ENIGMA MIROSLAVLJEVOG JEVANĐELJA: Potraga za srpskim gralom

Miroslavljevo jevanđelje imalo je jedinstvenu sudbinu u istoriji svetske kulture, oko njega su se mnogi vladari i vojske otimali i za njim tragali i ne znajući pravi značaj i vrednost svete knjige jevanđelistara

Kada je direktor Ruske nacionalne biblioteke u Sankt Peterburgu Anton Lihomanov nedavno uručio umetničku verziju kopije 166. stranice Miroslavljevog jevanđelja predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, u vreme njegovog boravka u Ruskoj Federaciji, samo pasionirane istraživače i istoričare umetnosti, kao i crkvene velikodostojnike, mogla je ponovo da uznemiri tajna istorija ovog najznačajnijeg ćiriličnog dokumenta srpske pismenosti iz 12. veka, koje je UNESCO 2005. godine uvrstio u biblioteku "Pamćenje sveta".

Bez namere da se mistifikuje, Miroslavljevo jevanđelje imalo je jedinstvenu sudbinu u istoriji svetske kulture, oko njega su se mnogi vladari i vojske otimali i u potragu dali i ne znajući pravi značaj i vrednost svete knjige jevanđelistara, kojom su se služili srpski sveštenici prilikom bogosluženja.

- Životni put ove knjige, koja je od svog nastanka imala status relikvije, bio je neobično buran. Čini se da je povremeno samo uz Božju pomoć uspevala da izbegne sudbinu bezbrojnih spaljenih, izgubljenih i ukradenih srpskih dragocenosti - reći će Veljko Topalović, koji je godinama proučavao istoriju Miroslavljevog jevanđelja i bio duhovni otac rađanja fototipskog izdanja ovog dela.

Da bismo spoznali kontekst i duh vremena u kome je nastalo ovo delo, koje po svojoj umetničkoj snazi ima moć Rafaelove Sikstinske Madone, treba da se vratimo u uzburkanu Evropu u poslednjoj četvrtini 12. veka.

Godine 1180. umire vizantijski car Manojlo, a dinastičke borbe slabe carstvo. Nekoliko godina kasnije egipatski sultan Saladin zauzima Jerusalim, a Fridrih Barbarosa u krstaškom pohodu 1189. godine prolazi kroz Srbiju. Srpski vladar Nemanja pokušava da iskoristi povoljne društveno-istorijske okolnosti i proširi svoje teritorije na račun Vizantije. U uzburkanoj Evropi jedna grupa duhovnika okrenuta nebu piše knjigu na pergamentu oko 1185. godine, po narudžbi zahumskog kneza Miroslava, brata raškog župana Stefana Nemanje, za potrebe zadužbine crkve Svetog apostola Petra, na mestu današnje varoši Bijelo Polje u Crnoj Gori. Crkveni umetnici napravili su jevanđelistar, bogoslužbenu knjigu koja je u stvari bila prevod grčkog jevanđelistara carigradske crkve Sv. Sofije, u kojoj su tekstovi raspoređeni prema čitanjima u toku crkvene godine.

Prevod dela sa grčkog na ćirilicu predstavlja najstariji srpski ćirilični rukopis. Najveći deo jevanđelistara delo je nepoznatog autora, pisano na tankom belom pergamentu, dimenzija 415x285 mm, sa raznovrsnim inicijalima i bogatom pozlatom, podsećaju na latinske rukopise. Međutim, ljudski likovi nisu idealizovani i u njihovom crtanju oseća se snažan uticaj Istoka. Jedino je poznat Gligorije "dijak" (đak), drugi pisar koji je napisao kraj rukopisa, četiri kraća zapisa i ukrasio tekst sa 296 minijatura crtanih perom, a zatim obojio crvenom, zelenom, žutom i belom bojom sa zlatnim ukrasima. Ova liturgijska knjiga neobična je po tome što u njoj likovi koji predstavljaju Hrista i Jovana Krstitelja imaju po šest prstiju na desnoj ruci. Većinu inicijala čine fantastični biljni i životinjski ukrasi, a među njima ima motiva lova.

Istrgnuta i nikad vraćena stranica Miroslavljevog jevanđelja

U Hilandar 1845/46. dolazi ruska delegacija na čelu sa arhimandritom Porfirijem Uspenskim, koji zadivljen starim rukopisom krišom iseca 166. list i odnosi ga sa sobom u Petrograd

Neposredno posle smrti Miroslava jevanđelistar ne ostaje u njegovoj crkvi već ga, prema predanju, oko 1189. godine odnosi srpski vladar Nemanja na Svetu goru prilikom osnivanja manastira Hilandar. Ime Miroslavljevo jevanđelje dao je Stojan Novaković, poznati srpski filolog koji je bio upravnik Narodne biblioteke u Beogradu. Delo sadrži 181 list, odnosno 362 strane, iako strane u to vreme nisu numerisane. Iz jevanđelistara služena je liturgija prilikom osvećenja manastira Hilandara, u kome je služio Sveti Sava i njegov otac Simeon.

Verovatno se bojeći krađe, monasi crkvenu knjigu odlažu u manastirsku biblioteku, gde ostaje nepoznata široj javnosti sve do 1845/46. godine, kada u Hilandar dolazi ruska delegacija na čelu sa arhimandritom Porfirijem Uspenskim, kasnije episkopom Kirijevskim. Zadivljen starim rukopisom i izgledom Miroslavljevog jevanđelja, on krišom iseca 166. list i odnosi ga sa sobom u Petrograd. Otrgnuti list predstavljao je čitanja za 7. (20) januar, praznik Svetog Jovana Krstitelja, i na njemu je bio jedini nagi lik koji je predstavljao vavilonsku bludnicu, metaforu za zlu ženu Irodijadu, ženu cara Iroda koja je od muža zahtevala glavu svetog Jovana. List se od 1846. do 1883. godine nalazio u Kijevu, a posle toga je pebačen u Imperatorsku javnu biblioteku, današnju Nacionalnu biblioteku Rusije u Sankt Peterburgu, u kojoj je direktor Lihomanov uručio predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću kopiju ukradene strane Miroslavljevog jevanđelja. On je tom prilikom rekao obraćajući se predsedniku Srbije: "List apsolutno odgovara originalu. To je ručni rad naših savremenih umetnika. Ovo je naravno pergament koji može da traje 1.000 godina. I boje odgovaraju originalu."

Nikolić je zahvalio na poklonu, ali ostaje nejasno zbog čega nije vraćena originalna strana Miroslavljevog jevanđelja.

Kralj Aleksandar Obrenović otkupio je 1886. godine Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju manastira Hilandar Simeona Nemanje tako što je platio nagomilane dugove manastira. Nekoliko dana kasnije došao je jedan Rus iz Petrograda koji je želeo da kupi Jevanđelje, ali zahvaljujući Obrenoviću ono je ostalo u srpskim rukama. Po nalogu kralja Aleksandra, u Beč je poslat profesor Ljubomir Stojanović da bi tamo uradio fototipsko izdanje kako bi se moglo poklanjati državnicima i uglednim ličnostima iz sveta i Srbije. Delo je štampano u 300 primeraka, ali štampa nije kvalitetno urađena zbog nedostatka sredstava. Jedan primerak fototipskog izdanja poslat je i u manastir Hilandar.

U vreme Majskog prevrata, 28/29. maja 1903. godine, kada su kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu suprugu ubili oficiri zaverenici, sa dvora je nestalo Miroslavljevo jevanđelje. Kada je došlo do objave rata Srbiji 1914. godine, u Kruševac su iz Narodne banke Srbije prebačene zlatne rezerve i državni novac. Tom prilikom narodni poslanici Ljubomir Davidović i Vojislav Marinković predali su i Miroslavljevo jevanđelje, koje se ponovo pojavljuje nakon 11 godina nestanka. Neobična sudbina i putovanje crkvenog dokumenta nastavljeno je i prilikom povlačenja srpske vojske 1915. godine preko Albanije, zajedno sa dokumentacijom kralja Petra. U transportu su korišćene volovske zaprege, automobili, konji, čamci i brod koji je izbegao bombardovanje zahvaljujući tome što je pilot austrougarske vojske bio Srbin.

Po završetku rata relikvija je ponovo skrivana kod pouzdanih ljudi i uz brojne probleme u transportu 1918. godine vraćena u Beograd. Iako je Ministarstvo prosvete donelo odluku da se preda na čuvanje Narodnoj biblioteci Srbije, knez Pavle ga je 1935. godine poklonio sopstvenom muzeju. Zahvaljujući toj okolnosti izbegnuto je uništenje jevanđelja s obzirom na to da je 6. aprila 1941. godine nemačka avijacija bombardovala Narodnu biblioteku Srbije, kada je uništeno oko 400.000 knjiga i časopisa. Dolaskom u Beograd nemački okupator intenzivno je tragao za ovim delom znajući njegovu neprocenjivu vrednost, ali ono je bilo sklonjeno prvo u filijalu u Užicu, a kasnije predato igumanu manastira Rača Platonu Milojeviću. Manastir je tokom rata nekoliko puta spaljivan i pljačkan od strane Nemaca i Bugara. Uporno su ga tražili i partizani i četnici, ali jevanđelje nije bilo pronađeno jer ga je iguman sakrio u oltar, zaklevši se da će ga čuvati po cenu života.

Posle oslobođenja Beograda 1945. godine dragocena knjiga predata je na čuvanje Narodnom muzeju u Beogradu, gde je zavedena pod inventarskim brojem 1536. U istoriji ljudske civilizacije Miroslavljevo jevanđelje postalo je simbol golgote srpskog naroda, ostajući sačuvano i pored toga što je, kako su istraživači utvrdili, prevalilo oko 15.000 kilometara, pod bunama, atentatima i dva svetska rata.

Shvatajući značaj ove relikvije, Republika Srbija osnovala je 1991. godine Fond za konzervaciju i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, ali ovi poslovi nisu ni započeti uprkos tome što je država godinama izdvajala velika sredstva.

Direktor Ruske nacionalne biblioteke Lihomanov uručio je predsedniku Tomislavu Nikolić kopiju iscepljene strane Miroslavljevog jevanđelja, ali ostaje nejasno zbog čega nije vraćena originalna strana?!

Neverovatan podvig napravili su izdavači kuće "Dosije" i "Službeni list" kada su 1998. godine pod krajnje nepovoljnim i dramatičnim okolnostima završili štampu fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja u Johanesburgu, posle pet godina napornog rada pod spoljnim sankcijama i bojkotom nadležnih institucija u Srbiji. Najzaslužniji za ovaj izdavački poduhvat bili su Veljko Topalović, Dušan Mrđenović i Branislav Brkić. Kako je rekao akademik Predrag Palavestra prilikom promocije fototipskog izdanja ovog dela krajem februara 2000. godine: "Izdanje je savršena kopija dragocenog rukopisa iz 12. veka, kome je opet pridodat davno isečeni i otuđeni petrogradski list i tako u potpunosti vraćen njegov prvobitni izgled, kakav se stolećima, možda još od vremena Svetog Save, čuvao u Hilandaru."

Zahvaljujući najmodernijoj tehnologiji izdanje je doseglo vrhunske domete moderne štampe, a kompletan posao završen je zahvaljujući angažovanju stručnjaka za štamparstvo iz različitih oblasti. Za pet godina rada na fototipskom izdanju njegovi autori prešli su više od 300.000 kilometara. Od 300 primeraka mnogi su našli svoje mesto u svetskim bibliotekama, kao što su Kongresna biblioteka u Vašingtonu, biblioteke Univerziteta Harvard, Prinston, Jejl i druge.

VELIKA PREVARA

Narodna biblioteka Srbije i Ministarstvo kulture 8. septembra 2007. organizovali su izlaganje Miroslavljevog jevanđelja u Hramu Svetog Save na Vračaru, uz zvaničnu najavu da se radi o originalnom delu. Tokom tri dana i tri noći, Srbi su čekali po nekoliko sati u redu da bi bacili pogled na svoju najvredniju pokretnu relikviju. Po novinskim izveštajima, tokom tri dana kroz Hram je prošlo 300.000 ljudi (ako je to fizički uopšte moguće). Ispostavilo se da je klima-komora bila lažna, a u njoj fototipsko izdanje umesto originala. Dvojica policajaca koji su neprestano čuvali rukopis bili su pravi, kao i oni u punoj marici iza Hrama. Nove demokratske vlasti na taj način su pokazale da su sklone prevari srpskog naroda, u čemu je, po rečima Veljka Topalovića, glavnu ulogu odigrao tadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić: "Da Veljko nije rekao da je u klima-komori fototipsko izdanje, niko to ne bi primetio i sve bi bilo u redu."

ČUDESNA MOĆ JEVANĐELJA

Osvrćući se na duhovni značaj Miroslavljevog jevanđelja, Veljko Topalović daje svoje objašnjenje: - Miroslavljevo jevanđelje provelo je više od 700 godina u manastiru Hilandar, okruženo molitvama. Ta knjiga, čini mi se, nosi u sebi nama teško shvatljivu energiju i poruku. Pre 120 godina Miroslavljevo jevanđelje vratilo se u svet, gde je, u međuvremenu, novac postao bog i merilo svih vrednosti. Vlasnici i direktori centralnih banaka postali su patrijarsi, a berzanski mešetari proroci. Susret drevne svete knjige i modernog sveta čini potku cele naše priče. Zakucani u sadašnjost, teško možemo da stvarno shvatimo da je Miroslavljevo jevanđelje bilo tu vekovima pre nas i da će nastaviti svoj put i kada mi ne budemo živi, ni naša deca, naši unuci... Svetla tačka jeste odnos običnih ljudi, vojnika, naučnika, monaha koji su brinuli o Miroslavljevom jevanđelju. Oni su glavni junaci našeg dokumentarnog serijala koji smo uradili. Nedavni neuspešni pokušaj predsednika Nikolića da se vrati petrogradski list naišao je na brojne kritike, čak i među mojim najbližim saradnicima. Međutim, ako celu stvar posmatramo iz ugla Miroslavljevog jevanđelja, čovek je uradio sve što je mogao i znao. To je ozbiljan iskorak u premošćavanju razlika u svesti srpskog naroda i srpskih vladara.

TAJNA LISTA BR.166

Na fotografijama koje ekskluzivno objavljuje Ekspres vidi se lice i naličje lista broja 166 koji je isekao Rofilije Uspenski 1846. godine i odneo u Petrograd. Po današnjoj paginaciji, to su stranice 330-331, prva strana je leva jer je bila zalepljena za koricu, kako se radilo u to vreme. Inače, prilikom štampe, u to doba nisu uopšte označavane stranice već samo tabaci. Slovo A označavalo je prvi tabak, B drugi i tako dalje. U donjem desnom uglu strane 330 i donjem levom uglu strane 331 vidi se izbledeli pečat na kom je pisalo ČÁ, skraćenica za Imperatorsku biblioteku.