INTERVJU, DRAGOSLAV SLOVIĆ, EKONOMISTA: Prve dobre godine

INTERVJU, DRAGOSLAV SLOVIĆ, EKONOMISTA: Prve dobre godine

Foto: Nemanja Jovanović


Profesor ekonomije Dragoslav Slović za “Ekspres” objašnjava da su glavni krivac za propast srpske ekonomije sankcije koje su Srbiji protivpravno uvedene devedesetih godina, a od kojih se naša privreda ni danas nije oporavila. Zbog toga, svakoga dana nam propadnu čak četiri miliona dolara, što je vrednost jedne prosečne fabrike

Profesor Dragoslav Slović, koji je tokom svoje karijere predavao i studentima u Beogradu i u Rusiji, ima čak pet doktorata, iz ekonomije, prava, psihologije, matematike, političkih nauka, a spremio je čak i šesti doktorat iz genetike. Pored ostalog, studirao je i agronomiju. Nakon 59 godina efektivnog radnog staža (računa samo ono što mu stoji u radnoj knjižici), radio je u privredi i za privredu, bio je član Komisije za ekonomska pitanja Ante Markovića, predavao je na raznim fakultetima, bio je i direktor jednog poljoprivrednog kombinata, pa potom finansijski konsultant i revizor.
Kaže da je pored teoretskih naučnih radova, među kojima ima i onih iz filozofije, pre svega zanatlija jer je svojom rukom, tokom višedecenijskog staža, napisao preko hiljadu bilansa… Mnogim stručnjacima danas, kaže, zamera manjak prakse.
U redakciju “Ekspresa” došao je noseći nekoliko primeraka svojih knjiga među kojima i “Srpski nacionalni interesi” i najnovija, za neke pomalo kontroverzna, knjiga “Spasavanje srpske ekonomije”. To mu je, kaže, verovatno životno delo… Po egzaktne podatke, koji su mu poslužili kao građa i osnova za njeno stvaranje, profesor Slović zaronio je sve do davnih šezdesetih godina prošlog veka i do nekih davnih, prošlih država…
Šta ste uočili putovanjem u finansijsku prošlost? Kad je počeo sunovrat srpske ekonomije?
– Na dan 31. decembra 1994. imali smo ukupan kapital 57,5 milijardi dolara. Dana 31. decembra 2015, tačno 21 godinu kasnije, imamo ukupan kapital od 29,8 milijardi dolara. To znači da je direktna propast, ne izgubljeni rast, 30 milijardi dolara! To je strašan udar. Osim toga, u godinama koje su tome prethodile, rast kapitala nam je bio 5,9 odsto. Da smo rasli samo dva odsto, to bi sada iznosilo oko 80 milijardi dolara. A mi imamo svega 29,8 milijardi. To znači da su nam sankcije, koje su Srbiji uvedene mimo svakog međunarodnog prva, a to tvrdim kao pravnik, uzrokovale štetu koja je umanjila kapital za 30 milijardi dolara. To na godišnjem nivou iznosi oko milijardu i po dolara direktne erozije kapitala, što znači da dnevno propada i da je propadalo četiri miliona dolara. To je jedna fabrika.
Znači za propast ekonomije nam nisu krive srpske vlasti, nego strane koje su nam uvele sankcije?
– Skloni smo da čim pomenemo neke problemima za to krivimo i neku vlast, najčešće aktuelnu. Ovi ili oni su nam krivi… Nisam hteo da ova knjiga bude delo neke partije, zato sam podatke u knjizi poređao hronološki.

Dragoslav Slovic by NJ(2)Urgentni problem je sistem stečajeva koji se pogrešno postavlja, pa i onaj ko ih vodi zainteresovan je da razbuca preduzeće i uzme procenat. Drugi problem je u bankama, koje su godinama dosta povoljno, pod sumnjivim okolnostima, davale kredite, od kojih su mnogi sada objektivno nenaplativi

Iznosi govore koje su nam godine “pojeli skakavci”?
– Ne bih da upirem prstom, ali činjenica je da su se najveći problemi događali za vreme Vojislava Koštunice. Tada su se ljudi u Vladi i ponašali malo kao pijani grofovi. Time ne lišavamo ostale njihove odgovornosti, ali bi svakako bilo nepristojno baviti se pitanjem koliko je svaka vlada uradila.
A kada je Srbiji bilo najbolje?
– Svakako je najbolje bilo nekada davno, ali o tome nema svrhe pričati. Što se tiče skorijih događanja, moj odgovor će ići u prilog aktuelnoj vlasti, iako mi nije cilj da promovišem bilo koga. Zadnje dve godine, 2015. i 2016, prve su koje pokazuju pozitivne rezultate i to posle 21 godine. Ipak, moramo do kraja biti iskreni. Naime, 2015. godine došlo je do drastičnog pada cene kapitala u svetu, a pošto smo mi prezadužena država, kako spolja tako i iznutra, došlo je do pada kamata. Znači naši poslovni efekti i privredni rezultati su bili isti kao i prethodnih godina, ali smo zbog pada kamatnih stopa i cene kapitala došli u pozitivan rezultat. S druge strane, 2016. godine je bio još bolji rezultat, ali sada ne toliko zbog svetskog kapitala, već je na realnom sektoru bolja situacija. Jedan od razloga je rodna godina, koja je dosta uticala na poboljšanje stvari. Sve to za ove dve godine je još uvek nedovoljno, premalo…
A šta je sa spornim privatizacijama, one se često pominju kao krivci za propast srpske ekonomije i privrede?
– Teza o pljačkaškim privatizacijama je opasna. To je uverenje da za sva zla nisu krive sankcije koje su nas ubile. Nije pljačkaška privatizacija način na koji si ti nešto nabavio, jer ako sam uzeo od vas nešto što vredi pet dinara za jedan dinar, vi ćete posle imati moj jedan dinar, a ja vrednost od pet dinara, čime opet dolazimo na šest. Problem je u načinu na koji se koriste resursi koji treba da služe stvaranju vrednosti. Onda smo sve izvrnuli naglavačke i stvaramo sebi loš alibi za štetu koji su nam drugi naneli. Ispada da smo mi sebe upropastili.
Zar Srbi nisu skloniji tome da uvek traže krivca u drugima?
– Ne. To činimo u ime zla. Ima tu i efekata loše privatizacije naravno, ali naš problem je u načinu eksploatisanja i funkcionisanju sistema. Osim toga, i izbor direktora i menadžera, jer dobar direktor sve spase, budala sve upropasti. U svemu tome ulogu imaju i moje kolege ekonomisti, kojima zameram što olako daju izjave i olako pričaju o tome kako je tamo negde bolje…
Sve se javnosti predstavlja crno-belo i sve se uglavnom svodi na argumente za vlast i protiv vlasti koja je u tom trenutku aktuelna…
– To je neznanje i prikrivanje neznanja iz želje da se ostavi utisak učenosti. Kada odete kod doktora, on je dužan da vas pregleda i posveti se vašim problemima, a ne da priča da je ova ili ona žena lepša ili zdravija od vas. Pa nije ona predmet razgovora. Naš je veliki problem što ljudi koji se bave ovim problemima nemaju praktična iskustva iz kojih će reći ovo je ovako ili onako. Ako je sve ovo jedan tunel, postavlja se pitanje: gde je izlaz? Ja tu pristupam vrlo pragmatično.

Godine 2015. i 2016. prve su koje pokazuju pozitivne rezultate, i to posle 21 godinu. Ipak, moramo do kraja biti iskreni. Naime, 2015. godine došlo je do drastičnog pada cene kapitala u svetu, a pošto smo mi prezadužena država, to je dovelo do pada kamata. S druge strane, 2016. godine je bio još bolji rezultat, jer je u realnom sektoru bolja situacija

Dobro, a gde je izlaz iz tunela?
– E, to je najteže. Prva grupa su problemi koji se moraju hitno, urgentno rešavati. Druga grupa u relativno kratkom roku, treća u razumnom roku, a za četvrtu grupu problema su nam potrebna strateška rešenja.
Šta spada u urgentnu grupu?
– Bićete malo iznenađeni. Na prvom mestu se nalazi problem stečajeva, kojih trenutno u Srbiji ima oko 2.100. Sistem vođenja stečajeva se postavlja pogrešno, pa i onaj ko ih vodi je zainteresovan da razbuca preduzeće i uzme procenat. Najveća mudrost stečaja je da se spase sve što može, pa makar i tri radna mesta. Koncept stečajeva je postavljen jako opasno i bojim se da se tu kriju mnoga veća zla. Drugi problem je u bankama, jer su naši bankari proteklih godina dosta povoljno, nekontrolisano i pod sumnjivim okolnostima davali kredite, od kojih su mnogi sada objektivno nenaplativi.
A šta treba da nam bude dugoročna strategija?
– Jedina naša dugoročna šansa je poljoprivreda. Ali ne ova i ne ovakva, jer poljoprivreda u kojoj prosečna parcela ima 40 ari, gde nema mesta da se okrene traktor a da ne pređe kod komšije, nekonkurentna je. Kao seljački sin vrlo mi je teško da ovo kažem, ali nama treba poljoprivreda bez sela i bez seljaka. Treba nam prosečna parcela od 40 hektara. Osim poljoprivrede, najbolje je držati se tradicije, jer smo uvek imali proizvodnju kože i obuće na visokom nivou, kao i najbolje građevinske i mašinske inženjere. Danas nam ulice u Beogradu projektuju mangupi iz sveta. Mislim da IT sektor nije grana na kojoj se stoji, nije stablo, čak sam i sa nesimpatijama propratio komentar premijerke o digitalizaciji. Ipak, kada sam promislio, shvatio sam da to ima smisla. Doduše, sasvim u drugom kontekstu od onoga koji je ona pominjala. Digitalizacija može da kontroliše sistem, da ne dozvoli da vam neko na šalteru traži novac za neku uslugu, jer je kontrolisan.
Znači digitalizacija može, makar delimično, rešiti problem mita i korupcije?
– Tako je. U tom preseku je ta ideja dobra.
U knjizi navodite da se iza plašta gotovo svih reformi krije kriza, a da je jedina prva reforma bila 1965. Kakva je ova današnja finansijska reforma u Srbiji? Je l’ i to neki plašt?
– Put ka velikim postignućima uvek vodi malim koracima, ali se vraćamo na pitanje šta je reforma. Da li je neka intervencija u zakonskom propisu reforma ili nije? Mislim da se ovde radi o merama. Ako ih tako tumačimo, onda je to u redu. Čini mi se da koristimo prejake reči za male stvari. U svakom slučaju, dugoročni potezi su vrlo teški, bolni i nepopularni, traže odricanja i nikada ne donose poene onome koji ih sprovodi i vrlo malo ljudi može da ih razume. Savetujem da uvek na kraju treba ostaviti optimizam. A to treba znati… Problema ima svuda u svetu. Kineski sindrom je pogodio i najjače. Moramo, uslovno rečeno, da budemo privezak nekoga velikog. To pokreće pitanje da li imamo šanse da kao samostalna država stanemo van EU, ali i ona je postala mala…
A Rusija i Kina? Veliki deo srpske javnost zastupa isključivo saradnju sa tim istočnim blokom… Koliko je to realno?
– Beskrajno volim Ruse, ali ne mogu se emocijom rešavati tako veliki egzistencijalni problemi. Beskrajno ih volim, ali nikada ne bih svoju naciju vezao za njih, jer bismo zbog svoje odanosti preživljavali više nevolja od drugih. Nas kažnjavaju zbog toga, jer ovaj svet nije human.
Dakle, najbolji izbor nam je Evropa? Ili ima neko treće rešenje?
– Evropska unija da, nemamo mi treće rešenje. Pa danas se više ni brak ne sklapa iz ljubavi i prijateljstva… Naša realnost je nešto teža od nekih drugih, ali to nas obavezuje da budemo mudriji.

U PARLAMENTU NEMA “VI” I “ONI”, VEĆ “MI”

Kakva je situacija zemalja u regionu? U kom su nam stanju komšije?
– Pokrenuo sam inicijativu među kolegama iz bivših jugoslovenskih republika koju su, na moje iznenađenje, prihvatili gotovo svi, da uradimo istraživanje koliko smo svi pretrpeli štete od raspada jedinstvenog tržišta, koje je uz sve kritike bilo dobro ukomponovano. Čak sam o tome govorio i sa Albancima.
Pa da li je onda dobra ideja predsednika Srbije o uspostavljanju novog zajedničkog tržišta zemalja u regionu?
– Sa ekonomskog aspekta ideja jedinstvenog tržišta je razborita i treba je podržati. Međutim, tu postoji drugo pitanje: kako sprovesti takvu ideju? Nije mudrost da li postoji ekonomski interes, već kako realizovati taj plan. Naravno, u dubini svega toga je politika i zato pre svega treba postaviti političku osnovu. U ovoj konstelaciji stvari ne vidim to rešenje. Onog momenta kada uđemo u parlament više ne postojimo ni “vi”, ni “oni”, moramo da postojimo samo “mi”. E, to mi nikako ne možemo da prevaziđemo sa ovakvim stanjem stvari. Dok to ne prevaziđemo, nema ništa ni od realizacije ove Vučićeve ideje.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar