ČOVEK KOJI JE OPTRČAO SVET: Sećanje na Franju Mihalića ponos jugoslovenske atletike i čoveka koji je Titu predao prvu Štafetu mladosti

ČOVEK KOJI JE OPTRČAO SVET: Sećanje na Franju Mihalića ponos jugoslovenske atletike i čoveka koji je Titu predao prvu Štafetu mladosti

Foto: Printscreen Youtube


Franjo Mihalić, legendarni jugoslovenski atletičar koji je 1945. predao Titu prvi Štafetu mladosti, preminuo je na današnji dan pre tri godine u 95. godini života.

U svojoj višedecenijskoj karijeri, Mihalić je isrtčao 165.000 kilometara, što je dovoljno da se četiri puta optrči svet,  oborio 22 rekorda u različitim atletskim disciplinama, a najveći uspeh bila mu je srebrna medalja u maratonu na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956.

 

Pobeđivao je na maratonima širom sveta, predavao fizičko u Vojnoj gimnaziji, bio trener Atletskog kluba “Partizan” i ostao upamćen kao čovek koji je ceo život posvetio sportu.

Foto: Printscreen Youtube

Foto: Printscreen Youtube

Rođen je 1920. godine u Kutini, u Hrvatskoj, kao deseto od dvanaestoro dece. Kada je imao tri godine, njegova porodica preselila se u Zagreb, gde je još u osnovnoj školi počeo da igra fudbal i bavi se biciklizmom. Svoj talenat za trčanje otkrio je kada je za vreme služenja vojnog roka u Subotici bio najbolji u vojničkim trkama, a ubrzo je počeo i da trenira atletiku u zagrebačkoj “Konkordiji”. Tamo ga je primetio čuveni atletski stručnjak Artur Takač i odveo u Beograd da trči za “Partizan”, što je bio početak jedne od najuspešnijih atletskih karijera u Jugoslaviji.

Narednih godina osvajao je najveće svetske maratone u Bostonu, Sao Paolu, Atini, Moskvi i Tokiju, a sa trideset i dve godine debitovao je na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, gde je bio osamnaesti u trci na deset kilometara.

Četiri godine kasnije, na Olimpijskim igrama u Melburnu, Mihalić je igrom slučaja izgubio zlatnu medalju. Naime, na 25. kilometru trke, dok je bio na drugom mestu, sapleo se i pao preko stolova na kojima se nalazila hrana i voda za maratonce i povredio nogu, zbog čega nije mogao da sustigne legendarnog francuskog atletičara Alana Nimuna, koji je završio prvi.

-Po mnogo čemu je posebna i ponoćna trka u Sao Paolu, pri prelasku iz jedne u drugu godinu. Učestvovao sam četiri puta. Dva puta sam pobedio, jedanput bio drugi, iza Zatopeka. Start bio jeziv zbog mraka i opšte gužve,a starter nije smeo da upotrebljava pištolj, jer svi pucaju! Zato je odlučeno da se znak za start daje reflektorom. I u trenutku starta jedan fotoreporter je, zaslepljen svetlošcu, uleteo u mene i oborio me. Uspeo sam, iako oguljenih nogu i ruku, da stignem sve sem Zatopeka – govorio je Mihalić o trci u kojoj je ostao bez pobede zbog trenutka tuđe nepažnje.

Nakon završetka profesionalne karijere, Mihalić je nastavio da se takmiči u veteranskoj konkurenciji u kojoj je  postavio ostavio rekord u brzom hodanju na pet kilometara koji još niko nije oborio. Radio je kao atletski sudija, organizator takmičenja i predavao fizičko u Vojnoj gimnaziji, a od sporta nije odustao do kraja života.

Preminuo je u Beogradu 2015. godine i sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.

RECEPT ZA DUG ŽIVOT

Mihalić je na pitanja o svom dugom životu i dobrom zdravlju odgovarao:

– Pre svega, mora se sačuvati dobar apetit. Svaki dan bi trebalo nekoliko kilometara umereno trčati. To znači, u takvom ritmu da istovremeno može da se razgovara. Takođe je potrebno da se svaki dan nauči desetak rečenica ili tri strofe neke pesme. Po mom mišljenju, zaborav je putokaz za smrt.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar