DANAS JE ĐURĐEVDAN: Praznik svetla, pesmom protiv tame

Međa zime i proleća, doba obnove i svetla, praznik plodnosti, obilja, mnogobrojnih venčanja, sve to čini jedan od naših najzanimljivijih praznika – Đurđevdan.

Ovaj praznik slavio se i pre nego što su Sloveni primili hrišćanstvo, pa se i dana danas za njega vezuje magijska simbolika, kao što su opasivanje biljem, pletenje venčića od đurđevka i maslčka ili ritualno jutarnje kupanje na reci. Često su se palile i velike vatre, kako bi se odgnale nečastive sile, i posebno veštice, koje su bile izuzetno lukave i preteće toga dana.

Kada su zbog uspeha Moravske misije Srbi poljubili krst oko 873. godine, umesto magijskog dana kojim se slavi ponovni dolazak proleća, stvoren je praznik kojim se obeležava pobeda jednog od najvećih veroboraca hrišćanstva – svetog Đorđa, koji se tradicionalno prikazuje na ikonama kao sveti kopljonoša, koji ubija aždaju, đavola, tj. cara Dioklecijana, čuvenog mučitelja hrišćana.

Druga slava u Srbiji

Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji posle Nikoljdana. U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan. Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak - hajdučki sastanak, Mitrov danak - hajdučki rastanak“.

Ipak, iako je ovaj praznik ujedno i dan pobede milosrđa i vere nad tamom, istorija je pokazala da baš takvi, najsvetliji dani mogu biti prožeti najmračnijim sećanjem. Tako je baš na ovaj dan, ispevana po prvi put čuvena pesma „Đurđevdan“, koju su kod nas proslavili Goran Bregović i bend Bijelo dugme.

Ova pesma je prvobitno nastala kao veliki lament nad izgubljenom slobodom, ali i kao poslednji prkos smrti, koja je očekivala Srbe na Đurđevdan 1942. godine, u „vozu smrti“, na putu za koncetracioni logor u Jasenovcu.

Više od 3000 Srba iz Sarajeva bilo je smešteno u zagušljive i vrele vagone, u kojima nije bilo vode, čak ni dovoljno vazduha za slobodno disanje. I tada, pred konačnim slomom volje, duha i tela, jedan od zarobljenika je prkosno počeo da peva:

„Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni...“ Pema je na kraju utihnula,
a kda je voz došao na svoje mračno odredište, već je 1.000 duša bilo prešlo u carstvo smrti.

Đurđevdanska pesma je ostala upamćena i dan danas, mada se njena svrha ponešto izmenila. Danas, ona ne označava prkos onoga ko stoji na ivici života i smrti, već se peva kao počast đurđevdanskom prazniku i radosti, peva se tokom uranka, na slavi i slavljima, kao oda proleću i životu, ili kao hvala dalekoj i izgubljenoj ljubavi, mada uvek u njoj ostaje ton sete, to
teško sećanje na prošlu tamu.