GLAS ZA MANJE ZLO: Baba, još samo ovaj put

Prekriven kabanicom žute boje tako da se lik ispod nje jedva i primećuje, ušao je u zgradu na Konjarniku. Prizemlje. Pojačan televizor je odzvanjao. Znao je da je neko u stanu. Pritisnuo je zvono, namestio osmeh, stavio ruke iza leđa. Bio je spreman. Dugogodišnji rad mu nije ostavio bore, niti mu promenio osmeh. Njegov posao bio je da menja druge, ne sebe. Bio je samouveren. I uveren. Njegova akcija samo što nije počela. Vrata su se lagano otvarala...

-Dobar dan, moje poštovanje.
-Nemam ništa staro...
-Ne, ne... Ne razumete.
-Aman, nemam ni sitno, ćao!
-Gospođo, ne tražim vaš novac. Bar ne za sada. Ako ste na to mislili pod „sitno"... Hehehe.
-Ma prijat...
-Aman, prestani da mi zabijaš vrata u facu, baba!

-Ko ste vi? Šta hoćete?!
-Želimo da vam predstavimo pogodnosti naših kandid...
-A to ste vi! Ja mislila prosci. Pa, šta će vam te kese, kabanica, šta je već to?
-Da znate ko smo, šta smo, da nas ne pomešate s drugima. Da ne bacite svoj glas uzalud. Hehe.
-Nešto ste mi poznati.
-Naravno, naravno da jesmo poznati. Nismo mi s neke fantomske liste. Hehe. Fantomske. Hehe. Kapirate? Fantomske. Hehehe.
-Ne.

-Znate, viđamo se već godinama.
-Gde se viđamo?
-Ovde, gospođo. Baš ovde. Tačno dvadeset i dve godine. Hehe.
-Kako to mislite?
-Oktobra 1996. sam se ovde tačno pojavio u 21:05 prvi put.
-To si ti?! Sram te bilo!
-Zašto, draga bakice? Hehe.

-Zbog tebe nisam videla kako je Rosa Garsija zavela Rikarda Linaresa.
-Kako molim?
-Sećam te se, dolazio si da mi kažeš da glasam za ono troje jer su manje zlo. Tako beše?
-Tako je, gospođo. Vidite da se poznajemo. Mi smo dobri prijatelji. Hehe.
-Ma, kakvi prijatelji! Dala glas, šetala tri meseca, polupala najbolje šerpe, vene mi iskočile!
-Ali, gospođo. Zapravo, gospođica, zar ne? Hehe. To je bilo za opšte dobro.
-Ma, kakvo dobro!

-Dobro. Dobro, možda ne dobro, ali svakako, to je bilo za opšte manje zlo. Hehe. Zamislite da nisu došli oni, nego da su ostali crveni.
-Došli ovi pa otišli s crvenima...
-I da li se sećate šta je bilo onda? Četiri godine kasnije? Sve smo rešili.
-Šta je bilo?

-Pa, došao sam i u septembru 2000. Prvi sam vam poželeo sve najbolje u novom milenijumu i rekao kako da do toga dođete. Hehe.
-Sećam se! Tada zbog tebe nisam videla prvi poljubac moje Rosalinde i Fernanda Hosea! Bitango jedna! Doviđenja!
-Ne, ne, ne. Gospođo, sačekajte. To je sve bilo zbog višeg cilja. I vašeg dobra. Zapravo, to je bio glas za manje zlo od onoga koje smo imali.
-Ma, kakvo manje zlo?! Ćerka mi je ostala bez posla, muž je isteran iz vojske na pravdi boga, unuku nismo imali da platimo školarinu! Sram te bilo!

-Jeste, gospođo, ali bar niste pod stare dane morali da idete u rat.
-Ma, daću ja tebi rat!
-Ma, dajte mi samo glas. Hehe.
-Kakav glas?! Vidiš koliko urlam i sama ću ostati bez glasa! HEHEHE!!!
-Sećate li se 2004? Ili 2008?
-Samo po zlu!

-Da... Ali po manjem zlu ako me razumete. Hehehe. Zamislite da smo tada birali onog za predsednika. Ovako smo dobili makar lepog čoveka. Nije to što mislite, samo objektivno kažem. Hehe.
-Jaka mi vajda od toga! Ništa nije uradio!
-Da, ali samim tim i ništa loše nije uradio. Hehe. Vidite, ja sam svih ovih godina bio tu za vas, draga moja. Hehe.
-Aha, a što mi je drugi unuk celo školovanje proveo na ulicama? Što su mu povećavali školarine? Šta ćemo sa onim prenemaganjima, izvinjavanjima svuda, s tim što sam ga viđala češće od najbližih?

-Pa, možemo se mi viđati češće, ja nemam problem s tim. Hehe.
-Gde ćeš češće?!
-Pa, nismo se videli još od prošle godine. Znate, došao sam da vas podsetim da glasate za čoveka koji nas je štitio sve ove godine. Bio naš zaštitnik, jelte.
-I šta sam dobila?
-Pa, pokušali smo, a svaki pokušaj je put do uspeha. Hehehe.

-Ma, šta bih dobila i da smo uspeli?
-Rekao sam tada, ponoviću i sada, bar jedno zlo manje. Hehe.
-I rekao si, koliko se sećam, da su to poslednji izbori za koje mi dolaziš! Poslednji! Da je to sigurno kraj.
-Evo, i sad to kažem. Obećavam. Još samo sada. Hehe.

-Kako da ti verujem? I sledeće godine ima da mi se pojaviš!
-Neću, rekao sam vam još pre dvadeset i dve godine da neću. Zar mi još uvek ne verujete?
-I šta da radim sad?

-Glasajte za nas. Ne zato što smo sjajni, znam da je bilo grešaka. Ali bar zato što smo manje zlo. Kad se takvo glasanje pokazalo kao loše? Hehe.
-A što da ne glasam za nekog trećeg?
-Jer su to sve konji, gospođo. Konji.
-Kakvi konji te spopali?
-Trojanski. Verujte mi. Svi osim nas. Mi nismo savršeni, ali bar smo manje zlo i s nama ste sigurni. Hehe.
-Sigurna u šta? Posle svih ovih godina, u šta, bre?!
-Gospođo, hoćete li vi da glasate za nas ili nećete?
-Ijaooooo! Mire se Luna i Kija. Vidi šta propuštam! Beži, glasaću, ćao! Žurim! Jao, šta mi napravi, da ovo ne vidim!

S još većim smeškom, s još više samopouzdanja, zadovoljniji, nastavio je dalje. Svestan da je još jednom uspeo. I uveren da je to što je uradio bilo dobro. Zapravo, manje zlo.