ČETIRI JAHAČA APOKALIPSE BRAKA

U Srbiji su prošle godine sklopljena 34.562 braka, a razvedena 9.262, i kad se ovaj broj podeli na mesece i dane, statistika kaže da se u toku jednog dana u našoj zemlji okonča 25 brakova. U Hrvatskoj je pre dve godine bilo čak sedam hiljada razvoda na dvadeset hiljada onih koji su uplovili u bračnu luku, a u Bosni i Hercegovini na isti broj tek venčanih bilo je blizu tri hiljade razvoda. Iako deluju dramatično, ovi podaci nisu ni blizu evropskoj i svetskoj crnoj statistici. Brak gubi bitku, pravila nema jer se sve više razvode i bogati i siromašni, i oni iz najrazvijenijih demokratskih društava, kao i oni u čijoj je religiji institucija bračnog života duboko ukorenjena (videti grafiku).

Džon Gotman, američki psiholog i psihoterapeut, posvetio je čitavu svoju karijeru istraživanju braka i partnerske veze i smatra se jednim od najznačajnijih istraživača i praktičara u oblasti braka i partnerskih odnosa. Njegova istraživanja duga 30 godina u ljubavnoj laboratoriji (Love Lab) dala su neprocenjiv doprinos razumevanju interakcija među partnerima. Čuvena je njegova tvrdnja da posle samo pet minuta posmatranja para može sa verovatnoćom od 95 odsto da proceni da li će par ostati zajedno, i to samo na osnovu načina na koji se svađaju. Posmatrajući pomno ogroman broj bračnih odnosa, shvatio je da postoje četiri ključne pojave ili četiri jahača apokalipse, koji predviđaju visok stepen nastupanja kraja braka ili početak razvoda.

Kao jedan od glavnih razloga bračnog brodoloma navodi prezir -kada partneri vređaju jedno drugo u stilu: loša osobo, ti si luda, đubre, lenčugo, kad kolutaju očima, rugaju se, cinični su i imaju podli humor. Prezir i nepoštovanje su otrovni za vezu, budući da su odraz gađenja prema drugoj osobi. Prezir je mnogo gori od obične frustriranosti i negativnosti jer ukazuje na to da partner na vas ne gleda kao na nekog jednakog sebi, već smatra da ste is pod njega i da vredite manje.

Drugi razlog je kriticizam -kada partneri stalno okrivljuju jedno drugo -ti nikad... ti uvek... ne valjaš zbog...

Kao treći razlog navodi odbrambenost -kada se u braku jedno od drugog brane jer se osećaju napadnuto i jedno drugom govore nisam ja kriv, ti si kriva... Ti si prvi počeo...

I kao četvrtog jahača bračne apokalipse navodi podizanje zida -kada nastane udaljenost među partnerima koja traje ponekad i čitavu deceniju. Ne vode više ljubav, ne izlaze zajedno nego svako vodi svoj život, a u formalnom su braku dok ne smognu snage za razvod.

Ovakva situacija stvara dve nesrećne osobe, hronično nesrećne, koje ponekad čak ne znaju ni kako da se kvalitetno razvedu i da ostanu dobri i funkcionalni roditelji.
Mnogi pretpostavljaju da je prevara glavni krivac za razvod, objašnjava psihijatar Jovan Marić, ali glavni razlog su neslaganja u porodici, prepirke, učestale svađe koje počinju zbog sitnice.

Sledeće je da se partneri svađaju zbog načina na koji se svađaju, a to znači da jedno drugom govore -ti si ovakav, onakav, i zaboravljaju zbog čega su uopšte počeli da se svađaju.

Uzrok svih ovih svađa zapravo je to što posle deset godina braka, a mnogi smatraju da je taj broj godina mnogo manji, nema više strasti, ljubavnog zanosa, došlo je do zasićenja i takav brak je na izdisaju.

Zanimljivi su, objašnjava, i najnoviji rezultati da se sve više parova razvodi u životnoj dobi između 50 i 60 godina i da su žene inicijatori razlaza.

Logično bi bilo da su muškarci u tom dobu ti koji žele razvod, jer su u godinama kad mogu naći mlađu, lepšu partnerku, ali nisu, već su to žene. Odgojile su decu koja su otišla od kuće i smatra da zbog dece ne mora više da trpi muža. Seksualnost joj je već ugašena posle menopauze, i ako ekonomski ne zavisi od partnera, ona želi razvod, želi da proživi ostatak života kako želi. Deca su, dakle, bila jedini kohezioni faktor zbog kojeg su proveli tolike godine u braku. Ipak, istraživanja govore da je život udvoje lakši, i da samci žive kraće od onih koji su u braku, ali tu opet dolazimo do pitanja kvaliteta života, a ne samo dužine njegovog trajanja.

Kod supružnika koji se razilaze posle višedecenijske bračne zajednice, otvara se još jedna dilema, da li su sve te godine živeli kao potpuni stranci.

Američki pisac Majkl Kaningem, dobitnik Pulicerove nagrade, prema čijoj knjizi „Sati" je snimljen istoimeni film nagrađen Oskarom, u svom romanu „Dok ne padne noć" upravo se bavi supružnicima, četrdesetogodišnjacima, koji godinama žive mirnim i ispunjenim životom, sve do trenutka kada im sasvim neočekivano u život ulazi suprugin mlađi brat. Iz bezlične običnosti upadaju u vrtlog strasti i iskušenja, tek tad otkrivajući da jedno o drugom ne znaju gotovo ništa.

Osnovni razlog za sve veći broj razvoda, po mišljenju kliničkog psihologa Aleksandre Janković, jeste taj što je brak izgubio smisao koji je nekada imao, „jer danas se u brak ulazi sa idejom da postoji izlaz u slučaju opasnosti, odnosno razvod".

Nekada je razvod bio izuzetak, a danas je neka vrsta pravila jer sve je manji broj ljudi spreman na ulazak u brak. Razlog je što su mladi sve više hedonistički nastrojeni, imaju sve manju potrebu za komunikacijom i potrebu da život dele sa drugom osobom. Muškarci tako ostaju deca vezana za primarnu porodicu, roditelje, koja servisira njihove potrebe i daje im slobodu da menjaju partnerke. Kod žena više nije motiv da se udaju, nego da imaju dete, i zato mnoge od njih pribegavaju vestačkoj oplodnji i samostalnom odgajanju deteta. Narušeni sistem vrednosti sveo je porodicu na tehnički detalj, na društvo sa ograničenom odgovornošću.

Dodaje i da se u brak sve više ulazi iz interesa, a budući da u ovoj narcističkoj kulturi ne postoji spremnost na žrtvu i kompromis, razvod dolazi kao logičan sled.

Ulična životna filozofija, često nepogrešiva, kaže da je brak pukao onda kada ti se ne ide kući.

Toksični razvodi kao „Rat Rouzovih"

Razvod može biti za dvoje ljudi koji su prestali da se vole i podržavaju čak i konstruktivan proces, ali, nažalost, kod nas su mnogo češći toksični razvodi, koji podsećaju na one poput filma „Rat Rouzovih", gde povređeni bivši supružnici ne biraju sredstva kako bi povredili ono drugo i ratuju preko dece. U toksičnim razvodima često nemate jasnu individualnu patologiju tog profila da je neko psihotičan, već su to problematične strukture ličnosti koje problematizuju razvod. To su često socijalno uspešni ljudi, a ono što jeste manifestno jesu toksični, destruktvni procesi u njihovim interakcijama i interakcijama sa decom. Kad par dolazi na terapiju, važno je odrediti da li će se raditi bračna terapija ili terapija razvoda, jer u 50 odsto slučajeva jedan partner smatra da je to još jedna šansa za spas braka. Najčešće jedan od bračnih partnera ima simptom poput depresivnog ponašanja, napada panike i somatskih tegoba sa hipertenzivnim krizama i raznovrsnim „načinima umiranja". Takvo ponašanje je funkcionisalo određeni niz godina kao način za vraćanje drugog partnera u zajednicu i to je sprečavalo razvod. Dakle, imate jednog partnera koji je doneo odluku da želi razvod i imate jednog koji je razvio simptom, bolestan je. Razvod nekad dođe kao olakšanje, neko se probudi kao da je izašao iz kome i oseća se bolje. Drugi slučaj je da je neko ignorisao godinama problem, pa mu to dolazi kao šok, kao najava propasti, objašnjava psihoterapeut Biljana Ćulafić.