INTERVJU, DUŠAN JANJIĆ: Bez kompromisa, Makedonija će biti Bejrut

INTERVJU, DUŠAN JANJIĆ: Bez kompromisa, Makedonija će biti Bejrut


Ova kriza ozbiljno priprema prostor za terorizam. Bez obzira na to koliko se čačkaju Rusija, SAD, Nemačka i Britanija, ulogu glavnog mutikaše zapravo ima Ankara, i to koristeći islamski faktor. A ovde nije reč o strancima, već o ljudima koji su na našim prostorima regrutovani

Intervju s Dušanom Janjićem, predsednikom Upravnog odbora Foruma za etničke odnose i čovekom koji važi za dobrog poznavaoca kosovske tematike, s dosta dobrim kontaktima među kosovskim Albancima, rađen je u trenutku dok se vraćao iz Prištine. Tamo je, kako kaže, pored ostalog stekao dobar uvid i u to šta tamošnji vodeći političari, ali i običan svet misle o ideji kosovsko-albanskog ujedinjenja, koju je ponovo u žižu javnosti lansirao premijer Albanije Edi Rama. Javnost u Srbiji, prema njegovim rečima, ne vidi da „dole na terenu” jača kosovocentrizam, koji je direktno protiv ideje ujedinjenja s Albanijom, jer je njihova ideja da upravo Kosovo treba da bude nosilac političke svesti Albanaca.
Razgovor ipak započinjemo analizom razmene žestokih reči između Aleksandra Vučića i Ramuša Haradinaja, koju je pokrenuo lider Alijanse za budućnost Kosova poručivši srpskom premijeru da se „ne igra s Albancima”.
– Haradinaj je, očigledno, nakon privođenja u Francuskoj, gde je praktično u pritvoru proveo četiri meseca, uspeo da dobije podršku drugih kosovskih partija i da od sebe napravi nekakav simbol albanskog jedinstva. Pokušaće sigurno to i da zadrži jer na Kosovu ubrzo stižu izbori. Boravak u francuskom pritvoru će mu najverovatnije doneti i dobar rezultat na izborima. Na ovaj način, održavajući tenziju s Vučićem, on pokušava sebe da predstavi kao čoveka koji bi odlučno postupao u odnosima s Beogradom, za razliku od Tačija, koji malo kritikuje, a malo više sarađuje. Drugo, ako razmišljamo o njegovoj pretnji da se navodno treba osvetiti Srbiji, to spada u one emotivne izjave ljudi koji su bili pod nekom vrstom pritiska kao što je pritvor. On objektivno nema tu snagu i podršku za tako nešto. Među Albancima ne postoji ništa zajedničko, osim ideologije koja se može nazvati „svealbansko jedinstvo”. Oni su izuzetno podeljeni i sve ono što je sada usmereno ili je bilo usmereno prema Srbiji, kako se budu bližili izbori, vratiće se u međualbanske rasprave – kaže Janjić za „Ekspres”.
Mislite, dakle, da je reč o izjavama za „unutrašnju upotrebu”?
– Da. Tako je i u drugim državama. Realno, recimo, u Hrvatskoj kada god dođu izbori ili izborna kriza, njima treba taj antisrpski element. Ali realnost je da pojedinačno sve zemlje bivše Jugoslavije, zajedno s Albanijom, bez saradnje ne mogu da reše probleme. Ali političke potrebe su takve da, kada idu izbori, partije igraju na taj etnonacionalizam. I tu je problem što se izbori dešavaju često. Ni u Srbiji nemojte isključiti moguće izbore jer treba rešiti pitanje Beograda. I nije nemoguće da ti izbori budu povezani s vanrednim parlamentarnim izborima.
Vratimo se malo na jug. Politička kriza u Makedoniji duboko je internacionalizovana jer dva velika tabora – zapadne zemlje i Rusija – imaju svoje favorite. Da li je rešenje za krizu moguće naći unutar same Makedonije ili će presuditi stav velikih?
– Makedonska kriza traje dugo, još od samog raspada Jugoslavije. Ona je imala nekoliko faza i definitivno je onaj slovenski deo Makedonije upao u fazu podeljenog društva. Oni su tragično podeljeni. Albanci igraju igru koju su svojevremeno igrali Nemci u Češkoj. Oni polako preuzimaju uticaj, i to nije ništa novo. U prethodnoj vladi, koju je formirao VMRO, ovi Albanci koje sada iz te partije napadaju bili su potpredsednici, ministri odbrane, policije… I ovaj ministar policije koji je sada podneo ostavku je Albanac, a bio je u vladi sa VMRO. Albanci su postupili jedinstveno. Uprkos međusobnim razlikama, prešli su na jednu stranu. Sve je to, naravno, u koordinaciji s NATO-om. Oni su ranije bili podeljeni. Jedni su bili uz VMRO, a drugi uz socijaldemokrate. Poznato je kod manjina da, što bi rekao Bogoljub Karić, uvek forsiraju pobednika. Ali iza ove priče se krije odmeravanje snaga Rusije i Zapada. Rusija ima žestok uticaj na VMRO jer je preko poslovnih ljudi, finansijera i tajkuna uspela da uđe u vlasništvo gotovo 80 odsto velikih sistema u Makedoniji. Reč je, dakle, o intenzivnom prodoru Rusije u Makedoniju.
Za njih je, stoga, više reč o zaštiti finansijskih interesa nego o politici.
– Jeste, to su više finansije nego nekakav obaveštajni rad. A Zapad je, poučen iskustvom s „Multigrupom” iz 90-ih (bugarska korporacija koja je dovođena u vezu s atentatom na Kiru Gigorova 1995. godine, prim. nov.) krenuo da to demontira pre nego što se njihova moć do kraja uspostavi. Otuda ta žestina u podršci Zaevu i demontaži vlasti VMRO. Ali i VMRO je pogrešio kada je digao narod i kada je deo „organizovanog naroda pod fantomkama” primenio silu. Tada je, zapravo, otvoren put Zaevu, iza koga stoje Evropska unija i SAD. Makedonija će tako ponovo doći pod zapadni kišobran, ali to neće rešiti problem. Oni će i dalje ostati podeljeni. Pitanje je samo kako će se u budućnosti ponašati Albanci. Pogledajte teritorijalni razmeštaj stanovništva, pogledajte Skoplje. Ako se ne pronađe rešenje, kompromis, makar u poslednjem trenutku, imaćete Bejrut. Ko pocepa Makedoniju i ko usmeri lokalne sile, Bugarsku, Srbiju, sada i Albaniju na Makedoniju, taj je uspeo da posvađa Balkan. Tu je bio i početak balkanskih ratova. Zato mi Vučićeve izjave deluju veoma dobro jer se drži distanca od direktnog uletanja u problem. Mada je bilo nekih intervencija i nije bez osnova ovo o čemu govori Zaev. I nije on to rekao bez ohrabrenja iz Vašingtona. Jer potpuno je neuobičajeno i nenormalno da televizija iz Srbije vrši direktan prenos upada u Sobranje. Jasno je da je to namenjeno gledaocima u Makedoniji, ali da ima veoma negativan efekat u Srbiji jer se u dva dana proširio strah od rata. To je velika greška. Strah od rata se ponovo probudio u Srbiji, kao i onda kada je Nikolić obećavao da će sa sinovima ići da oslobađa Kosovo. Srbija je ranjiva na dve stvari – na hiperinflaciju i na rat, jer je prošla pet ratova i jednu ozbiljnu hiperinflaciju.
Ima li Tirana neki drugi potencijal, političku zaleđinu velikih da rasplamsa širi konflikt?
– Savremeni rat je rat terorizmom. Ova kriza ozbiljno priprema prostor za terorizam. Jer bez obzira na to koliko se čačkaju Rusija, SAD, Nemačka i Britanija, ulogu glavnog mutikaše zapravo ima Ankara, i to koristeći islamski faktor. Terorizam kad jednom započne, decenijama ne možete da ga iskorenite. A ovde nije reč o strancima, već o ljudima koji su na našim prostorima regrutovani.

Ko pocepa Makedoniju i ko usmeri lokalne sile na nju, taj je uspeo da posvađa Balkan. Tu je bio i početak balkanskih ratova

Da li Turska ide preko Albanije ili…?
– Ne, ide direktno pa se dalje širi u Albaniju, na Kosovo, preko Sandžaka, do Bosne. To je negovana politika još iz 90-ih, pa je u jednom trenutku nastupila kriza, ali je 2003. godine došla osnažena kroz politiku neoosmanizma. Turskoj trebaju krize koje ne mogu da se rešavaju bez njih. To je deo pritiska na EU i NATO, koje na taj način mogu da ucenjuju.
Turska je ozbiljan partner Prištine.
– Trenutno je uticaj Turske najrizičniji. Ne znači da to ne može da se promeni. S druge strane, i Rusija je uvek bila ovde prisutna i imala je određeni uticaj. I kada je počinjala kriza i kada se rešavala, od Dejtona, preko bombardovanja, Kumanovskog sporazuma… Postojala je kontakt grupa za Balkan, čiji je značajan deo bila i Rusija. U Prištini jačaju uticaji iz Turske preko desničarskih grupa, i iz Rusije, a tu govorim o Samoopredeljenju. A deo koji je bio vezan za EU i SAD je u konfuziji jer ne znaju šta će biti politika Trampa, a ni Nemačka ne stoji baš dobro. Priština se tako prepustila svojim kapacitetima, a to je još neizgrađena, slaba država. U takvim uslovima se javljaju vođe koje žele da rešavaju stvari autoritarnim delom i šovinizmom. Ali ono što javnost u Srbiji ne vidi jeste jačanje kosovocentrizma, koji je direktno protiv ideje ujedinjenja s Albanijom. Njihova je ideja da Kosovo treba da bude nosilac političke svesti Albanaca.
Mislite da na Kosovu ne gledaju blagonaklono na nedavno istupanje Edija Rame?
– Ne da mislim, nego znam. A to što Rama sada koketira posledica je toga što je opozicija napustila parlament, idu vanredni izbori, imao je problema da izabere novog predsednika republike. Nekadašnja Berišina Demokratska partija je ojačala, sve je veći socijalni kriticizam prema Rami, jača uticaj Beriše i nekadašnje crveno-crne koalicije malih stranaka koje su za „veliku Albaniju”. I sada Rama pokušava, uz veliku pomoć Vučića, da im preuzme tu kartu. Zašto kažem uz pomoć Vučića? Pa, nećemo valjda naivno da verujemo da se predsednik Albanije Bujar Nišani bez Vučićevog znanja i saradnje nedavno šetao po Preševu? Rami, čak i kad bi hteo da priča o „velikoj Albaniji”, nijedan Albanac ne bi verovao, jer on je iz neke druge, socijalističke priče.
Da li je ključ za stabilnost u ovom delu Balkana u odnosima Beograda i Tirane? Šta je smetnja da ti odnosi budu sasvim normalizovani? Je li samo Kosovo u pitanju?
– Jeste, to je ključ. I ako pogledamo šire u odnosima Srba i Albanca. E tu su se sad pojavili neki koji misle da je vreme za ujedinjenje svih Albanaca i svih Srba. A da bi se uspostavio srpsko-albanski balans, idealno je da se uspostavi isključivo direktnom saradnjom Beograda i Tirane. Ali to je nemoguće jer Tirana mora da vodi etnonacionalističku politiku, kao što i Srbija mora da vodi računa o Republici Srpskoj.
Šta je rešenje?
– Svaka od tih država mora da ojača. Prvo Srbija treba da postane funkcionalna država. Jer ovo što svake godine imamo izbore znači da je „nešto trulo u kraljevini Srbiji”. I treba da pravimo savezništva – a ona su prirodno s Crnogorcima, Bosnom, jer imamo i unutrašnji problem s Bošnjacima u Srbiji, s Makedonijom – pa tek onda da se pojavljujemo u tom odmeravanju liderstva s Albanijom. Ne zaboravimo, ako uzmemo ukupan broj Srba i Albanaca na Balkanu, tu smo otprilike jednaki. S tim što su oni mlada populacija. Rešenje je u multivektorskoj politici. Morate imati jasnu strategiju i viziju šta hoćete od Srbije za 20 ili 50 godina, što mi nemamo, a onda na osnovu toga da znate i šta treba raditi sa Srbima u regionu. A sa Srbima se nešto mora raditi jer je populacija stara, jer se iseljava, a slaba država koja je i skupa država dodatno demotiviše ljude da ostanu tu. Isti problem ima Putin s Rusijom, ali on ima Sibir, ima naftu i druge potencijale. Srbija ima ozbiljan demografski problem i problem slabosti i nekompetentnosti elite koja nema viziju. Biti član Evropske unije nije vizija. Činjenica je da ćemo mi biti u nekom zapadnobalkanskom pakovanju. Ali vizija je šta ćemo mi biti čak i ako nema EU! Po mom mišljenju, vizija je da Srbija bude jaka srednjoevropska država i da kao takva može da vodi efikasnu politiku zaštite srpskih interesa i Srba gde god da su.
Zavisi li kvalitet odnosa Srbije i Albanije isključivo od njih samih ili postoje međunarodni interesi koji utiču na te odnose?
– Međunarodni faktor mnogo utiče. Setite se „pomirenja” iz 2014. i 2015, pa Raminih dolazaka u Beograd i Vučićeve saradnje. Sve je to bio ozbiljan rad i američke diplomatije i civilnog sektora Srbije i Albanije. Naravno, uvek se na kraju pojave dva čoveka, u ovom slučaju to su bili Rama i Vučić. Istorijski splet okolnosti je da su to slični ljudi po načinu vođenja politike, po mentalitetu… Ali čitav proces je bio pod kontrolom Amerike, i to je problem. Amerikanci se sada ne bave ovim prostorom, naročito od kada su imali izbore. I sada Rama sam mora da odredi šta je njegov stav ako ne uđe u EU. Otuda njegovo koketiranje sa ujedinjenjem Albanaca.
Koliko je Evropska unija, svojom neaktivnošću na Balkanu i sporim integrisanjem zemalja regiona, u stvari doprinela novoj nestabilnosti?
– Mnogo. Objektivno gledano, 2008. godine globalna kriza, čije je žarište bilo u SAD, ali je neki potcentar bio u Evropi, razvalila je periferiju EU. U Srbiji i na Kosovu se to nije odmah osetilo, ali je došlo na naplatu. Drugo, u jednom momentu samozaljubljenosti, EU je počela da se zatvara i da ne nudi perspektivu ujedinjavanja. Realno, Srbija kasni u tom procesu, ali su oni u jednom trenutku toliko promenili pravila da više nema strukturnih fondova, nema novca koji je ušao u Portugaliju, Italiju, Mađarsku, Španiju… Dobijate nešto na kašičicu, a troškovi prilagođavanja EU standardima su veliki. I u samoj EU kriza je dovela do žestokog desničarenja, neonacizma, rasizma… Stvoren je negativan odnos prema Balkanu, strancima. EU je previdela da je njena jedina uspešna politika od početka bila politika proširenja. Dok se širila, mogla je da apsorbuje unutrašnje probleme. Kad je prestala da se širi, ostavila je te zemlje u nebranom grožđu. Makedonija je od 2003. godine kandidat, pogledajte Albaniju, Srbiju, BiH…
A da ne govorimo o Turskoj.
– Da ne govorimo o pogrešnoj politici prema Turskoj. Čak i ako su hteli da je otkače, to se ne radi tako kako su oni uradili. Dakle, EU apsolutno nema jedinstvenu i efikasnu spoljnu politiku i ona je time i te kako doprinela stvaranju problema. Pre svega, ta njihova „šargarepa” nije više tako sveža. Ništa novo ne nude. Zato je problem Srbije što nema vođstvo koje bi selo i razmislilo šta ćemo ako nema EU, ako ostanemo sami… S druge strane, EU nas ipak priprema za konkurenciju u okruženju. Jedinstveno tržište će biti oko Srbije. Zato je bolje ući na to tržište i biti osposobljen za konkurenciju. Iako sam osnivač Evropskog pokreta, nisam prihvatao priču da Evropa nema alternativu. To je besmisleno. Sve u životu ima alternativu, ali moraš da je neguješ. Nama EU još nudi dosta, i ti pregovori treba da se nastave. Ali moramo da razmišljamo i o privremenom rešenju koje se zove regionalna saradnja u okviru zapadnog Balkana. Na ovom stepenu razvoja naše privrede i infrastrukture, ona nam može mnogo više doneti nego članstvo u EU.

NATO se zadugo neće širiti. Crna Gora je važna jer se time zatvara jadransko-jonsko krilo NATO-a i Srbija je definitivno okružena NATO-om

Da li biste doveli u vezu pristupanje Crne Gore NATO-u, eskalaciju krize u Makedoniji i nove napetosti između Beograda i Prištine (zbog slučaja Haradinaj, oživljavanja priče o „velikoj Albaniji”…)? Nekako je došlo do poklapanja u istom trenutku.
– Nije se to poklopilo, nego je išlo svojom logikom. Verovatno bi Crna Gora još čekala, ali je počelo da se primećuje da se Rusija vraća na Balkan. I onda je Zapad krenuo da dovrši tu priču s Crnom Gorom u minut do 12. Ali zadugo se NATO dalje neće širiti. Crna Gora je važna jer se time zatvara jadransko-jonsko krilo NATO-a i Srbija je definitivno okružena NATO-om. Nema više prostora. To je bio motiv, da se Srbija zatvori u slučaju da joj padne na pamet da nabavi novo oružje i da se bavi ratovima u regionu. Jačanje uticaja Rusije i Turske je probudilo Nemačku i SAD da nešto urade.
Govorite o naoružavanju?
– Ne, ne govorim o naoružavanju jer su to bajke koje smo slušali od Miloševića o S-300 i sličnim glupostima. Govorim o političko-propagandnom zveckanju koje razvija strah, pa ljudi iz straha uzimaju stvar u svoje ruke. Sve vreme govorim o stvaranju političkog i bezbednosnog prostora za terorizam. Ovde nema opasnosti od oružanih sukoba država ili širokih međuetničkih sukoba.
Srbija se prilično uzdržano postavila prema krizi u Makedoniji. Mislite li da je to dobro ili loše, s obzirom na to da je reč o susedu, prijateljskoj zemlji? Zaev je kritikovao rukovodstvo u Beogradu da je nacionalističko…
– To je prava mera koja vam daje mogućnost da se izvlačite iz prilične umešanosti Nikolića, dela službi i medija na strani VMRO i Rusije u prethodnom periodu. Zaev to gađa. Zato ne verujem da je to što je rekao Zaev bilo bez konsultacija sa SAD i da to nije i izvesna poruka Stejt departmenta. To tako treba i gledati, kao mali žuti karton i zapravo ohrabrenje Vučiću da ostane na nivou ove suzdržanosti.
Šta za Vas znači „makedonski scenario”? U poslednje vreme čuli smo mnogo tumačenja tog izraza i pretnji da se može dogoditi u Srbiji?
– Apsolutno je nemoguć taj scenario u Srbiji. Makedonija je duboko podeljeno društvo. Srbija je razdrobljeno društvo, politički fragmentisano, ne postoje jaki blokovi. U Srbiji se ipak zna ko drži vlast, ali zato postoji drugi problem – nedostatak opozicije. U Srbiji je jedina opasnost da autoritarne tendencije prerastu u to da neko zaista poželi da uvede diktaturu. Srbija je toliko haotična da ne može nijedna diktatura da uspe. Srbija sada mora lagano da se priprema za jasno opredeljivanje. Prošlo je vreme igranja na, što bi rekao Tadić, 150 stubova, ili kako narod kaže, sedenja na dve stolice. Ni Moskva, ni Berlin, ni Vašington to ne daju… Balansiranje, pri čemu su neki naši političari počeli da se poistovećuju s Titom, besmislica je i prošlost. To niko ne želi. I tu je problem Srbije, odsustvo strategije i vizije. Niti je Srbija ta koja može nekoga da napadne ili da proizvede oružanu krizu, ali može da bude prostor na koji će drugi prebaciti svoju krizu – Bosna preko RS, Turska preko islamskog terorizma, Albanci svoje unutrašnje probleme… To je opasnost za Srbiju ako ne ojača. Zato mora da dođe do minimuma političkog konsenzusa vlasti i opozicije. Kad je opozicija slaba, tek onda imaš obavezu da budeš manje arogantan. Jer ljudi često iz sujete i frustracije znaju da odu do ekstrema.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar