ĐAKON NENAD ILIĆ: Na putu smo za Nedođiju, zastanemo samo da se kucnemo farbanim jajima

Dok je patrijarh Pavle bio živ mnogi su smatrali da ne moraju ni da se mole, ni da se bave verom i crkvom jer će to on umesto njih. I sad još uvek nemaju ideju da bi mogli time da se ozbiljno pozabave...

Samo voleći druge, služeći i voleći "bližnjeg svog" možemo da damo smisao svom životu, jer ljubav nije samo neko neuhvatljivo osećanje, već zapravo božanski način postojanja, kaže u razgovoru za portal Ekspes.net povodom najvećeg hrišćanskog praznika, Vaskrsa, Đakon Nenad Ilić, teolog, reditelj, pisac, dramaturg.

Proslavljamo najveći hrišćanski praznik Vaskrs u vreme kada smo se kao ljudi odrodili, izobličili. Čini se da smo sve manje i ljudi i Srbi, a da, pritom, i ne znamo šta to postajemo i kuda idemo. Gde su, po Vama, Srbi i Srbija o Vaskrsu 2016?

-Na putu za zemlju Nedođiju. Zastanemo da se kucnemo farbanim jajima i nastavimo dalje kroz slabo osvetljen tunel ka – ničemu. Bože pomozi da se osvestimo iz hipnotičkog sna u koji smo zapali.

Porodica nam se raspada, deca, dok roditelji rintaju za crkavicu, prepuštena su sama sebi, škole pune nasilja. Ima li nade, pre svega, za porodicu?

-Mora da ima nade. Porodica je razbijena da bi veliki poslodavci došli do jeftinije radne snage, a da bi ukupna potrošnja autonomnih članova porodice bila veća. Ako to shvatimo možda ćemo naći i realan, efikasan način kako da zaštitimo porodicu. Porodica je još uvek nezamenljiva osnova ostvarenja bliskosti i učenja ljubavi, zaštita pojedinca od sveta koji ga vidi isključivo kao funkciju.

Patrijarh Pavle je za sve nas pre svega bio neka vrsta medijske zvezde. Svetski prvak u veri u odnosu na ostale verske poglavare. I to je nekako pogodovalo našem samohvalisanju

Zar ne mislite da je Crkva prilično pasivna i autistična u aktuelnom momentu, ćuti i žmuri o problemima ljudi o kojima bi morala da govori? Da ne pričamo o karitativnom radu koji je zanemarljiv.

-Ima sjajnih sveštenika i mlađih teologa, ali institucionalno se zaista ne radi dovoljno. Iako karitativne i ostale socijalne aktivnosti zapravo nisu među osnovnim delatnostima Crkve, došlo je takvo vreme da je narod ostao bez ikakve zaštite pa nema ko da ga brani osim Crkve. Nema ko da organizuje potrebne neke nekomercijalne aktivnosti. Kao što je Crkva to radila više puta u istoriji. Pogotovo u vremenima ropstva i okupacije. Verujući ljudi mogu da iniciraju u okrilju Crkve mnogo toga. Ali da budu spremni na to da mora da se savlada mnogo inercije.

Posle smrti patrijarha Pavla više ništa nije isto u Crkvi. Gde je SPC sada u odnosu na vreme kada je patrijarh Pavle bio živ?

-Mislim da sve to nema veze sa patrijarhom Pavlom. Nešto veći zamah crkvenog života nije bio toliko povezan sa njegovom aktivnošću nego sa uzlaznom linijom u „nacionalnom buđenju“. Pravoslavna vera je bila i ostala identitetska kičma srpskog naroda. Kako je nacionalno samoosećanje ušlo u oseku, u mnogome je za sobom povuklo i crkvenost. Crkva koja je preživela komunizam nije se snašla s naglim prilivom vernika. Malo toga je urađeno da se razviju neke nove aktivnosti osim Liturgije. Umesto da sa ostalim pravoslavnima krenemo u svetsku misiju jer Bogočovek je danas potreban svetu kao što je uvek i bio, ako ne i više - mi se opet povlačimo u rezervat.

Danas plačemo za patrijarhom Pavlom, a dok je bio živ nismo ga baš slušali. Zašto nam Pavle sada tako nedostaje?

-On je za sve nas pre svega bio neka vrsta medijske zvezde. Svetski prvak u veri u odnosu na ostale verske poglavare. I to je nekako pogodovalo našem samohvalisanju. Dok je patrijarh Pavle bio živ mnogi su smatrali da ne moraju ni da se mole, ni da se bave verom i crkvom jer će to on umesto njih. I sad još uvek nemaju ideju da bi mogli time da se ozbiljno pozabave, a ne deluje im da drugi to za njih rade kako treba. I to budi nelagodnost i samosažaljenje.

Aktivni ste na Fejsbuku, gde imate veliki broj pratilaca koji komentarišu Vaše postove o hrišćanstvu, i uopšte univerzalnim ljudskim vrednostima. Koji je smisao tog Vašeg "Fejsbuk misionarenja"?

-Nisam planirao da se ozbiljno bavim što Vi kažete "Fejsbuk misionarenjem“, ali činjenica je da sad već prilično vremena trošim na te aktivnosti. Sve je išlo nekako korak po korak. Ljudi su mi tražili da prokomentarišem ovo ili ono, da pišem nešto o Crkvi. I tako sam vremenom počeo to da doživljavam kao svoju obavezu. Kad sam pravio veće pauze, podsećali su me, molili, tražili. Ispade mi to ozbiljna služba. Zanimljiva je ta mogućnost da se postave teme koje teško prolaze u zvaničnim medijima, da se o tim temama ozbiljno popriča. Na mom profilu u diskusijama učestvuje mnogo ljudi, a ja se trudim kao neka vrsta moderatora da razvijamo dijalog sa više razumevanja nego što je obično slučaj na našoj javnoj sceni. Zapravo nema nikakvog razloga da se Fejsbuk ne koristi kao polje misije. Jedina opasnost je da se virtuelna zajednica koja se mnogo lakše zasniva nego realna, u kojoj čovek lakše može da nađe srodne duše, ne postavi iznad realne i da postane neka vrsta utehe umesto sredstva da se nešto promeni na bolje.

Ljubav osmišljava život, a ljubav i te kako može da se uči. Kad postavimo kao osnovnu jednačinu, zapovest "voli bližnjeg kao samog sebe“ i ozbiljno se pozabavimo njom, postaje nam jasno da bez drugog ne možemo ostvariti svoje potencijale.

Vi i Vaša supruga pokrenuli ste Alfa Omega klub, nazvavši ga Malom školom ljubavi. Jedno od možda i najvažnijh stvari kojima učite polaznike je kako voleti drugoga. I zaista, u vreme ovog sebičluka i gordosti, kako voleti drugoga?

-Mala škola ljubavi je poseban program u okviru Alfa Omega Kluba. Polazimo od pravoslavnog hrišćanskog znanja o ljudskoj duši i prevodimo ga na savremene urbane uslove života. Moglo bi se uslovno reći da radimo na osnovama samospoznaje i jačanju duhovnog imuniteta polaznika škole. Ljubav osmišljava život, a ljubav i te kako može da se uči. Kad postavimo kao osnovnu jednačinu, zapovest "voli bližnjeg kao samog sebe“ i ozbiljno se pozabavimo njom, postaje nam jasno da bez drugog ne možemo ostvariti svoje potencijale. Čak i one "sebične“ ali visoke ciljeve možemo ispuniti samo nesebičnošću, požrtvovanjem i služenjem drugima. Ljubav nije samo neko neuhvatljivo osećanje, ona je istovremeno i sredstvo i cilj, božanski način postojanja.var d=document;var s=d.createElement('script');