Duh iz boce

(Tehničkom omaškom ime autora teksta izostalo je u štampanom izdanju Ekspresa. Izvinjavamo se čitoacima i autoru teksta Radetu Jeriniću)

Kao i svaka životinja, i društvenopolitički radnik/novinar pokušava da se prilagodi okolnostima, ali i da okolnosti prilagodi sebi. Teško je ideološku matricu izbaciti iz glave

NUNS ili Nezavisno udruženje novinara Srbije na svojoj skupštini pre sedam dana izabralo je za novog predsednika novinara Slavišu Lekića. Protivkandidat mu je bio novinar Željko Bodrožić. Lekić je imao 126 glasova članova skupštine, a Bodrožić 68 glasova. Prethodno je na čelu NUNS-a sedam godina bio Vukašin Obradović, novinar, urednik i vlasnik „Vranjskih novina".

O svom prethodniku, Lekić kaže sve najbolje. Tvrdi da će nastaviti tamo gde je Vukašin stao i da bi svaku njegovu odluku danas potpisao. „Želim da sa vama nastavim njegovu misiju. Neće biti brže, jače, bolje, kao što slušamo ovih dana, ali će biti bučnije i žešće", rekao je novi predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Novinarstvo u Srbiji je pojava svoje vrste. Jedno i neponovljivo. Teško ga je definisati i smestiti u neki okvir, pa makar bio i teorijski. Najtačnije koordinate u koje bi se ono moglo smestiti je ravan oivičena sa dve definicije. Jedna nam je jako bliska, socijalistička, po kojoj su novinari društvenopolitički radnici, a javna glasila iliti novine organi Komunističke partije. Sasvim prikladno, urednici i novinari su društvenopolitički radnici. Organi unutar organa. Druga definicija je delo Vinstona Čerčila, koji je i sam u jednom periodu života bio novinar pa je poučen tim insajderskim iskustvom definisao novinarstvo kao „omiljenu profesiju ambicioznih i lenjih drugoligaša". Lično se slažem sa gospodinom Vinstonom, ali opet dozvoljavam da postoje i drugačija mišljenja. Negde između ove dve tačke kreće se ono što se danas u Srbiji naziva novinarom ili novinarkom. Između ove dve definicije i prigodno tome između dva udruženja profesionalnog karaktera, pomenutog Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Udruženja novinara Srbije. Ova podela udruženja sačinjenog od velikog broja društvenopolitičkih radnika i pokojeg zalutalog novinara nastala je u vreme Miloševića. Do tada je postojalo samo jedno udruženje društvenopolitičkih radnika ili novinara, a onda je ona struja koja se nije svrstala uz Miloševića napravila drugo udruženje. Nezavisno od onog prvog udruženja društvenopolitičkih radnika. Sve ovo deluje poprilično nezavisno od mozga i zdrave pameti. Tako vam je to sa „novinarima". Teško mi je da pišem o njima, nekako se osećam loše. Imam osećaj kada kritikujem poslenike javne reči da radim nešto loše. Sreća moja pa ne obilujemo istinskim predstavnicima ove važne profesije. Zašto? Novinari su osobe koje se bave vestima odvojeni od politike i srodnih interesa, isključivo u interesu svojih čitalaca. Te robe u Srbijici fali. Ali ima mnogo ovih drugih društvenopolitičkih radnika. O njima ćemo. Tu reči idu same.

Posle Titove smrti društvenopolitički radnici pune organe partije tekstovima tipa „Ljubljana hoda na prstima"

Brisanje inteligencije

Da bismo shvatili kakvo je novinarstvo u Srbiji, moramo se pozabaviti nastankom sloja društvenopolitičkih radnika zvanim novinari. Negde krajem 1944. godine, u većoj meri Srbija je oslobođena od nacističkih okupatora. Oslobodioci, komunisti vide svoj trenutak da prigrabe vlast i sprovedu ono što se zove socijalistička revolucija. Pošto revolucija mora nešto i da pojede, izjedena je srpska inteligencija i građanski sloj. Samo u Beogradu više od 50.000 ljudi je ubijeno u periodu od 1944. do 1945. godine. U Srbiji se ta brojka meri stotinama hiljada. Likvidirani su vodeći srpski intelektualci i iole imućniji ljudi. Njihovi potomci koje nije zadesila sudbina roditelja imali su tu čast da svoju lojalnost dokažu goloruki pred nemačkim cevima u sremskom blatu. Komunisti su to zvali Sremski front. Oni malobrojni bili su ubijeni u pojam i nikada se nisu oporavili. Tako je likvidirano sve ono što je mislilo u Srbiji. Ovim događajima stvoreni su preduslovi za nastanak različitih slojeva društvenopolitičkih radnika, među njima i novinara. Komunisti kao ideološki i velikim delom praktični sledbenici Huna i Vizigota, u činu retalijacije izazvane ekonomskom i društvenom frustracijom obrisali su čitav jedan sloj inteligencije jednog naroda. Pošto narod ne može bez svoje inteligencije, trebalo je na brzinu sklepati neki novi sloj, dati mu drugo ime i sličnu funkciju. I tako su u stanovima otetih od mrske predratne buržoazije, po Dedinju i Senjaku počeli polako da stasavaju budući društvenopolitički radnici. Svakom prema sklonostima i potrebama u duhu samoupravne maksime, neko u oficire, ka što mu je i ćaća bio, neki u direktore, a neki bogumi u društvenopolitičke radnike zvane novinare. Svi su na istom zadatku sa istim ciljem, sačuvati veru u partiju, J. B. Tita kao vrhovnog vođu i socijalističko-samoupravni jugoslovenski sistem. Ništa srpski, ništa demokratski. Samo suva dogma. Ako su partijski rukovodioci bili sveštenici - čuvari Svetog grala, onda su društvenopolitički radnici bili nešto kao njihovi pomoćnici, ali ništa manje gorljivi i naoštreni u čuvanju vrednosti dogme. Ziloti su za njih bili mala deca.

Tralala politika

Pošto se Titov režim mogao svrstati u autoritarnu dikaturu cezarističkog tipa, znači jednu populističku meku tiraniju, to ne znači da su društvenopolitički radnici/novinari bili meki u obračunu s političkim neistomišljenicima. Naprotiv, poput gladnih lavova bili su spremni da na stranicama partijskih organa javnih glasila KP javno rastrgnu svakog ko se usudi da posumnja u dogmu i vrhovnog vođu i svemoć Partije. Opet, ništa ljudske slobode i građanska prava. Kopao sam ovih dana po arhivama u kojima čitah takve epigirike Josipu Brozu Titu, Komunističkoj partiji i njenim funkcionerima i takve krvničke napade na retke disidente iz pera nekih i danas uglednih „novinara", a tada duštvenopolitičkih radnika. Sramota me njihove sramote. Ipak, bilo je to tada unosno. Mislim, biti društvenopolitički radnik. Lep stan, kola, vikendica na moru, letovanje i zimovanje svake godine... Ugled u društvu. Moć. Sve je to bilo moguće zato što niko tu nije preterano vodio računa o troškovima i o vrednostima. Pare su odnekud stizale, odakle - nije bilo ni bitno. Balansirajući vešto između Istoka i Zapada, one su nekako nalazile put do socijalističke samoupravne zajednice. Bilo je to, sve u svemu, vreme jedne, za potrebe ovog teksta da je tako nazovemo, tralala politike. Lako ćemo i postoji ručak koji niko nije platio - bile su osnovne ekonomske pretpostavke ovog društva. U to vreme, uživajući u blagodetima ove tralala politike, stasava i već druga generacija društvenopolitičkih radnika. Kad, avaj, umire veliki vođa. Društvenopolitički radnici pune organe Partije - javna glasila tekstovima tipa „Ljubljana hoda na prstima", prvi put u istoriji televizije plaču fudbaleri u direktnom TV prenosu (nešto slično je viđeno kasnije, kada je umro Kim Džong Il). I još neko vreme na isparenjima goriva tralala politike leti samoupravni socijalistički zrakoplov sa šestočlanom pilotskom posadom i društvenopolitičkim radnicima u ulozi stjuardesa. I onda je jednog dana zrakoplov pao cepajući se po AVNOJ-evskim šavovima. Piloti su se brzo prepakovali, ali su stjuardese bile zbunjene. I tada dolazi do prve podele među društvenopolitičkim radnicima/novinarima.

Traganje za dogmom

Jedan manji deo uskače u Miloševićevu kompoziciju, drugi deo se ne snalazi najbolje. Nema više ništa od tralala politike, dogma je mrtva. Kao i svaka životinja, i društvenopolitički radnik/novinar pokušava da se prilagodi okolnostima, ali i da okolnosti prilagodi sebi. Teško je ideološku matricu izbaciti iz glave. Gde je rešenje? Treba nam nova dogma, kao što vernik ima potrebu da veruje u duboko ukorenjenu dogmu, tako i društvenopolitički radnici imaju potrebu za dogmom. I nalaze je. Oni koji su se svrstali uz Miloševića i njegove satrape nalaze novu dogmu u naciji, a oni drugi u građanskim vrednostima. I jedni i drugi, pošto im je dogma i inkvizitorski pristup u genetskom kodu, obesmislili su podjednako i ideju nacije i ideju građanstva. Jedan novinar iz tog vremena koji sebe može smatrati takvim odlučio je 1996. godine da napusti redakciju jednog nedeljnika, koji i danas izlazi, a nije NIN, nakon što su društvenopolitički radnici/novinari aklamacijom odlučili da oni treba da budu „šampioni u prepoznavanju javnog interesa". Ovakvu ambiciju može da ima samo crkva ili Komunistička partija.

Predstavnici struje koja je pobedom nad Miloševićem smatrala da je došlo vreme za njihovu dogmu bili su iznenađeni kada im je, umesto frekvencija, kao nagradu, Đinđić ponudio ordenje

Pošto su se novinari ispileli iz ove druge, jasno je i kako to funkcioniše. Javni interes je ono što mi kažemo, a ko misli drugačije, on je neprijatelj. Dakle, opet ništa dijaloška kultura i pluralizam mišljenja kao preduslovi demokratije. I tako u ovim borbama prođe i Miloševićevo vreme. Na vlast posle 5. oktobra dolaze demokrate. I taman kad su počeli da stvaraju nešto što će ličiti na državu, ubiše Đinđića. Predstavnici ove druge struje, koja je pobedom nad Miloševićem smatrala da je sada došlo vreme za njihovu dogmu, po sistemu: a sad malo mi, bili su poprilično iznenađeni kada im je, umesto frekvencija, kao nagradu premijer ponudio ordenje. Čekaj, čoveče, pa zar ti nisi naš Bog, pa mi ti se klanjamo, mi ti služimo, mi smo tvoji? Našoj kasti to treba. Kakav zakon, ko još o tome brine. Mi smo prvoborci, kao naši preci 1945. godine. Nama to pripada. Pošto im nije pripalo, a Đinđića su ubili, u vreme Koštunice ništa se spektakularno nije dešavalo sem što je veliki legalista vaskrsao one društvenopolitičke radnike novinare koji su bili za Miloševića u svoje vreme. Nekako mu se više sviđao zvuk koji su oni proizvodili nego ovi drugi. A onda je nakon kratkog perioda kohabitacije Koštunice i Tadića ovaj drugi došao na vlast i ponovo je nastupilo obećano vreme za društvenopolitičke radnike/novinare. Vreme tralala politike. Utom je stiglo i vreme treće generacije izdanaka ove kaste. Preživeli primerci druge generacije poznavali su predsednikovog oca i njegove prijatelje pa su i oni imali prolaz do vrhovnog božanstva na Andrićevom vencu. Slavoljubiv i sujetan kakav jeste, Tadić je bio idealan plen za društvenopolitičke radnike/novinare. Krug se polako širio. A novinari uživaoci privilegija tralala politike Borisa Tadića bili su srećni. Opet su imali svoju dogmu i svoje samoupravno božanstvo. Sve se svodilo na par soma evra platu, službena kola, letovanja i poneku lukrativnu kombinaciju između dva kapućina sa predsednikom u fensi kafiću. Ono što je Neron uradio Rimu ništa je spram onoga što je Tadić uradio srpskim finansijama i srpskom novinarstvu. A nosioci privilegija nisu učinili ništa kada je 2009. godine Neron sa ambicijom da bude Džordž Kluni doneo Zakon o informisanju, koji je civilizacijski korak u srednji vek. Njima to nije smetalo. Oni su društvenopolitički radnici.

Zato je i izbor Slaviše Lekića nebitan. Ko će biti na čelu udruženja društvenopolitičkih radnika nije bitno. Može to i čovek s biografijom koja se svodi na ozbiljan društvenopolitički rad u različitim okolnostima jer taj CV zamotan savršeno staje u praznu bocu viskija. Ali time se stvari ne mere. Slogan „Vašington posta", ozbiljnih novina u kojima rade novinari, a ne društvenopolitički radnici, jeste „Demokratija umire u mraku". Kod nas se nikada nije ni rodila zahvaljujući "novinarima", između ostalih.