POTRESNO: Ekspres prešao put užasa sa sirijskim izbeglicama

POTRESNO: Ekspres prešao put užasa sa sirijskim izbeglicama


Divlja reka valja pred sobom, već je unovčila tri ljudska života prethodnog jutra. Naivno su pošli mrakom preko nje verujuću u sreću, kao da odavno nisu njeni miljenici, i nažalost…

Idomeni- kraj ili početak još jedne opsene za hiljade azilanata, na korak ni od čega, na dva koraka ni od kuda…

-Sutra ćemo u marš, imamo plan puta, nema više čekanja, moram nekud odavde, bilo gde…, ne znam da li je Riza hteo tek da se poveri, olakša dušu, okuraži, tek prevalio je preko usana dok smo ispijali ko zna koju po redu šoljicu čaja, nečemu nalik njemu zapravo, skuvanog na ognju pred šatorom.

U gradu šatora u blatu otužno nazvanim prihvatnim centrom. Ništa ovde, na laktu grčke zemlje od Makedonije, nije prihvatljivo za život čoveka. Ni naličje njemu…

-Kakav marš?! Kuda?! Sve je zatvoreno, kud god pođete samo ćete juriti svoj rep…, nisam siguran da me je sasvim razumeo, tek gleda nekud u planine, tamo kuda će…

Teško je zaspati od plača dece, nije da smeta, boli…

Kroz planinu, bez duše

-Imaš li cigaretu…, ponovo će Riza, ko zna koje je doba noći, kuca na prozor automobila, kiša neštedimice bije po njemu, ako uopšte ima prsta na ovom ukletom mestu gde ne bije danima…

Davno je probila šatore, davno je probila duše, davno više niko i ne mari za nju, jer šta je u životima ovih ljudi još jedna nevolja do nova tura na veresiju, preplaćena životima…
– Krećemo! Ako hoćeš s nama ajde, biće nam lakše ako su i novinari uz nas…, teško da će vam zbog ičega biti lakše, dobri moj Riza, ali krećem, naravno!

Kilometrima gazimo planinu. Satima, verujem, lutanje i umor učini da čovek izgubi pojam o bilo čemu, vremenu ponajviše…

ekspres 3

Odavno sam izgubio Rizu i njegove. Nema u ovakvom maršu mesta za stajanke, čekanja, samilost… Svako grabi za sebe što više može: puta, nade, života, čega god…

-Treba li pomoć…- ustavljam ženu s troje dece i tri preteška torbaka. Ne staje, ne trudi se ni da me zaobiđe već bije pravo, ne odgovorivši ni reč.

Mučena, jedva vuče sebe planinskom bogazom. Zastane li, pašće…

Čujem da smo pretovarili nekih 15 kilometara neznanom vukojebinom. Hiljade ljudi daleko ispred, hiljade daleko iza, neko valjda zna kuda ih vodi, mada je obično nevolja kraj svakog od njihovih puta. Ako ne kraj – “odmorište” barem!

Dole, dole je potok, ajde svi, neće moći da nas zaustave…- mladi i naoko nabusiti momak naređuje! Doslovno! Neki jezoviti zapovednički ton u dalekoj pustahiji.

Dole je zaista potok, reka zapravo. Rečju Suva, tako je zovu jer s leta nema u njoj ni dva koraka vode, ali su snegovi s planina i podivljali potoci učinili svoje.

Lanac preživelih

Divlja, valja pred sobom, već je unovčila tri ljudska života prethodnog jutra. Naivno su pošli mrakom preko nje verujuću u sreću, kao da odavno nisu njeni miljenici, i nažalost…

Policija je tu, zaista, ali ne čini ništa da zaustavi lavinu ljudi u lažnoj nadi. Tu su tek da ih podele u manje grupe i propuste ka potoku, ne mareći šta će s njima biti potom…

– Dajte ruke, napravite lanac…- u trenu se desetina mlađih i jačih našla u vodi čineći grudobran, nekakav most živih da živi pregaze vodu i stignu…

-Ne tamo, preduboka je i brza, ovde, brzo, evo i kanapa, neka neko pređe i priveže ga na drugu stranu…- sve se čini i odvija kao u magnovenju, ne stižem da se okrenem- okreće me i baca masa, nosi i vraća…

Prokleto bolan urlik dece što sa strahom prelaze reku u naručju starijih! Ječi planina, odzvanja lelekom, nepodnošljivo, nepojmljivo, neljudski…

Kako ko pređe tako se okrene i s nadom mahne bežeći potom u šumu, uveren da je zaista stigao nekud, taj nasušni korak dalje na putu od…Ne znam više čega, zaista, ako se i jedan njihov korak više može nazvati putem..

Prelazim, prva dva koraka još i osećam noge, potom…

-Kreći se, skači kroz vodu, šta god samo ne stoj, staće ti cirkulacija…- neko me je povukao napred, jedva da sam pokrenuo noge, ili je voda to učinila umesto mene?!

Ne znam koliko ih je već pregazilo prokletniicu, hiljade, mislim, još toliko ih čeka na onoj obali verujući…

ekspres 1

Hapšenje mrtvih

Prošli su sati, mnogo sati, previše uzaludno prehodanih sati jer glas o sudbini nesrećnika koji su prvi pregazili vodu i potrčali šumom pa livadom stigao je ko planinski potok – brzo, hladno i opasno.

-Uhapšeni su, svi su uhapšeni! Nikoga neće pustiti kroz Makedoniju, vraćaju ih u kamp…, sve je palo u vodu, baš kao i dan na izmaku, u prokleto hladnu vodu!

– Ko ih je uhapsio, gde?, pitam momka, nekakavog volontera iz Švedske, na nekakvoj usluzi ovim mučenicima…

– Makedonska policija, nekoliko kilometara dalje, prevareni su, nisu ni trebali ovuda, sve je namešteno, ništa nema smisla…, sedim na nekavom panju, mokar, umoran, bezvoljan.

Voleo bih da mogu da se iznerviram, naljutim, osetim bilo šta što će me trgnuti iz ove letargije, obamrlosti, bezdušnosti, ali…

-Šta sad, kuda…, pitam tek pitanja radi, zna se i šta i kuda – planinom, dugo planinom, pa niz nju, dugo niz nju do onoga što se zove prihvatnim centrom.

Davno je bilo ono obećavajuće jutro, ako je iskreno išta obećavalo? Šta li je s Rizom i njegovima?! Ne znam, nadam se da nisu upali u…

Ma, otkud mi pravo na nadu, rezervisana je za nju, ali čujem da je umrla, poslednja kako kažu, negde u virovima manite vode! Ne osećam noge, ne osećam ništa, ne osećam nikakvu emociju, ništa što bi me činilo čovekom. Tek ljuštura čoveka, gola, ogoljena. Senka koja vuče čoveka uz planinu. Ono što je ostalo od čoveka uz no što je ostalo od planine: od prvog malo, od drugog previše…

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar