IME I MANIPULACIJA - KODEKS SRPSKIH MEDIJA I POVEZANIH GRUPA 2001-2016: Predstavljena knjiga Ištvana Kaića od koje "beži veliki deo medijske scene"

Medijski analatičar i publicista Ištvan Kaić predstavio je u sredu, u jednoj od Delfi knjižara u Beogradu, svoju knjigu "Ime i manipulacija - kodeks srpskih medija i povezanih grupa 2001-2016", koju je 22. decembra objavila izdavačka kuća Publisher.

O delu koje predstavlja sveobuhvatni prikaz kritike rada medija i njihovog odnosa prema vlastima, sa posebnim osvrtom na pomenuti period od petnaest godina, sa autorom su razgovarali recenzenti knjige Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije i ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije 2013-2016 godine, Dejan Vuk Stanković, profesor na Učiteljskom fakultetu u Beogradu i politički analiticar, i Marko Matić, novinar i glavni urednik medijske mreže Antidot.

Knjiga se bavi pitanjem stanja medija posebno u delu pod nazivom - Ko vidi ono što novinari ne vide? Kako sam autor kaže, glavna teza je da čovek koji hoće u potpunosti da obuhvati medijsku sferu ne sme da zavisi ni od jednog novinara, ni od jednog medija, da ne štedi nikoga, da nema prijatelja kojeg mora da izuzme iz te analize. Kaić tvrdi da je taj zadatak obavio iako nije novinar, niti je, kako kaže, sebe ikada tako doživljavao. Za samu knjigu kaže da nije objektivna, a objašnjava i zašto.

- Naspram onoga što preovlađuje, a to je najčešće vizura koja polazi od slobode medija i toga kako se vlast odnosi prema medijima, želeo sam da obrnem taj pogled i da u ovoj knjizi, koliko god me neki zbog toga tretirali kao neobjektivnog, prikažem odnos medija prema vlasti. Treba da imamo makar jednu knjigu o tome. U tom smislu, ova knjiga se stavila na stranu određenih imena koja su u proteklih 15 godina bila na meta medija, iz najčešće iracionalnih razloga. Posebno su me fascinirale te iracionalne tehnike kojima su se određena lica inkriminisala, a s obzirom da sam i ja dovođen u vezu sa nekima od njih, dobio sam njihove karakteristike - istakao je Kaić.

On je rekao da su mediji bili rezervisani kada je knjiga bila zvanično objavljena, dodajući da mnogi kritičari nisu ni pročitali tih 600 strana već sigurno postoji nešto što je "problematično u samoj temi ili autoru". Kaić se zapitao kako uopšte knjiga može da dođe do čitalaca ukoliko zavisi od istih tih medija kojima se bavi. Prema njegovim rečima, knjiga zauzima jednu vrstu pozicije koja se može nazvati nesvesno novinarstvo, sa koje novinari ne mogu u potpunosti da uoče posledice svog rada i delovanja.

- Kada gledate sa tog aspekta, tu nastaje dilema između dva koncepta, između slobode medija i odgovornosti medija. Vrlo često čujete da su ta dva koncepta uzajamno povezana, međutim, kod nas su oni najčešće razdvojeni, i to je osnovna polarizacija u ovom društvu - kaže Kaić.

Marko Matić smatra da pitanje odgovornosti samih novinara nije njihov psihološki problem prema onome što rade, već su uzroci toga mnogo dublji.

- Ti uzroci se odnose se na sam položaj medija, na njihovu ekonomsku održivost, na ono ko njih finansira, zatim na njihove vrednosne preference, ali to nikako ne isključuje pitanje njihove moralne odgovornosti. Dakle, očigledno je da se pincip odgovornosti i princip slobode sukobljavaju, iako konceptualno ne bi trebalo da budu odvojeni. Ova knjiga je pružila odličan opis, dobacila je do nekih uzroka stanja i možda je označila neka moguća rešenja. Ako ništa drugo, uticaće na razvoj svesti kako novinara tako i konzumenata medija koji su krajnje sudije tog sadržaja koji im se plasira.
Kada smo uspostavili saradnju Ištvan i ja smo primetili da se neki obrasci manipulacije ponavljaju, ono što smo imali prilike da vidimo 2002. i 2003. godine kada je vršena satanizacija Zorana Đinđića, nešto slično se ponovilo počev od 2013. a eskaliralo je 2014. i 2015. godine u Srbiji u odnosu prema tadašnjem premijeru Srbije i prema tadašnjim vlastima. Ono što je tada nas zabolelo jeste što je ta kritika dolazila iz kruga ljudi kojima i mi vrednosno pripadamo, takozvani korpus građanske proevropske Srbije i mi smo tada imali oštre polemike sa nekim autorima, gde smo im ukazivali da taj kritizerski pristup koji nema sadržinu, koji sve posmatra sa pozicije idealnog i sa te pozicije vi uvek možete da kritikujete, uvek možete da nađete dlaku u jajetu. Ali postavlja se pitanje da li to doprinosi unapređenju opšteg društvenog stanja i demokratskim procesima - ističe Matić.

Kada se govori o mogućnosti promene samih medija, Dejan Vuk Stanković, koji je pisao završnu reč za Kaićevu knjigu, smatra da se mediji mogu promeniti samo u interakciji sa konzumentima, a nikada sami od sebe jer funkcionišu po principu manipulativnih shema. On ističe da je Kaićeva knjiga svedočanstvo o tome koliko su snažni mehanizmi zloupotrebe slobode i mehanizmi bežanja od odgovornosti na više različitih nivoa.

- Posebno je važno pitanje kome je ova knjiga namenjena. Ima jedan naslov u Ničeovoj knjizi "Tako je govorio Zaratustra", gde kaže knjiga za svakoga i knjiga ni za koga. Ja imam utisak da su sve knjige takve. One su za svakoga ko želi da ih čita i razume i ni za koga, ko od njih beži. Od ove knjige veliki deo medijske scene sa zadovoljstvom beži, i mislim da ne oseća nikakvu nelagodu, zato što je ova knjiga demistifikacija mehanizama kreacije negativnih kampanja, jednog kontinuiranog reprodukovanja negativnih slika određenim političkim i medijskim akterima i najzad ova knjiga pokazuje da kada jednom dobijete određenu ulogu u javnosti tu ulogu ne možete da promenite - kaže Vuk Stanković.

Kao primer ličnosti o kojoj se predstava u javnosti znatno promenila od kada je ušao u vlast, ali i izašao iz nje, Kaić navodi bivšeg ministra Ivana Tasovca, koji je takođe bio recenzent njegove knjige. Tasovac je na promociji rekao da veruje da će knjiga pronaći put do čitalaca, a posebno se osvrnuo na to ko su bili ministri kulture i informisanja od 2001. do 2016. s obzirom da se u knjizi posebno govori o tom periodu.

- Prvo smo imali Branislava Lečića, čoveka koji je zatvorio Narodni muzej, onda smo imali Dragana Kojadinovića, Nebojšu Bradića, Peđu Markovića, Vojislava Voju Brajovića koji je zatvorio Muzej savremene umetnosti, pa smo imali Bracu Petkovića. Znači, ja ne znam da je u to vreme postojala bilo kakva debata o slobodi medija i o njihovom položaju. To je pitanje na koje treba da se prilično zamislimo. Da li se sećate šta se tada dešavalo u medijima i u krajnjoj liniji da li su se u tom trenutku dešavale bilo kakve suštinske reformske promene u funkcionisanju medija, za koje su se oni koji su se potom pojavili kao najveći kritičari se deklarativno zalagali a zapravo se pokazalo da nikada nisu imali hrabrosti da te reforme i te promene sprovedu - rekao je Tasovac.

On je dodao da ne treba zaboraviti činjenicu da su u periodu od 2013. do 2016. doneti medijski zakoni, da se država povukla iz vlasničke strukture medija, da je uvedeno projektno sufinansiranje, da je napravljen održiv i stabilan način finansiranja javnih servisa ali da se "paralelno sa tim stvarala priča kao da su od 2001. svi moji prethodnici na mestu ministra kulture i informisanja zapravo bili u jednom savršenom skladu sa svim medijskim i dobrim delom umetničkih udruženja".

- Mi smo bili neka Norveška u kojoj je vladao jedan potpuni medijski raj i sklad dok nisam došao ja i pokvario sve. Mislim da ova knjiga otkriva, između ostalog, da to i nije bio baš takav nordijski pristup informisanju. Mislim da nas podseća na neke zaboravljene stvari kojima smo svi bili svedoci ali nismo možda umeli da ih na pravi način prepoznamo - zaključuje Tasovac.