EKSPRES UVODNIK: Šaptač pokreta

EKSPRES UVODNIK: Šaptač pokreta


Šaradu sada treba i završiti. I to na jedini pravedan način. Da Saša Janković, ostane na čelu pokreta, i da svi potpisnici apela, sve sa Škorom i Teodorovićem, naredbom budu postavljeni za članove rukovodstva. I da ih Saša onda lepo postroji i, malo grublje od Cezara Milana, izdresira

Sve je, naravno, bilo pogrešno.

Izvesni Dušan Teodorović, akademik i pasionirani društveno politički radnik (u slobodno vreme), napusti Pokret slobodarski nastrojenih građana, a ne kaže zašto.

Izvesni Srđan Škoro, novinar i pasionirani društveno politički radnik, napusti Pokret slobodarski nastrojenih građana, i kaže zašto.

Izvesni Saša Janković, koji je samo pasioniran (sve vreme), dobije napad grčeva i govori samo kada peva.

Izvesna Slavica, čija pasija ostaje nepoznata (pa i u koje je vreme primenjuje), odjednom biva obznanjena u Škorovom “zašto” i postane ozbiljan razlog za “zato”.

Onda se ponovo pojavi izvesni Teodorović, i preko “Insajdera” (a kako drugčije to da se zove), zamoli i Sašu i Slavicu da napuste Pokret i vrate ga slobodarski nastrojenim građanima.

Simptom
I tu se sada treba zaustaviti. Teodorović treba da se zaustavi, Škoro treba da se zaustavi, slobodarski nastrojeni građani, ali baš svi, treba da se zaustave, i da razmisle malo, ne o Saši i Slavici, nego baš o sebi.
Zato što Saša Janković (sve sa Slavicom), koliko god da se grči, nije bolest sama. On je simptom. Veoma ozbiljne bolesti koja ga je i dovela u tu nezgodnu poziciju i u još gori položaj.
I nije on kriv što, uz grčeve, ima i halucinacije i misli da je stvarno materijal za predsednika, da je važan i velik, da ima da se sluša i prati i da nema šta ko da ga priupita.
Nije kriv ni što je, očigledno, prema pokretu imao isti odnos kao prema svom povelikom psu, i pokušavao da članove izdresira – sedi, donesi, lezi, i pravi se mrtav.

Ne. Bolest je kriva. I svi oni koji su od nje oboleli mnogo pre Saše, i daleko pre Slavice, pa su se, pre evo skoro tačno godinu dana, setili da predlože Saši Jankoviću, i tada isto toliko pasioniranom kao i danas, da se kandiduje, ni više ni manje, nego za predsednika Srbije.
Šta su znali o Saši Jankoviću? Ništa. Da li ih je upoznao sa nekim planom, programom, politikom? Nije. Da li su sami imali bilo kakav plan, program i politiku? Nisu.
Da li su uopšte imali nameru da se ozbiljno bave tom politikom, ono 0-24, svaki božji dan, subota, nedelja, praznici, po celoj Srbiji, njenim selima i zaseocima, vukojebinama i boguizaleđa rupama, blatu i izlokanim nazovi ulicama? Ma jok.
Nego im, da prostite, zinulo dupe da oni, a sami sebe smatraju pametnima, ljudima od integriteta, intelektualcima par ekselans, vidovitim, brzim, oštrim, duhovitim i sveznajućim, e pa da baš oni, takvi, što im je zinula zadnjica, treba da postave predsednika Srbije.
I potpisalo je sto njih, a među njima i Škoro i Teodorović, i silesija glumaca, novinara (kojih je bilo više ni do danas se tačno ne zna), profesora, umetnika (šta god da to znači), i inih drugova sa dovoljno slobodnog vremena, nešto što se zvalo apel (pardon, Apel, sa velikim, važnim A), kojim se baš Saša Janković, sve sa ženom i psom, poziva da se kandiduje za predsednika Srbije.

Saša Janković (sve sa Slavicom), koliko god da se grči, nije bolest sama. On je simptom. Veoma ozbiljne bolesti koja ga je i dovela u tu nezgodnu poziciju i u još gori položaj

Pa, bravo! Fenomenalno! Još su i zaključili, pazi sada, “da se država Srbija godinama suočava sa teškom krizom”. I da su “institucije urušene”, “siromaštvo realnost”, “nepravda svuda prisutna”, i da je “nepoverenje građana u državu ogromno”, te da je zato, toj državi potreban predsednik koji će, moći da: “svojim autoritetom i integritetom daje primer nosiocima vlasti i bude brana svima koji ugrožavaju temeljne vrednosti demokratije, vladavine prava i zaštite ljudskih prava”.

Bolest
Takvo saopštenje, puno izanđalih, tupavih frazetina i opštih mesta, pravljeno ne po uzoru na Kropotkina i njegove priručnike, nego po matrici onih mnogo kasnijih socijalističkih komesara, koji su se pojavili kada je sve već postalo besmisleno, nije moglo ni da izrodi ništa drugo, nego Sašu Jankovića. Simptom.
Zato što su oni bili bolest. Oni su pomislili da su dovoljno važni, a više nego dovoljno pametni, da i ne moraju mnogo da se bave svojim poslom, nego da treba da određuju, tuđe poslove, i naročito ko će i kako da ih obavlja.
I nikakav poseban trud im za to nije bio potreban. Samo mobilni, aplikacija na T, i nekoliko prstića. Još kada ih razni otprate, pohvale, pošalju lajkove i smajlije, sreći nigde kraja, a još manje onom fenomenalnom osećaju da će, evo baš sada, i baš oni, tako lako da se najebu majke onom gadnom Vučiću i oteraju ga sa vlasti.
A predsednik, njihov, ko upisan. Saša Janković. Pametan, ima zube, bavi se ljudskim pravima, tu su i žena, dete, i poslušan pas.

Idelna tema za društvanca, kafiće i formiranje one vrste trendseteraja, koju, kao i svako pomodarstvo, prati niz oduševljenih, ničim zapitanih pristalica, kojima je i ideja da misle svojom glavom prihvatljiva samo kada je zajednička, i nametnuta, upravo trendom i modom.
Biti protiv Vučića je civilizacijski čin, lupnuo je jedan od predvodnika novog trenda, i stvarno, ubrzo je, za ulazak u to odabrano društvance, upravo to – biti protiv Vučića – postalo obaveza i dokaz nečije normalnosti.
I onda se, logično, desilo isto što se dešava sa svakim pomodarstvom. Super su kaputi bez rukava, ali samo ako imaš zagrejan auto, koji te, iz zagrejanog stana, direktno vozi do zagrejane kafane, ili dvorane.
Ali, hajde kreni malo peške, bez rukava, na minus deset.
Ne ide. Baš kao što se ispostavilo da ne ide Saša Janković, nigde osim u kafićima.
Kada ga pustiš na ulicu, on se i izgubi i nalupeta, da ne pričamo kakav skandal nastane kada upadne u hotelsku sobu, u Beču. A zamislite ga u Žagubici? Tamo gde u pansionima imaju slike Žike Bombe?

Grčio bi se mnogo duže, i piškio firnajz, sve proklinjući “loše ljude” koji su ga naterali da se bavi đavoljim poslom.
A oni? Oni sve to ne bi ni primetili. Ili bi požurili da na ovaj ili onaj način simptom odstrane, samo da njihova bolest preživi.
To se videlo i onog dana kada je Škoro napustio Pokret slobodarski nastrojenih građana.

Lek
Njegove kolege, novinari, isti oni sa kojima je zajedno potpisao Apel sto, i koji se ubiše u borbi za slobodu medija, u najvećem broju su, na svojim tviter nalozima, koji su takođe medij, taj događaj preskočili. Njima se Srđan Škoro tog dana nije desio. Ma nemoj! A kako se to zove? Autocenzura? Opa? Otkud, na tako svetim prvoboračkim mestima?
No, da ne dužimo, šaradu sada treba i završiti. I to na jedini pravedan način.
Da Saša Janković, ostane na čelu pokreta, i da svi potpisnici apela, sve sa Škorom i Teodorovićem, naredbom budu postavljeni za članove rukovodstva.
I da ih Saša onda lepo postroji i, malo grublje od Cezara Milana, izdresira.
Lezi, sedi, dođi, i pravi se mrtav. Pa se onda bavi politikom. Odgovaraj, bato, malo za svoje gluposti, i za bolest koju si širio.

+ Ostavite komentar