KOLUMNA, MILKO ŠTIMAC: Kako napraviti berzu (od sastojaka koje imate u kući)

KOLUMNA, MILKO ŠTIMAC: Kako napraviti berzu (od sastojaka koje imate u kući)


Berze u regionu danas ne uspevaju jer na njihovim tržištima reforme nisu prioritet, nego spoljašnje manifestacije različitih ekstremizama: verskih, nacionalističkih, pa čak i novo-levičarenje

„Benzin vaš, ideje naše”, reklamirao je svoje poslovne aktivnosti Ostap Bender. Bez obzira na sarkazam njegovih tvoraca Iljfa i Petrova, tržište tako nekako funkcioniše. Autorski dvojac podsmehivao se baš tržištu, jer u njihovo vreme polet izgradnje proleterskog društva širio se u širokim zamasima, toliko širokim da je oduvao sve iole normalno i ljudsko, uključujući i tržište. Znamo kako se završilo. Samo što je mnogo koštalo. I još više bolelo.
A u međuvremenu, tržište je funkcionisalo u drugim krajevima sveta, zapadno od Ostapa Bendera, i vuklo napred ekonomije i društva koji su ga štitili. I sve one koji su u njima radili i živeli. A ono što je samom tržištu davalo podstrek i time izvlačilo iz ljudi preduzetnički duh, inovativnost, kreativnost, bilo je tržište kapitala.
Pošto je priča o prevaziđenosti tržišta propala i ostala zatrpana krhotinama Berlinskog zida, oslobođena društva, nazvana društvima „u tranziciji”, krenula su da njegove institucije i procedure grade iznova. Nisu mogla da nadoknade zaostalo, ali su mogla da krenu iz početka. Neki su u tome uspeli savršeno, bez ostatka, poput Poljske, a neki i dalje zaostaju i ponavljaju gradivo nižih razreda.
U čemu je tajna uspeha retkih? Šta jedno tržište čini funkcionalnim? Šta jedno tržište kapitala čini efikasnim toliko da najveći mogući broj pripadnika jednog društva može da na njemu imovinu kapitalizuje i tako je stavi u funkciju sopstvenog i društvenog boljitka?

Nije sve u bogatstvu

Naša svest, oblikovana načelima Iljfa i Petrova, prvo pomisli da su u pitanju resursi. O čemu god da se radi, trebalo bi da ga ima, i to preko svake mere. Količine koje će prerasti u novi kvalitet. Eto, na primer, Rumunija je bogata zemlja, velika je i prostrana, pa joj je i berza uspela. Solidno je razvijeno tržište kapitala, u prvim godinama tranzicije postojalo je čak glavno tržište – Bukureštanska berza hartija od vrednosti, a uz nju i elektronska trgovinska platforma Rasdaq. Kasnije su se objedinili, no ipak nisu uspeli da dostignu ono što je uradila berza u Varšavi, koja je stala rame uz rame s razvijenim berzama Zapada.
A da se ne radi samo o količinama raspoloživih resursa, govore i drugi primeri. Beogradska berza iznikla je iz trgovačkog sloja koji svoj uspon duguje mangulicama i suvim šljivama, u količinama koje su za malu kneževinu pa kraljevinu bile velike, ali koje su za okolna tržišta bile male. Opet, Beogradska berza je postala značajan činilac privrede kraljevine Srbije i Jugoslavije, i njihovog društva, u dugom periodu, zadržavši i vodeće mesto u regionu.
Ili isto to, samo iz drugačijeg ugla: tokom mađarske tranzicije, izbila je na čelo u Donjem Podunavlju Budimpeštanska robna berza. Prirodno, reklo bi se, imajući u vidu nepregledne ugarske hektare pod žitaricama i Dunav kao saobraćajnicu koja te hektare povezuje sa ostatkom sveta. No, promet te berze je posle nekoliko zlatnih godina počeo da kopni, toliko da je spas potražila u spajanju s berzom hartija od vrednosti. A na vrhuncu je organizovala i trgovanje veoma složenim instrumentima poput opcija i finansijskih derivata na kursne razlike i indekse drugih berzi.

… niti u ljudima…

Nije, dakle, stvar u bogatstvu resursa. Možda je neka druga veličina u pitanju, neka koja određuje drugu stranu tržišne jednačine – ne ponuda, nego tražnja? To bi značilo da dubinu i mogućnost uspostavljanja tržišta kapitala određuje broj stanovnika, odnosno potencijalna potrošnja. Opet, zvuči logično – što se više troši, veći je podsticaj proizvodnje, potrebno je angažovati više kapitala pa svi idu na berzu. Poljska se tu uklapa skoro savršeno, ali opet nema objašnjenja zašto Rumunija nema više uspeha. Ili kako je to bilo moguće da Srbija, s neznatnim brojem stanovnika u odnosu na veliku carevinu s kojom se graničila, ima razvijenu berzu? A da ne govorimo o tome da je, po ujedinjenju, kraljevina imala berze u nekoliko gradova.
U novije vreme svedočili smo tome da i Slovenija, s brojem stanovnika manjim od šire beogradske regije, tokom tranzicije ima i berzu hartija od vrednosti, i terminsku berzu. Crna Gora je najveći deo tranzicionog vremena imala dve berze hartija od vrednosti.

Kako je bilo moguće da Kraljevina Srbija, sa malim brojem stanovnika, ima razvijenu berzu

Poljska bi ovde mogla ponovo da nam posluži kao primer koji, možda, daje odgovor na pitanje koji su neophodni uslovi za stvaranje i razvoj berze. Jer ona spaja i veličinu teritorije, i brojnost stanovništva, i relativno bogatstvo resursima. Ovakva argumentacija stajala je u pozadini i različitim pokušajima ujedinjavanja organizovanih tržišta. Jedan od prvih pokušaja bilo je stvaranje Udruženja robnih berzi Podunavlja 1995. godine u Bukureštu (ACE – Association of Commodity Exchnages), koje, osim organizacije nekoliko konferencija, već samih po sebi korisnih za razmenu iskustava, nije dalje od toga odmaklo.

… nego u reformama

Ambicioznije je, početkom 2000-ih, krenuo projekat ujednačavanja propisa kojima se reguliše tržište kapitala bivših članica jugoslovenske federacije. Komisije i agencije za hartije od vrednosti i tržište kapitala, kako su se već zvale od zemlje do zemlje, tri godine su pokušavale da pokrenu taj veliki posao.
U tome je postojala podrška krovne organizacije, Svetskog udruženja regulatora tržišta kapitala (IOSCO – International Organization of Securities Commissions). Potpisani su bili i dokumenti kojima su određene oblasti saradnje i načini kako će se ona sprovoditi. Nažalost, bez obzira na sve napore da se obezbedi podrška, ovaj projekat je ostao na marginama politika zemalja kojih se ticao. Političari su i dalje više davali na spoljne manifestacije mirenja, pa na svađanja, pa na mirenja nego na suštinu koja je trebalo da obezbedi slobodan protok kapitala i, time, podršku reformama.
Berze iz regiona krenule su bile, na svoj način, u ostvarivanje zadatog cilja. Jedan način bio je onaj koji je primenila Zagrebačka berza, kupujući pre par godina Ljubljansku berzu. Drugi način je korišćenje iste platforme za trgovanje, u šta su se upustile berze iz Banjaluke, Sarajeva, Podgorice i Skoplja. Njihovi predstavnici došli su i do rešenja za namirenje plaćanja i transfer hartija od vrednosti s jednog na drugo tržište.
Jesmo li se onda približili cilju, stvaranju uslova za funkcionisanju berze? Približili se jesmo, ali smo još daleko od njega. Šta nam se to još isprečilo? Opet ono što ima Poljska, uz prethodna dva uslova, a to je čvrsta opredeljenost za reforme. Berza nije puka ustanova koju treba smestiti na neku adresu, ona je sastavni deo tranzicije, činilac bez kojeg ju je nemoguće završiti, jedna u nizu institucija koje obezbeđuju slobodno društvo i profitabilnu ekonomiju. Ona ne može da se razvija u okruženju koje nije podređeno svemu onome čemu teže društva koja danas prepoznajemo kao napredna. Nekada su se ona nazivala liberalnim, ali je danas ta reč izvikana. I to najviše od onih koji je ne razumeju, a sami su skloni projektovanju nekakvih jednostavnih i pravednih rešenja.
Ne treba se zanositi, liberalno društvo nije najpravednije, ali je svakako pravednije od bilo kojeg kolektivističkog eksperimenta. Berze u regionu, ni pojedinačno ni zajedno, danas ne uspevaju jer na njihovim tržištima reforme nisu prioritet, nego spoljašnje manifestacije različitih ekstremizama: verskih, nacionalističkih, pa čak i novo-levičarenje. Dinamika liberalnog društva i ekonomije čini da je ono stalno u pokretu, u stalnom prolagođavanju i reformi. Uspeh takvog stalno-reformskog koncepta biće praćen i uspehom berzi. E, zato je moglo u nekadašnjoj malenoj Srbiji, i zato može u mnogo većoj Poljskoj, a s mukom ide u isto tako velikoj Rumuniji.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar