INTERVJU, MILAN ST. PROTIĆ: Lakše nam je da živimo u iluzijama

INTERVJU, MILAN ST. PROTIĆ: Lakše nam je da živimo u iluzijama

Foto: Nemanja Jovanović


Zamislite samo da i Albanci na Kosovu i međunarodna zajednica kažu: „Dižemo ruke od svega, nećemo nezavisnu državu, nećemo ništa”. I odjednom bude 1,4 miliona birača Albanaca u Srbiji . I, kako ćemo mi na to da reagujemo? Da li je to ono što želimo?
Istoričar, bivši ambasador, kako sam priznaje, neuspešni političar, Milan St. Protić po povratku iz ambasade u Švajcarskoj posvetio se istoriji, pisanju knjiga. U politiku ne namerava da se vraća, ali i te kako prati dešavanja na političkoj sceni. Na početku razgovora za „Ekspres” iznosi svoja razmišljanja o predstojećim predsedničkim izborima koji, kako ocenjuje, izazvaju više pažnje nego prethodni parlamentarni izbori.
– Izgleda da u ovim izborima mnogi vide priliku da se sadašnja Vlada na neki preči način ograniči ili izazove time što bi, eventualno, neko ko nije kandidat vladajuće većine stigao do mesta predsednika. Uvek sam bio protiv političkog sistema koji je nasleđen od Miloševića, gde se predsednik bira direktno, a moći su mu vrlo ograničene. Traži se jaka ličnost za poziciju koja nije dovoljno jaka. Mnogima je to atraktivno jer im izgleda kao preči put do vlasti – kaže St. Protić.
Ima li šanse kandidat koji nema jaku stranačku podršku?
– Posle iskustva sa Donaldom Trampom sve je moguće. Da li je moguće i kod nas, ne umem da kažem. Vidim da određeni ljudi gaje prilične ambicije i misle da mogu da pobede kao nezavisni, bolje rečeno„individualni”, kandidati. Mnogi zaboravljaju da se predsednik bira u dvokružnom sistemu. Moguće je da u prvom krugu jedan drugome uzimaju glasove, tako da u drugi krug uđe neko neočekivan. A onda on treba da pokupi glasove rivala iz prvog kruga. Pri tom, ni od jednog od tih kandidata, do sad bar, nisam video nikakvu politiku. Ruku na srce, jedino od Nikolića znamo šta možemo da očekujemo. Nisam od njega očekivao više od ovoga. Da je Srbija zaslužila boljeg ili, da kažem, spremnijeg čoveka na mestu predsednika, za mene je nesporno. Ali, u krajnjoj liniji, on je pobedio Borisa Tadića i preokrenuo je političku scenu u Srbiji. Voleo bih na mestu predsednika da vidim nekog drugog. To, naravno, nije nikakva poruka onima koji su istakli svoje kandidature. Ne izgledaju oni ništa bolje nego Nikolić.
Zašto?
– Čak mi neki deluju i opasniji od njega.
Na koga misilte?
– Iskreno, ne toliko na Sašu Jankovića, koliko na Vuka Jeremića.

Protic (4)Ni od jednog od kandidata, do sad bar, nisam video nikakvu politiku. Jedino od Nikolića znamo šta možemo da očekujemo. Nisam od njega očekivao više od ovoga. Da je Srbija zaslužila boljeg ili, da kažem, spremnijeg čoveka na mestu predsednika, za mene je nesporno.

Zašto?
– On je mlad, veoma ambiciozan čovek, koji je sve što je postigao u životu, a prilično je postigao, dobijao na srebrnom poslužavniku, zahvaljujući porodici, podršci Borisa Tadića, ukupnog javnog mnjenja čiji je bio ljubimac…On je mlad čovek koji nije upoznao pravi život.
Zašto ga to diskvalifikuje za funkciju predsednika?
– Takvi ljudi na tako odgovornom mestu drugačije gledaju na stvari. Više volim ljude koji su imali ozbiljno životno iskustvo, u kome je bilo i mučenja, teškoća, nepriznavanja, siromaštva i teškog života, nego one, što bi moji stari rekli, „iz carskih gaća”. Vuk Jeremić je iz carskih gaća. U mladosti sam dosta vremena sa njim proveo i mislim da sam ga dobro upoznao. I tada sam mu to govorio, to mislim i sad.
Rekli ste da su vaši nekadašnji protivnici preuzeli vašu politiku i da je sada uspešno vode. Da li biste Vi promenili nešto u toj politici?
– Bio sam pomalo ironičan zato što ta politika DOS-a nije baš politika po mom ukusu. Ali vidim kontinuitet od te politike do ove današnje. Sve je to varijacija na istu temu. Dobri odnosi sa Rusijom kao prvim prioritetom u međunarodnim odnosima, učlanjenje u EU, dobri odnosi u regionu, sa Kinom i SAD, postepeno normalizovanje situacije na Kosovu bez izričitog priznanja… U unutrašnjoj politici da se menja, ali da se ništa ne promeni u suštinskom smislu, da osnovne poluge sistema ostanu iste. Da se nijedno ključno pitanje ne pokreće, zato što može da dođe do tektonskih poremećaja.
Ko je zaslužan za to?
– Sistem. Ko god dođe na vlast u ovoj zemlji on se sistema uplaši. Izgleda vam, pre nego što dođete na vlast, a to vam govorim iz sopstvenog iskustva, da je to sve lako i moguće i da samo zavisi od naše volje, plana i odlučnosti da sprovedemo suštinske promene. A kad se nađete na tom mestu vidite da ste u lavirintu u kom niko ne želi da se menja, jer se boje promena. Ovi koji se ne boje promene i koji bi bili za promene u ovoj zemlji, nažalost, iz ove zemlje odlaze. Da nema usamljenog glasa predsednika SANU Vlade Kostića da o tome govori, nikoga to ne bi brinulo. Zbog toga ova zemlja ne može da krene napred. Većini odgovara da se ne menja ništa. Većini odgovara da gleda u prošlost, a ne u budućnost.
Da li mislite i na obične građane ili samo na ljude sa vlasti?
– I na jedne i na druge. Postoji prećutni sporazum između većine građana u ovoj zemlji i vlasti, ma ko ta vlast bila. Narod poručuje: „Ne dirajte moje iluzije. Lakše mi je da živim u iluziji, nemoj da me teraš da se suočim sa realnim stanjem.” I zato svako ko dođe kaže rešićemo pitanje preduzeća u restrukturiranju, pitanje efikasnosti pravosuđa, pitanje promene Ustava pa od svega ne bude ništa. Sve se vrti u začaranom krugu u kojem najobičnija pitanja niko ne postavlja. Kako mislite, primera radi, da valja Univerzitet, ako ima 15 Univerziteta u siromašnoj zemlji sa sedam miliona stanovnika? Kako mislite da možemo da imamo dobre pravnike, ako svake godine upisujemo ne znam koliko hiljada studenata prava i diplomira nekoliko hiljada? To je nemoguće. Ali to je tabu, niko neće da kaže ovde da škola ne valja ništa. Nijedna škola ne valja ništa. Hvalimo se time da je Beogradski univerzitet ušao na listu 500 najboljih na svetu. I to smatramo za uspeh? To je bruka i sramota. Ima 193-194 države na svetu, a mi se hvalimo ako uđemo u 500 i merimo se sa univerzitetima u Skoplju, Podgorici i Sarajevu. Govorim o državnom Univerzitetu, šta je ostalo za privatne. Ovo ću ja da kažem i niko drugi i biću izložen salvama napada da kritikujem školstvo u Srbiji. Ne valja ništa, kad vam kažem da ne valja ništa i to se vidi po tome šta dobijamo: loši pravnici, loši lekari, loši inženjeri, loši profesori…
Nije valjda sve toliko loše?
– Bude poneki izuzetak, kao što je Novak Đoković, ali to ne znači da je tenis u ovoj zemlji dobar, nego da se rodio genije i da ova zemlja povremeno rađa neverovatne talente. Ali za talenat ne treba škola. Škola treba da bude stroga, što strožija, jer su nam potrebni što bolji. Što je strožija škola imaćemo bolje stručnjake, to je valjda logično. Pa zašto sebi gledamo kroz prste. Zašto studenti traže 200 miliona rokova? Da bi im bilo lakše. Pa ne treba da im bude lakše. Treba da im bude teže. Ako to nisu razumeli, ne treba da studiraju.

Sve nam se zove po Tesli, kao da drugog Srbina nema. Kakve veze aerodrom ima sa Teslom?

Neke stvari se, ipak, pomeraju. Dešava se sa Kosovom nešto, dešava se nešto sa otvaranjem novih poglavlja sa EU…
– Ne kažem da se ne dešava, ali to je proces koji je započet još pre 15 godina. U tom smislu to jeste kontinuitet o kojem govorim. Ali u tome, pravo da vam kažem, ne vidim nikakav suštinski napredak. To jesu ohrabrujući potezi, ali meni izgleda kao put bez povratka. Ne vidim kraj. Šta je cilj? Neko zamišlja da na kraju treba da bude to konačno rešenje za Kosovo. Kako mi vidimo konačno rešenje Kosova? Zamislite samo da i Albanci na Kosovu i međunarodna zajednica kažu: „Dižemo ruke od svega, nećemo nezavisnu državu, nećemo ništa”. I odjednom bude 1,4 miliona birača Albanaca u Srbiji . I, kako ćemo mi na to da reagujemo? Da li je to ono što želimo? Možemo da izračunamo za dva minuta koliko bismo imali poslanika. Nijedna Vlada ne bi mogla da bude formirana bez njih. I to bi tražili ministra spoljnih poslova, potpredsednika vlade… Jesmo li za to spremni? Da li je to rešenje za kojim tragamo? Ja ne vidim, nikad nisam ni video, ne samo od ove vlasti nego i od prethodnih, koja je to krajnja situacija kada se odnosi na Balkanu normalizuju.
Svojevremeno ste rekli kako ste bili spremni da potpišete nezavisnost Kosova.
– Nisam to rekao. Zloupotrebili su moje reči u nekom petparačkom listu. Posle sam napisao svoje mišljenje, da bih to demantovao, u Politici, smatrajući da Srbija treba da odredi svoje prioritete. Ako je odlučila da učlanjenje u EU bude njen primarni cilj, onda u skladu sa tim treba da rešava i druga pitanja. Da je politika koju vode Albanci potencijalno veoma opasna politika, to je jasno kao dan. Ali na tu politiku uspešan odgovor ne može dati samo Srbija. Taj problem pritiska i Makedoniju, sutra će da pritisne i Crnu Goru, pitanje je da to ne napravi problem i u Grčkoj…
Vidite li spremnost država regiona da o tome razgovaraju i da zajednički pristupe rešavanju tog problema?
– Ne, nikad nisam ni video. Svojevremeno je postojala ideja da se napravi balkanska konferencija koja bi neka od tih pitanja pokrenula. O tome sam pre 15 godina razgovarao sa ministarkom spoljnih poslova Bugarske Mihajlovom, sa Jorgosom Papandreuom, tada ministrom spoljnih poslova Grčke, i sa Filipom Vujanovićem koji je i tada bio predsednik Crne Gore. Ali za to sluha nije bilo.
Da li takav skup zahteva podršku nekog „iznad”?
– Šta će nam neko iznad? Zar ne možemo sami? Hajde da pokušamo sami, da vidimo na šta će to da ispadne. Hajde neko neka pokrene nešto, pa neka propadne. Ali hajde neko neka napravi platformu, spisak tema, da se na to pozovu Albanci, jer bez Albanije ne može ništa da se reši. Ali ne tako što će da se mere predsednici vlada, koji je viši, nego da se suočimo i da kažemo jedni drugima istinu. Zapadnjaci nas najčešće teraju u licemerje. Nama je potrebna istina.
Kako gledate na odnos crkve i države?
– Sećam se kada je sveštenik ulazio samo u moju kuću u Vlajkovićevoj ulici. Nije to tako davno bilo. Pa je onda došla euforija kada su svi išli u crkve, krštavali se, slavili slave… A onda je došao period u kome je crkva počela da se bavi politikom. Nekad imam utisak da je moja crkva više postala politička stranka nego crkva i da ona meri i prihvata ljude ne po tome da li su vernici, da li veruju u gospoda, da li žive po njegovim pravilima, nego da li zastupaju političke stavove koje zastupa vrh SPC.
A čije stavove zastupa vrh SPC?
– To bih i ja voleo da znam. Deluje mi da tu ima dosta elemenata nasleđenih iz Miloševićevog vremena.
Ima li i uticaja spolja?
– Da se razumemo, naša crkva je autokefalna i za dve godine će biti 800 godina autokefalnosti SPC. Ali kao crkva malog naroda, ona je vrlo teško mogla da opstane sasvim nezavisna. Dugo se oslanjala na Grčku crkvu, većina naših vladika je tamo školovana. U poslednje vreme vidim da se više primakla Ruskoj pravoslavnoj crkvi i sve mi više liči da ima ulogu i položaj u Srbiji koji RPC ima u Rusiji.
Koliko je SPC bitan faktor u vođenju državne politike?
– Ne znam koliko se njena reč sluša u političkom smislu, ali mislim da pojedini velikodostojnici suviše često daju političke izjave, a to nije dobro ni za državu ni za crkvu. To vam kažem ja koji sam formalno smenjen sa mesta ambasadora u Vašingtonu zbog toga što sam primio patrijarha. Ali znam zašto sam to uradio i u kom trenutku i u kom obimu i na koji način je to izvedeno. Mislim da ne treba velikodostojnici crkve da daju političke izjave, zato što time dele crkvu. Ne misle svi vernici politički isto i ne treba da misle. Oni se nisu skupili u SPC ni zbog toga što su Srbi, ni zbog toga što su politički istomišljenici.
Protic (8)Na koju stranu sada naginje srpska spoljna pollitika? Da li je to Moskva, Brisel, Vašington?
– Najgore je to što mi nijedan od tih centara svetske moći niti dovoljno poznajemo, niti dovoljno razumemo. Priklanjamo im se po tome kako nam izgleda njihova moć, a ne šta oni zaista predstavljaju. Najveći broj zaljubljenika u Moskvu slabo poznaje rusku književnost, istoriju… Izdaju se za neviđene rusofile, a ništa o Rusiji ne znaju. Kada bismo ih pitali da li znaju ko je bio Konstantin Pobedonoscev ili ko je bio Turgenjev ili knez Bagration…
Verovatno bi ostali nemi.
– Rusija je velika kultura, pre svega, pa tek posle imperija. Ko to ne razume, taj ništa ne razume. Nije Rusija samo Nikolaj I, ni Lenjin, ni Staljin, ni Putin. Rusija su Gogolj, Puškin, Dostojevski, Tolstoj i mnogi drugi. Sve do Majakovskog i Pasternaka. Solženjicin je najveći pisac druge polovine 20. veka. Onaj koji misli da razume Ruse, bar nešto od toga bi trebalo da pročita. Isto važi i za Brisel koji je administracija sastavljena od velikih evropskih kultura nemačke, italijanske, francuske, još uvek engleske.
A šta je sa Amerikancima? Tamo ste studirali, radili…
– Koliko puta ste čuli da kažu da Amerikanci nemaju nikakvu umetnost, književnost, nikakvu kulturu? Pa, najveća književnost 20. veka je američka. Pogledajte koliko Nobelovih nagrada za književnost su dobili. Od Džeka Londona, Tenesi Vilijamsa, Judžina o Nila, Ficdžeralda, Hemingveja, Drajzera, Normana Mejlera. Ko od nas nije čitao one „skaredne” knjige Henrija Milera i Bukovskog. Razumeti Rusiju preko Putina, Ameriku preko Obame ili Trampa, Evropu preko Merkel ili do juče Kamerona, to je tipičan izraz naše površnosti, a mali narodi ne smeju da dozvole sebi površnost. Jedno je politika koju oni vode i koja je nekad u korist moje zemlje, nekad i protiv, kao i prema drugim zemljama. Nismo mi ništa gore prošli od drugih u odnosu na te sile. Ali treba da se trudimo da tu zemlju upoznamo, i u odnosu na nju postavimo politiku. Ne, mi čekamo da Tramp promeni politiku, a ne mi. Naša je politika nepromenljiva…
Srbi uvek imaju potrebu da sebe ističu kao „ključni faktor”, „lidera”…
– To nam je i najveća slabost, opet iluzija. Sve vreme govorimo o iluzijama.
Da li je u pitanju kompleks?
– To je potreba da se u prošlosti traži uteha za neuspeh u sadašnjosti i onda se ne gleda u budućnost. Sve što je prošlo bolje je nego što je ovo sad. Samo zato što se bojimo da pogledamo sebi u oči i kažemo: „Ok, stvari nisu išle kako treba, napravili smo niz pogrešnih koraka, za to smo platili cenu. Naučili smo lekciju, podvucimo crtu i idemo dalje.” Nikada ne želimo da podvučemo crtu i nijedna politička elita nema hrabrosti da pogleda ovom narodu u oči i da mu kaže istinu. Hteli smo da sačuvamo socijalizam kada se raspao u celom svetu. Hteli smo da sačuvamo Jugoslaviju kada je više niko nije hteo. Verovali smo u bratstvo i jedinstvo posle nezamislivog krvoprolića u Drugom svetskom ratu. Verujemo da je Tito vodio dobru spoljnu politiku. To su sve iluzije. Iluzija je čak i da je Tesla najveći Srbin koga je ovaj svet video. Pri tom je proveo samo 24 sata u Srbiji. Nama je bitnije da li je neko napravio ime u velikom svetu nego šta je uradio za sopstveni narod. Pa, valjda je bitnije šta je neko uradio za sopstveni narod, nego šta je uradio za beli svet. Ovim naravno ne negiram, niti hoću da umanjim značaj Nikole Tesle. Ali i od njega smo stvorili nešto što on uopšte nije bio. To više nije čovek od krvi i mesa, to je opet jedna iluzija koju smo stvorili. Sve nam se zove po Tesli, kao da drugog Srbina nema. Kakve veze aerodrom ima sa Teslom? Pa, gledajte avione – daju im imena Novaka Đokovića, Vlada Divca…

Dokle mi sami sebe prepoznajemo? Ulazimo u godinu u kojoj bi trebalo da obeležimo 800 godina sopstvene državnosti. To je osam vekova od kada je Stefan Prvovenčani krunisan za kralja.
– To je početak države. Krunisali smo se sopstvenom krunom, kruna je simbol države. Malo li je za jedan brojčano mali narod? Ali to nama ne znači ništa. Pitanje je da li će se neko setiti i ko će se setiti i zašto bi to bilo toliko bitno? Najvrednije što imamoje srpski jezik. Najveće naše nacionalno dostignuće je srpski jezik, a njega bacamo u prašinu, sve smo učinili da ga uništimo. Jezik kojim se danas govori je bruka i sramota.
Na šta mislite?
– Na sve. Od gramatike do stila. Ovde su doktori nauka nepismeni. Narod kojem je Vuk Karadžić udario temelje jezika. Jezik na kojem je Dučić pevao. Stigli smo dotle da koristimo hiljadu reči. Naši političari imaju rečnik od hiljadu reči. Svi govore isto.
Bili ste političar. Da li nameravate da se vraćate u politiku?
– Bio sam, silom prilika, vrlo neuspešan. Niti sam voleo politiku, niti sam hteo da budem političar, niti sam bio dobar u tome. Zato sam, hvala Bogu, vrlo brzo iz toga otišao. Najpametnija stvar koju sam uradio je što sam dao ostavku na mesto predsednika Skupštine grada Beograda.
Kratko ste bili ambasador u Vašingtonu, pa ste posle par godina otišli u ambasadu u Švajcarsku. Tada vas je Tadić reaktivirao. Zbog čega?
– Pa valjda im je bio potreban neko ko može da nešto uradi u zemlji koja na prvi pogled izgleda nebitno, a ustvari je prilično bitna. U to doba je bilo nekoliko važnih pitanja koje je trebalo pokrenuti u Švajcarskoj. Na mestu ministarke spoljnih poslova i ubrzo posle mog dolaska i predsednice Švajcarske nalazila se Mišelin Kalmi-Rej. Vrlo tvrda antisrpskinja, koja je prednjačila u akciji da se Kosovo prizna, što je Švajcarska i uradila među prvim zemljama 2009. godine. Prednost znanja francuskog jezika mislim da je bila prelomna za to moje imenovanje. Uporedo sa tim je Dik Marti bio imenovan za izvestioca za zločine Albanaca na Kosovu i masovne zločine na severu Albanije. Najzad, treći zadatak koji sam imao je zajedničko predsedavanje Srbije i Švajcaarske OEBS-om, koje je zaključeno i pripremljeno u vreme dok sam bio tamo.
U Srbiji je Švajcarska bitna kada se priča o tajnim bankovnim računima. Da li ste radili na tome nešto?
– Bilo je slučajeva kada su me Švajcarci obaveštavali da će morati da odmrznu neke račune koji su zamrznuti po zahtevu našeg Tužilaštva, pošto postupci nisu odmakli dovoljno daleko. Da ne spominjemo imena.
Zašto?
– Ti ljudi nisu krivično gonjeni i tu ja više ništa ne mogu da kažem.

  1. 1
    Nikša

    Odavno nisam pročitao ovako zreo politički članak. Šteta što Milan nema snage da se uključi u politiku (razumljivo), ali to ne sprečava postojeće političare da koriste njegove usluge. A političari… najmanje vole intelektualce. Valjda im je to ostalo od onomad, kada su bili prihvatljivi samo u formi “poštene inteligencije”… a Milan svakako ne spada u tu kategoriju.

+ Ostavite komentar