LONDON CALLING: Dosije Ratko Knežević u dokumentima italijanskog suda za borbu protiv mafije

LONDON CALLING: Dosije Ratko Knežević u dokumentima italijanskog suda za borbu protiv mafije


Ko je čovek čija se kolumna zove “Neko drugi” *Knežević u Engleskoj odgovarao zbog kršenja embarga na uvoz oružja *Sve se završilo tako što su Madlen Olbrajt i Bil Klinton pričali direktno sa Tonijem Blerom, premijerom, da se Ratku opozove optužnica *Posle toga radio je za dve lobističke agencije povezane sa administracijom Džordža Buša

Fatalan susret, kao u crno-belom holivudskom filmu s kraja četrdesetih godina prošlog veka. Avion “Kroacija erlajnza” na liniji Zagreb- Frankfurt. Akteri pokojni Ivo Pukanić, Ratko Knežević kao Hemfri Bogart i Alka Vuica kao Ingrid Bergman. Nekoliko čašica konjaka u biznis klasi, kasnije kafa i opet konjak u laundžu frankfurtskog aerodroma i bum… imamo aferu. Duvansku aferu koja od te 2001. godine utiče na događaje na ovom podneblju presudno opredeljujući živote svih učesnika. Od Zorana Đinđića, Stanka Subotića, Mila Đukanovića, Ratka Kneževića, Ive Pukanića…
Nesrećni vlasnik hrvatskog “Nacionala” koji je ubijen u atentatu 2008. godine igrao je u ovom filmu sporednu ulogu, a svi su mislili da je glavni akter. Ipak iz svedočenja koje je dao pred tužiocem u Bariju, jasno je da je scenario za ovu aferu pisao isključivo Ratko Knežević. Sve što je o tome napisao Pukanić uglavnom je čuo od Kneževića. Dakle, napisao čovek scenario, podelio uloge, odigrao partiju šaha, žrtvovao neke figure, pojeo neke protivničke figure, naplatio ulaznice gledaocima i izvukao remi – zasada. Do nove prilike, koju uporno traži da se obračuna sa svojim zamišljenim arhineprijateljem. U ovom slučaju kumom Milom Đukanovićem. Pa zar je to morao biti baš kum. Kakav kliše. Tako balkanski, a tako antilondonski.
“Ekspres” donosi autentično svedočenje koje je 18. jula 2002. godine u Italiji dao Ivo Pukanić tužiocu Đuzepu Šelziju.

Gospodine Pukaniću, vi poznajete gospodina Ratka Kneževića?
Da.
Da li je on Vaš prijatelj?
Da.
Koliko dugo poznajete gospodina Kneževića?
Oko 15 godina, upoznao sam ga dok je obavljao službu novinara u Beogradu…
I posle toga ste uvek bili u kontaktu?
Da, ali jedno vreme smo izgubili kontakt… Tokom rata, između 1995. i 1996, izgubili smo se iz vida, izgubili smo kontakt. A posle sam ga ponovo sreo u Londonu 1996. godine, posetio sam ga u prvom stanu, u Najtsbridžu. Tada sam ga intervjuisao… Bio sam iznenađen njegovom hrabrošću da u tom trenutku optuži Miloševića, u to vreme.
Šta je radio u tom trenutku gospodin Knežević u Londonu?
Knežević je radio u Londonu, u Vašingtonu je bio šef privredne misije.
A bio je u Londonu?
Ne, on je imao stan u Londonu i često je odlazio iz Vašingtona u London, zato što je imao stan tamo.
Dakle, pretežno je bio u Vašingtonu?
Da, u tom periodu.
Kasnije, da li ste se ponovo videli?
Da, videli smo se, on je dolazio češće, počeo je da dolazi češće u Zagreb, određeni problemi u Londonu… Posle intervjua koji mi je dao bio je optužen da je ometao embargo.
“Ometao” u smislu da je prekršio embargo?
Optužen je da je prekršio embargo na oružje, ili u nekom određenom smislu optužen je da je pomogao transport oružja. Srpska policija 1995. zaustavila je voz, jedan konvoj, između Beograda i Bara, sa muslimanske strane, na muslimanskoj teritoriji, izvukli su iz voza 30-40 lica i masakrirali ih, ubili su ih! Tada su pod međunarodnim pritiskom Evropske zajednice, što se tiče jugoslovenskog režima, pretrpeli kritike, u svakom slučaju bili su u toku da su ova dela počinjena od strane jugoslovenske policije. U tom periodu srpska i crnogorska policija imale su uniforme izrađene na isti način.
Jednake?
Jednake. Knežević je tada pitao, štaviše Knežević je bio savetnik Đukanovića, podneo je zahtev da crnogorska policija ima različitu uniformu od srpske policije, tako da se tačno zna ko čini i šta čini, bilo šta da se desi bilo koji delikt da se desi, tako da ne može da se optuži crnogorska policija. Pošto se Knežević nalazio u Vašingtonu, pri Ministarstvu inostranih poslova, tada je uspeo da dobije dozvolu da američka vlada odobri uvoz uniformi za crnogorsku policiju. I sve do sada crnogorska policija poseduje američke uniforme gradske policije Njujorka. U svakom slučaju, celu ovu akciju, celu ovu inicijativu podržao je Knežević. Posle famoznog intervjua za “Nacional”, posle njegove optužbe Miloševića za ratne zločine, jedno jutro upala je engleska policija u njegov stan, uhapsili su ga pod optužbom da je prekršio embargo.
Prekršio embargo?
Ah, evo! Zato što su oni te uniforme smatrali kao da su oružje, u svakom slučaju među tom uniformom uopšte nije bilo oružja. Ova priča je veoma važna da biste shvatili njegove dalje odnose sa Đukanovićem. Knežević je završio u zatvoru, odmah je tražio advokata, prisustvo branioca, ispitala ga je policija i tužilac engleske države, mislim da je bio 48 sati na saslušanju. Na kraju, ipak, u zaključku, pustili su ga uz kauciju od 700.000 nemačkih maraka, uzeli su mu pasoš, i imao je zabranu da napusti Englesku dok se postupak ne zaključi. Njegova borba, njegov rat, da ponovo dobije pasoš i da zaključi postupak trajala je oko dve godine.
Dakle, od 1996. do 1998. godine?
On je angažovao advokate, najbolje advokate, i znam samo da je platio advokate, potrošio je jedan milion i petsto hiljada nemačkih maraka. U svakom slučaju, posle svega što je učinio za Crnu Goru tražio je tada pomoć od Mila Đukanovića, i hteo je da Đukanović stupi u kontakt sa njim i kaže kako stoje stvari; dok Đukanović to nikada nije želeo da uradi javno kako bi se izvukao iz cele te situacije. Rekonstruišući čitav događaj, kasnije se ispostavilo da su srpske tajne službe omogućile da Knežević padne.
U suštini, ko je prijavio Kneževića engleskoj policiji, da li su to uradile srpske tajne službe?
Srpske tajne službe, preko diplomatskih kanala, prijavile su ovaj događaj.
Da li možete da kažete kako ste došli do ovih saznanja o ovog događaju, sa uniformama?
Lično mi je ispričao Knežević.
Dakle, ceo događaj njegovog hapšenja i…
Ispričao mi je ceo događaj i ja sam otišao da potvrdim, da proverim.
I potvrdili ste zaista?
Da, da, ali on želi da ispriča prema svom…
Da, ali za nas je važno da shvatimo kako je mogao da potvrdi.
Knežević je bio u izuzetno teškoj poziciji, imao je mnoga poznanstva i veze u Vašingtonu, tražio je pomoć od američke diplomatije.
Za šta?
Nije uspevao da reši ovaj događaj sa Englezima.
Događaj sa Kneževićem, onaj sa hapšenjem posle optužbe o kršenju embarga?
Da, dok Đukanović javno nije dao nikakvu pomoć, javno. Knežević je bio u dobrim odnosima sa gospodinom Robertom Gelbardom, on je zamenik ministra inostranih poslova.
Odakle?
Sjedinjenih Država.
Bio je postavljen specijalno od Bila Klintona za teritoriju Balkana, ovaj Robert Gelbard, bio je u odličnim odnosima, u mnogo dobrim odnosima sa Kneževićem, smatrao ga je jednom od najpozitivnijih osoba na toj teritoriji, u tom distriktu jednom rečju. Knežević je tada ispričao Gelbardu svoj slučaj, pitao je da li je moguće za američku stranu da mu pomogne u ovoj situaciji u kojoj se nalazio, ako ništa drugo, pitao ga je da li možda može da priča sa Đukanovićem tako da Đukanović može da dostavi barem jedan dokument da dokaže da je uradio sve to ili da dokaže da nije bilo nikakvog kršenja embarga, radilo se samo o uniformama… Pod pritiskom Gelbarda, Đukanović je napisao jedno takvo pismo.
Sve ovo Vi ste saznali od Kneževića?
Da, lično mi je ispričao, proverio sam, potvrdio.

Foto: REUTERS

Foto: REUTERS

Bil Klinton pre intervenisanja kod Tonija Blera, oni su proučili, ispitali su čitav slučaj Ratka Kneževića i utvrđeno je da je sve što je Ratko Knežević izjavio u vezi sa ovim događajem odgovaralo istini, da je bilo tačno. I to je razlog zašto su ga Amerikanci podržali u Londonu

Kako ste proverili?
Đukanović je napisao jedno pismo gde je objašnjavao da Knežević nije prekršio zakone, da nije ilegalno delovao. Još jedna stvar: Knežević je molio, tražio je od Đukanovića da Republika Crna Gora pomogne njemu da se odbrani, da pomogne njegovu odbranu.
“Pomogne” u smislu da napiše pisma ili da plati advokate?
Da plati advokate.
Kauciju je platio Knežević svojim parama?
Tako da dobije povraćaj, on je hteo da Vlada Crne Gore naloži troškove ili da nadoknadi troškove koje je on snosio, sve troškove koje je imao povodom ovog slučaja u Londonu, trebalo bi da pokrije Crna Gora, Vlada, Republika.
U kom smislu?
Da plati, da nadoknadi.
I to je uradila?
U trenutku kada je zahtevano ne. Đukanović je odgovorio da Republika, crnogorska vlada nema para, u tom trenutku ne. Tada se samofinansirao Knežević, sve je on uradio. Sve se završilo tako da su Madlen Olbrajt i Bil Klinton pričali direktno sa Tonijem Blerom, premijerom.
Šta se dogodilo?
Da je državno tužilaštvo opozvalo optužnicu, vratili su mu pasoš. To je drugi slučaj posle Drugog svetskog rata, to jest drugi slučaj koji se desio u Velikoj Britaniji posle Drugog svetskog rata. Može se proveriti na internetu lako, na ime Ratko Knežević. U svakom slučaju, može se pročitati ova odluka.
O odustajanju od krivičnog gonjenja?
Da, o odustajanju od krivičnog gonjenja.
Rekli ste “drugi put je da”?
Da, u Drugom svetskom ratu, u istoriji Engleske.
Da se odustaje od krivičnog gonjenja?
Na ovaj način, na ovaj način. Originalni dokument se može naći na stranicama Ministarstva pravde Velike Britanije.
Dobro, već smo prikupili akte.
Ja sam odličan prijatelj sa Vilom Montgomerijem, američkim ambasadorom u Zagrebu.
Aktuelan sada?
Ne, on je sada ambasador SAD u Beogradu, uvek ambasador u Crnoj Gori. Onda, čovek je informisan više od bilo koga drugog. Ovaj čovek je poslao Miloševića u Hag.
Dakle, vi ste dobar prijatelj sa Vilijamom Montgomerijem?
Da, pričao sam mnogo, veoma mnogo sa njim, pre svega u vezi sa Ratkom Kneževićem. Montgomerijev šef je Robert Gelbard, bio je u toku sa celim događajem, celom pričom Kneževića. Bil Klinton pre intervenisanja kod Tonija Blera, oni su proučili, ispitali su čitav slučaj Ratka Kneževića i utvrđeno je, moglo je da se utvrdi, da je sve što je Ratko Knežević izjavio u vezi sa ovim događajem odgovaralo istini, da je bilo tačno. I to je razlog zašto su ga Amerikanci podržali u Londonu.
Dakle, Vi, Ivo Pukanić, dobili ste potvrdi onoga što Vam je ispričao Knežević od vašeg prijatelja Montgomerija.
Da, tačno tako.
Evo, vraćajući se na moje početno pitanje, kako se razvilo u toku vremena Vaše prijateljstvo sa Kneževićem?
O 1996. godine intenzivirali smo naše odnose, mogao sam da vidim svojim očima ono što je on prošao od ’96. do ’98. godine, dok nije ponovo dobio svoj pasoš. Još jedna stvar, kaže da su mu zaplenili stan i nisu mu ga još vratili Englezi.
Ni dan-danas?
Sve do danas je pod zaplenom. On je tražio oslobađanje od zaplene… Ukupan iznos za ceo slučaj, ceo posao je tri miliona nemačkih maraka, ceo ovaj događaj ga je koštao da može da nastavi normalan život. Zato se on naljutio na Đukanovića, zašto što dok je bio u Engleskoj, u zatvoru, ovaj je švercovao cigarete.
Odnosi se na Đukanovića?
Da. On je odgovorio da nema novca čak ni da mu plati advokata. Knežević je konačno shvatio kako se živi u Crnoj Gori 16. 1. 2001. godine.
Hteo sam da Vas pitam, kada su mu vratili pasoš ’98. godine, gospodin Knežević je otišao u Vašington ili je ostao u Engleskoj?
Ne, on je u svakom slučaju putovao, Engleska, Vašington, Zagreb, Pariz… Radio je za jednog Francuza, bio je i u Parizu, u Francuskoj, radio je za tu banku koja ima sedište svuda pomalo.
Koja?
“Hongkong šain”, “HSBC Bank”, u svakom slučaju sedište je u Londonu, glavno sedište. “Bajaks”, naprotiv, u Parizu je, to je najveće građevinsko preduzeće u Evropi sa sedištem u Parizu.
On je radio kako za banku iz Hongkonga, tako i za građevinsko preduzeće?
Da, posle u dogovoru sa dve američke agencije.
Agencije koje vrste?
Političke, ime B.G.R., Barbor-Grifit-Rodžers, odgovara prezimenima trojice vlasnika. Nalaze se na stranicama “Fors marketinga” gde je lista najvećih američkih kuća, američkih mesta, američkih lobija, sada su broj 1.
Dakle lobistička agencija?
Da, agencija koja radi za predsednika Buša, gospodin Barbor bio je predsednik Republikanske stranke i on je predstavio Džordža Buša kao predsednika, podržao ga je u 2000. godini.
Dobro, gospodin Knežević je radio za sva ova privredna društva i agencije?
Još jedna agencija veoma važna, “Global Options” sa sedištem u Vašingtonu, njihov šef se zove Nil Livingston, oni su mnogo povezani sa upravom Džordža Buša, postoji snažna veza sa Bušovom administracijom.
Vas je pozvao na jednu proslavu Bušove uprave gospodin Knežević?
Da, ali nije me pozvao on, njegova agencija me pozvala, od strane agencije sam primio poziv, radi za američku upravu, pozvan sam na inauguraciju uprave Džordža Buša.
Dakle, proslava postavljenja?
Inauguracija, njegovo postavljenje 16. januara prošle godine.Otputovao sam, putovao sam do Vašingtona, to je važno za čitav slučaj, putovali smo Knežević i ja zajedno.
Odakle ste krenuli?
Iz Zagreba.
Dakle, koji ste let uzeli?
Zagreb-Frankfurt, Frankfurt-Vašington.
Šta se desilo u avionu?
Uzeli smo biznis klasu, ne ekonomsku, u prvom redu ekonomske klase sedela je moja prijateljica, poznata hrvatska pevačica Alka Vuica, koja me je videla, i obratila mi se govoreći: “Puk, šta radiš?”.
Ponavljam, ona je bila u prvom redu ekonomske klase, bila je sama, nije bilo nikoga pored nje, bila je okružena nekim starcima, pozvala me je, a ja sam joj se približio i seo pored nje. Pitao sam gde ide i odgovorila mi je da ide u Berlin na operaciju, intervenciju na srcu, bila je dosta psihički uznemirena. U ekonomskoj klasi ne deli se alkoholno piće – ona je zvezda u Hrvatskoj, poznata zvezda, dok sam bio s njom, hostese su joj donele tri konjaka, ja nisam popio, ne pijem alkohol. Pošto se nismo videli više od pet-šest meseci, pitao sam je kako je provela proslavu Nove godine, kako ide posao i tako dalje, i ona mi je odgovorila: „Nikada nije išlo tako dobro!”, osim sada s njenim kardiološkim problemima. Tada sam joj rekao: „Ali svima ide loše u Hrvatskoj, kako to da tebi ide tako dobro?” Kaže: „Otišla sam na drugo tržište.” Pitao sam je: „Gde pevaš?” „U Švajcarskoj, u Nemačkoj…” „Gde?” „Nije to ništa, Eldorado je za mene postala Crna Gora!” Ja sam bio iznenađen, poznajem situaciju u Crnoj Gori, znam da je bilo siromaštvo, veliko siromaštvo! Onda me je interesovalo da saznam nešto. Poznajući situaciju, postavio sam joj nekoliko pitanja: gde pevaš; za koga pevaš; kako pevaš? Pošto sam novinar, veoma sam zainteresovan za sve stvari. Odgovorila mi je: „Pevala sam nekoliko puta za privatne zabave, za privatne proslave mojih prijatelja.” Tada sam označio da to nije istinito, a ona je odgovorila: „Nemaš pojma, ne možeš da pretpostaviš ono što se dešava u Crnoj Gori, ti ne znaš da su tamo pravi muškarci.” Pitao sam je: „Ko su oni? Nisam nikada čuo da se priča o tim pravim muškarcima!” Odgovorila mi je: „Vi Hrvati ste svi pederasti u poređenju s njima!” Osmehnuo sam se i pitao je da mi objasni ko su ti krupni, veliki muškarci. I onda sam insistirao i rekao: „Gde si bila, gde si bila poslednji put, poslednji prijem?” Odgovorila mi je: „Poslednji put sam bila na Svetom Stefanu, kod mog prijatelja, ima kuću na pet spratova, nikad viđena, i tamo može da se nađe čitava elita Crne Gore.” Ne sumnjajući, pitao sam je: „Ma, bio je i Đukanović?”
Naravno, odgovorila mi je.
Koji Đukanović?
Milo. Pitao sam da mi opiše tog čoveka.
Vlasnika kuće?
Vlasnika kuće. Onda mi je ona odgovorila prvi put: „Zove se Cane, Stanko Subotić, kada se stigne tamo, spuštaju se dole automobili liftovima, u garažu, tako da se s ulice ne može videti ko je prisutan, ko je unutra, mašine se spuštaju dole. Prošli put je bilo prelepo, pre Nove godine, pevala sam na stolu, moram da kažem da sam bila veoma dobro plaćena, primila sam za jedno veče 20.000 nemačkih maraka.” Zafrkavao sam je, pitao sam je da li je morala samo da peva ili da radi i još nešto. Ona se nasmejala i rekla: „Malo su veći frajeri od tebe.” Pitao sam je da li je bilo žena, devojaka na tim prijemima, tim proslavama. „Kako da ne! Svaki put, za svaku proslavu. bude dovedeno 10-15 kurvi iz Beograda ukrajinske etničke pripadnosti ili nacionalnosti ili nešto slično, lepe mačkice. Posle, kad su svi bili pijani…” Ja sam je provocirao pitajući: „Ma samo pijani ili čak i koka?” Kaže, kada je tako, ne zna se s kim se jebe: na stolu, na šanku, ispod stola!
Dobro, shvatili smo. Tim pričama je prisustvovao Knežević?
Ja sam bio šokiran pričom i rekao sam: „Stani jedan trenutak, imam prijatelja ovde blizu koji bi želeo veoma rado da čuje tvoju priču, ono što kažeš.” Setio sam se koliko novca je on morao da potroši za sopstvenu odbranu, dok je Đukanović, koji je negirao da ima novac, učestvovao u ovim orgijama, u ovim proslavama… i dao sam znak rukom da dođe.
Kome, Ratku Kneževiću?
Da, da, Ratku Kneževiću, dao sam znak rukom da dođe. Ratko je iz biznis klase došao tamo, bio je jedan prazan stočić, dok je Ratko čučao pored nje, rukovali su se i primetili su da se poznaju već 15-20 godina. U tom trenutku nisam rekao Alki da je Knežević bio savetnik Đukanovića i da je bio i njegov kum; „kum” znači svedok na venčanju, venčali su se u Milanu.
Ko?
Ah, Đukanović je bio svedok na venčanju Kneževiću, koji se oženio u Milanu… Alka je nastavila da opisuje događaje, i u tom trenutku ono što mi je posebno ostalo u mislima, verujem da je važno u čitavoj ovoj priči, jeste da mi je Alka dala na znanje da može da dobije nov automobil, ili sam je ja pitao: „Imaš sve do sada onaj stari ‘mercedes’?” I rekla mi je da nema, da poslednji put kada je bila na toj proslavi Cane ju je pitao: „Kolega (među prijateljima zovu se ,,kolega”), kako možemo da ti pomognemo, šta ti treba?” Da ne bih bila suviše skromna, rekla sam: „Imam stari auto, trebao bi mi novi automobil, jedan novi auto.” Cane ju je pitao koju vrstu automobila bi želela i ona je rekla da bi joj se mnogo svideo terenac „čiroki”. „Ah”, kaže, „Zaista je jedan lep automobil, moći ćemo da ti ga kupimo, nema problema, ali svakako treba da pitam šefa.” Alka mi u prvom trenutku nije rekla na kog šefa se to odnosilo, nije komentarisala, rekla je: „Posle oko 10 minuta, pored njega je prolazio Milo Đukanović. On je odgovorio: nema problema.” Tada je Milo odgovorio: „Za našu prijateljicu nema i nikada neće biti problema, prirodno je da ćemo joj kupiti automobil.” Tada sam shvatio jaku vezu između Caneta i Mila i da je Milo bio šef o kome je pričao Cane. Ratko je slušao sve to, video sam ga da se zacrveneo i njegov bes je bio sve veći.
Rastao je?
Sa svakom čašom konjaka ona je sve više pričala. Kada smo stigli u Frankfurt, ostali smo još uvek tamo, na kafi, i tamo je popila još jedan konjak. Uprkos njenom stanju pijanstva, ona je bila svesna, shvatila je zašto je Ratko počeo da joj postavlja pitanja… u svakom slučaju, ona je bila svesna, pretpostavljala je da je Ratko poznavao Đukanovića, nije glupa! Na kraju, Ratko joj je rekao da je Milov svedok.

Foto: Tanjug

Foto: Tanjug

Posle prvog članka pozvao me je ambasador Montgomeri i rekao mi: „Pokrenuo si nešto ekstremno ozbiljno i ispostaviće se da sam te ja podstakao da to uradiš…” Video sam na ekranu broj telefona i shvatio sam da me zove sa svog fiksnog, iz kancelarije. Bila je to jedna vrsta poruke u kojoj je želeo da stavi do znanja da Amerikanci zvanično nemaju ništa sa tim člancima, sa tim natpisima

Dakle, otkrio je prijateljstvo?
Da, tačno tako. Tada sam video da se blokirala, video sam iz njenog izraza lica da se ukrutila i shvatili smo da smo mnogo više saznali u avionu i da on nije otkrio da je svedok… zato što je Ratko bio nestrpljiv, hteo je da zna mnogo detalja, mnogo pojedinosti, uplašio ju je. Na kraju nas je molila da zaboravimo sve što je rekla, celu priču, kako ne bi imala problema. Bilo je to nešto što me je interesovalo, pitao sam je: „Kako putuješ, kako ideš u Crnu Goru?” Kaže da je dolazio po nju njihovim privatnim avionima. Pitao sam: „Kako to da Stanko Subotić sa srpskim pasošem može da uđe u Hrvatsku bez vize, ko mu je dao vizu?” „Ne”, kaže, „On ima hrvatski pasoš!” U tom trenutku cela priča je dobila drugu dimenziju: odmah sam video da ima nečega što se nije uklapalo, nije bilo na mestu, da se ne radi o čistim poslovima, zato što ja, zbog mog posla, poznajem svakog Hrvata koji se bavi poslovima određene težine, određene važnosti, samo ovi mogu sebi da dozvole da imaju lične avione, samo ovi koji se bave velikim poslovima…
Vi ste sproveli novinarsku istragu i objavili ste u vašem nedeljniku nekoliko članaka? Interesantno je za Vas da znate šta se desilo pre objavljivanja prvog članka?
Da.
Moja novinarka je uradila taj prvi članak, prikupila je informacije i napisala taj članak, pre objavljivanja ovog članka rekla je Jasni Babić da pozove Alku Vujicu i da pokuša da sazna neki detalj više od nje lično, takođe zato što je Alka mogla da joj ispriča kao žena ženi događaj, sa ženske tačke gledišta. Pitao sam Sinu Karli, pitao sam i nju da pozove Alku i da je zamoli da ispriča ceo događaj, sve što je rekla. U međuvremenu smo saznali ko je bio Stanko Subotić, kako je uspeo da dobije hrvatske dokumente, koliko je platio za dokumente… naravno da smo tada saznali da se radi o velikom švercu cigaretama.
Vaši izvori su zvanični policijski?
Ne, zvanični ne… zvanični izvori ne postoje! Stigao sam do ministarstva i jednog drugog mog prijatelja, da kažemo vrhovni šef glavne tajne službe, po mom povratku iz Vašingtona pitao sam ga: „Znate ko je Stanko Subotić zvani Cane?” Tada sam im rekao: „On je najveći švercer cigaretama, ali najvažnija stvar je da je i hrvatski državljanin i vi imate u evidenciji akte…”
Izvinite, kako ste Vi uspeli da saznate da li je bio najveći švercer cigaretama?
Ja imam moje informatore, moje veze, otišao sam u podzemlje…
Vratimo se na članak, prvo je Sina Karli pozvala?
Sina Karli je odlična prijateljica Alke Vujice i pozvala ju je.
A posle je Karli rekla Vama sadržaj razgovora?
Prisustvovao sam razgovoru. Tada, od tog trenutka, Alka je rekla da ne zna ništa, da sam ja jedan ludak i da želi da je svi ostave na miru. Otišao sam kući, bio je četvrtak ili petak, 3. ili 4. maj 2001, i sećam se da sam sedeo za kompjuterom i da su me pozvali na telefon. Telefonirali su mi; možda je prošlo oko sat od poziva između Sine i Alke. Posle nekih sat vremena zove me Veljko Bulajić, crnogorske nacionalnosti, živi u Zagrebu, on je poznati režiser, znao sam da on ima prijateljske odnose s Milom Đukanovićem, ali nije mi prošlo kroz glavu da on može da me zove zbog Mila! Rekao mi je telefonom tačno: „Ivo, znam da pričaš u jednom članku za novine protiv Mila Đukanovića.” Potvrdio sam: „Kako znaš?” „Čuo sam u jednom kafiću u gradu Zagrebu.” Rekao sam: „Govoriš laži, lažeš!” Alka Vijica je pozvala Đukanovića ili Subotića obaveštavajući ga da mi pripremamo članak, zatim je prijavila da smo je zvali pre nešto više od sat vremena tražeći pomoć da sastavimo taj članak, zar ne? U svakom slučaju, on je rekao: „Nije uopšte važno kako smo to saznali, ja sam tvoj prijatelj, hoću da budem direktan, imam poruku od Mila za tebe.” Pitao sam: „Koju vrstu poruke?” „Milo je zamolio i moli te da ne objavljuješ nikakav članak bilo gde i želi odmah da se nađe s tobom, krajem ove nedelje, u bilo kom gradu Evrope, ti biraj. Poslaće ti avion u Zagreb da te pokupi, snosiće tvoje troškove.” Na tu stvar ja sam odgovorio: „Nisam trgovac, ja sam novinar i ne vidim šta ima Milo da priča sa mnom, ne treba da priča sa mnom, može da priča s mojom novinarkom, Jasnom Babić, koja radi na članku, koja priprema članak, članak koji se bavi švercom duvana. Njoj bi mogao da objasni svoju ulogu, taj događaj.” Veljko je tada ponovio: „Ne budi idiot, ne budi glup, mogao bi da se složiš o svakoj stvari s Milom!” Odgovorio sam: „Ne dolazi u obzir, ne želim da se sastanem s njim. Zovi Jasnu Babić, prenesi Milu, i dogovorite se među vama.” U stvari, pozvao je Jasnu Babić i onda je nju zamolio da ne piše članak, a Jasna mu je odgovorila istim tonom, rekla je ono što sam i ja rekao, ili bolje: ako Milo Đukanović zove da objasni sopstvenu ulogu, u svakom slučaju oni bi drage volje stavili njegovo mišljenje, njegovo mišljenje u njihovom članku. Naravno Milo nije zvao, dok se Veljko sledećeg dana pojavio u mojoj redakciji moleći me ponovo… Odgovorio sam: „Ne interesuje me politička strana, politički aspekt Crne Gore, interesuje me samo da otkrijem kriminalce ili kriminalne radnje pod vođstvom…” Rekao sam Veljku, sugerisao sam Veljku, preporučio sam mu da se isključi malo iz događaja, da se pomeri, da se drži po strani zato što nije na visini događaja.
Vi ste tražili od Veljka da se skloni?
Sugerisao sam Bulajiću: „Skloni se sa strane zato što nisi na visini.” On je ponovio: „Zaustavi se sa člankom, neće ti biti krivo, Milo zna da ceni kada je neko korektan s njim.” Shvatio sam ovu rečenicu kao pokušaj korupcije, odgovorio sam: „Zaboravi, objavićemo članak”, i objavili smo prvi članak. Posle prvog članka, jedne srede iz Beograda me je pozvao ambasador Vilijam Montgomeri, telefonirao mi je u moju kancelariju, bilo je prisutno pet ili šest lica, između ostalih gospoda Sina, rekao mi je: „Pokrenuo si nešto ekstremno ozbiljno i ispostaviće se da sam te ja podstakao da to uradiš, da sam te ohrabrio da to uradiš i da sam ti dostavio podatke, iako znaš da ja nisam imao nikakve veze s tim, apsolutno!” Odgovorio sam: „Znam da ti nemaš veze sa ovim, ne razumem zašto moraš da budeš tako uznemiren, uzbuđen!” Video sam na ekranu broj telefona i shvatio sam da me zove sa svog normalnog telefona, fiksnog, iz svoje kancelarije, zato što su svi njegovi telefonski razgovori pod kontrolom, presretnuti od jugoslovenskih službi. Shvatio sam njegov poziv, shvatio sam kao poruku jugoslovenskim organima. U svakom slučaju, bila je to jedna vrsta poruke u kojoj je želeo da da do znanja da Amerikanci zvanično nemaju ništa s tim člancima, s tim natpisima. To je bilo takođe tačno, do tog trenutka nisam primio nijednu informaciju od Montgomerija. Na kraju nedelje Vil je došao u Zagreb, pozvao me i otišli smo da igramo tenis. Posle partije tenisa, u hotelu „Interkontinental” u Zagrebu sastali smo se.
Vi ste pozvali Kneževića?
Ja sam ga pozvao na sugestiju Montgomerija, zato što je želeo da čuje iz Ratkovih usta…. želeo je od njega mišljenje o stanju Crne Gore, zato što ga on poštuje i zna da je najbolji poznavalac države, situacije na Balkanu. On je želeo u međuvremenu – ja sam shvatio – na neki način da sazna koje su moje namere pošto sam objavio članak…
U svakom slučaju ne znam da li su sproveli istragu, proverili stvari, ali on je bio u toku ovih stvari. Pored toga, bilo je više od 300 sati razgovora presretnutih između Subotića i Đukanovića.
Ko je tako rekao?
Montgomeri. Tražio sam neki trag, neku traku, tražio sam račune, ne znam, telefon i odgovorio je uz osmeh, odgovorio na način da sam ja posumnjao da me zadirkuje, da me zafrkava, ne? Ili možda ja nisam dobro shvatio budući da smo pričali na engleskom, možda sam loše shvatio. Kasnije sam pitao Ratka, koji priča odlično engleski, pitao sam ga da li sam dobro shvatio ono što je rekao Montgomeri. Kaže: „Da, da, prijatelju moj, i ja sam se iznenadio kada sam saznao za ova presretanja.”
Dakle, zaustavili smo se na priči o presretanjima, u svakom slučaju Vi niste imali mogućnost sa slušate sadržaj presretnutih razgovora?
Ne, ali na kraju sam uspeo da stignem do najvažnijih delova, najvažnijih lica u ovoj Službi… Bio sam radoznao i zainteresovao sam se za to jer sam želeo da znam na koji način su mogli da presretnu Mila Đukanovića. Na kraju sam stigao do vrhovnika, do lica na vrhu ove Agencije i potvrdili su mi da apsolutno sve političare, sve političare prisluškuju, apsolutno, i ne samo političare, već i vojna lica na teritoriji, zato što oni, upravo, poseduju najnaprednija sredstva da bi to radili. Pitao sam: „Prisluškivali ste Mila, Đinđića… ta lica?” Nije hteo direktno da mi odgovori, ali indirektno je potvrdio: „Rekao sam da smo prisluškivali sve, ili bolje da prisluškujemo sve…”
„Nacional” je tada objavio seriju tekstova u kojoj su glavni akteri bili Subotić, Đukanović i tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić. Đinđić je ubijen 2003. godine, a Ivo Pukanić je raznet auto-bombom 2008. godine. Posle višegodišnjeg sudskog procesa, sud u Bariju, na zahtev tužioca, odustao je od optužnice protiv Đukanovića i Subotića.

KOLUMNA RATKA KNEŽEVIĆA, OBJAVLJENA U HRVATSKOM “NACIONALU”: SNS je formiran novcem „duvanske mafije”

Izbor žene, lezbijke i još Hrvatice porijeklom za njegova mandatara trebao bi ponajprije zadovoljiti Zapad i udariti konačni čavao u perceptivni kovčeg nekadašnje Vučićeve biografije
Prošlog tjedna glavna vijest u regiji bila je najava Aleksandra Vučića, „moćnog čovjeka iz Beograda” koji pokriva već neko vrijeme i funkcije premijera i predsjednika Srbije, kako za mandatara svoje vlade predlaže Anu Brnabić, koja je žena, lezbijka i Hrvatica porijeklom sa otoka Krka.
Vijest je otišla i preko granica regije pa su se europske i američke agencije i TV mreže zapitale – točno onako kako je to odgovaralo predlagaču – kako to da u konzervativnoj, patrijarhalnoj Srbiji na čelo vlade dolazi žena – lezbijka. Time konzervativna Srbija, koja još uvijek nosi epitet ili brend „loših momaka” iz balkanskih ratova devedesetih, patrijarhalna sredina par excellance, kao u svom etosu, tako i mnogo važnije u svom mitosu, u kojoj popovi vrlo konzervativne Srpske pravoslavne crkve vode, ako ne glavnu, a ono vrlo važnu riječ, bira jednu mladu ženu, javno deklariranu lezbijku, za svoju buduću premijerku.
No, šta se krije iza toga?
Izbor žene, lezbijke i još Hrvatice porijeklom za njegova mandatara trebao bi ponajprije zadovoljiti Zapad i udariti konačni čavao u perceptivni kovčeg nekadašnje Vučićeve biografije. U tom „ludilu”, kako su ga nazvali njegovi politički neprijatelji u Srbiji, očigledno je da ima sistema.
Izuzetno je to lukavo smišljen potez. Upravo s atributima Ane Brnabić, koji Vučiću koriste da se na perceptivnoj ravni dodvori (opet) Zapadu, ona postaje i ponajbolji mandatar ili budući premijer, u njegovim unutarnjo-političkim ciljevima stvaranja jednog novog apsolutizma u Srbiji, u kojem on neće biti više premijer ili „samo” predsjednik, nego „Gospodar Vučić”, kako je to možda, jednom ili više puta, zacrtala njegova nutarnja politička ambicija dok je prolazio beogradskom ulicom koja nosi taj naziv.
Vučić zna da upravo kao žena, lezbijka i iz obitelji starosjedilaca s hrvatskog otoka Krka, Ana Brnabić nikada ne može stvoriti političku bazu koja bi ga ugrozila, upravo onako kako je on ugrozio i prije neki mjesec u mirovinu poslao svog ključnog političkog partnera Tomislava Nikolića, s kojim je 2009. i stvorio partiju koja ih je dovela na vlast.
Još u ljeto 2009, u seriji intervjua za podgoričke „Vijesti” i beogradski „Blic”, izjavio sam kako je ovaj dvojac, na nagovor tadašnjeg Tadićeva koordinatora obavještajnih službi Srbije i njegova šefa ureda Rakića, odlučio odvojiti se od Šešelja te pomoću novca „duhanske mafije”, koju je tada predvodio Stanko – Cane Subotić, formirati svoju partiju, kojom će jednog dana preuzeti svu vlast u Srbiji. Još sam tada najavio kako će tim novcem Subotić, koji je tog trenutka bio na Interpolovoj tjeralici, što ju je raspisala Tadićeva policija i tužilaštvo, kupiti svoju slobodu i brisanje iz kriminalnih evidencija u Srbiji onog trenutka kada ovaj dvojac dođe na vlast. Tako se i zbilo. Priču je prošlog tjedna ponovo aktualizirao beogradski politički tabloid „Kurir”, njemu odavno nenaklonjen, podsjećajući Vučića kako je i uz čiju pomoć došao na vlast.
U međuvremenu vrijedi podsjetiti kako me je – zbog mog svjedočenja na suđenju ubojicama Ive Pukanića, osnivača i tadašnjeg vlasnika „Nacionala” (kojem je ovo tisućiti broj), na kojem sam, upravo direktno na sudu u Zagrebu, optužio Subotića i „duhansku mafiju” za to sramno ubojstvo, počinjeno u listopadu 2008. godine – Subotić tužio pred Visokim sudom u Londonu za izjave na tom svjedočenju, izjave koje su prenijeli skoro svi regionalni, a bogami i pokoji značajni svjetski medij.
Subotićevi odvjetnici, ponukani uspjesima takozvanog libel turizma, koji je, do mog suđenja, omogućavao ljudima sa svih strana svijeta da tuže i uglavnom dobiju višemilijunske iznose u britanskim funtama za klevetu, te time operu svoje biografije, očekivali su siguran uspjeh. Suđenje je trajalo više od tri godine. Za to je vrijeme Subotić otkupio jedan opskurni beogradski info-portal „E-novine”, na kome je bjesomučno, prevodeći te tekstove na engleski i francuski jezik, u feljtoniziranoj seriji tekstova, iz dana u dan blatio upravo mene, izmišljajući razne, fantazmogorične priče, uglavnom iz pera Vladimira – Bebe Popovića, samozvanog medijskog eksperta, koji je trebao biti Subotićevim svjedokom na londonskom sudu, ali nikada se tamo nije pojavio. Subotićeve i Popovićeve „E-novine” bile su preteča onoga što je kasnije predsjednik Amerike Donald Trump nazvao „fake news”. „E-novine su nedavno, pod teretom dugova i optužbi drugih ljudi, ugašene.
Subotić je izgubio tu tužbu. Londonski „Financial Times” i druge novine britanske prijestolnice nazvale su tu presudu londonskog Visokog suda „prekretnicom” u „klevetničkom” turizmu i britanskom zakonodavstvu. Kada je trebalo platiti troškove suđenja, koji su nakon tri godine došli do iznosa od 400.000 britanskih funti, Subotić se, dakako, izgubio. Britanski sud tako je 2014. donio novu presudu kojom se Subotić obavezuje da taj dug plati, a ako to ne uradi dobrovoljno, pod prijetnjom pljednidbe imovine koju ima u Francuskoj i Švicarskoj, to će u ime britanskog suda uraditi francuski i švicarski sudovi. Nakon tri godine, prošlog tjedna na račune mojih odvjetnika sjelo je 600.000 švicarskih franaka jer su iznosu pridodane i kamate, te je to, siguran sam, naljutilo Subotića, koji sada uživa ugled jednog od boljih Vučićevih prijatelja u Srbiji.
Svega nekoliko dana kasnije, u jednim novinama kojima je vlasnik Goran Veselinović, Vučićev kum, objavljen je intervju s notornim kriminalcem, osuđenim ubojicom Sretenom Jocićem, koji se odaziva na kodno ime iz podzemlja – Joca Amsterdam. U tom intervjuu mene optužuje za više ubojstava počinjenih u Beogradu i Srbiji devedesetih godina, za navođenje NATO-ovih aviona u bombardiranju Srbije 1999, koje sam, po Jocićevoj priči, upravo ja – to zna ekskluzivno Jocić – dogovorio na londonskoj konferenciji s Robinom Cookom, tadašnjim britanskim ministrom vanjskih poslova, i Madeleine Albright, šeficom američkog State Departmenta. Još mi Jocić pridodaje atribute da sam glavni „krivac” što je Crna Gora nedavno postala članom NATO-a jer sam, po njegovim riječima, izmislio cijelu duhansku aferu kako bih najmoćnijeg Crnogorca Mila Đukanovića natjerao u Alijansu. Vjerojatno pravi pisac ovog Jocićeva intervjua, inače voditelj emisije „Ćirilica” na jednoj beogradskoj televiziji i jedan od Vučićevih medijskih savjetnika Milomir Marić, pokazao je svima da ima jaču maštu i od Le Carrea, Baldaccia ili Grishama.
I sve bi to bila još jedna novinska priča da se upravo Joci Amsterdamu nije sudilo kao jednom od organizatora ubojstva pokojnog Pukanića pa je pravomoćno oslobođen za to pred beogradskim, „Vučićevim” sudovima, a da mu upravo u hrvatskom zatvoru za to djelo, kao suorganizator i mastermind, ne služi 30-godišnju kaznu njegov kum Slobodan Đurović. To već baca drugu dimenziju na taj intervju i nadam se da će se, a i ja ću se potruditi, tim intervjuom pozabaviti i nadležna tijela Republike Hrvatske i Velike Britanije, zemalja čija državljanstva imam i u kojima živim i radim. Pogotovu što u istom intervjuu Joca Amsterdam najavljuje kako će po „matrici” ubojstva Pukanića biti izvršeno i ubojstvo Aleksandra Rodića, vlasnika beogradskog tabloida „Kurir”, koji je odnedavno u otvorenom ratu s Vučićem.
Aleksandar Vučić, bolje nego itko drugi, trebao bi znati iz škole svog životnog iskustva kako se ne može zadugo vladati pomoću dviju televizija ograničenog dometa, dva tabloida, marketinških poteza bez supstance i ljudi koji su za oslobađajuću presudu spremni naručiti ili izvršiti ubojstvo nedužnih ljudi koji su se usprotivili apsolutizmu. Jer dok se u Crnoj Gori „gospodaru” ne smije ništa prigovoriti, to kultura male sredine i njeni maniri ne dozvoljavaju, u višemilijunskoj i „razuđenoj” Srbiji, negdje duboko, prije ili kasnije, započne neki podzemni huk protiv gospodara, zvali se oni Obrenovići, Karađorđevići ili Miloševići, koji se širi. Srbijanci, upoznao sam ih dobro, nikad nisu zadovoljni poretkom stvari, uvijek „glasaju za vlast”, ali kad je izaberu, samo dan nakon toga počinju protiv nje hukati – dok taj huk ne postane nekakav zao vjetar, nekakva jaka dunavska košava koju su osjetili i Milošević i Đinđić, zatim i Tadić. Neminovno je to kako će ga, pogotovo ako ne bude gradio institucije države nauštrb sada svoje već apsolutističke vlasti, osjetiti i Vučić. Samo se time može objasniti dijalektika unutrašnje promjene kroz istu paradigmu, što je najbolje opisala u svojoj pjesmi Desanka Maksimović: „Srbija je velika tajna; ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa, ne zna grm šta susedni grm sanja, niti ptica šta se događa između granja.” Tada mu ni Ana Brnabić, njegov sadašnji džoker iz rukava, neće biti od pomoći.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar