ŽENE UBICE U SRBIJI: Posle zločina nema kajanja

ŽENE UBICE U SRBIJI: Posle zločina nema kajanja


Kada već odluče da ubiju, žene u Srbiji se ne kolebaju, što se vidi iz toga gde, kada i na koji način to čine. Za razliku od muškaraca, veoma retko dižu ruku na sebe nakon zločina, ne kaju se, nemaju grižu savesti, smatraju da „drugačije nije moglo”. Kada ubijaju, meta su im druge žene, muškarci s kojima su bliske i deca koju su rodile

Žene u Srbiji nisu serijske ubice, kakvih ima u svetu. One ne dižu ruku na nepoznatog čoveka, sestru, brata i majku. Kada ubijaju, meta su im druge žene, muškarci s kojima su bliske i deca koju su rodile. Među njihovim žrtvama, najbrojniji su muževi. Ali i ubistva koja izvršavaju žene idu u korak s vremenom. Tako su, tokom samo jednog veka, u kriminološki kroki žena ubica ušle i naše visokoobrazovane građanke.
Broj tzv. ženskih ubistava u principu stagnira, s nešto više od 300 slučajeva na godišnjem nivou, počev od 1918. godine pa sve do poslednje decenije 20. veka. Imali smo, inače, kontinuiranu relativno nisku stopu svih ubistava u odnosu na Evropu i svet, kao i relativno visoku stopu rasvetljavanja – više od 90 odsto. Fenomenologijom žena ubica bave se različite nauke i naučne discipline. Otuda se zna da je tokom socijalizma, usled nagle i ubrzane industrijalizacije, stopa ubistava čiji su izvršioci žene u gradovima preuzela primat nad seoskim sredinama. Kao i to da su tada na život bližnjih, ljubavnika, šefova ili prijatelja, računajući i decu, nasrtale nepismene ili polupismene žene, dok su one sa završenom srednjom školom zastupljene u izrazito malom procentu, kao izuzetak koji potvrđuje pravilo.
S ratom, najmasovnijim i sveprožimajućim oblikom nasilja, rapidno skače stopa ubistava, ali kod ubistava koja izvršavaju žene javljaju se novine. Pre svega, reč je o ataku na život majke ili brata, iako na simboličnom nivou, dok su sestre, prema dostupnim podacima, i dalje van ove statistike. Takođe, žene počinju da ubijaju i iz koristoljublja, ali i to veoma retko. Ovo je posledica razaranja opšteg morala i strmoglavog osiromašenja društva (koje se decenijama kretalo ka srednje razvijenom na globalnom nivou), pa je ugrožena elementarna egzistencija porodice, koja, osnovano ili ne, slovi za esenciju života žene.
S druge strane, odmicanje tranzicije tokom koje se kompletan srednji sloj stanovništva našao na socijalnom dnu, takođe donosi novine, pa mimo porodičnog, žene počinju da figuriraju u uličnom, mafijaškom i političkom nasilju, po pravilu u sporednim ulogama. Ovakvu promenu možemo objasniti i činjenicom da socijalni, medijski, politički, unutrašnji i spoljni kontekst generiše nasilje do te mere da pojedinac i zajednica sve manje reaguju na nasilje što ga više ima.
Bez obzira na to ko je izvršilac, ubistvo je uvek i svuda najteži mirnodopski zločin zato što je život nepovratno lično bogatstvo svakog čoveka. Uprkos udvostručenom broju ubistava i porastu stope nerasvetljenih ubistava na 30 odsto, učešće žena u ukupnom broju ubistava u Srbiji nikada nije bilo ni blizu deset procenata. Na drugačiji utisak možda bi mogla da navodi činjenica da je mnogim medijima, od početka ratnog razaranja SFRJ, žena kao ubica do te mere atrakcija da im se pokvario kompas istine.

Kod žena nema povratništva, posle kazne ne ubijaju ponovo, niti ubistvo prati još neko krivično delo

Kriminološka fenomenologija ubistava koje su počinile žene pokazuje karakteristike koje nisu svojstvene muškim izvršiocima ovog zločina. Kod žena nema povratništva, posle kazne ne ubijaju ponovo, niti ubistvo prati još neko krivično delo, npr. krađa.
Kada već odluče da ubiju, žene se ne kolebaju, što se vidi iz toga gde, kada i na koji način to čine. Uz to, za razliku od muškaraca, veoma retko dižu ruku na sebe nakon zločina. Ne kaju se, nemaju grižu savesti, smatraju da „drugačije nije moglo”. Svakako, zasebna priča su ubistva indukovana psihijatrijskim defektom ličnosti: tu razlika po polu nije relevantna jer bolest ne bira, sadržaji su joj isti.
Nije samo sociološki fenomen to što se nad ženskim ubistvima javnost oduvek naglašeno zgražava, čemu doprinose predrasude i stereotipi vezani za tzv. nežniji pol. Prema podacima počev od 1918, žena ubija tamo gde se oseća komotno, komforno i kao svoja na svome. A to je njen, odnosno zajednički dom, kao i dvorište, jer su žrtve pre svega njoj veoma bliski ljudi. U kući mahom ubijaju svoje muževe, na otvorenom prostoru svoju decu. Klone se tuđeg terena. Ljude s kojima ne žive, ali su imale određeni emocionalni odnos ubijaju na ulici, u restoranu, na radnom mestu, gde stradaju mahom ljubavnici, šefovi i suparnice.
Kad je o muževima reč, oni stradaju najčešće noću, mahom pred svitanje, dok su u dubokom snu. Feminizam u pravnoj struci i van nje nastoji da ovo objasni činjenicom da su po fizičkoj snazi muškarci superiorni, ali je u krivično-pravnom smislu ovde ipak reč o podmuklosti kao načinu izvršenja (to povlači strožu kaznu zatvora, bez obzira na pol ubice). Kada je Sabin Marić, državljanka Obale Slonovače, 2014. godine u Beogradu bušilicom ubila supruga na spavanju i dobila 15 godina zatvora, sudija Milenko Cvijović joj je ovako objasnio presudu: „Učinili ste to na podmukao način, u situaciji kada on nije mogao da se brani. To što ste rekli da ste pored njega imali težak život, apsolutno vam ne daje za pravo da mužu oduzmete život.”
Žene, pre svega, ubijaju nožem. Po učestalosti slede sekira i pištolj, pa različiti predmeti iz okruženja koji su nadohvat ruke (satara, čekić, cigla…). Nekada su koristile vrelu tečnost, vešanje, guranje i pad, davanje žive sode, do danas je opstalo gušenje upotrebom jastuka, a pojavilo se i bacanje „Molotovljevog koktela”. Utopljenje je način izvršenja koji primenjuju na deci.
Ako razmatramo povrede, sudsko-medicinski nalazi pokazuju da žrtve žena ubica u najvećem broju imaju ubodne i ustrelne rane, i to jednu do dve, po pravilu na grudnom košu i glavi. Žena cilja srce ili mozak, pa je najčešći uzrok smrti oštećenje ili razaranje za život važnih moždanih centara ili iskrvarenje. Sadizma prema žrtvi, za života i posle ubistva, po pravilu nema, cilj je ubiti što pre.
Motiv za ubistvo najčešće je alkoholizam žrtve, zatim ljubomora, otklanjanje neke prepreke i, u novije vreme, u malom procentu osveta. S vremenom, žene ubice motivaciju nalaze u uvredi koju im je nanela žrtva, a sporadično su se pojavila i ubistva radi pomoći drugome.

Žrtve žena ubica u najvećem broju imaju ubodne i ustrelne rane, i to jednu do dve, po pravilu na grudnom košu i glavi. Žena cilja srce ili mozak

Prema odbrani u sudskim postupcima, okrivljene su u velikom broju slučajeva prešle put od žrtve porodičnog nasilja do ubice. Dugotrajno trpljenje anomalija u ponašanju ličnosti koje nastaju usled prekomernog alkoholisanja, u određenom trenutku odvelo je te žene u poziciju neograničene moći koju su demonstrirale nad takvim suprugom. Ta vrsta moći ne izostaje ni kod ostalih ubistava, s tim da, koliko je poznato, nema primera da je suprug ubio ženu zato što je bila nesnosni, agresivni alkoholičar.
Udvostručena stopa ubistva u svim tranzicionim državama koje su bile obuhvaćene ratovima, krajem prošlog veka, obuhvata i decu koja su žrtve svojih majki. Mimo ubistva deteta pri porođaju, koje ima status privilegovanog jer zakonodavac smatra da kod takvih žena za vreme ili neposredno posle porođaja traje poremećaj izazvan rađanjem (a koje je kod nas oduvek u tzv. tamnoj brojci kriminala), žene ipak najređe atakuju na život potomaka. Psihologija izvršilaca krivičnih dela objašnjava zašto i ovde pada uvreženi stav po kojem niko ne voli kao majka.
Degradacija života na opštem i individualnom planu, usled ratova i kriza koje su njihovi pratioci kada zavlada mir, pogodovala je neiskorenjivanju ataka na život deteta gde je majka pomagač, a izvršilac je njoj bliska osoba. Ubistvo trogodišnje Katarine Janković 2005. godine, čija je majka u Beogradu osuđena na 37 godina zatvora kao pomagač (pušila je cigaretu dok je njen dečko u Zvezdarskoj šumi na izrazito svirep način usmrtio dete), uz sve drugo je i signal da bi društvo trebalo da upregne sve kapacitete u ozdravljenje porodice, koja je, kako se nekada govorilo, osnovna ćelija društva.

Bila ona osnovna ćelija ili ne, u tom poslu i te kako ima mesta i za medije. U izveštaju o ubistvu raspikuće, alkoholičara i osionog porodičnog nasilnika Živana Brankovića iz Male Plane, beogradska „Politika” 15. januara 1936. javlja da je njegov 13-godišnji sin „koji je bio sakriven, opalio iz puške i Živan se srušio smrtno ranjen, a posle nekoliko časova bio je mrtav”. Time je maloletni ubica spasao dve godine starijeg brata od očevog nekontrolisanog besa. Izostaje ne samo senzacionalizam, već i sva obeležja aktuelnog odnosa medija prema najtežem zlu koje može da pogodi porodicu: detaljan opis smrtonosnih povreda s fotografijama, izjave članova raspikućine porodice, komšija, rođaka i prijatelja, stvarnih ili izvikanih stručnjaka, izveštaj sa sahrane, godišnjih pomena.

BABA ANUJKA, MASOVNA TROVAČICA
Prema statistici, imamo tek jednu ženu koja je bila serijski ubica. Baba Anujka (rođena 1837), banatska trovačica iz Petrovog Sela, uhapšena je 1928. zbog smrti bogatog udovca, osuđena na 13 godina zatvora, odakle su je pustili Nemci, pa je na slobodi preminula u 104. godini, na samom početku rata. Zarađivala je prodajući otrovnu smesu neke biljke, žive i arsenika.
U svetskim antologijama o ženama serijskim ubicama koje su nadživeli njihovi monstruozni zločini, od rimskih imperatora do ljubomornih kćeri, nema nijedne iz Srbije, čime se, svakako, ne umanjuje težina bilo kog i bilo čijeg zločina u našem dvorištu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar