničkoj apstinenciji, od 1972. do 1980. nisam pisao. Vodio sam se vodiljom Žan-Pola Sartra: „Ako deca umiru od gladi, umetnost nema smisla.” Međutim, osamdesetih. Čedomir Veljačić s Cejlona, filozof, jedan od najvećih istoričara istočnjačke kulture s naših prostora, suptilno me je vratio čitanju i pisanju. Dvadeset godina smo se dopisivali, predivan prijatelj koga nikad nisam video. Rekao mi je: „Ako ikad budete želeli da čitate, pročitajte Mešu Selimovića pa ćete spoznati mnoga znanja o životu, šta je to apsurd, patnja, gorka istina.” Uzmem „Derviš i smrt”, „Tvrđavu”, navučem se na pisanje. Sad već deset, petnaest godina pišem aktivno i, na svu sreću, neko me i čita.
Jednom prilikom ste rekli da su lepota i sloboda najteži za čoveka. Zašto?
– Ako hoćeš da uništiš čoveka, samo mu daj slobodu i lepotu, jer to su dva najteža atributa koja treba savladati. Živim u slobodi i svaki dan moram da kreiram taj dan i da stvaram lepotu. Ako mi dozvolite, citiraću jedan stih Edvarda Kozbeka: „Ako postavim pravila, unište me pravila, ako uništim pravila, uništi me sloboda.” Znači, sloboda je visoka odgovornost prema biću, životu i stvaralaštvu. Lepota, to je impresija o kojoj se ne diskutuje, ali koja na iracionalan način čini da sve oko tebe postane smisaono. Da kroz tu jednu vizuru onoga što vidimo shvatimo da ima smisla da proputujemo ovaj apsurdni život.
Da li smo izgubili osećaj sramote?
– Jedna moja predstava zove se „Stid”, igramo je već tri godine u raznim pozorištima, ko nas primi. Čak smo bili kod Andraša Urbana na Desireu na jednom festivalu. Filozofsko pitanje stida. Inače, ne stidim se da se skinem go pred sto hiljada ljudi, na televiziji, u studiju, na sceni. Ali da slažem, da prevarim nekoga u ovoj civilizaciji, toga se postidim. Tako da je moto te predstave – stidim se da ne bih činio dela zbog kojih bi se stideo. Tako je i Tarkovski govorio: ono što ovaj svet može spasti, to je stid. Stid je za mene intelektualna kategorija, ne psihološka.
Kako pokrenuti misao ako se previše družiš sa istomišljenicima? Često u sukobu mišljenja dolazi do pomaka, otvaranja nekih novih vrata.
– Mnogo volim suprotno mišljenje, ako je duboko, ako ima razloga zašto je rečeno. Mi danas prisustvujemo brbljanju, blebetanju, jednoj površnoj govornoj komunikaciji, koju apsolutno negiram. Pokušavam te mlade ljude da produbim, površinu ne prihvatim, nego kažem, hajde razmisli šta si rekao. Pokušavam da ih malo otreznim nekim intelektualnim šamarima. Moram da kažem da sam pripadao grupi ljudi s kojima sam vodio divne intelektualne i filozofske razgovore koji mi sad nedostaju, što mi je žao. Postoje ljudi zbog kojih dvadesetodnevno idem u Novi Sad, da se vidim sa Slobodanom Tišmom. Otprilike tri, četiri sata razgovaramo i kad se s njim rastanem, trčim od radosti po gradu.
Deo Vaše, da je tako nazovem, šumske filozofije, bila je i odbrana prava na grešku. Koliko je to apsurd u svetu grešnika?
– Jedno je grešnik, jedno je grehovnost, treće je greška. Ja sam veoma za grešku u umetnosti. Kada god pogrešiš, to je dobro. Tražim eksces u formi, u tekstu, da to bude nebulozna sintagma, da ima slobodu ispoljavanja iz prve ruke. Volim grešku koja nije protiv drugog, nego unutar samog autora. Često i kažem: umetnost nastaje na grešci. To se desilo i s Rodenovim „Čovekom bez nosa” kad je udario nos jer mu se nije sviđala ta skulptura, da bi to postalo epohalno delo. Kako napraviti kreativnu grešku koja preporođuje epohu?
Na koga vam liči Božidar Mandić?
– Božidar Mandić liči na Božidara Mandića. Ja sam to preživeo. Samo moje ime znači „Božji dar”, a Mandić znači „spoznaja” na sirijskom. Kako to Slobodan Tišma kaže: „On je sam sebe stvorio.” Stvorio je jedan sistem filozofije, egzistencije, ekonomije, komunikacije na svoj način. Tako da je apsolutno Božidar Mandić – Božidar Mandić.

PRVIH OSAMSTO NEDELJA
Zašto više nema „Pisama iz šume” u „Danasu”?
– Bio sam kolumnista „Danasa” oko petnaest godina, osamsto nedelja pisao sam anticivilizacijske tekstove i mislim da je postojala jedna ciljna grupa koja je čitala to. To su filozofski, ni politički niti novinarski tekstovi. Za tih petnaest godina, sedam godina sam imao honorar, a onda narednih sedam nisam. Meni novac ne znači ništa, ali sam pitao da li će možda dati te honorare. Samo da malo sačekam. Ja sam čovek koji veruje, ne otima. Međutim, došlo je do neprijatne situacije kojom se nisam nadao od „Danasa” da oni, kao nazovi jedan nezavistan list, uništavaju još nezavisnije ljude. To je neka nova cenzura, perfidna, o kojoj ja želim da govorim, ne protiv „Danasa”, već protiv osećanja kako se jedna prodorna misao eliminiše. U razgovoru s glavnim urednicima ponudio sam da mi daju malo, na kraju sam ponudio da mi daju hiljadarku samo da osetim neku interakciju. Mi koji ne znamo da otimamo treba da se pobunimo, moramo i mi dobiti neku novčanu interakcijsku spregu, eho, kako je govorio Kosta Bogdanović. Ni to nisu uspeli. Na kraju sam predložio da pišem besplatno, ali da piše: Božidar Mandić piše besplatno za „Danas”. Pa sam sugerisao da naprave knjigu, to su njihovi tekstovi. Pa sam predložio da mi za četrdeset godina Bistrih potoka daju duplericu, sve tolerantno, pažljivo i da nikoga ne oštetim. Nadajući se da bi trebalo da „Danas” bude i liberalan i nezavisan i da neguje tu nezavisnu misao koja krči epohu. Na kraju nisu objavili ni moj oproštajni tekst, što je bila najveća uvreda za mene.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar