EKSPRES UVODNIK: Gde smo krenuli

Srbija danas može da bude deo Evrope, da nastavi da se gradi, raste, bude bolja, ili može da bude ta vukojebina iz priče. Hladna, mračna, prazna, u kojoj oni koji su ostali pucaju jedni na druge, na svoje, na komšije, i na sebe

Pravno obavezujući dokument da bismo ušli u EU. Koliko puta je ovo u poslednjih desetak dana Aleksandar Vučić rekao i koliko puta smo ga tačno čuli?
Da li je iko ozbiljno razmislio o tome šta to znači, o kakvim konsekvencama je reč, šta je u konačnici te rečenice, koliko je ona istorijski i životno značajna?

Sudeći po reakcijama, kojih uglavnom nema, Srbija i sve njene elite ponovo su gluve na poruke koje stižu sa Andrićevog venca.

I možda je ovaj put za to kriv Vučić. Možda je trebalo da preformuliše rečenicu i da otvoreno postavi nekoliko pitanja.
Prvo bi bilo - šta vi, bre, hoćete? Evropu ili Aziju? Sistem ili haos? Ekonomiju ili puku robno novčanu "razmenu", uz krađu svega i svačega. Društvo ili prvobitnu zajednicu? Rast ili konačni pad?

I da li hoćete da se svi, napokon, preselimo na to nebo, pa da stvarno budemo sveta i nebeska Srbija, bez živih na zemlji.
I da li ste za to da svaki akademik, pesnik, glumac, zgubidan uzme pušku i povede nas u odlučujući boj, što naoružane, što nenaoružane, na Kosovo, da pobijemo sve te Albance, do jednoga, ili sami svi izginemo, opet do jednoga.

Da se sukobimo, ponovo sa celim svetom, popalimo kuće, masakriramo civile, i da čekamo da oni to isto urade i nama?
Da ukinemo fabrike, investicije, reforme, polupamo sve što je izgrađeno, razvalimo nove puteve, dodatno uništimo stare, napravimo rovove umesto granica i pucamo na sve što se okolo kreće, a posle, i po nama, reda radi?

To, možda, najotvorenije, Aleksandar Vučić treba da pita svakog gluvog stanovnika ove zemlje. Pošto u potpisivanju pravno obavezujućeg dokumenta stoje baš sva ova pitanja. I zato što je odgovor na njih ključan.

Ili, evo našeg predloga, ako mu je muka od neodgovaranja na suvisle poruke, neka ispriča, svima, sledeću priču:
Tokom rata, u nekoj vukojebini, u Bosni, umre čovek. I rodbina iz Beograda krene tamo, na daću. Satima putuju, razlokani putevi, barikade, kontrolni punktovi sa naoružanim kabadahijama. Kada stignu - pust gradić, porušena džamija, nigde nijednog muslimana više, sve stegla gadna zima, ljudi se posakrivali, mrak, nekako večan.
Probiju se kroz sneg do kućerka, okupe se unutra, pored pokojnika, ćute, žale, i onda, odjednom, začuju pucnje.

Ko puca, pitaju svi, front je bar par stotina kilometara daleko, muslimana nema, samo seoska straža, za svaki slučaj, par naših, rodbina i prijatelji, više napolju zbog naređenja, nego zato što je to stvarno potrebno.
Muk zavlada posle pucnjave, strepe svi, ali niko ni reč da kaže, samo klimaju glavama i čekaju.

Posle nekog vremena, otvore se vrata, ulete vetar i sneg, i dva rođaka, bili na straži, stresaju bele naslage sa sebe, skidaju puške i psuju.
Lepo sam ti reko da čekaš, jebote on, kaže jedan.
Ma šta da čekam, nanišanio, mamu mu jebem, kaže drugi.

Ćute svi ostali, ćuti i beogradska rodbina, šta je bilo, ko je pucao, ko je koga nanišanio, nikome nije jasno, i verovatno bi tako i ostalo da rođe na kraju same nisu počele priču.
Bili ljudi na straži, i bilo dosadno, hladno, duvali u šake, pljuvali led u led, i onda, odjednom videli komšiju, ime nije važno, tu koja kuća pored, običan kao i oni, bedan kao i oni, sjeban isto toliko, vuče se s nekog lošeg posla, sagao glavu, umotao se u šal i kapu, i ko zna šta misli, možda ništa, možda kune, ili se nečem raduje, Bog zna. Kako god, odmah su odlučili da ga ubiju. Zašto - zato. Srbin je, pa šta. Jebo mu ja mater, hajde da ga smaknemo.

I zauzeli busiju, jedan rođa kaže, čekaj još malo, da priđe govno, drugi bio nešto nestrpljiv, učinilo mu se da ga ima na nišanu, pa raspalio, promašio, ovaj zalegao u sneg, pa skočio, i zbrisao, van domašaja i van smrti.
Zbunjena beogradska rodbina, nije joj baš jasno, pa pita ko je taj -ma tu, bre, komšija -i da li im je nešto uzeo, skrivio -jok, bre -i zašto onda, baš ubistvo -ne seri, bre, zato -i onda svi nastave da ćute, do jutra, i posle, do sahrane, male, hladne, tužne, na kojoj je i komšija, još bled, ali poštuje red, izljubi se sa svima, kaže da mu je žao, prećuti pokušaj ubistva, i ode, baš kao i

Beograđani, uplašeni i zgranuti, oni zauvek, a on do sledeće straže, i sledećeg metka.
I ako nekome nije jasno, ta priča, njen nastavak, i nastavak još hiljada takvih, istih i besmislenih, nalazi se baš tamo, na onom mestu o kojem danas, u Srbiji, niko ništa ne govori.
U nastavku, one tačke, o kojoj Vučić govori, a koja jeste na kraju pravno obavezujućeg sporazuma.
I taj nastavak sami pišemo.

Ne može to Vučić, voleli ga mi ili ne, niti bilo ko drugi.
Zato što Srbija danas može da bude deo Evrope, da nastavi da se gradi, raste, bude bolja, ili može da bude ta vukojebina iz priče. Hladna, mračna, prazna, u kojoj oni koji su ostali pucaju jedni na druge, na svoje, na komšije, i na sebe.

I upravo zbog toga ovde više niko nema pravo da ćuti. Ni Vučić, koji mora da postavi pitanja, prava, teška, bolna i tačna, ona koja u sebi sadrže sve konsekvence, svima u Srbiji, i Srbija, koja mora da da odgovore. I sebi i drugima.
Sve ostalo, a naročito muk, sve nas čini "rodbinom iz Beograda". I nećemo ni znati šta nas je snašlo. A možda, ovaj put, nećemo imati ni gde da se vratimo ili odem.