GRAM DUŠE I KILO MESA

Ne mogu da kažem da čekam jer je sve neizvesno. Užasno je kad pomislite da je nečija nesre­ća tvoj spas. A još nisam ni na listi za transplantaciju bubrega. Krajem prošle godine sam počela dijalizu i sada prolazim kroz program za kadaverične donatore. Rade mi pripreme, snimaju, pregledaju, ali još nisam uradila tipizaciju tkiva. To je najskuplja analiza, kojom se utvr­đuje da li uopšte možete da izdr­žite operaciju. Lekari su stava da se ne pristupa transplantaciji dok ne prođe šest meseci. Ali oni za to vreme ne počinju obradu podataka.

Nešto mi kaže da odugovlače, odvraćaju bolesne, i to ne razumem. Jedino mogu da pretpostavim ono najgore. Na stranu neizvesnost i provere. Prijatelj mi je ponudio bubreg. Međutim, Etička komisija je nabacila da moramo da dokažemo emocionalnu povezanost. Teško je pronaći fotografije, ali sve to ima smisla kad pomislite na zloupotrebe nesrodnih transplantacija i rizik poklapanja – ispričala je za „Ekspres“ jedna pacijentkinja koja je želela da ostane anonimna.

Presudna odluka porodice

U Srbiji trenutno na transplantaciju bubrega čeka zvani­ čno 600 do 700 pacijenata, nezvanično njih 5.000. Srce čeka oko 50, a jetru oko 100 osoba. Oni mogu da računaju na oko 130.000 potpisnika donorske kartice, uz blagoslov, ne crkve, koja zaveštanje smatra posmrtnim dobročinstvom, već članova porodice donora.

Ne daj bože da je familija zadrta i da neće da skrnavi telo pokojnika. Džaba onda i plemenita želja i to što je neko pregurao priču o tome da, kad potpišeš donorsku karticu, potpisuješ sebi smrtnu presudu. Mnogima na pomen organa odmah blinka „žuta kuća“ i hvataju se za krst. Pitaju se hoće li me doktori zakrpiti na stolu ili će jedva čekati da se posluže. Kao da isti lekarski tim i operiše i presađuje organe.

Te srpske mitove trebalo je da raskrinka novi zakon o presa­đivanju organa, koji se trenutno nalazi u Skupštini. Njime se predviđa tzv. pretpostavljena saglasnost svih građana Srbije, što znači da donori nisu samo oni koji se izričito izjasne protiv toga da im se u slučaju moždane smrti uzmu organi. Ali ni to nije baš tako jednostavno. Porodica i dalje ima pravo veta i odlučuje da li će poštovati želje bližnjih. Takođe, u aktu se ne spominje registar nedonora, donorske kartice, informacioni sistem za donore i kandidate, referentni timovi i zdravstvene ustanove. Upućeni tvrde da nema ni preciznih lista čekanja, niti rang-lista prema organima. A tu upravo leži korupcija. I to ona najgora. Legenda kaže da kad se pojavi organ, s liste se pozove četiripet pacijenata koji najviše odgovaraju. Za transplantaciju se bira onaj ko ima najveću podudarnost s donatorom, s najmanje rizika. A ako želiš da budeš odabran, to može da košta od 3.000 do 5.000 evra.

Poznati hirurg i nekadašnji direktor Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj Dušan Šćepanović, kome je srce presađeno u Gracu 2006. godine, ističe da su se za izmene zakona koje se sada nalaze u skupštinskoj proceduri 11 godina borili on i njegovi saradnici iz Transplantacione mreže Srbije, Bioetičkog dru­štva, Lekarske komore, Saveza bubrežnih invalida Srbije, kao i drugi stručnjaci.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…