INTERVJU, BRACANOVIĆ: Tri Đinđićeva ministra su radila za britansku službu

INTERVJU, BRACANOVIĆ: Tri Đinđićeva ministra su radila za britansku službu


Onakav 5. oktobar ne bi se desio da neki ljudi prethodno nisu otišli u kancelariju američke ambasade u Budimpešti, među njima, bez ičijeg znanja, i načelnik policije Rođa Đorđević 

Za njega kažu da je rođen u Službi. Milorad Bracanović, obaveštajac. Odlikovan za hrabrost i prokazan. Čuvar svih tajni. Do sada je ćutao. U događajima u vezi sa atentatom na Zorana Đinđića i sadašnjim pronalaženjem gomile oružja u blizini porodične kuće Vučića i na Novom Beogradu svaka slučajnost je namerna. S potpisom zapadnih obaveštajnih službi.

Posle Jajinaca, otkriven je novi arsenal na Novom Beogradu. O čemu se radi?

– Ova garaža sa oružjem, to je potpuno ista priča kao i pokušaj, a potom i ubistvo Zorana Đinđića, kad je “audi smrti” pronađen u malo korišćenoj garaži “Kombank arene”. Šta je profesionalno u ovoj priči sada? Auto koji je sada pronađen ukraden je u januaru ove godine, a da je ukraden nedavno, njega bi još tražili. To liči na profesionalizam. S obzirom na to da su pronađeni “hekler koh” (“bebica”), telefoni za aktiviranje eksploziva, 400 grama eksploziva plastičnog, sa toliko eksploziva može da se sruši jedan osrednji objekat i obično se koristi za neutralisanje žive sile, ubijanje ljudi. Teško da je slučajno nađeno. Moram da naglasim da ove zaključke iznosim na osnovu informacija koje se zvanično plasiraju u javnosti. S tim u vezi, ograđujem se, sve ovo što govorim zasniva se na javno dostupnim informacijama koje su saopštili zvaničnici i institucije, ukoliko su one tačne.

Na šta Vama liči događaj sa oružjem nađenim u blizini kuće premijera Srbije?

– Samo ostavljanje automobila nakrcanog sanducima sa oružjem na tom mestu, ali ostavljen tako da bude primećen, što bi na tom jeziku značilo poruku. To je poruka. Poruka da će nešto da se desi ako se određene stvari ne preduzmu. Jer atentatori su bez ovih znakova i simbola mogli i da izvrše napad, ali to očigledno nije bio cilj. Cilj cele ove akcije jeste poruka predsedniku Vlade ili možda poslednja opomena, a izgleda da je poslednja, da ukoliko se nešto ne promeni, može da bude kobno po njega ili nekog od njegovih najbližih, mislim na porodicu, decu, ženu, roditelje, brata. Ovo je mafijaška poruka.

Bracanovic (3)Cilj cele akcije u Jajincima jeste poruka predsedniku Vlade ili možda poslednja opomena da, ukoliko se nešto ne promeni, može da bude kobno po njega ili nekog od njegovih najbližih. Ovo je mafijaška poruka

Ko je ovo mogao da ostavi?

– Stvar je u tome da je taj auto ostavljen na vidnom mestu da bi se poruka primetila i da bi je pročitao onaj kome je namenjena.

Glos: Nema šanse da neko razbije prozor u Knez Mihailovoj a da mene ne pozovu. To je mišljenje javnosti posle svega što se događalo. Čovek kriv za sve. Za 15 godina nije prošao mesec da nisam pominjan u novinama i da se na taj način nisu iživljavali, slobodno mogu reći da je u tome učestvovao i jedan tužilac, rasturili su mi porodicu, osiromašili me do kraja, ispljuvali…

 

Da li je i na zolji na neki način ostavljena poruka?

– U pravom terorističkom napadu brišu se svi tragovi, otisci prstiju, svi tragovi koji bi mogli da posluže za identifikaciju osoba. Da je u tom kontekstu neko u Jajincima hteo da izvrši napad, ne bi bilo nikakvih tragova, pod uslovom da bude baš profesionalno odrađeno.

Izbrisalo bi se i to “10. 11. Mirkovci”?

– Zolja ima veze sa Arkanom, a ako gledamo 10. novembar 2001. godine, tog datuma izbila je takozvana pobuna Jedinice za specijalne operacije, odnosno protest crvenih beretki. Da li to može nešto da znači, ne znam, ali iz Arkanovih tigrova mnogi su otišli u breteke, a kad je ta jedinica rasformirana, veći deo pripadnika otišao je u PTJ, SAJ i Žandarmeriju.

Ko šalje poruku premijeru?

– Iza ovoga stoje zapadne obaveštajne službe, a upleteni su i neki kriminalci, s tim što po načinu na koji je poruka ostavljena i kako bi ta poruka mogla da bude izvršena, upleteni bi mogli da budu i ljudi iz bivših bezbednosnih struktura koji možda i nisu sa ovih prostora.

Koji su to ljudi?

– Pa, ljudi koji su napustili ili su penzionisani u tajnoj službi, kao i bivši policajci koji su radili u specijalnim jedinicama i koji su već rukovali eksplozivom, to je ta kategorija lica. Identičan slučaj imali smo i kad je bilo pretnji, potom i atentat na predsednika vlade Zorana Đinđića, i ono što ja prepoznajem jeste potpis stranih službi, i u slučaju Đinđića, i sada kod slučaja Vučić. S obzirom na profil potencijalnih izvršilaca atentata i oružja koje je pronađeno, može se zaključiti da ovo nije bila jedina grupa koja je trebalo da učestvuje u svemu ovome. Da je ovo blizu istine, govori i podatak da je nekoliko dana nakon toga pronađen još jedan automobil sa oružjem. Takođe se može zaključiti da takvih neotkrivenih punktova ima još u gradu. Ako ubiju nekog i pobegnu, ne bi uradili ništa, veoma je moguće da bi pokušali da izvrše prevrat, državni udar.

Kažete strane službe, koje strane službe?

– Ovo je gotovo sigurno potpis britanske tajne službe.

– Na osnovu čega? Pa do danas nije potpuno dokazano, ali sasvim sigurno je da je u atentatu na Zorana Đinđića učestvovala britanska služba.

Bracanovic (5)Mislim da je Zoranu Đinđiću presuđeno posle njegovog odlaska u Banjaluku, kada je insistirao na tome da se Republika Srpska pripoji Srbiji i da se realizuje Rezolucija 1.244, odnosno Kumanovski sporazum

Kako se to zna?

– Ja mislim da je Zoranu Đinđiću presuđeno posle njegovog odlaska u Banjaluku, kada je insistirao na tome da se Republika Srpska pripoji Srbiji. To je bila njegova ideja, kao i da se realizuje Rezolucija 1.244, odnosno Kumanovski sporazum, da na Kosovo i Metohiju ode hiljadu srpskih policajaca i vojnika.

Ko mu je potpisao presudu?

– Već tada je Zapadu bilo jasno, Zoran se požalio na povratku iz Banjaluke da su se Amerikanci pobunili. On je odmahnuo glavom i rekao: “Baš me briga šta oni pričaju.” Nakon mesec dana ubijen je da se njegov plan ne bi ostvario, oni su morali da ga uklone. To su odradile strane službe. Da ne bude zabune, da objasnim, američka i britanska služba su kao sestre.

Kako to?

– Ove dve službe u celom svetu zajednički deluju. Staro je pravilo u svim operacijama u svetu da su Amerikanci zaduženi za vojne i ratne operacije, a Britanci za obavljanje prljavih poslova. S tim u vezi, poruke Vučiću su britanski potpis. Ako pogledamo unazad, Amerikanci i Britanci kod nas su se mešali u odnose 27. marta 1941, ubistvo kneza Mihaila u Košutnjaku izvele su osobe koje su imale posla sa britanskom službom… Prisutni su već dugi niz godina na našim prostorima, preko ubistva Zorana Đinđića i policijske akcije “Sablja”, u kojoj su oni vodili glavu reč i praktično izvršili državni udar. Instalirali su prislušnu opremu na uređaje službe bezbednosti, vojne službe bezbednosti i pojedinih ličnosti. Interesantno za celu priču jeste to da su pre “Sablje” Britanci poslali veliki broj svojih ljudi, agenata i specijalaca, koji su još tada učestvovali u tajnom praćenju njima bezbednosno interesantnih lica, koja su posle atentata hapsili zajedno sa našom policijom.

Bracanovic (6)Britanci su kontakt sa kriminalcima ovde uspostavili preko Đinđićevog kuma. “Sablju” je vodio britanski obaveštajac Entoni Monkton, a ambasador Kraford je posle atentata predložio da na mesto premijera dođe Čović

Hoćete da kažete da se britanska služba za potrebe ubistva premijera povezala sa kriminalcima?

– Britanci su kontakt sa kriminalcima ovde uspostavili sa licima iz Surčina, tu mislim na jednog Đinđićevog kuma. Tada je došlo do kontakta, a celu priču pokrenuo je bivši šef britanske službe Bazbi, a nastavio je Entoni Monkton. Oni su preko kuma dobijali sve relevantne podatke.

I oni su izveli “Sablju”?

– Celu operaciju vodio je Entoni Monkton, glavi bezbednjak koji je funkcionisao pri britanskoj ambasadi i bio je u stalnoj komunikaciji sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova.

Kako to znate?

– Kao zamenik šefa Službe imao sam podatke…

Kako se ta komunikacija odvijala?

– Svakodnevnim susretima i dogovorima o akcijama i hapšenjima, to je bio klasičan državni udar. Idemo dalje, britanski ambasador Kraford posle ubistva Đinđića predložio je da na mesto predsednika vlade dođe Nebojša Čović. Do toga nije došlo zato što su se ljudi iz DOS-a odlučili za Zorana Živkovića.

Rekli ste da su Englezi učestvovali i u samoj pripremi Đinđićevog ubistva?

– To je sve lepo napisano u knjizi “Treći metak”, koju su napisali novinar Vrzić i Zoranov telohranitelj Veruović, s tim što ja tu knjigu ne bih nazvao “Treći metak” već “Prvi metak”. Evo zašto. Prvi metak je ispaljen, ali ne iz Gepratove ulice već sa sasvim druge strane, i bio je potpuno drugog kalibra od onog koji je pogodio Veruovića u donji deo leđa. Prvi metak je ubio Zorana.

Na osnovu čega to tvrdite?

– To je više puta ponovljeno i na suđenju, metak je bio potpuno drugog kalibra, ulazne i izlazne rane su sasvim drugačije. Đinđiću su na obdukciji srce našli u stomaku, bilo je potpuno otkinuto. Ako se ne varam, jedan metak doleteo je s druge strane i pogodio unutrašnjost zgrade u vrata, ali suprotno od smera iz Gepratove ulice. Onda su oni koji su osuđeni pokušali da daljinometrom utvrde tačan ugao pod kojim je pucano i daljinu pucanja, a taj ugao razlikuje se od zvanične verzije. Na uviđaj se kasnilo skoro sat vremena, mesto zločina nije bilo obezbeđeno… Šta je još interesantno – pantalone i čarape Zorana Đinđića poslate su na Institut za bezbednost i odatle su nestale pod izgovorom da se usirila krv i da su oni to bacili. Onda, nova vrata na zgradi vlade postavljena meseca dana pre ubistva su sklonjena i niko ne zna gde su, a kamere su ugašene navodno zbog renoviranja zgrade, što je još jedna glupost. Neko je nešto hteo da sakrije…

Gde ste Vi bili u vreme ubistva?

– Ja sam sa mesta zamenika šefa BIA skinut 22. januara, a ovo se događalo u martu. Smenjen sam, otišao sam iz firme i više nikada nisam prekoračio prag te ustanove.

Zašto ste smenjeni?

– Konkretnog i pravog razloga nije bilo. Šef BIA Andreja Savić i ja smo o smeni obavešteni preko sredstava informisanja.

Đinđiću sam ponudio ljude iz Službe da ga čuvaju jer smo ustanovili da 70 odsto njegovog obezbeđenja ima veze sa kriminalom. Odbio je, rekavši da su to ljudi koji su sa njim još iz revolucionarnih dana

Da li je Vašom smenom u januaru, dakle dva meseca pre atentata, promenjeno obezbeđenje i način obezbeđenja premijera?

– Apsolutno, i da se vratim na jednu stvar. Ja sam Zoranu Đinđiću ponudio ljude iz Službe koji su bili zaduženi za obezbeđenje stranih predsednika država i kraljeva da ga čuvaju jer smo presekom podataka njegovog obezbeđenja ustanovili da 70 odsto njih ima veze sa kriminalom. On je to odbio uz obrazloženje da su to ljudi koji su sa njim još iz njihovih revolucionarnih dana.

Da li ste imali informacije da mu se nešto sprema, tada je u jeku bila takozvana duvanska afera, u kojoj je Đinđić prikazan kao kriminalac?

– Služba je imala podatke da se neki ljudi spremaju da ga likvidiraju. Pozvao sam ga u svoj kabinet i prezentirao mu transkripte prisluškivanih razgovora. Tad sam ga prvi put video uplašenog, u tome se pominje kako treba likvidirati i ženku i mladunce, a to se verovatno odnosilo na ženu i dvoje dece. Kad je pročitao, bio je vidno uplašen. To i još neki podaci koje je Služba imala i koje mu je pokazala bili su okidač da mu se bezbednost pojača. Odbio je…

Kad ste smenjeni u januaru, da li ste se posle toga čuli sa Zoranom?

– Pokušao sam to nekoliko puta, ali visoki funkcioner iz njegovog kabineta naredio je Zoranovoj sekretarici da ne sme da ga spaja sa mnom.

Ko je taj čovek, nećete da kažete?

– Neću.

Onda da se vratimo na promenu u načinu obezbeđenja posle smene Savića i Vas.

– Smenili su deo ljudi iz Šeste uprave, koja se bavila obezbeđenjem, i na njihova radna mesta postavili su ljude iz prvog kruga Đinđićevog obezbeđenja. Posle se desio taj pokušaj atentata na autoputu, kada je kamion hteo da preseče kolonu. Za volanom kamiona bio je Bagzi, uhapsili su ga, zatvorili, a onda je pušten pod potpuno neobjašnjivim okolnostima. Svi segmenti govorili su da se nešto strašno događa, a onda su ti isti ljudi iz obezbeđenja bliski Đinđiću zakazali, da li zbog amaterizma ili…

Šta hoćete da kažete, da Zvezdan Jovanović nije pucao u premijera?

– Ja ne znam ko je pucao, pretpostavljam da su to bili Britanci.

Bracanovic (12)Imali smo podatke da tri ministra iz vlade rade za Britance. Pitao me je šta bi tu trebalo uraditi, a ja sam mu rekao da bi jednog ili dvojicu trebalo procesuirati, a jednog vrbovati. Rekao je: “Ne, prepusti ti to meni, raspašće mi se vlada

Da li ste imali podatke da ljudi iz vlade bliski Zoranu rade za britansku službu?

– Imali smo solidne podatke, naročito dobijene prisluškivanjem razgovora i prislušnom tehnikom, dakle direktno. Nekoliko meseci pred Zoranov odlazak u Banjaluku doneo sam mu transkripte razgovora i objasnio mu da su to tri ministra iz njegove vlade. Pitao me je šta bi tu trebalo uraditi, a ja sam mu rekao da bi jednog ili dvojicu trebalo procesuirati, a jednog vrbovati. Rekao je: “Ne, prepusti ti to meni, to ja moram da rešim, raspašće mi se vlada.” Moj odgovor bio je “radi kako hoćeš, ti si predsednik vlade”. Ta trojica su i dan-danas aktivni u političkom životu.

Ko su?

– Neću da kažem.

Jesu li i oni bili na vezi sa Monktonom?

– Sa njim ne. Monkton je bio na samom izvoru informisanja, vezan za MUP, on je bio prisutan u zgradi MUP-a i u vladi pred “Sablju” i on je rukovodio tom operacijom.

Ne plašite se da to kažete, stavljate glavu u torbu?

– Ne plašim se jer je to tačno, a potvrdiću vam posle samo da nastavimo priču…

Jeste li Vi imali kontakt sa Monktonom?

– U stvari, on je imao sa mnom neprijatan kontakt. Tražio je da ga primim, skrenuo mi je pažnju na naše ljude da ih nadgledaju. Međutim, Služba je imala neoborive podatke da su to u stvari njihovi ljudi i da je on to hteo nama da imputira, i ja sam mu rekao da laže. Bio sam veoma grub, možda čak i nepristojan, i izbacio sam ga iz kabineta i nikad ga više nisam primio na razgovor, a kad sam u “Sablji” uhapšen, niko u Centralni zatvor spolja nije mogao da uđe, sve je bilo hermetički zatvoreno, čak ni političari, osim Britanaca.

Vi ste uhapšeni zbog sumnje da ste učestvovali u atentatu na premijera?

– Ne, mene u uhapsili a nisu objasnili za koje krivično delo. Uhapsili su me 27. marta, mislim 15 dana od ubistva premijera.

Šta ste radili?

– Sedeo sam kod kuće, i iskren da budem, pretpostavljao sam da će me uhapsiti.

Što ste pretpostavljali?

– Pa zato što je izvršen državni udar, koga će ako neće mene…

Hapse Vas a ne hapse Andreju Savića, na primer?

– Pa dobro, najgori sam od sve dece… Bio sam u ćeliji i niko nije smeo da zna da sam u zatvoru. Porodica nije znala gde sam, bili su uznemireni, mislili su da sam kidnapovan… Moj otac je čak zvao ministra policije Mihajlovića, rekao da će napraviti rusvaj ako mu ne kaže gde mu je sin… Pošto sam imao sasvim dobre insajdere i ljude koji su radili za mene u svim ministarstvima, pa i u MUP-u, saznao sam da se spremala moja likvidacija… U ćeliji su mi oduzeli lekove za trombozu, a ovi koji su me saslušavali rekli su mi: “Uzećemo ti lekove, tromb će da krene, umrećeš i mi nećemo biti krivi.” Mislio sam da je samo pretnja, ali su mi oduzeli lekove…

Rekli ste da su samo Britanci mogli da uđu u CZ?

– Jednog dana stražari su mi rekli da izađem iz samice, da na kraju hodnika uđem u kancelariju, da me tamo čeka jedan čovek. Ja sam ušao, tamo je sedeo čovek u odelu boje trule višnje i predstavio se na lošem srpskom jeziku, što mi je zaparalo uši, rekavši: “Zovem se Džon Smit.” To je kao kod nas kad neko hoće lažno da se predstavi, pa kaže: “Zovem se Pera Perić.” Prvo što me je pitao jeste da li znate zbog čega ste u zatvoru. Ja sam odgovorio: “Pitajte Kraforda i Monktona, oni bolje znaju zbog čega sam ja ovde.” Pitao me za uslove, koliko puta dnevno šetam. Ja mu kažem da šetam 16 sati dnevno. On će iznenađeno na to: “Šesnaest sati vas puštaju u dvorište?” Ne, kažem mu, šetam toliko u ćeliji. On je rekao da ne brinem, da će on to da reši, i stvarno, kad je završen razgovor, posle pola sata izveden sam prvi put u šetnju…

Koliko puta ste saslušavani u “Sablji” i na koje okolnosti?

– Postavljali su razna pitanja, o Vuku Draškoviću i Ibarskoj, ali sećam se da su to bila pitanja iz novina, pitali su me na osnovu onoga što je Vuk pričao u novinama. Bili su brutalni, govorili su: “Ubićemo te, priznaj…”

Ko Vas je saslušavao?

– Ne znam ko su bili ti ljudi, ali ja sam im rekao: “Hoću da idem na poligraf.” Oni su posle rekli da sam bio na Ibarskoj, što je glupost…

Što je glupost?

– Nisam bio na Ibarskoj. Pa evo, sasvim slučajno, sticajem okolnosti, bio sam sa svojom porodicom jer je mojoj ćerki tog dana rođendan. To je bio 3. oktobar, po tome pamtim datum.

Jeste li dobili rešenje da Vam se pritvor produžava zbog učešća u ubistvu premijera?

– Ja sam video šta se iza brda valja, izmerio sam o čemu se radi. Bio sam spreman da na sebe preuzmem manje delo kako bih izbegao zlo koje me čeka. Ponudili su mi ubistvo Stambolića, ja sam otprilike rekao: “Da, da, to je to, u redu je…” Da to nisam uradio, strpali bi me u grupu za premijera i ja bih bio i danas u zatvoru. Optužen sam da se priprema krivično delo ubistva Stambolića a da to nisam prijavio policiji. Na suđenju u spisima decidirano stoji da ne postoji nijedan svedok koji me tereti, nijedan dokaz, a osuđen sam na tri godine… U “Sablji” sam proveo četiri meseca u zatvoru i terali su me da ispričam njihovu verziju o Stamboliću, a ja sam ispričao onu koja je tačna.

Koja je priča tačna?

– Da sa tim nemam nikakve veze. Na suđenju smo dobili službenu belešku kada je otkriveno gde je zakopan Ivan Stambolić. Prva informacija koja je važila bila je izjava zaštićenog svedoka Ljubiše Buhe Čumeta, koji je rekao da su Stambolića ubili ljudi iz “zemunskog klana” i zakopali ga na Avali. Advokati odbrane tražili su da on svedoči na te okolnosti, sudija je, međutim, to zabranio. Advokati su to tražili da bi se uporedila zemlja sa Ivanovih patika, da li je sa Avale ili Fruške gore. Kad je leš otkopan na Fruškoj gori, nije nađena podjezična kost i obe šake, što ukazuje na to da nije bila primarna grobnica, i da je primarna možda zaista bila na Avali. Dva policajca iz gradskog SUP-a dovela su zaštićenog svedoka Nenada Šarea sa fantomkom. Kad je istražni sudija tražila da skine fantomku, policajci su odbili, ali ona je insistirala. Skinuli su fantomku, a on je rekao: “Nemojte da me snimate kamerom, pobiće mi ženu i decu.” Šta je tu interesantno – Nenad Šare u tom trenutku ima ženu ali nema decu. Njemu je Legija plaćao veštačku oplodnju, što će reći da ispod te fantomke nije ni bio Nenad Šare. Istražni sudija sastavila je službenu belešku, ona je dostavljena sudu, advokati su tražili da ona svedoči, a sud to nije dozvolio. Advokati su takođe tražili da krim-tehnika Beograda dostavi film koji je snimala prilikom uviđaja. Na zahtev suda, poslat je film u trajanju od nekoliko minuta, bez tona i bez snimka zaštićenog svedoka. Kad je šef tehnike gradskog SUP-a svedočio na sudu, upitan koliko film traje, on je rekao: “Oko sat i po vremena.” “A ton, zašto nema tona?”, pitala je sudija. Objasnio je da su obrisali ton da se ne bi čuli njihovi komentari i psovke dok su iskopavali grobnicu. Po tome ispada da su tehničari uništili dokaze.

Ko je ubio Ivana Stambolića?

– Pa ja ne znam, znam ko je osuđen.

Bracanovic (8)Mile Novaković je opisao kako su iznudili priznanje Zvezdanu Jovanoviću, kako znaju da on nije ubio Đinđića…Pitao sam zašto Mile na suđenju to nije rekao, a ovaj čovek mi kaže: “Pa i ja sam ga to pitao, a on je rekao: ‘Taman posla, i mene bi ubili.'”

Policajci Rodoljub Milović, Boro Banjac i Mile Novaković bili su nosioci borbe tokom vanrednog stanja…

– Da, da, čak sam saznao da je Mile Novaković opisao kako su iznudili priznanje Zvezdanu Jovanoviću, kako znaju da on nije ubio Đinđića…

Mile je to negde rekao?

– Ja sam to priznanje uspeo da iščupam čoveku kome je on to kazao… Pitao sam zašto Mile na suđenju to nije rekao, a ovaj čovek mi kaže: “Pa i ja sam ga to upitao, a on je rekao: ‘Taman posla, i mene bi onda ubili…'”

“Sablja” je izvedena, ukinuto je vanredno stanje u zemlji. Šta se u bezbednosnom smislu dešava u zemlji?

– Premijer Zoran Živković tada je tretiran, prema podacima koje sam primao od ljudi iz službe, kao nekompetentan i kao čovek koji ništa nije smeo da uradi ukoliko se ne konsultuje sa američkim ambasadorom Montgomerijem.

Vi ste u javnosti predstavljeni kao čovek koji je u svemu učestvovao i koji je bezuslovno štitio Jedinicu za specijalne operacije i Legiju.

– Mene je štampa pod rukovodstvom Demokratske stranke pokušala na sve načine da uništi, a prednjačili su Vuk Drašković i njegova supruga Dana, da sam spiritus movens svih zločina u Srbiji, vrh piramide zla, komandant eskadrona smrti… Oni su imali veoma lepo mišljenje o meni kao profesionalcu i to sa Vukom trajaloje sigurno deset, možda i 15 godina.

Vi ste kasnije u svim velikim slučajevima bili svedok tužilaštva?

– Nema šanse da neko razbije prozor u Knez Mihailovoj a da mene ne pozovu. To je mišljenje javnosti posle svega što se događalo, čovek kriv za sve. Za 15 godina nije prošao mesec da nisam pominjan u novinama i da se na taj način nisu iživljavali, slobodno mogu reći da je u tome učestvovao i jedan tužilac, rasturili su mi porodicu, osiromašili me do kraja, ispljuvali…

Dovodili su Vas u vezu sa “zemunskim klanom”. Zašto baš Vas ako tvrdite da ste časni i da sa kriminalom nemate nikakve veze?

– Pa zbog Legije, uglavom. Legija je bio blizak sa Dušanom Spasojevićem. Evo vam podatak kakav sam ja član “zemunskog klana”. UKP i UBPOK radili su “zemunce” i u jednom momentu oni su izgubili saznanja gde se nalazi vrhuška “zemunskog klana”. Služba je na zahtev gradskog SUP-a primenila mere, ja sam tada bio načelnik tehnike. Naši operativci koji su se bavili tehnikom došli su do podataka da se vrhuška “zemunskog klana” nalazi u Parizu, da idu za Kolumbiju, da tamo treba da kupe 14 ili 15 tona kokaina. To je brodom trebalo da se prebaci u luku Bar. Načelnik UBPOK-a, general Knežević, tada se nalazio na odmoru. Ja sam ove podatke o “zemuncima” saopštio Novakoviću. Ja, član “zemunskog klana”, obaveštavam ga gde se nalazi vrhuška tog klana. Željan slave, Novaković je otišao i objasnio ministru policije gde se nalaze, da ih treba uhapsiti… Odmah su zvali francusku policiju, koja ih je uhapsila zbog lažnih isprava. Deportovani su i ubrzo su pušteni… To bi bila tada najveća zaplena na svetu, ali ovaj je hteo da se proslavi i tako je propala jedna velika akcija.

Vi ste znali ko je Spasojević i znali ste da je Legija dobar sa njim?

– Oktobra 2000. godine Legija i ja samo na Institutu za bezbednost imali kancelariju jednu do druge, i uveče, negde oko 9, 10 sati, on dolazi do mene i kaže: “Hoćeš doći da te upoznam sa jednim čovekom?” To je bio Dušan Spasojević. Legija mi je rekao: “Ovo je čovek koga je poslao Đinđić da mi prenese da Zoran hoće da se vidi sa mnom.” Izveo sam ga na hodnik, pitao u čemu je stvar. Imao je dilemu da li da ide ili ne. Ja sam mu rekao da o tome moramo da obavestimo šefa službe. Međutim, on se nije javljao. Presekao sam i rekao mu da ode da vidi šta Đinđić hoće. Seo je u džip sa Spasojevićem i otišli su da se Legija vidi sa Zoranom. Vozili su se tom istom Gepratovom i pričali na temu da li će Jedinica reagovati u rušenju vlasti 5. oktobra.

Šta ste Vi tada bili u službi?

– Obaveštajni oficir crvenih beretki. Obavestili smo šefa Radeta Markovića, on je bio ljut, s pravom je bio ljut, ali posle se smirio. Onda je Đinđić Legiju i mene pozvao u Skupštinu grada, pričali smo o učešću Jedinice, a posle toga otišli smo na večeru u FMP koju je priredio Nebojša Čović. Večeri su prisustvovali Zoran Đinđić, Nebojša Čović, general Boško Buha, Legija i ja. Đinđić je insistirao na tome da odmah uhapsimo šefa Službe Radeta Markovića, što smo odbili, rekli da načelnik Službe ne može tako da se hapsi, i oni više nisu na tome insistirali.

Ko je omogućio da se dogodio 5. oktobar? Da li su neki ljudi zakazali, izdali…?

– Onakav 5. oktobar ne bi se desio da neki ljudi prethodno nisu otišli u kancelariju američke ambasade u Budimpešti.

Koji ljudi?

– Bilo je ljudi iz opozicije, a koliko sam obavešten, tamo je bez ičijeg znanja boravio i načelnik resora javne bezbednosti Rođa Đorđević. To je interesantno, policija je tog 5. oktobra stavila teška vozila, građevinske mašine na auto-put, tako da se ne bi ni moglo doći masovno, blokirani su vozovi… U jednom momentu stiže naređenje da se sve to skloni i onda je masa ljudi krenula Ibarskom, auto-putevima…

Ko je izdao naređenje?

– Hoćete da pogađate? Verovatno onaj koji je otišao u Budimpeštu i razgovarao sa Montgomerijem. Tad je sve krenulo, lagali su Miloševića. On je zvao Moravu 1, to je bio tadašnji ministar policije. Pitao ga je koliko je ljudi na ulici, a ovaj mu saopštava da ima oko 30.000 ljudi. Nije smeo da mu kaže istinu. Ja sam pratio radio-vezu, znao sam da je na ulici oko 300.000 ljudi. Miloševiću je to pokušala da kaže Gorica Gajević, on to nije hteo da čuje, izdrao se na nju.

Da li ste imali podatke o tome da vođa “surčinskog klana” komunicira sa sa premijerom Đinđićem?

– Ja se time nisam bavio, to su radili reprodukteri i skidali to sa tih traka, pisali transkripte i slali onima koji su poslali take zahteve. Kad sam postao zamenik načelnika resora, ja sam čitao dnevno oko 150 krucijalnih stranica, tražio sam od načelnika tehnike samo podatke ako je država i državni vrh ugrožen da bismo to predupredili. I onda je krenula navala na mene da se prislušni sistem prebaci i u UBPOK i u UKP, i u Ministarstvo inostranih poslova, i u Carinu… Rekao sam im da to ne dolazi obzir. Znao sam šta će se dogoditi, i to se i dogodilo posle mog odlaska. Slušali su i Carinu, i MIP, i UKP, i sve ostale. Sve stranke imale su svoja odeljenja u MUP-u Srbije, UBPOK je držao Dinkić i postavio je svog čoveka, Drašković u MIP, ovaj ovog… To se u afričkim policijama nije događalo. Po mojim podacima, niko se nije bavio špijunima, slušali su protivničke kandidate i ratovali između sebe prisluškivanim razgovorima. Napravili su haos, pa su potom doveli strane obaveštajce. Nađite mi danas jednu ozbiljniju instituciju u ovoj državi a da u njoj ne sedi britanski obaveštajac, operativac MI6 i ne kontroliše šta se radi. U BIA sedi britanski oficir.

Kako znate?

– Imam tamo svoje ljude. On ima svoju kancelariju, svoj parking, zvanično dobija podatke, selektuje ih, fotokopira i šalje u svoju centralu. Pa mi nismo ni kolonija. Istog takvog Britanca imamo i u MUP-u Srbije, tata je Hrvat, mama Srpkinja, umetničko ime mu je Amadeo Votkins. On je izvršio reformu vojske i policije.

Ali…

– Molim vas, nemojte me prekidati. U Republičkom tužilaštvu sedi čovek iz MI6 i on kanališe situaciju.

Ko je taj čovek?

– Ne znam, ili neću da kažem, nebitno, ali vi sad spojite ovo što pričam da se strane službe bave kriminalcima u našoj zemlji, to je ova afera odavanja podataka iz UKP-a. Zašto su njima bitni kriminalci? Pa bili su im bitni i u vreme Đinđića, i sad u vreme Vučića, recept je apsolutno i potpuno isti, to je potpis britanske službe. Kad bih radio u ovo vreme i izbacio nekog takvog Monktona iz kancelarije, ja bih verovatno bio streljan. Nego, na vreme sam se povukao.

BEZOBRAZNI I BRUTALNI

Vi pričate kako se trčalo u američku ambasadu u Budimpeštu, o ulozi Britanaca u ubistvu premijera, a danas vidimo da je američki ambasador Skot veoma zainteresovan za slučaj rušenja objekata u Savamali?

– Američki ambasador se na brutalan način meša u unutrašnja posla Srbije. Pa to je ono što im Putin kaže: “Vi pričate o ruskom bombardovanju u Siriji, a vi ste bombardovali Srbiju, ubili ste oko 3.500 ljudi, uglavnom civila žena i dece.” Amerikanci to tako rade jer su dovoljno bezobrazni i brutalni. Oni to rade transparentno, čak ne ni iza kulisa.

PREPOZNATI SE U VELEIZDAJI

Šta se sa Vama desilo kad je Boris Tadić došao na vlast?

– U vreme svoje vladavine Boris Tadić je u dogovoru sa Slobodanom Homenom oduzeo odlikovanja za hrabrost ljudima iz Crvenih beretki koji su se borili na Kosovu, uključujući i mene. Taj isti Homen, jedan od organizatora američkog Otpora, svakog meseca odlazio je u američku ambasadu po platu i pare za akcije, što je služba svaki put dokumentovala. Pa vi vidite o čemu se tu radi. Onda je taj isti Boris predlagao da se ukine krivično delo veleizdaje. Zašto? Možda se neko prepoznao u tome… I tražio je da srpski mladići koji su dezertirali i čiji su roditelji za njih iznajmljivali kuće i stanove po Budimpešti za njih vrate u Srbiju kao heroji.

Da li Vam je oduzeo odlikovanje zbog Legije?

– Pa nije mene Slobodan Milošević 1999. godine odlikovao zbog Legije, nego zato što sam na Kosovu sa jedinicom proveo tri godine spasavajući srpski narod. Crvene beretke su bile jedna od najelitnijih jedinica u eliminisanju šiptarskih terorista. Kažem jedna od najelitnijih jer je takva bila i specijalna jedinica vojske koja se junački borila na Košarama.

Legija Vam je spasao život nekoliko puta na Kosovu?

– Jeste, više puta… U selu Lođa, prilikom neutralisanja terorista, upao sam u unakrsnu vatru, mitraljezi iz helikoptera kidali su beton oko mene, a on se bacio i telom me branio. Kad smo upali u zasedu kod sela Poljance, upao je u najžešću razmenu mitraljeske vatre i izvukao me odatle…

KIDNAPOVANJE MAKE

Da se vratimo na slučaj “Makine grupe”. Vi ste Đinđiću pokazali transkripte Željka Maksimovića Make. On je ubrzo posle toga osumnjičen da je ubio generala Boška Buhu, a u hapšenju članova njegove takozvane grupe učestvovali su pripadnici “zemunskog klana”, koji su kasnije osuđeni za ubistvo premijera.

– Dobro, i?

Da li je Maki pripisano ubistvo Boška Buhe jer na osnovu ovih transkripata niste mogli da ga procesuirate za pretnje premijeru?

– Ja zaista ne znam ko je ubio Boška Buhu. Bilo je nekih priča da su u njegovom ubistvu učestvovali pripadnici “zemunskog klana”.

Ali znate ko je brutalno isprebijao pripadnike Makine grupe prilikom hapšenja?

– Ne znam, bilo je priče da su tog Limara pretukli “zemunci”, a da su neki ljudi iz gradskog SUP-a Nikolu Maljkovića zakopavali u zemlju i pucali mu pored glave jer nije ništa hteo da prizna.

Pa kako ne znate kad se Legija na sudu izvinio Limaru što ga je tukao lopatom?

– O bože, ne znam da li ovo da kažem. U vreme potrage za Makom pozvao me je Zoran Đinđić i pitao da li deo Jedinice na čelu sa Legijom može da ode u Crnu Goru i kidnapuje Maku. Rekao sam mu da to ne dolazi u obzir, da je to operacija visokog rizika i da bi moglo da dođe do velikog krvoprolića. Posle toga u svoj kabinet me je pozvao ministar policije Mihajlović i postavio mi isto pitanje. Rekao mi je da će nam se pridružiti još jedna osoba dok popijem kafu. Došao je Entoni Monkton i rekao mi da ta operacija može da se izvede bezbedno jer njegovi ljudi među crnogorskih funkcionerima, koji su i danas u vrhu tamošnje vlasti, mogu da učine da se to završi bez velikih problema. Ja sam mu odgovorio: “Ako je tako, onda neka to urade ti vaši ljudi, a mi u tome nećemo učestvovati.” Eto, i u tom slučaju vide se pipci britanske službe.

CURICUM VITAE

Bracanović se zaposlio u Službi 1979. godine. Radio je na tajnom praćenju stranih agenata, a potom se bavio ustaškom emigracijom. Prvi put poslat je na Kosovo 1984. godine u svojstvu “novinara”. Prelazi u odsek za terorizam i rad na obaveštajnim službama Bliskog istoka. Bavio se ekstremnim islamizom, službom muslimanske Bosne i međunarodnim terorizmom. Na mesto šefa odseka za međunarodni terorizam postavljen je 1990. godine. Sedam godina kasnije dolazi u Jedinicu za specijalne operacije kao oficir bezbednosti. Na insistiranje Zorana Đinđića 2001. godine biva postavljen na mesto načelnika uprave za prisluškivanje. U drugoj polovini 2001. godine kao pukovnik resora DB-a odlazi na mesto zamenika načelnika BIA.
Osim ordenom za hrabrost, odlikovan je ordenom zasluga za narod 1987. godine i medaljom za učestvovanje u akciji “Pauk 2” na Kosovu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar