EKSPRES UVODNIK: Veština mogućeg

Stisnuti smo između ta dva grubijana, od kojih svaki, malo-malo, poručuje - pomeri se, smetaš mi. Ako ga poslušaš i pomeriš se, naletećeš na onog drugog, a on, kakav je, neće oklevati da te zavali. Ako se ne pomeriš, ovaj prvi će takođe prvo popreko da te pogleda, pa da te mune u rebra, pa onda, bog zna šta drugo. Dakle, ne možemo ni levo ni desno a da se neko ne naljuti

Kada se krene od pogrešne premise, i zaključak, čak i uz svu tvoju veliku pamet, mora da bude pogrešan. I upravo to se dešava ovih dana, dok mnogi mudri i knjiški ljudi seire o Srbiji na dve stolice.
Zato što ne primećuju vrlo prostu činjenicu, da se Srbija ne nalazi na dve stolice, i to čak i ne pokušava, nego, na sopstvenu žalost - između dve stolice.
A na te dve stolice, između kojih se nalazimo, sede dva gruba i trapava džina, zaokupljena svojim prostorom, željni da ga prošire, da dograbe još malo, i pri tom uopšte ne vode računa da u tom guranju gaze i gnječe sve oko sebe.
I to je, kada malo bolje pogledaš, puka činjenica. Bipolaran svet, a ovaj to jeste, ne mari mnogo ni za pravo, ni za pravdu, drži se svojih interesa, i spreman je da zbog njih upotrebi svu silu kojom, u datom trenutku i na datom mestu, raspolaže.
Kada se tome doda da problem između dva pola više nije ideologija, kao u vreme Hladnog rata, da samim tim nema više ni dobrih i loših momaka, kao i da su i jedna i druga strana danas vrlo loše, i da, od Libije i Iraka do Ukrajine i Sirije, oštro kažnjavaju sve koji se nađu na putu tih njihovih interesa, jasno je i u kako neprijatnoj situaciji je Srbija, na svoju nesreću ponovo nasred raskrsnice na kojoj su se dva džina sudarila, u punoj brzini.

Pri tom, osim domaće opozicije i onih koji su od novinarskih udruženja napravili partijske organizacije i neprestano kukaju o sopstvenoj ugroženosti, nema baš puno onih, naročito u svetu i Evropi, koji mogu da kažu da je Srbija uradila, ovaj put, bilo šta krucijalno loše.

Dijalog sa Kosovom, kakav god da je, traje, čak i kada je prekinut, obaveze iz Briselskog sporazuma se rešavaju, niko ne inicira nikakve sukobe sa susedima, jasna je posvećenost miru, jasan je u evropski put, otvaraju se poglavlja, reformiše i sistem i privreda...

Kada se tome dodaju i pohvale Vučićevom pozivu na unutrašnji dijalog, vidi se da nema ozbiljnih problema koji bi, da nije ruske priče, izazvali bilo kakav odijum prema Srbiji.

Zahvaljujući ruskom pitanju, odijum postoji. I verovatno nije ništa manji ni sa ruske strane.

Nisu oni ništa nežniji prema nama od bilo koga drugog, niti traže manje od drugih.

Pojednostavljeno, to u našem slučaju izgleda ovako. Stisnuti smo između ta dva grubijana, od kojih svaki, malo-malo, poručuje - pomeri se, smetaš mi.

Ako ga poslušaš i pomeriš se, naletećeš na onog drugog, a on, kakav je, neće oklevati da te zavali. Ako se ne pomeriš, ovaj prvi će takođe prvo popreko da te pogleda, pa da te mune u rebra, pa onda, bog zna šta drugo.

Dakle, ne možemo ni levo ni desno a da se neko ne naljuti.

I zato Vučićeva taktika i jeste, možda, i jedina moguća. Da i jednima i drugima poruči - ja sam ovde, na svom mestu, i ne mrdam se šta god vi radili.

Ako neko misli da je to opasno, jeste, ali ništa manje, u ovom trenutku, od približavanja bilo kome.

Uostalom, osim prekih pogleda, niko nam danas ništa posebno i ne nudi, ni za prijateljstvo, niti za bliskost.

Nema nikakvih garancija za Srbiju ni sa jedne strane. Svestan toga, Vučić se trudi da reši, sam, i ovde, sve što se ima rešiti.

I na toj njegovoj agendi ne treba zaboraviti izmene Ustava, koje bi trebalo da budu produkt dijaloga na koji je pozvao.

One su uslov ne samo za bezbedan nastavak našeg puta u EU, nego za nešto mnogo važnije od toga - za postizanje konačnog sporazuma sa Albancima, i onu vrstu kompromisa koji će omogućiti dugogodišnji mir.

Opet, u zemlji u kojoj njegovi protivnici odbijaju i svaku primisao da zajedno s njim razmšiljaju i pričaju o suštinskim pitanjima, svodeći sve na karneval optužbi protiv njega, Vučić sasvim sigurno razmišlja o tome s kim i kako da završi taj veliki posao.

I sve je jasnije da sa Obradovićem, Radulovićem i Jankovićem ni on više ne želi ništa da ima. Oni za njega sada možda nisu ozbiljni politički protivnici, ako se uopšte može reći da su to ikada i bili, s obzirom na to koliko mu ništa ne mogu, ali jesu ozbiljna zapreka planu koji je u njegovoj glavi, kao i neophodnim promenama koje želi.

Skupština u kojoj oni mogu da, kako su sami najavili, gerilskim delovanjem opstruiraju ustavne promene, nije više ona kojoj Vučić želi da se obraća, a i nema razloga za to.

Njegova pozicija, žurba da izađe iz tog neželjenog stiskavca, ne dozvoljava mu da gubi vreme na pažnje željne gubitnike, koji više neće birati sredstva da se nađu u središtu nekog novog skandala, računajući, ako ne na politički uspeh, a onda bar na "gledanost".

On mora, pred svet, da izađe sa rešenjem. Sa dokazom da možemo sami da kreiramo i mir i dijalog i kompromis, i da nam tutori i "prijatelji" nisu potrebni.

Zato, svi koji danas kukaju kako on želi izbore zbog Beograda, ponovo ne znaju o čemu govore. On izbore želi zbog nove Skupštine, u kojoj može da osigura važne promene bez rijaliti scena.

On izbore želi zbog učvršćivanja svoje pozicije pred oba grubijana, i zato što mu samo ta, nova Skupština, može obezbediti ostvarivanje onoga čemu teži - rešenja sa Albancima, a samim tim i skidanje okova koje su mu stavljeni na noge onog trenutka kada je postao najodgovorniji, pred svetom, u ovoj zemlji.

A Kosovo jeste to. Okovi koji nam ne daju napred, i koji nas drže na onom mestu, između dvojice siledžija, i njihovih laktova.

Ne znajući sve to, a željan gledanosti, Boško Obradović je pre neki dan upao u kabinet Maje Gojković, sve sa kamerom.

I snimio je, nesvesno, divnu scenu, sjajan zaplet, koji, kada se rasplete, dovodi do izbora.

A na tim izborima osnovni cilj Aleksandra Vučića biće, osim pobede, i to da Obradovića i sličnih u novoj Skupštini nema.